ВЕЛИКИ НАУЧНИ УСПЕХ: Објављена Словенска енциклопедија у три тома
СЛАВЯНСКАЯ ЭНЦИКЛОПЕДИЯ, Москва. Институт русской цивилизации, 2020
- У новој енциклопедији словенски свет је приказан као јединствена цивилизација која се развијала по сопственом координатном систему
- Посебно су разматрани духовни темељи словенства – као главно везивно ткиво свих словенских народа које дефинише њихове опште црте
- Између осталог, у енциклопедији је показано да се развој словенске цивилизације остварује у условима непрекидне борбе са цивилизацијом романо-германском – западном
- Истовремено, у словенској цивилизацији је првобитно преовладавало опште начело над личним, духовно над материјалним, а у западној су царевали индивидуализам и рационализам, материјално је преовладавало над духовним
- Освајање представља главни вектор узајамних односа Запада са другим народима, док је миротворачка улога словенског племена омогућавала економски и културни успон земље и народа који су је насељавали
АУТОР: Зоран Милошевић
У издању Института руске цивилизације објављена је тротомна „Словенска енциклопедија“ (872, 864 и 856 страница), том приликом је коришћено више од три хиљаде илустрација.
Као замајац у припреми енциклопедије послужио је Свесловенски конгрес у Прагу 1998. године, на коме је после скоро стогодишњег прекида поново постављено питање о неопходности њеног састављања, као важног фактора будућег уједињења словенских народа и држава, наглашава главни уредник Словенске енциклопедије,
Олег Платонов.
Стварању енциклопедије претходио је излазак издања Института руске цивилизације у виду десетина монографија и публикација словенских научника и истраживача словенства – В. И. Ламанског, Ј. И. Венелина, А. С. Будиловича, А. Ф. Ритиха, О. Ф. Милера, Л. Нидерле, а такође десетине томова дела словенофила, од И.В. Кирејевског и А.С. Хомјакова до С.Ф. Шарапова и А.Г. Шчербатова.
Горе побројани научници сматрали су да све словенске народе сједињује припадност древној словенској цивилизацији и да су сви они – један народ који се касније поделио на делове, од којих је сваки кренуо својим путем. Но, заједнички духовни корени словенског јединства су се очували, као што се очувала и дубока генетска и мистична веза која повезује поједине гране словенства. Данас, према различитим проценама, у свету живи око 320-350 милиона словенских људи. Тако огроман масив међусобно родних племена и народа, наравно, захтева састављање посебне словенске енциклопедије, која одражава све стране живота некада јединственог цивилизацијског, етнографског и културног монолита.
Наша енциклопедија је прва те врсте, међутим, питање о неопходности стварања словенске енциклопедије покретало се још од краја почетком XIX века.
Камен темељац је поставио академик В.И. Ламански на Конгресу руских слависта 1903. године. Облик будуће енциклопедије разматран је на конгресу слависта као комплекс монографија о појединим гранама славистике. Тај пројекат је остао неостварен, но као споменик тог пројекта и конгреса 1903. године, остало је девет књига које су изашле у периоду од 1908. до 1921. године.
Потом је катастрофа 1917. године на дуги низ година идеју стварања Словенске енциклопедије скинула са дневног реда научне заједнице. Међутим, славистика се и даље развијала и ХХ век је представљао време појаве мноштва врхунских радова, па је за стварање енциклопедије практично све било припремљено. Те силе под које су потпале словенске државе после 1945. године, посебно после смрти Ј.В. Стаљина, плашиле су се такве енциклопедије као моћног фактора уједињења Словена, јачања словенског јединства. У идеји уједињења словенства руководиоци социјалистичких земаља су видели опасност за развој комунистичког покрета.
Историјска и идеолошка основа „Словенске енциклопедије“ ослања се на идеје и мисли руских словенофила, као и учесника конгреса из 1903. године, пре свега В.И. Ламанског, А.Н. Јасинског, А. С. Лапо-Данилевског; у етнографску основу легли су радови словенских научника. У новој енциклопедији систематизовано је стотине етнографских извора, искоришћени су материјали о народном животу, прикупљени од стране најбољих етнографа и познавалаца народног живота: Ф. Буслајева, М. Громика, В. Даља, Н. Јермолова, И. Забелина, Д. Зеленина, А. Коринфског, И. Калинског, Н. Костомарова, С. Максимова, И. Снегирева, И. Сахарова, Н. Степанова, А. Тершћенка, Н. Толстога, В. Чистова, И. Шангине и других, а такође чешки научника П. Шафарика и Л. Нидерлеа. У енциклопедији је први пут у славистици коришћен етнолингвистички речник под редакцијом Н.И. Толстога, приређен од стране великог колектива руских научника у Институту славјановеденија и балканистике.
У новој енциклопедији словенски свет је приказан као јединствена цивилизација која се развијала по сопственом координатном систему. Посебно су разматрани духовни темељи словенства – као главно везивно ткиво свих словенских народа које дефинише њихове опште црте. Између осталог, у енциклопедији је показано да се развој словенске цивилизације остварује у условима непрекидне борбе са цивилизацијом романо-германском – западном. Истовремено, у словенској цивилизацији је првобитно преовладавало опште начело над личним, духовно над материјалним, а у западној су царевали индивидуализам и рационализам, материјално је преовладавало над духовним. Освајање представља главни вектор узајамних односа Запада са другим народима, док је миротворачка улога словенског племена омогућавала економски и културни успон земље и народа који су је насељавали.
У новој „Словенској енциклопедији“ решавају се главна идеолошка питања словенског јединства и узајамне сарадње. Аутори издања верују да ће излазак ове енциклопедије представљати важан фактор зближавања словенских народа и држава, написао је главни уредник Словенске енциклопедије Олег Анатољевич Платонов.
Народима словенске цивилизације припао је тежак историјски задатак – да буде бедем на путу светског зла. Наравно, највећи терет ове борбе понела је Русија, али ни други словенски народи нису били ван борбе.
Да подсетимо да су Словени победили разбојничке државе – Хазарски каганат, Османску империју, империју Наполеона, Трећи рајх Адолфа Хитлера, а данас Словени задржавају за целокупно човечанство све светске агресоре, а посебно „дубок удржаву“ која се крије иза САД.
Другим речима,
Словени су човечанству дали невероватан допринос у борби са злом, у науци, образовању, култури, спорту…, тако да имају шта да покажу свету. Међутим, јединствене словенске енциклопедије није било. Сада је та неправда исправљена.
Главни уредник се приликом уређивања енциклопедије придржавао већ познатих метода, те је започео са словом А до слова Л.
Да је уредник поштовао научне методе сведочи и чињеница да је први том буквално започет са објашњењем ко је Фикрет Абдић. Потом следе, азбучним редом, остали знаменити Словени, опис догађаја, градова, држава, храмова и манастира, појмова… Винчи и Винчанској култури… историји, језику, литератури, географији, етнографији, археологији, науци, култури и уметности. Сабрана су и сведочанства о вери, духовним схватањима и обичајима…
Треба додати и да је Платонов следио пут славјанофила, али и да је указао на важну улогу православља и улоге православне Русије у изградњи словенског јединства.
У првом тому, што се тиче знаменитих Срба, српски читаоци могу наћи белешке о Смиљи Аврамов, Александру I Карађорђевићу, Обреновићима, митрополиту Амфилохију Радовићу, Кочи Анђелковићу, Баји Пивљанину, Комнену Бећировићу, Владимиру Кршљанину, Бранимиру Куљанину и многим другим.
У другом тому који почиње са словом „Л“ и има 871 страну задивљује колико је дато простору Лужичким Србима (58 – 61 стране), Македонији, а од личности заступљена је Десанка Максимовић, Мира Марковић, Слободан Милошевић (посвећено му је пет страна енциклопедије), Радмило Маројевић, Милић од Мачве, Василије Крестић, потписник ових редова… Да овде напоменемо да су у енциклопедију унети и сви српски чланови Међународне словенске академије, као и да ће српски читаоци бити изненађени чињеницом колико је значајних личности унето у „Словенску енциклопедију“, а да у земљи на њих мало ко обраћа пажњу (осим страних тајних служби).
Трећи том почиње са словом „Р“ и има 851 страну. Наравно, овде је, с правом, велика пажња посвећена Русима и Русији. Што се тиче Срба овде су унети Свети Сава, затим је описана Србија (на осам страна), српски језик, култура, а од српских научника, између осталих, издваја се она о Славенку Терзићу.
На крају овог кратког приказа морамо рећи да је „Словенска енциклопедија“ заиста изузетан издавачки подухват, напоменимо још да је уређена уз поштовање научне методологије, али, што је посебно важно, види се да је главни уредник овом подухвати пришао са срцем и –
храбро!
У Енциклопедији су унети не само заборављени догађаји, већ и „заборављене“ неправде нанете словенском свету (на пример Словенска Немачка), што србофобима и русофобима смета, али и одреднице о асимилацији Словена, геноциду итд.
Свакоме ко зна руски „Словенска енциклопедија“ биће освежење, јер је објављено сведочанство о ономе што је вредно код Словена.
Зоран Милошевић
Ti u to, iskreno, veruješ?
