„Bečko-berlinska škola” vs novoromantičari

[Pravi Vlah]

Nisam, već znam. Ako ne želiš da mi veruješ, ne moraš.

Добро, ако је то твоје езотерично знање, прихватам да је истинито за тебе. Да би било истинито и за мене, ја морам да проверим. До сада Јарослав се мени није јавио.

 

[loš đak Boža]

Добро, ако је то твоје езотерично знање, прихватам да је истинито за тебе. Да би било истинито и за мене, ја морам да проверим. До сада Јарослав се мени није јавио.

"Vasiono, čuješ li me?"

 

[Pumpaj Dinstanović]

Opet se javio stručnjak za analogiju.

Reci, Mrkalj

 

[Mrkalj]

Reci, Mrkalj

https://forum.krstarica.com/showthr...omantičari?p=34091944&viewfull=1#post34091944

 

[cronnin]

Добро, ако је то твоје езотерично знање, прихватам да је истинито за тебе. Да би било истинито и за мене, ја морам да проверим. До сада Јарослав се мени није јавио.

Ne brini, svi ćemo da ga proverimo. Inače, ne verujem da će se Jaroslav ikome javljati.

 

[Pravi Vlah]

Ne brini, svi ćemo da ga proverimo. Inače, ne verujem da će se Jaroslav ikome javljati.

Ма не бринем ја. Не бити није теже него бити. Кад мало размислимо, пре него што се родимо, сви смо већ провели највећи део живота у непостојању: петнаест милијарди година од стварања ове васионе.

 

[cronnin]

Idi begaj, to je matematička teorija. U stvarnosti vreme ne postoji. Pa šta misliš šta je bilo sa svetom pre tih 15 milijardi godina? Obitavao je u obliku tačke 86 hiljada milijardi godina?

 

[Pravi Vlah]

Idi begaj, to je matematička teorija. U stvarnosti vreme ne postoji. Pa šta misliš šta je bilo sa svetom pre tih 15 milijardi godina? Obitavao je u obliku tačke 86 hiljada milijardi godina?

Ако ти и ја постојимо, постоји и време.

И други закон термодинамике: све иде у пропаст. Једнога дана цела васиона ће стићи до термалне равнотеже. Никаква делатност неће бити могућа.

 

[Mrkalj]

Ако ти и ја постојимо, постоји и време.

И други закон термодинамике: све иде у пропаст. Једнога дана цела васиона ће стићи до термалне равнотеже. Никаква делатност неће бити могућа.

To, prema našem dosadašnjem znanju, prema kojem znamo i to da naše dosadašnje znanje nije konačno.

 

[Карлос Шакал]

Видиш, симбол ꒌ се користи и у Ји писму, истоимене групације народа у Кини.
Да ми Срби нисмо пореклом Кинези? Или су Кинези пореклом Срби? Вероватно зато имамо традиционалне добре односе са нашом изгубљеном браћом са истока, и они кад су гледали Валтера како брани Сарајево, све су разумели па је то зато најгледанији стани филм у Кини свих времена.

А ти си изгледа и стручњак за писма националних мањина Кине...

Može više o ovome?

Најбоље консултовати Срејовића. Одлике људи Лепенског Вира како их је он описивао су просто видљиве на Константину и Душану.
Уосталом Срби су у 14'ом веку имали владара двометраша, највећи француски војсковођа у 19-ом веку је био кепец. А "чувени" и германски фирер.

Занимљиво да просечно највише становништво Европе по статистикама је уједно и зона највеће концентрације I2a маркера - Херцеговина.

Poenta teksta, a i mišljenje genetičara (onih pravih ne Kljosova) jeste:
1. ne može se dokazati nacionalna i etnička pripadnost na osnovu genetike
2. genetika ne dokazuje autohtonost Srba (ili bilo kog drugog naroda) na ovom prostoru niti može to da uradi.

Cela pomama oko genetike je izazvana senzacijama iz žute štampe kao i Kljosovljevom kvazi poularizacijom, Navodjeni su rezultati raznih istraživanja, međusobno kontradiktornih, a niko ih nije proverio niti je mogao to da uradi.
Izvođena su "senzacionalna" istorijska otkrića na osnovu malog broja uzoraka, Š novine prepune raznih članaka na tu temu (tipa "genetika dokazala - Srbi su najstariji" i sl.), a na kraju mućak. I posle kao i pre Kljosova ništa se nije promenilo.

Види која је то количина лицемерја у само једној реченици, значи генетика априори није доказ ни за шта али ће зато о аутохтоности Срба на Балкану да просуђује тамо неки (тоалет) папир који је наводно писао неки тамо грчки цар у 10-ом веку...

 

[cronnin]

Ако ти и ја постојимо, постоји и време.

И други закон термодинамике: све иде у пропаст. Једнога дана цела васиона ће стићи до термалне равнотеже. Никаква делатност неће бити могућа.

Постоји тренутно, за мене и тебе, али то не значи да је постојало увек и да ће увек постојати.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Најбоље консултовати Срејовића. Одлике људи Лепенског Вира како их је он описивао су просто видљиве на Константину и Душану.
Уосталом Срби су у 14'ом веку имали владара двометраша, највећи француски војсковођа у 19-ом веку је био кепец. А "чувени" и германски фирер.

Занимљиво да просечно највише становништво Европе по статистикама је уједно и зона највеће концентрације I2a маркера - Херцеговина.

Koje tačno?
O kom to Srejovićevom delu konkretno pričaš?

 

[cronnin]

Него, да ли има негде да се скине неки Windows patch за српски календар?

 

[Pravi Vlah]

Постоји тренутно, за мене и тебе, али то не значи да је постојало увек и да ће увек постојати.

За Јарослава време је као трака филма: све што ће бити се већ догодило?

Узгред, ако ти се Јарослав није лично јавио, откуд знаш да постоји? Неко ти рекао или си прочитао у Политикином Забавнику?

 

[cronnin]

За Јарослава време је као трака филма: све што ће бити се већ догодило?

Узгред, ако ти се Јарослав није лично јавио, откуд знаш да постоји? Неко ти рекао или си прочитао у Политикином Забавнику?

Ja само причам о туђинском презвуковљавању имена Јарослав у Херкул. Не знам за приче да се некоме јављао после смрти, нити ме је до сада интересовало да се бавим тиме.

 

[HanibalBarka666]

Види која је то количина лицемерја у само једној реченици, значи генетика априори није доказ ни за шта али ће зато о аутохтоности Срба на Балкану да просуђује тамо неки (тоалет) папир који је наводно писао неки тамо грчки цар у 10-ом веку...

Da bi o nečemu sudio moraš nešto i da znaš, a ne samo slepo da veruješ.

 

[Pravi Vlah]

Ja само причам о туђинском презвуковљавању имена Јарослав у Херкул. Не знам за приче да се некоме јављао после смрти, нити ме је до сада интересовало да се бавим тиме.

У реду. Ја користим ова имена (Јарослав, Херкул, Зевс) као генерична имена за божанство -- другим речима за Господ Бога, Алаха, Христа, Вишнуа, Манитуа, итд.

 

[Klaudije II Gotski]

Истраживања ДНК по Y хромозому је све популарније, али све чешће у медијима недоучени аутори објаве неку бедастоћу примамљивог наслова. Фронтал одлучује да од људи који су провјерено упућени у ову област. А текстове са ДНК тематиком замислили смо као својеврсно разбијање (или потврђивање) митова који су били увријежени. Почећемо од оног да сеобе Словена није било, те да је становништво на Балкану домородачко.

Пише Синиша Јерковић, главни уредник Српског ДНК пројекта

Досељавање Словена на Балкан, односно негација тог досељавања, једно је од честих питања које се с времена на вријеме појављује као тема, највише потенцирана од стране неких псеудонаучних кругова.

У научним круговима, што се тиче историјских, археолошких, лингвистичких, антрополошких података, нема никакве сумње да се сеоба Словена у 6. и 7. вијеку заиста десила. Појавом генетичких истраживања поставило се и питање: да ли генетички резултати подржавају једну или другу тврдњу? Данас, након великог броја испитаних појединаца из свих европских народа, као и након бројне испитане днк из старих костију, можемо рећи да су генетички подаци потврдили сеобу словенских племена на Балкан у 6. и 7. вијеку.

Три хаплогрупе су одиграле кључну улогу у етногенези Словена и могу се наћи, у већем или мањем проценту, код свих словенских народа: R1a Z280, R1a M458 и I2-CTS10228 (позната као I2-Dinaric).

Највише неспоразума и погрешних тумачења произвела је управо посљедња- хаплогрупа I2a, која се неријетко повезивала са старим предсловенским народима Балкана и наводила као „старосједилачка“ балканска хаплогрупа. Овакво површно, и прије свега нетачно тумачење, једним дијелом је било проузроковано и од стране самих научника. Наиме, у првим генетичким радовима, гдје су микробиолози и генетичари често тумачили и неке историјске и археолошке чињенице, хаплогрупа I се повезивала са тзв. балканским рефугиумом (прибјежиштем) из времена посљедњег леденог доба још од прије 12.000 година.

Сама теза о припадницима хаплогрупе I као најранијим становицима Европе још из доба палеолита, у суштини није била погрешна. Погрешно је било директно повезивање тог палелитског европског становништва I хаплогрупе са високим процентом хаплогрупе I2-CTS10228 на простору динарских планина данас.

Између те двије популације стоји 10.000 година распона, унутар којег је Европа бар три пута скоро у потпуности мијењала своје становништво. У анализи распореда и присутности хаплогрупа данас, мора се узети у обзир коју грану које хаплогрупе посматрамо у одређеном временском контексту.

Брзоплета и нетачна тврдња о палеолитској старости I2-CTS10228 хаплогрупе на Балкану, произвела је ланчану реакцију управо у пседуоначним круговима и узроковала је општу утакмицу за својатање хаплогрупе I2-CTS10228 међу балканским народима. Хрвати су први прогласили ову хаплогрупу за своју, Срби су је повезивали са Лепенским Виром, босански муслимани са Илирима, монтенгрински националисти су је користили да истакну старосједилачки карактер Црногораца у односу на Србе. Чак су је једно вријеме својатали и Албанци, док се није показало да је имају мање од 10%.

И данас веома често, на основу тих првих искривљених података, можете прочитати чланке са причом о великој старости I2а хаплогрупе на Балкану. При томе се као извори наводе популарне , комерцијалне лабораторије попут Игенее које нису релевантне за давање историјских тумачења.

Истина је сасвим другачија. Грана хаплогрупе I2a која је присутна на нашим просторима, стара је свега 2500 година и дефинисана је специфичном словенском мутацијом CTS10228. Старије гране ове хаплогрупе могу се пронаћи на словенском сјеверу, у Пољској, Бјелорусији, Украјини и нема никакве сумње да је ова хаплогрупа настала у оквиру словенске популације и да се са истим Словенима ширила по Европи. Тамо гдје Словени нису допрли, нема ни ове хаплогрупе. У Италији је тако има мање од 1%, што јасно показује да за вријеме антике, када је флуктуација становништва са обе стране Јадрана била интензивна, хаплогрупа I2-CTS10228 није била ту.

Поред ових словенских хаплогрупа међу Србима су присутне и друге хаплогрупе, које су припадале било дословенским, балканским народима, дјелимично или потпуно романизованим. Ту је ситуација прилично шарена. Има хаплогрупа које се могу повезати са Грцима, Илирима, Келтима, Трачанима, па и касније досељеним германским народима, Готима, Лангобардима, Норманима.

Као транзитно подручје, простор који су населили Срби, показује и одговарајућу, прилично разноврсну, генетску слику. Слична је ситуација и са осталим балканским народима. Ово је у супротности са неким другим, нетранзитним дијеловима Европе , као што су на примјер Велс или Ирска, гдје једна хаплогрупа доминира са преко 80% у укупној популацији.

За Србе би се оквирно могло рећи да су мјешавина досељених Словена са преко 50% генетског удјела и балканских старосједилаца разног поријекла који чине нешто преко 40% удјела. Словенска компонента је у сваком случају превладала. Са друге стране балканска и медитеранска генетика је оставила трага у изгледу, па је просјечни Србин генерално тамније комплексије од неких сјеверних словенских народа.

http://frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=37066

 

[cronnin]

Tu postoji par problema. Prvi je što je to utvrđivanje starosti nepouzdano, tj. može da bude 2500 godina, a i ne mora.

Druga stvar je što je tih seoba naroda koji su dolazili preko Dunava bilo više, i to je trajalo hiljadama godina. Uopšte nije isključeno da su i pre doseljenika iz 6. veka ovde živeli Sloveni i da su to možda čak bili Srbi, a da su sada zamenjeni sa 50% neke druge slovenske populacije.

 

[Mrkalj]

Istoričar Vlada Stanković govori za Novosti o moralnoj bedi srpske nauke, duhovnom izumiranju, važnosti tradicije i moći uverenja: Voleli bismo našu prošlost samo da je dovoljno poznajemo. Omalovažavanje srpske baštine počinje od 1918.



prof. dr Vlada Stanković, foto Novosti


SRBI vole svoju istoriju, ali je ne poznaju. Naši ugledni istoričari od 1945. do danas nisu uspeli da napišu knjigu jednostavnog imena Istorija Srba. Zato učimo o svojoj prošlosti iz knjiga koje su nam napisali strani stručnjaci, često nenaklonjeni. Srbi se danas lako odriču identiteta i pretapaju u druge narode jer ne znaju ko su, pa i nemaju utisak da nešto gube. Srpski narod je izgubio samosvest i omalovažava svoju prošlost jer je ne poznaje, a i ono malo činjenica koje zna – ne razume. A bez razumevanja nacionalne istorije ne mogu ni da shvate ni da prežive sadašnjost, kaže istoričar-vizantolog prof. dr Vlada Stanković, sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.


– Za duhovno izumiranje Srba odgovorne su generacije srpskih istoričara koje su kukavički prihvatile da se nikom ne zameraju i ne bave svojim poslom. Sve zarad lične udobnosti i privilegija. Najprivilegovaniji se još uvek bave srpskom srednjovekovnom istorijom kao u Jugoslaviji, štrpkaju sporedne teme i izbegavaju po svaku cenu proučavanje i postavljanje novih pitanja o državi koju je još Konstantin Porfirogenit u 10. veku zvao današnjim imenom – Srbija. Susedni narodi slične veličine, Bugari i Hrvati, svake godine izdaju na destine novih knjiga na maternjem i engleskom jeziku, u kojima se bave istraživanjima nacionalne istorije, naročito srednjovekovne. Srbi u 21. veku duhovno izumiru jer svoju istoriju uče iz knjiga koje im je početkom 20. veka napisala Austrougarska.


* Verovatno se šalite, nemoguće je da Srbi koji se toliko ponose svojom prošlošću nemaju nijednu domaću savremeno pisanu istoriju.

– To je činjenica. Poslednji koji su pokušali da zaokruže istoriju Srba bili su Stanoje Stanojević, Stojan Novaković i Vladimir Ćorović, koji su stasali početkom 20. veka. Od 1918. i ulaska u zajedničku državu počinje omalovažavanje srpske istorije, a od proglašenja Jugoslavije 1929. kreće agresivna državna ideologija jugoslovenstva koja nije ništa slabija od kasnije komunističke i marksističke. Posle 1945. zavladao je muk autocenzure. Objavljuje se samo „Istorija naroda Jugoslavije“ 1953, gde je srednjovekovna Srbija dobila isti prostor kao srednjovekovna Slovenija, koja tada nije postojala, kao ni srednjovekovni Makedonci.

E, zato su srednjovekovni srpski manastiri u BJR Makedoniji već danas makedonski spomenici. Još zanimljivija situacija nas čeka u narednim godinama, kad će srpske svetinje na Kosovu postati kosovski spomenici zato što smo se olako odnosili prema sopstvenoj istoriji. To se dešava zato što je na fakultetu još uvek glavni udžbenik za nacionalnu istoriju srednjeg veka „Istorija Srba“ Konstantina Jiričeka, koji je stvarao u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka.


* Zašto je Jiričekovo viđenje istorije Srba problematično ako je on bio u vrhu slovenske elite u Austrougarskoj?

– On jeste bio tada izuzetan naučnik, deo češke i slovenske duhovne elite, porodično povezan sa Šafarikom i drugim slavistima. To ne umanjuje vrednost druge činjenice – da su oni bili lojalni službenici Austrougarske. Baš zahvaljujući tom pedigreu mladi Jiriček dobija posao da piše istorije Bugara, a kasnije i Srba. Ove knjige su imale politički cilj – da upoznaju donosioce važnih političkih odluka u Beču sa tim narodima kako bi znali kako da se postave prema njima, u hegemonističkom smislu. Jiriček istoriju Srba objavljuje, na nemačkom, 1911. kad Austrija ima velike perspektive prema Balkanu i Srbiji. Ta knjiga je za to vreme fenomenalna, jer Beč nije od Jiričeka tražio politički pamflet već „uputstvo za čitanje Srba“, naroda koji je od srednjeg veka živeo na ogromnom prostoru Habzburške monarhije. Sa Hrvatima nije bilo problema, oni su bili deo njihovog sistema, a s Bugarima je stvar regulisana nemačkom dinastijom. Samo je srpsko pitanje ostalo otvoreno. Jiriček zato piše srednjovekovnu istoriju Srba, pokušava da objasni fenomen „problematičnog“ naroda, koji nije napisao ni shvatio sopstvenu istoriju, pa prema tome nije mogao ni da formuliše jasnu politiku.

PODANIČKI MENTALITET UBIJA
Kad kolege iz inostranstva pitaju za srpsku istoriju, a mi spomenemo Jiričeka, oni nas gledaju kao da smo sišli s uma. Oni žele da pročitaju knjigu koja ima manje od hiljadu stranica pisanu modernim jezikom. Zato što nemamo takve knjige mi duhovno izumiremo. Busanje u grudi praznom istorijom može da posluži samo u određenim momentima. Kad čovek zna šta ima iza sebe, onda je to potpuno drugi osećaj. Mi imamo ogromne praznine u srpskoj istoriografiji, jer je podanički mentlitet ubio srpsku nauku, a ubija i srpsku naciju.



* Zašto je Beču za politiku u 20. veku bila važna srpska srednjovekovna prošlost?

– Iz istog razloga zbog koga se srednji vek proučava i danas. Ko ne zna srednjovekovnu istoriju ne može da razmišlja ni o sadašnjosti na pravi način. Ta istorija nije mrtva, ona živi svuda oko nas. Prvi se Zapad u donošenju odluka neprestano i isključivo poziva na istoriju, počev od Amerike koja se danas predstavlja kao naslednica Rimskog carstva. Da bi to mogli da rade oni su svoju istoriju oplemenili brojnim knjigama, filmovima, legendama kroz koje je stalno ponovo proživljavaju. Zapad u našoj istoriji i danas traži neprekidne procese koji su neophodni za razumevanje Srba. Možda najvažniji kontinuum koji je opstao od srednjeg veka do danas jeste duhovna vezanost za Carigrad, čak i kad je Vizantija nestala. Od trenutka kad se Srbija pod Nemanjom svesno vezala za Vizantiju nikada je više nije napustila, uprkos raznim političkim vrludanjima. Opredeljenje za Konstantinopolj i osećanje izuzetnosti što se, makar i duhovno u sećanjima, nalazite u određenoj zajednici s Romejskim carstvom mnogo je koštalo srpski narod u nekim periodima. Ipak, to je uvek bio svestan izbor, jedna od retkih naših jasno formulisanih politika.


* Da li je onda tačna teza da naši problemi s Evropom potiču od toga što Zapad misli da se posle pada Carigrada 1453. Bosfor premestio na Drinu?

– To je posmatrajući duge istorijske procese apsolutno tačno, zapadna civilizacija od 1453. baš to misli – da se Vizantija preselila u Srbiju. Posledice su iste kao u srednjem veku: shvataju nas kao zemlju misije u kojoj šizmatike treba privesti pravoj veri. Ako vam ovo zvuči smešno, pogledajte naslove u zapadnoj štampi devedesetih, gde sve vrvi od srednjovekovnih formulacija, u kojima su Srbi pokvareni Vizantinci i orijentalci koji stoje na Drini nasuprot civilizovanoj Evropi.

Suštinski, ljudska istorija je vrlo plitka, duhovno mi nismo mnogo odmakli od vremena 8. veka kada je uspostavljena granica na Drini u crkvenom smislu. Do tada je prostor Srbije, deo Bugarske i severne Grčke pripadao nadležnosti rimskog patrijarha – pape. Onda je car iz Konstantinopolja, po rimskom zakonu Hristov namesnik na zemlji, dao ove zemlje u nadležnost carigradskog patrijarha, jer se papa nije slagao s njegovom politikom. Tada je postavljena nevidljiva granica duhovnog uticaja Rima i Konstantinopolja na Drini i počeli su sukobi Zapada i Istoka oko Balkana. O tom problemu i danas Vatikan razmišlja na isti način na koji je razmišljala Vizantija, ili Beč u doba Franca Jozefa. Da bi uspešno opstali u ponovo aktuelnoj srednjovekovnoj situaciji bilo bi dobro da znamo kako su Nemanjići vodili politiku. Nažalost, time se naši istoričari već decenijama ne bave. Niti političari od njih to traže. Iako nam je to nasušna potreba.

 

[Рацка варош]

Tu postoji par problema. Prvi je što je to utvrđivanje starosti nepouzdano, tj. može da bude 2500 godina, a i ne mora.

Донекле си у праву, али конкретно за горе наведене гране то не важи. Данас су старост и такозвани TMRCA (The Most recent common ancestor) за већину старијих грана из којих су се изнондриле многе подгране већ устаљене, пре свега на основу великог броја тестираних појединаца, самим тим и већег броја људи који су одрадили BigY (такозвана анализа целог генома) док се за неке ниже гране, као на пример I2a-CTS10228>Z17855 и даље не може са 100% сигурности рећи да ли је то +50/-50 година старости исте.

 

[Mrkalj]

IZDALI NAROD
Naši istoričari često nisu svesni koliko je njihova uloga važna, koliko je znanje o istoriji važno. Istorija ima strašnu moć, retko koji ozbiljniji govor zapadnog političara se ne oslanja na istoriju. Tamo se ljudi koji pišu govore konsultuju o raznim periodima istorije, od onih pre pet godina do onih pre pet vekova. Zato je Austrougarskoj jedan Jiriček bio vrlo važan, u njega je mnogo i ulagala i tražila, jer niko osim njega nije mogao da im objasni Srbe. A srpski istoričari to još nisu učinili za svoj narod.



* Vi tvrdite da racionalni Zapad pati od onih mitomanija koje tradicionalno pripisuje Srbima?

– Naravno. Ljudi potcenjuju moć uverenja, tradicija, rituala. Setite se 1999. kad u vreme pomračenja sunca nije bilo žive duše na ulici, jer su ljudi pomislili da dolazi smak sveta. Studentima objašnjavam ulogu srednjovekovnih tradicija i rituala u savremenoj istoriji opisom sahrane austrogarskog cara Franca Jozefa 1916. godine. Veličanstvena carska procesija prošla je kroz Beč do kapucinskog manastira u kome se sahranjuju Habzburgovci. Kad je došla do njegovih zatvorenih vrta ceremonijal-majstor je zakucao, a nevidljivi kaluđer je s druge strane upitao: „Ko ide?“ Odgovor je bio: „Imperator Rimskog carstva Franc Jozef“, čemu je sledilo mnoštvo drugih titula. Danas su ljudi zaboravili da je autrogarski car bio i vladar „Rimskog carstva nemačke narodnosti“. Ritual se nastavio na gotovo isti način kao sahrana romejskih careva u 10. veku. Samo što je ovaj igrokaz izveden u organizaciji bečkog državnog protokola u 20. veku. Ne u orijentalnoj „bizantskoj“ Srbiji. To je vrsta istorije koja izmiče kad čitamo naše dosadne istorijske knjige, koje su pravljene da ljudi ne povezuju ništa. Nije važno nagomilavanje činjenica koje guše, već shvatanje istorijskih procesa. Takve knjige su nama potrebne.


* Zašto ih istoričari onda ne pišu? Zašto nas ubeđuju da je naša prošlost minorna i da su svi drugi patriotizmi dobri osim srpskog?

– To nisam umeo da objasnim ni kolegi doktorantu iz Slovačke, koji je ovde na razmeni studenata. On je dobio zadatak da predstavi dve knjige o srednjovekovnoj srpskoj istoriji koje su napisane u prethodne tri godine. Bilo mi je neprijatno da mu ponudim svoju knjigu o kralju Milutinu, ali sam ustanovio da nijedne druge nema! Da je kolega otišao u Hrvatsku ili Bugarsku mogao bi da bira između dvadestak dela u kojima se na novi način sagledava srednjovekovlje i procesi dugog trajanja koji su i danas aktuelni. Jasno je kao dan da ovakva situacija kod nas ima političku pozadinu. Srbija se, kao i u SFRJ, stidi da bude nacionalna država. Ne samo u ovom vremenu, već i u dalekoj prošlosti, u srednjem veku. To je fascinantno. Ta vrsta bojazni je neverovatna. Mi se branimo od nacionalizma koji je normalna pojava! Ne može se pisati nacionalna istorija koja je anacionalna.


IZVOR: Novosti, autor Boris Subašić, 29. decembra 2013.

 

[Klaudije II Gotski]

IZDALI NAROD
Naši istoričari često nisu svesni koliko je njihova uloga važna, koliko je znanje o istoriji važno. Istorija ima strašnu moć, retko koji ozbiljniji govor zapadnog političara se ne oslanja na istoriju. Tamo se ljudi koji pišu govore konsultuju o raznim periodima istorije, od onih pre pet godina do onih pre pet vekova. Zato je Austrougarskoj jedan Jiriček bio vrlo važan, u njega je mnogo i ulagala i tražila, jer niko osim njega nije mogao da im objasni Srbe. A srpski istoričari to još nisu učinili za svoj narod.



* Vi tvrdite da racionalni Zapad pati od onih mitomanija koje tradicionalno pripisuje Srbima?

– Naravno. Ljudi potcenjuju moć uverenja, tradicija, rituala. Setite se 1999. kad u vreme pomračenja sunca nije bilo žive duše na ulici, jer su ljudi pomislili da dolazi smak sveta. Studentima objašnjavam ulogu srednjovekovnih tradicija i rituala u savremenoj istoriji opisom sahrane austrogarskog cara Franca Jozefa 1916. godine. Veličanstvena carska procesija prošla je kroz Beč do kapucinskog manastira u kome se sahranjuju Habzburgovci. Kad je došla do njegovih zatvorenih vrta ceremonijal-majstor je zakucao, a nevidljivi kaluđer je s druge strane upitao: „Ko ide?“ Odgovor je bio: „Imperator Rimskog carstva Franc Jozef“, čemu je sledilo mnoštvo drugih titula. Danas su ljudi zaboravili da je autrogarski car bio i vladar „Rimskog carstva nemačke narodnosti“. Ritual se nastavio na gotovo isti način kao sahrana romejskih careva u 10. veku. Samo što je ovaj igrokaz izveden u organizaciji bečkog državnog protokola u 20. veku. Ne u orijentalnoj „bizantskoj“ Srbiji. To je vrsta istorije koja izmiče kad čitamo naše dosadne istorijske knjige, koje su pravljene da ljudi ne povezuju ništa. Nije važno nagomilavanje činjenica koje guše, već shvatanje istorijskih procesa. Takve knjige su nama potrebne.


* Zašto ih istoričari onda ne pišu? Zašto nas ubeđuju da je naša prošlost minorna i da su svi drugi patriotizmi dobri osim srpskog?

– To nisam umeo da objasnim ni kolegi doktorantu iz Slovačke, koji je ovde na razmeni studenata. On je dobio zadatak da predstavi dve knjige o srednjovekovnoj srpskoj istoriji koje su napisane u prethodne tri godine. Bilo mi je neprijatno da mu ponudim svoju knjigu o kralju Milutinu, ali sam ustanovio da nijedne druge nema! Da je kolega otišao u Hrvatsku ili Bugarsku mogao bi da bira između dvadestak dela u kojima se na novi način sagledava srednjovekovlje i procesi dugog trajanja koji su i danas aktuelni. Jasno je kao dan da ovakva situacija kod nas ima političku pozadinu. Srbija se, kao i u SFRJ, stidi da bude nacionalna država. Ne samo u ovom vremenu, već i u dalekoj prošlosti, u srednjem veku. To je fascinantno. Ta vrsta bojazni je neverovatna. Mi se branimo od nacionalizma koji je normalna pojava! Ne može se pisati nacionalna istorija koja je anacionalna.


IZVOR: Novosti, autor Boris Subašić, 29. decembra 2013.

Ово је све јако симпатично, само што је филовано неистинама, а интервјуисани професор зна зашто. Ајмо само укратко о пар проверљивих ситнурија:

1. Хабзбуршка монархија тј. њени жбири, официри, надлежни итд. су одлично познавали Србе тако да је апсурдно да је један бечки професор Јиречек морао да пише књиге почетком 20. века да би у Бечу боље разумели Србе. Подсетити се какву је обавештајну мрежу Аустрија имала у Београду и у блиској околини српских владара и државника, какав је био утицај конзула попут Михановића, Теје Радосављевића, Калаја итд.

2. Интервјуисани рецимо (2013?) треба докторанду из Словачке да предложи неку књигу о српском средњем веку, али нема ниједне објављене у предходне три године осим његовог "Краља Милутина". Заиста слатко.

Не може на пример да се сети магистарске тезе Маје Николић, Византијски писци о Србији (1402—1439), Византолошки институт САНУ, Посебна издања, књига 40, Београд 2010; у чијем је настанку непосредно учествовао као друг члан комисије.

Није могао да се сети ни неколико дела покојног Тибора Живковића нпр. његове књиге коментара о Љетопису Попа Дукљанина из 2009. или De Conversione Croatorum et Serborum, О изгубљеном извору Константина Порфирогенита из 2012. године? (Живковића иначе хвали у неким другим јавним наступима...)

Јел писао неко нешто о српском средњем веку нпр. из сродних наука попут археологије или историје уметности???

3. За крај, да не развлачим.

Влада Станковић је на месту на коме је већ скоро 20 година. Није ни магистрирао ни докторирао на темама које се баве нпр. српско-византијским односима. Њима се бавио готово успутно све док није објавио "Краља Милутина" 2012. године. То је кратка и занимљива књига, на жалост неке започете теме (нпр. хронолошке) није развио до краја. У фуснотама је углавном критиковао поглавља из ИСН као и превод Пахимера у ВИИНЈ 6 које је писао његов бивши ментор. С друге стране хвали решења покојног академика Симе Ћирковића (али опет када треба споменути једнотомну књигу Ћирковића "Срби међу европским народима", објављену на енглеском, превођену на руски итд. заборавља на то).

Дакле, Влада има све предуслове да напише неку краћу, рецентну, полемичну итд. историју Срба (макар средњовековну)...

Итд. итд. итд.

 

[Konstantin Veliki]

Meni je uvek interesantno kako bi bilo Srbima bolje da su starosedeoci, a narod koji vazi za najstariji u Evropi i kao ostatak praevropskih naroda pre Indoevropljana cak nemaju svoju drzavu, a jezik je pred izumiranjem. Da ne pricam o Indijancima koji svoju autohtonost na tlu amerike mogu da okace macku o rep.

 

[cronnin]

Донекле си у праву, али конкретно за горе наведене гране то не важи. Данас су старост и такозвани TMRCA (The Most recent common ancestor) за већину старијих грана из којих су се изнондриле многе подгране већ устаљене, пре свега на основу великог броја тестираних појединаца, самим тим и већег броја људи који су одрадили BigY (такозвана анализа целог генома) док се за неке ниже гране, као на пример I2a-CTS10228>Z17855 и даље не може са 100% сигурности рећи да ли је то +50/-50 година старости исте.

Koliko ja znam, sve je to na osnovu simulacija, pretpostavki i statistike.