* * *
Srbi Tribali narod najstariji
U Romulovo doba, kako piše Žan Klod Rivie, Rimljani su se divili venetskim plavim očima dok, izvanredni „odgoj konja i mazgi“, spominje i Homer. Po Pliniju, njihov jezik je, za Rimljane, bio osobito težak; međutim, pečat vendskih reči, koje su doprle do nas, veoma je lak za raspoznavanje pošto su, odreda, srpske, sa čisto srpskim korenima. Današnja Francuska Vandeja uspomena je na armorikanske Vende kojih je već davno nestalo, pod latinskim mačem mržnje i besa prema varvarima. Od njih je, dakle, ostalo samo ime.
Skilaks Ariandinus iz Karije piše da, kroz sedišta Veneta, protiče reka Eridan, noseći ćilibar (jantar), iz čega proizilazi da su pomenuta plemena obitavala uz Baltičko more. Po Darijevoj želji je ispitivao obale Indijskog okeana oko 390.g. pre naše ere.Bio je geograf Herodot nam saopštava kako reka Eridan teče ka severu prema moru i da se, na njenim obalama, nalazi jantar. Ako je pak Timej rekao da se evropska Skitija zove Venoma, logično je zaključiti kako je, pomenuta geografska oblast, bila naseljena Venetima, upravo isto kao i Sarmatija u vreme Plinija, Tacita i Ptolemeja. Ptolemej je spomenuo mnoge narode Sarmatije koji su, po imenu, iliro-tračkog porekla, što je znao i opisao Herodot.
Prema podacima kod Strabona, Dardani nisu bili neko jedinstveno pleme. Njihovo mesto, na granici prema tračkim Medima, nije moguće bliže odrediti: „… τόν δε Δαρδανιτών εισι καιόι Γαλαβριό ικαι Θόυναται“. Oni su se, 284.g. pre n.e. ujedinili u jednu kraljevinu. Ime joj se, jezički, može rastaviti na Gala i Brigoi, što bi značilo da je jedno ime keltskog a, drugo, galskog porekla. Međutim, drugo plemensko ime se može čitati kao Τυήάταίάυ što znači tu rođeni odnosno, da su autohtoni.
Lična imena, na natpisima iz rimskog doba, jedini su spomenici staroilirskog jezika; većina njih, imajući samo jednu osnovu sa sufiksom, podsećaju na imena Etruraca i Tribala: Dasa, Mata, Titos (Sisoje), Tata, Lurus, Verzo i dr. Za društvene odnose značajna su imena koja, u nepromenjenom obliku, nose muškarci i žene, kao sa natpisa pronađenih u Pljevljima: Panta, Tritan, Vendes, Vandano. Na spomenicima iz Like nalazimo slična imena: Lepa (Oelpa), Stena (Stennas, Stenato), što sve ukazuje na njihovo srpsko (sarmatsko) poreklo. Eponimna ilirska kraljica Teuta gospodari Sardion-plemenom (Σαρδιαιόν); kod plemena Svardona, naziva preuzetog iz matičnog imena Svebi, može se videti ime plemena Sarda (Sardanije, kao toponima), koji ukazuje na iseljeništvo, uvek u južnom pravcu. U istom smislu, govori podatak da se, kod raznih antičkih pisaca, govori o Sardionima (Σαρδίαιων). O tome, na svoj način, govorilo se kako se Sardioni nikako ne javljaju, u bilo kojoj od šema iz mitova, u redakciji Apijana i Strabona, o ilirskim plemenskim herosima odnosno, njihovim plemenima. Radi se o pokretu istog plemena ka jugu koje se, u toku seobe podelilo, pa je jedno otišlo na Apeninsko a drugo na Balkansko poluostrvo što je, vrlo verovatno, te ostaje, na neki način, otvoreno pitanje za dalja kompleksnija (istorijska i arheološka) ispitivanja.
Koren kraljičinog imena teut odnosi se na oca (majku) naroda. Teutino pleme javlja se, kod Strabona i Ptolemeja, pod imenom Vardi (Vardaioi) u smislu čuvara, zaštitnika, o čemu svedoče brojni toponimi: Vardište, Varvarin, Varda, Varadjevo, Vardar, Varaždin, itd. Nekada su bili ozloglašeni gusari na Jadranu. Varda znači i utvrđen grad, gradinu. Jedan natpis iz Ise, o Teuti, govori o kraljici kao sluškinji boga i zaštitnici kulta: ΘΕΤΑΚΩΔΑΦΥ. Druga ilirska kraljica zvala se Cerija, po imenu svetog drveta cera (vrsta hrasta).
Kao najraniji stanovnici Srbije pominju se i Tribali. Herodot piše o dve reke u ovoj zemlji: Angros, Zapadna Morava sa Ibrom i, Brongos, Strabonov Bargos, rimski Margus, koji se uliva u Dunav, po svoj prilici, Južna i sjedinjena Morava. Na spoju ovih reka bila je tribalska ravnica, Tribalikon (Τριβαλλικον). U istoriji se, prvi pomen Tribala vezuje sa njihov sukob sa Sitalkom, kraljem Odriza, iz koga su izašli kao pobednici, oko 429.g. pre n.e. Makedonski kralj Filip ІІ pokorio je Tribale 339.g. stare ere. Četiri godine kasnije, na ova ratoborna plemena kreće njegov sin Aleksandar Veliki. 280.g. stare ere keltsko pleme Skordiska pokorava Tribale. Kasnije će ova dva plemena postati saveznici a, 109/ 108.g. p.n.e. rimski vojskovođa Minucije Rufa uspešno okončava pohod protiv njihovih združenih vojski U Tukididovo vreme, pokušao je kralj Odriza Sitalk da rasprostre svoju moć preko reke Oσκιος (Oskios, Isker), prema severu, ali je poginuo od ruke Tribala čija se zemlja, po Strabonu, rasprostire na 15 dana hoda od Gornje Strume do Dunava. Docnije, Tribali ratuju sa Makedoncima, Filipom ΙΙ i Aleksandrom Velikim kome se, kralj Tribala Sirmo (Σιρμίος), morao pokoriti 334 g. pre n.e. Po Sirmu je, glavni grad Tribalije, dobio ime Sirmijum a cela oblast ime Srem U tvrđavi Peć, na Dunavu, potpisan je mir, nakon što je Sirmo umilostivio Aleksandra bogatim uzdarjima. Posle toga, jedan Sirmov konjički odred, učestvovao je, sa Aleksandrovim trupama, u pohodu na Persiju. Moć Tribala uništiće Skordisci. Oni, koji se nisu hteli pokoriti, izbegli su za Bugarsku gde Ptolemej beleži novu Tribaliju (Τρεβαλλιόν), na ušću Iskra i njihovu gradinu Eskus (Oescus, Osijek).
Laonik Halkokondilo, istoričar rođen u bogatoj atinskoj porodici, u svojoj Istoriji je zapisao: “Σερδλόι, Τριδαλλοι δε ευνος παλαιοτατον τε και μεγιστον τονευνοων“, odnosno, „Srbi Tribali, narod najstariji i najveći od svih naroda, pouzdano znam“. U odeljcima B, C i D, njegove opsežne knjige, u deset tomova, nalaze se i značajna obaveštenja o Srbima. Između ostalog, Halkokondilo se osvrće na razne oblike imena Srb i Srbin, tj. varijante koje su stranci od njega napravili. Ovde je značajno istoričarevo identifikovanje imena Srbin od pra-oblika Srbljin (pre XV veka češće upotrebljavanog), sa nazivom Tribal. On upotrebljava množinu Tribaloi, Τριδαλλοι, što odgovara imenu Srblji.
Halkokondilov spis se, uglavnom, odnosi na istoriju Vizantije od 1298. do 1463.g. i istoriju Osmanlijskog carstva; u njemu se Srbi spominju uzgred; njihovoj istoriji pisac ne pridaje veliki značaj, okupiran odnosima između Vizantije, carevine u slabljenju i Turske imperije, čija moć neprekidno raste. No, baš zbog ove činjenice, Halkokondilova napomena o Srbima dobija na značaju. Doista, nekada veliki narod je preživljavao osudne trenutke svoje povesti u drugoj polovini XV veka, kada je Laonikovo desetoknjižje nastajalo. Danas se čuva u Francuskoj nacionalnoj biblioteci, deo je velike kolekcije Vizantijski pisci.
Halkokondilo je, jedno vreme, radio na dvoru Paleologa kao diplomata a, posle Muhamedovog osvajanja Peloponeza, sklonio se kod Đurađa Brankovića u Smederevo. Na kraju se skrasio u Italiji. Iznevši navedeno tvrđenje o Srbima, Halkokondilo ih suštinski identifikuje sa Tračanima, za koje je Herodot rekao ono što je Halkokondilo zabeležio o Srbima. Herodot piše: “Ali opet znam, premda su narodi ovi različiti po imenu, ipak se ne razlikuju po običajima, i govore istim jezikom, još i danas“; zatim, Halkokondilo:“ Tribali, Mizi, Iliri, Sarmati, svi se između sebe služe istim jezikom…Borave sa ove i one strane Dunava, naširoko i nadugačko vladajući…ovaj ljudski rod…takav je moj zaključak…boreći se sa različitim burama sudbine, zaposeo je oblast oko Jonskog mora i tamo učvrstio sedišta“. Istoričar Vizantije se bavi i pitanjima jezika, pa kaže: “Jezik Sarmata nalik je jeziku Ilira koji obitavaju od Jonije do Venecije; jedni i drugi nalaze zadovoljstvo u prednosti koju im pruža poreklo. Jedni i drugi žive u oblastima i jednih i drugih; zna se, jamačno, da su Iliri, koji žive u ovom delu Evrope, obitavali u Poljskoj i Sarmatiji. Ili su, pak, Sarmati došli u ovaj dunavski prostor, u Miziju, u oblasti Tribala i Ilira, koje se pružaju prema Jonskom moru, pa sve do Venecije. Nisam čuo nekoga od starih da o tome pripoveda, niti pak sam umem da to, kao pravu istinu, objasnim. Sam nisam u stanju bolje da pokažem kako je jedan isti jezik zapao različitim gospodarima rodova u prvobitnoj zbrci. No, pošto se to dogodilo, ne znam da li da izvedem Sarmate od Ilira ili Ilire od Sarmata? Međutim, ono što na osnovu najstarijih pouzdanih spomenika znam, Tračani i Geti su stalno i, sasvim sigurno, imali zajednički jezik“.
Za našu temu značajan je i zapis cenjenog vizantijskog hroničara Đorđa Kedrina, gde Tribaliju naziva zemljom Srba: „Τριδαλλικον τον τοπον των Σέρδλων“. Kedrin je živeo i radio na prelasku XI u XII vek, napisavši jednu opsežnu Hroniku kojom je obuhvatio značajne događaje od postanka sveta do početka vladavine cara Isaka Komnena I (1057.g.).Pored Kedrina, za srpsku istoriju je važan i rad Sikilice Šafarik i Surovjecki, ističu da je Grcima bilo svejedno da li će pisati Srb, Srbin, Serblos ili Tribalos. Za naziv Tribala oni potvrđuju Halkokondilovo zapažanje kako su ga, Grci Atike, izveli od imena Σέρβαλιον, Σέρβαλιοί (Srbalj, Srblji). Prema njima, Grci su, pre svega, menjali s u t pa su, npr. pretvarali: γλοσσα u γλοττα ili, υαλασσα u ταλαττα; tako je, srpski sir postao tir odnosno τυρόσ; toponim Sred (Σέρεδ) je preimenovan u Τίάραήτοσ. Sredec je postao Τρίαδιτα.
Ime Tribala je kultno i potiče od izraza treba (τραεβαι), označava neku vrstu religiozne potrebe. Otuda se i mesto, gde se kult upražnjava, zove trebište. Toponimi: Trebinje, Trebević, Trebava, Trebnik, Trebišnjica i sl. označavaju prostore gde se provode kultovi. P.J. Šafarik, odličan poznavalac latinskog i starogrčkog, kaže: “Što se tiče imena Tribala (Triballos) samo po sebi pada u oči grčka transformacija reči Srbalj u Tribalos što se dokazuje analogijom. Grk, posebno onaj sa Atike, naviknut je da, u domaćim rečima, kao u anglosaksonskom, pretvara s u t, kao talatta umesto talassa. Tribali se spominju još kod Aristofana, u komediji Ονιρτες gde je glavni lik seljačina Tribal koji priča na varvarskom grčkom, izazivajući kod publike salve smeha svojim jezičkim kalamburima.. Ilirski naziv sreće se u helenskim zapisima, označavajući figurice pravljene od blata (ilo, ilovača) koje su držane u kući, na istočnoj strani zida, označavajući mnogobrojna božanstva, zaštitnike doma. Ove figurice, Rimljani su zvali larima, kućnim duhovima- čuvarima. Koren naziva Ilir je ilo. Figurice božanstava nazivane su ilarima (larima) ili ilirima (I + lar→ Ili(a)r). Potpuno je moguće da je narod Ilira dobio ime po ovim figuricama Po njima je, jedna cela oblast Iranske visoravni, prapostojbina Srba, nazvana Laristanom. Obzirom da Iliri i Tribali, kao srodna plemena, nisu nikada ratovali, važi za Ilire i izvedenica zemljak.
Tribali su još zvani Panonima; naime, Tacitova Sarmatija nalazi se u Panoniji, sa istočne strane Dunava, dok je Ilirija u rukama Rimljana, a Dakija u problemima te je, 257. g pre n.e. bila napuštena. Tacit zna da su Sarmati narod Serborum (misli na Svebe što su pokorili neka germanska plemena koja su im se pridružila u vojnim pohodima), odnosno, kako precizira Ptolemej, Sarmatae, populi Zirbi Naime, uz Srbe su, iz severnih oblasti, pošla na jug i brojna slovenska plemena koja su se, ili izmešala sa srodnim starosedeocima Panonima ili, starosedeoce, toliko asimilovala da od ovih (Tračani) ostaje, u novonastaloj etnokulturnoj slici, vrlo malo tragova. To se najbolje vidi iz materijalne kulture, gde se izdvajaju razne etničke skupine sličnih običaja. Na primer, obredi pri sahranjivanju ili spaljivanju pokojnika što se, istovremeno, javljaju u okvirima iste grupe. Iz toga se može zaključiti da su Srbi, pošavši iz svoje matične oblasti, dok se nije njihovo ime još pojavilo u pisanoj formi na Balkanu, usputno, sa sobom, poveli i druga bratstva koja su, uz njihovo vođstvo, prihvatila i njihovo ime. Time se potvrđuju velika iseljeništva iz indoevropskih oblasti, od vremena rane praistorije, do vremena Marije Terezije kada su, iz nemačkih oblasti, naseljavani u srednjem Podunavlju folksdojčeri kojima je, posle Drugog svetskog rata, baš dobro došla matična oblast da se u nju vrate i popune praznine nakon rata u Nemačkoj.
Zanimljive vesti nam dolaze od Gregora (538- 594), biskupa Tura koji, u svojoj Istoriji Franačke zapisuje: “Istoričari, čija dela još uvek posedujemo, daju nam sve informacije o Francima ali nikada ne beleže imena njihovih kraljeva. Obično se kaže da su Franci prvobitno potekli iz Panonije, najpre kolonizujući obale Rajne. Zatim su prešli kroz Tiringiju i, u svakoj zemlji, ustanovili novu oblast; u svakom gradu, stoluju dugokosi kraljevi, odabrani iz glavnih i najotmenijih porodica njihove rase“. Između 658. i 661.g. su, u vidu hronika, sastavljena tri rukopisa kojima je obuhvaćeno prvih šest knjiga Gregorove Istorije uz dodatak da su, Trojanci, bežeći od pustošenja Troje, išli na zapad, u Frigiju, te da ih je kralj Frankion, kasnije nazvan Frankus (Francus, Francuz), doveo do Rajne. Svi nestali rukopisi ove hronike su anonimni i njihovo pripisivanje izvesnom Fradegaru, za koga se pretpostavlja da je bio burgundski monah, datira od izdanja Kloda Fošea iz 1579.g. Ovaj Fredegar se, u opisu raznih Merovinga, oslanja na podatke iz Istorije Franaka koja se okončava godinom 591. tri godine pred Gregorovu smrt, smeštajući franačku istoriju između 584. i 642.g. Rukopis je bitan, iako se pretpostavlja da je pisan na varvarskom latinskom, zato što su događaji, koje pominje, savremeni i otuda jedinstven izvor vesti za ovaj period.
Nešto kasnije, vek nakon Fredegara, Liber Historiae Francorum govori da Eneja vlada u Troji, tokom desetogodišnje ahejske opsade, za koje vreme su Prijam i Atenor sukcesivno dovodili izbeglice na panonske prostore. Tu su podigli grad nazvan Sikanbrija; vekovima kasnije, kada su ovi Trojanci pomogli da se pokore Alani, Valentijan I (321-375) ih, zbog njihove surovosti, naziva Francima. Franci su, jedne prilike, odbili da plate porez Rimu zbog čega su, na njih, poslane legije. Onda su se Franci preselili u najdalje tokove Rajne, gde su se nalazile nemačke tvrđave i, vremenom su, među Prijamovim potomcima, izabrali izvesnog Faramunda; nakon njega slede Meroveh, Kilderik, itd. Ako ove podatke shvatimo verodostojnim, onda Franci ne mogu biti ništa drugo doli jedno od plemena Sigina koje se, od glavne mase, odvojilo naselivši prostore današnje Mađarske, na kojoj su boravili sve do sukoba sa Sarmatima i Rimom.
Malo poznat istoričar Velijus Paterkulus (Velleius Paterculus) ostavio je veoma zanimljivo svedočanstvo po kome su, u antičko doba, Panonci, odnosno stanovnici Panonske nizije, govorili su kao Iliri. Isti ti Panonci su, za vreme rimske vladavine, naučili latinski, ali nikako nisu prihvatali rimske običaje jer su imali svoje. Ovi Panonci biće prvi srpski ranohrišćani Balkana.
Nuklerius Generat, u svom radu iz 27 godine pre n.e. o ratu cara Avgusta u Panoniji, Panonce, Dalmate i Ilire, naziva zajedničkim imenom Sklavini (Sclavinoi, Esclavinoi) tj. Srbi-Sklavini. O Tribalima su pisali Tukidid, Sikul, Arijan, Strabon, Kasije Dion, Apijan i Ptolemej. Drastičan primer grcizacije imena je Prokopijevo pretvaranje imena Srba u Spore (Σποράδίηοι). Prokopije ovim imenom aludira na njihovu zavidnu geografsku rasprostranjenost Šafarik, pravilno uviđa da se ime Sarmat vremenom izgubilo i ustupilo mesto posebnim imenima plemena. Među njima su imena Ilira i Tribala najčuvenija. U čistom obliku, ime Srb, ostalo je kod udaljenih plemena na Labi, Drini centralnom Helmu, duboko u unutrašnjosti Srbatije (Sarmatije), u Voliniji, crvenoj Rusiji, sve do kasnog Srednjeg veka. Naziv Balkansko poluostrvo, u upotrebi je od Berlinskog kongresa 1878.g. Naziv Balkansko poluostrvo, u upotrebi je od Berlinskog kongresa1878.
Artemidor je, 100.g. stare ere, poučavao da je ceo severozapad, počevši od Tanaisa, naseljen Sarmatima. Plinije ih često naziva složenicama: Sarmatae Hemaxobili, Sarmatae Jaziges; najstarije nordijske sage, o zemlji Sarmata, govore o njoj kao o Vendelandu, zemlji Venda.
Vratimo se Ilirima, čija su plemena bila podeljena u bratstva, koje Plinije naziva dekurijama. Dalmati su imali 342 bratstva, Desitijati (Desino bratstvo) 103, Vardi 20. Zajednička plemenska groblja nađena su u brojnim gromilama od kojih su najpoznatije one kod Glasinca. Strabon kaže da se, kod Dalmata, svakih osam godina zemlja razdeljivala i to u međama jedne župe, odnosno bratstva. Slično Sarmatima, kod Ilira i Tribala, na delu je bila vladavina jedne vrste matrilinearnog sistema. Skilaks i Nikola iz Damaska, pripovedaju o vladavini žena u zemlji Liburna; Varon, Ciceronov savremenik, hvali hrabre i vredne ilirske žene koje čuvaju stoku, vuku drva, spravljaju jelo i brinu se o deci. Kada treba, laćaju se oružja, što ni sarmatskim ženama nije bilo nimalo strano. Iliri, kao Tribali, nikada nisu bili ujedinjeni u nekoj vrsti državne tvorevine. Jedina veća državna organizacija obuhvatala je, u ΙΙΙ i ΙΙ veku, jadransku obalu od Lješa do Šibenika, ali je to više bio savez plemena nego organizovano društvo. Kao prestonica spominjao se grad Skadar i tvrđava Risan. Teopomp i Polibije opisuju terevenke ovih Ilira sa kojih su žene, svoje opite muževe, vodile kući. Takođe, jeli su neumereno i po tome su bili poznati kraljevi Agron i Gencije (Genčić
U odbrambene svrhe, podizane su visoke tvrđave sa nasipima, okruglog ili eliptičnog oblika, poput mnogobrojnih šančeva na visoravni Glasinac, velike tvrđave Vrsnik, između Stoca i Ljubinja, sa četiri koncentrična prstena, veličanstvene utvrde Maglić na ulazu u Ibarsku klisuru, potom, utvrda na brdu Kičin, kod srednjevekovnog zamka Blagaj na Neretvi, u Hercegovini. Kasnije, tvrđave imaju zidove, po uzoru na grčka i rimska zdanja. Čuvena tvrđava Medun, u pokrajini Labijata, na istoku Crne Gore, služila je sve do XIX veka. Pominje se u poveljama Ravenskog geografa. Medun (Medaurus), bio je vrhovni ratni bog Ilira. Ovo ime sačuvano je kod Srba u imenima Medo, Medan i brojnim prezimenima: Medić, Medojević, Medanović, Medak itd. Srbi su, u mitologiji, sačuvali ilirska verovanja u ale i zmajeve, o kojima piše sveti Jeronim u Žitiju sv. Ilariona iz Gaze. Plinije beleži praznovericu o urokljivim očima, temi mnogih srpskih narodnih pripivedaka. Pogrebni obredi Ilira tipično su srpski: nakon obreda spaljivanja, na grobovima su podizane gromile.
Drevni antički Pelazgi, Tračani i Iliri, bili su, etnički, Srbi. Naziv Ilir, za Srbe, sačuvao se gotovo do našeg vremena dok, naziv Tračanin, postoji u pisanim dokumentima do XVI stoleća. Jovan Rajić, navodi mađarskog istoričara Ištvanvalfija koji naziva Srbe Tračanima, poimence srpskog despota Đurađa Brankovića. Ištvanvalfi se poziva na Mojsija Horenskog ( živeo u IV veku), koji je tvrdio da u šest trakijskih provincija, od kojih je jedna velika Mezija, žive slovenska plemena. Herodot je beležio da su Tračani najmnogobrojiniji narod posle Indusa, da svi imaju iste običaje i jezik, premda nose različita imena, od jedne oblasti do druge. Po Halkokondilu je, veliki narod Tribala, ubrajan čas u Ilire, čas u Tračane. Ono, što je Herodot svedočio o Tračanima, Halkokondilo je pripisao Tribalima, precizirajući da su Tribali Srbi. Halkokondilo je, možda, na umu imao Bavarskog geografa iz I veka koji, bez dvoumljenja, piše da je srpsko carstvo toliko veliko da su iz njega proizišli svi slovenski narodi – oni vode direktno poreklo od Srba. Šafarik, sasvim nezavisno od Adolfa Piktea, koji je stvarao koju deceniju pre njega, piše o Srbima kao narodu brojnom, još od preistorijskih vremena.
Uzimajući sve rečeno u obzir, proizlazi da antički Tračani, Iliri, Tribali i drugi, drevnošću su Srbi; svi odreda, jednorodni i jednojezični, upražnjavali su iste običaje. Na početku ih prepoznajemo kao Srbe; kasnije, nakon procesa slovenizacije, kao Srbe- Sklavine. U Evropi, danas žive potomci Tračana, Ilira i Tribala od kojih su, srpsko ime, zadržali Srbi sa Balkana i oni iz Lužice. Andre Lefevr, u svom delu Rase i jezici, uviđa: “Relativno nova kultura Slovena ne sprečava ih da se nađu u najudaljenijim vremenskim periodima indoevropskog govora; njihova gramatika nosi pečat apsolutne arhaičnosti, osobito u deklinacijama. Grupa predstavlja veliko jezičko jedinstvo“, posredno potvrđujući naš zaključak o drevnoj starosti Srba. Šafarik veli slično: “U Trakiji i Iliriji, jednako star srpski jezik, ostao je potpuno čist od bilo kakve degeneracije“. Odnosno, stari srpski jezik bio je sasvim sličan sadašnjem, savremenom, što predstavlja retkost u istoriji jezika. U Srbiji je, pored crkvenog dijalekta, u isto vreme egzistirao, samostalno obrazovan, srpski nacionalni jezik koji se, u lingvističkoj osnovi, podudara sa današnjim.
KRAJ FELJTONA
Izvor: CEOPOM-Istina
