Odakle uopste dolazi potreba za ovakve tvdrnje?
I nije preterano iznenađenje. Pojava
autohtonizma najdirektnije sa razvijenošću nacionalne svesti i prisustvom izvesnih kompleksa inferiornosti. Slovaci generalno gledano u istoriji nisu imali nacionalnu državu sve doh im je nije, praktično bukvalno, nju podario Adolf Hitler. U modernoj istoriji Mađari, Česi, Nemci i drugi koristili su upravo takvu sličnu priču da Slovcima, koji doslovno nose opštenarodno slovensko ime, osporavaju bilo kakvo pravo na zasebnu nacionalnost, do te mere da je postojao otvoreni argument praktično i u vreme Čehoslovačke da se Slovacima može priznati narodno ime, ali da nisu „državotvorni narod”, odnosno da samim time ni ne zaslužuju svoju nacionalnu suverenost...tako da se mora imati i razumevanja za njihovu specifičnost, odnosno zašto su Slovaci,
uslovno govoreći, među najluđim slovenskim narodima.
S druge strane, iako naravno postoji i poneki češki Deretić koji tvrdi da su svi Sloveni postali od Čeha i došli iz Češke, kod njih nije to ni izbliza tako rasprostranjen fenomen, dugujući istorijskom razvitku njihovog nacionalnog identiteta, ali i ekonomskom blagostanju odnosno razvijenosti u poređenju sa Slovačkom. Generalno gledano, na celom svetu, mogu se primetiti dva ekstrema: na jednoj strani imaš uštogljenu obrazovanu zajednicu, pismenu sa razvijenim institucijama koja
one druge nipodaštava i gleda kao na nekakvo cigansko roblje; primitivce koji ne znaju šta su kultura, umetnost, nauka i žive nekoliko vekova u prošlost, a sa druge strane, slabije razvijene nacije, siromašnije krajeve kod koje zahvaljujući nižoj pismenosti i kulturnom razvitku, ali i krizi identiteta, demagogija značajno više
pali. Oni svoje nedostatke i rupe u istoriji nadomešćuju kroz prizmu bacanja krivice na susede i velesile, gradeći svoj identitet kroz prizmu
večite žrtve. U sklopu te propagandne slike, prirodno ide i
autohtonistički narativ kao jedna ideološka paradigma. Možda sam ugrubio i moguće je da sve ne važi u celini za Čehe i Slovake, ali približno govoreći, to je to.
Što se tiče ovde naših krajeva, Južnih Slovena, ta slika kada se radi o
nacionalnom identitetu vrlo se jasno može videti na primeru razlike između Srbijanca s jedne strane i habzburških Jugoslovena sa druge. Za austrijske (odnosno austrougarske) Srbohrvate i Slovence pitanje nacionalnog identiteta značilo je, s jedne strane, borbu za emancipaciju od Pešte i Beča, a sa druge, neminovni ulazak u sukob različitih identiteta. Može li Srbin Dubrovčanin biti u isto vreme i Srbin i rimokatolik? Šta ako je neki Srbin, ali i malčice Jugosloven? Šta su Šokci, Slavonci? Kako uopšte da se zove jezik (hrvatsko-slavonski, jugoslovenski?). Gde se tu Bunjevci pozicioniraju? Sve to, a i mnogo (puta) više stvari su bile koje su opterećivale južnoslovenske nacionalne zajednice pod Dvojnom monarhijom. U toj borbi za emancipaciju, govoreći u prvom redu o katolicima, književna dela renesansnih sanjara (u pravom smislu značenja,
romantičara) bili su nadahnuće, a Republika koju je Napoleon početkom XIX stoleća ugasio izvesni ideal kao oaza slovinske slobode. U tim pričam, objedinjvanje oko
ilirskog imena imalo je ulogu s jedne strane u pružanju jednog etnonim oko kojeg bi se svi mogli objediniti (pošto se ne bi mogli prozvati niti Hrvati ni Srbi ni nešto treće, da se svi slože) a sa druge davalo je osnov stvaranju tog narativa koji je u vreme štampe i masovnog opismenjavanja bio ključan kao propagandno sredstvo, u kontekstu
mi smo bili ovde pre i Mađara i Germana i svih drugih.
U
KuK postojala je, bukvalno, jedna prava istoriografska rasprava u kojoj su se javljali pojedinci koji su zastupali da su Hrvati i dr. JS najdirektnije govoreći potomci Ilira. S druge strane, takog nečeg u Srbiji uopšte nije bilo. U Srbiji, od kad je pukla puška 1804. godine, nikada nije bilo nikakvog spora oko toga kako se zove narod koji tamo živi, koje mu je ime jezika i slično. U Srbiji sve do 1918. godine nije bilo nikakve krize identiteta; štaviše, nacionalni identitet je bio vrlo razvijen, na dosta čvrstim osnovama, uključiv i sa ponosom oko proste činjenice da je na čelo monarhije dovedena i jedna narodna dinastija. Srbijanci i Crnogorci su ostvarili svoj rat za nezavisnost 1876-1878 godine; nešto što će drugi narodi zapravo ostvariti u pravom smislu značenja tek više od 110 godina kasnije, u ratovima 1990-ih.
Za
Srbijance nije bilo doslovno nikakvog krupnih sporova oko interpretacije pojedinih istorijskih činjenica, pa tako uopšte nije bilo ni autohtonističke škole, jer nije bilo ni
društvene potrebe za tako nečim, jednostavno govoreći. Naprotiv, razni ljudi kao npr. Vuk S. Karadžić, Teodor Pavlović, Jovan Sterija Popović, Sima Milutinović Sarajlija...sa gnušanjem odbacuju autohtonističke teze i neki učestvuju čak i u polemikama sa Srbima iz Habzburške monarhije...npr.
čak i kada se slažu oko toga da je ilirsko ime jedna podvala Vatikana, sa ciljem odrođivanja Srba i suzbijnja srpskog nacionalnog imena, pojedini Prečani (npr.
Jevstatije Mihajlović 1843. godine u knjižici o Ilirima i Srbima) oni zameraju Srbijancima što ne priznaju i zanemaruju da je bilo Srba odnosno Slovena i pre VI i VII stoleća naše ere.
Ni danas ne bi postojao ovaj
neoromantičarski talas kakav postoji u Srbiji, da nije bilo došlo do slamanja srpskog nacionalnog duha u vreme vlasti Josipa Broza Tita, a koje je bilo prikriveno u izvesnoj meri jedno vreme ekonomskim blagostanjem (odnosno potpuno pucanje po svim šavovima kakvo se desilo 1990-ih godina, za vreme ere Slobodan Miloševića). Nagli porast popularnosti raznih Miljkovića, Šarića i drugih ličnosti pre svega u bliskoj je vezi sa povećanjem broja ljudi na mrežama na internetu, odnosno razvoju te tzv.
globalizacije koju donosi informatičko doba, ali po mom mišljenju u izvesnom smislu i daljem propadanju nacije koja se nalazi u dosta teškim vremenima. Koliko će ovo još trajati i da li će razni
Deretići biti možda još i popularniji u budućnosti, po mom mišljenju, zavisiće od dve stvari (odnosno dva aspekta koja sam već nagovestio):
1) Ekonomskog blagostanja Srbije (iliti možda bolje rečeno, porasta životnog standarda; indeksa ljudskog razvoja čak)
2) Odsustva krupnih nacionalnih pitanja koji opterećuju Srbe u čitavom regionu i koji održavaju atmosferu nacionalne ugroženosti i potrebe za borbom (pa samim time i romantičarskom megalomanijom kao inspiracijom koja bi pružila duhovnu energiju za borbu protiv neprijatelja): pitanje statusa Kosova i Metohije, položaj Republike Srpske u Bosni i Hercegovini i situacija sa imovinom Srpske Pravoslavne Crkve u Crnoj Gori, kao tri osnovna problema zbog kojih je
srpsko nacionalno pitanje na Balkanskom poluostrvu (trenutno) otvoreno. Naravno, ima tu i mnogih drugih aspekata, nešto manjeg značaja (pitanje izvesnog spoljno-političkog lutanja, na temu evrointegracija zemlje, razgraničenja Srbije sa Hrvatskom, dosta slabog obrazovnog sistema i generalnog poverenja u institucije, pa naravno i drastičnog pada u najnovije vreme po pitanju kvaliteta medija, zbog kojeg možemo reći da je žuta štampa i senzacionalizam opšte prihvaćeni
mejnstrim u Srbiji, dok oni koji drže vlast u vrhu vrlo dosledno primenjuju
panem et circenses pa razne dileje i guraju i podržavaju po sredstvima javnog informisanja i institucijama od kulturnog značaja)
