AMERIČKE CENTRALNE BANKE
Pošto pravilno razumevanje ove teme u velikoj meri zavisi i od shvatanja uloge i značaja američkih centralnih banaka
(posebno FED-a ili Federalnih Rezervi) i njenih moćnih Bretton Woods-kih filijala, u nastavku teksta detaljnije ćemo
se pozabaviti istorijom i razvojem tih u današnje vreme najčuvenijih bankarskih institucija, koje ljudi širom sveta,
uključujući i mnoge amerikance (među kojima i neke čuvene mislioce, političare i predsednike SAD), smatraju
čudovištima i monstrumima odgovornim za gotovo sva ekonomska i druga zla ovog sveta.
Prethodno da kažemo da je iz Ustava SAD-a kristalno jasno da pravo kovanja novca pripada isključivo Kongresu
i da Kongres nije ovlašten da to pravo ustupa bilo kome, a pogotovo ne PRIVATNIM bankama.
Da je tako može se videti iz sledećih odredaba Ustava Sjedinjenih Američkih Država:
Član 1. Odeljak 8. tačka 5.:
" Kongres ima pravo:
da kuje novac, određuje njegovu vrednost i vrednost stranih valuta i da utvrđuje sistem tegova i mera;"
Član 1. Odeljak 9. tačka 7.:
" Nikakav novac se ne sme uzimati iz državne blagajne, sem na osnovu sredstava dodeljenih zakonom,
a redovan izveštaj i račun primanja i izdavanja državnog novca mora se objavljivati s vremena na vreme."
Član 1. Odeljak 10. tačka 1.:
"Nijedna država (misli se na federalne države SAD, primedba autora) ne može da sklapa bilo kakav ugovor,
savez ili konfederaciju, zatim da izdaje dozvolu za zarobljavanje neprijateljskih brodova, da kuje novac, daje
kreditna pisma, upotrebljava bilo šta drugo sem zlatnog i srebrnog novca kao zakonsko sredstvo za plaćanje
dugova, da donosi zakone o oduzimanju imanja ili lišavanja građanskih prava, te zakon eks post fakto ili
zakon koji slabi ugovorne obaveze, ili da dodeljuje plemićke titule."
http://www.prafak.ni.ac.rs/files/nast_mat/Ustav_SAD_sprski.pdf
Ako se složimo sa mišljenjem većine stručnjaka da onaj ko kontroliše novac, kontroliše i sav državni i društveni
život, onda se svakako moramo zapitati kako su bankari uspeli realizovati taj nezamislivi scenario po kome su
zadobili ne samo kontrolu nad novcem, nego i mogućnost da ga stvaraju iz ničega i emituju kao vlastiti privatni
novac, i da ga uz to pozajmljuju državi uz kamatu.
Za tako nešto ne možemo naći drugo objašnjenje osim pretpostavke da su tu nemoguću misiju postigli ponajviše
zahvaljujući podmićivanju, ali i pretnjama, ucenama i drugim prljavim i nezakonitim radnjama preduzetim prema
ključnim političarima na predsedničkim položajima i u Kongresu, i da se to desilo mnogo puta u kratkoj istoriji
Sjedinjenih američkih država, a prvi put neposredno nakon što su 1791. godine proglasili nezavisnost od Velike
Britanije, čija su kolonija do tada bili.
Naime, odmah po konstituisanju prve američke vlade tadašnja Centralna banka SAD predata je u privatno vlasništvo
i pored toga što se toj suludoj ideji, pored mnogih istaknutih ličnosti, suprotstavljao i jedan od takozvanih "očeva"
američke nacije, autor Deklaracije o američkoj nezavisnosti, jedan od potpisnika ustavne konvencije i treći po redu
predsednik SAD-a, - Thomas Jefferson, koji je, s tim u vezi, da još jednom ponovimo, proročki rekao:
"Najiskrenije verujem da su banke koje smeju izdavati novac, puno opasnije od vojske u punoj pripravnosti".
I još: "Ako Amerikanci ikada dopuste privatnoj banci kontrolu izdavanja svoje valute, prvo inflacijom, a zatim deflacijom,
banke i korporacije će rasti oko njih i lišiti sve ljude njihove imovine, dok će se njihova deca probuditi kao beskućnici
na kontinentu koji su osvojili njihovi očevi. "
Nije ni slutio koliko je bio u pravu.
