Научник који није разликовао акта и факта
Већ и на овим примерима испољио је Руварац једну важну врлину и једну озбиљну ману свог критичког метода у историографији: бриљантну хеуристику и неразвијену херменеутику. Он није увек могао да разликује акта и факта и да процени кад се она не слажу. Пуно поверење поклањао је актима, верујући у веродостојност њихових факата. Зато ће у читавом свом стваралаштву остати више критичар и полемичар који руши туђе заблуде, него писац и креатор историјских анализа и синтеза(…).
Све страно вредно а све домаће бедно
Природно је, Руварац, следећи Ранкеа, у реформисање српске историографије морао поћи од критике извора. Али већ у том послу он је , осим бриљантних резултата испољио и две слабости, које ће га пратити до краја живота, а које његови поштоваоци неће баш радо истицати. Најпре, критикујући српске наративне изворе – житија, он је за већину тврдио да „немају никаквих позитивних историјских (по)датака…“ Његов најтемељнији аналитичар Никола Радојчић, задовољио се само штуром констатацијом: „То је преоштро.“ Друго, по Руварцу не ваљају ништа ни српски родослови и летописи. Упоређени са Monumenta Germaniae historika или Полном собраниio летописеи. они су су сиротињски и никакви. Оно што у њима ваља дошло је из Бугарске. И тако ће бити и у будуће: све страно велико и вредно, све наше мало и јадно.
Критикујући народну традицију, Руварац је добио читав један рат против романтичарске, вербално патриотске историографије дилетаната. При том је дао неколико тумачења трајне вредности: корене српској епици и традицији тражио је у индоевропској митологији, налазио је архетипске мотиве и личности те митологије „попуњене“ ликовима српске народне и државне прошлости, којима су дате митске особине. Али и овде је испољио две грешке: до те мере је прегонио у „чишћењу“ историје од митологије да је често с прљавом водом из корита избацивао и децу; недопустиво је потцењивао чињеницу да су личности којима је српска традиција „попуњавала“индоевропску митологију углавном постојале и играле значајну историјску улогу у прошлости српског народа.Срби су, дакле, имали коме да „прилепе“ митске особине. Ову своју искључивост он је покушао да оправда позивајући се на Јована Рајића, којем је традиција, такође, била „одвратна“- више из религиозно-етичких, него историјских разлога. Њему, Руварцу, била је одвратна и из „историчних“ разлога, па јој је негира оваку вредност, осим „поетичне“.
(…) Он (Руварац) је свако присуство политичких мотива и опредељења у своме делу с јарошћу порицао и негирао. На много места се заклињао у своју беспоговорну, недодирљиву оданост само научној истини, „целој“ и „ чистој“. Изричито је саопштавао да се од њега објективнији не може бити и да за њега изван научне истине не постоји некакав други интерес и подстицај. А њега је било и најозбиљнији аналитичари Руварчевог дела, какви су били Никола Радојчић, Јован Радонић и Душан Поповић, на пример, иако су то уочавали, брижљиво су заобилазили да о томе детаљније и прецизније говоре. То се нарочито односи на идеолошку и политичку тенденциозност „пречешњејшег“ оца Илариона, како га је једном ословио Змај и сам га благо корећи, да би као одговор добио подругљива и громка пребацивања.
Силно желећи да „ледено-објективно“ суди о прошлости свог народа, Руварац то никако није успевао. Био је врло често острашћени и опредељени пресудитељ, кршећи тиме и начела свога учитеља Ранкеа. Више је разлога за такво његово понашање: жестоки темперамент и необуздани дух, објективне околности у којима је стварао. Када су се скоро сви јавни спорови водили са много жестине и жустрине, али пре свега његова чврста и трајна опредељења конзервативца и клерикалца, која су му ипак сужавала видеокруге. А има ту још две ствари. Прва је жива потреба да се по сваку цену достигне ниво „европске критичности“ и патриотске незагрижености, макар и по цену историјске истине, а све у њено име. Иларион Руварац као да је антиципирао ону горку шалу нашег времена да Србин кад хоће да се покаже еманципованим Европејцем прво почне да ружи свој народ. На једном месту он је писао: „Искусио сам из властитог горког искуства да је у нас Срба и посрбљених међу нама Бугара, Влаха, Цинцара, Арбанаса лакше и пробитачније веровати и примати са вером скаске и измишљотине и бранити их од разједајуће критике и неверничких и зловерничких напада, него ли неверовати, те онда морати доказивати зашто не треба веровати у скаске и измишљене приче, које су толико озбиљни, учени и разборити писци примили за истину и готов новац“. Против ове очевидно зловољне и нетачне тврдње Руварчеве, побунила се и научна савест његовог дубоког поштоваоца Николе Радојчића:“ Пребацивање је претерано, јер мало је који народ примио критичку историографију тако храбро као Срби“. А Радојчић је то са правом могао да каже, јер је боље познавао светску историографију него сам Руварац.
