Bugarska propaganda, bezvredno.
-
- Popularno:
- JNA nikada nije bila 4. armija u Evropi
- Ilkin atentat: Kako je jedna žena...
- Antisemitizam i uzroci
- BBC потврдио: Тони Блер се састајао са...
- Odmetnuti elementi MUP-a upotrebili...
- Srbija vs Albanija
- Vučić otkrio kako su Rusi saterali...
- Pećka patrijaršija i zvanično postala...
- Kakva je glupost rad?
- Grudi su sramota?
Балкански ратови
- Začetnik teme Лекизан
- Datum pokretanja
- Poruka
- 30.493
Јел та сагласност ишла преко Брегалнице!
Српске трупе су већ биле у Макадонији, није било потребе за било каквим слањем српских трупа тамо.
Како зашто, па јел Србија тражила компензацију услед губитка територија источно од Шаре, јесте, јел сама ослободила Македонију, јесте, ето зашто.
Boris T
Poznat
- Poruka
- 7.216
10. мај 1913. Бугарска поставља рок од 7 дана да Србија прихвати арбитражу у Санкт Петербургу. Ово је саопштено и у руском Министарству спољних послова. То је у преписци Сазонова. Након истека рока од 7 дана, Бугарска прети прекидом преговора са Србијом. Рок истиче и Србија не потврђује пристанак на арбитражу, а Бугарска почиње непријатељства.
Не ради се о српским трупама, већ о заједничкој окупацији Македоније, односно Бугарска је хтела да пошаље своје трупе у Македонију.
Bren
Elita
- Poruka
- 23.747
"Realno" sagledavanje istorije sa bugarske strane.
Boris T
Poznat
- Poruka
- 7.216
Наравно, увек постоји више од једне перспективе на догађаје који су се стварно десили. А руски поглед на ову ситуацију је, морам признати, најобјективнији. Споразум Бугарске и Србије је велики неуспех за који су криве обе стране. Србија због кршења уговора о подели Македоније, а Бугарска због покретања непријатељстава против савезника.
- Poruka
- 30.493
А Лондонски мир закључен 30. маја, док је последњи састанак Лондонске мировне конференције био 9.јуна исте године!Још увек се преговарало о новонасталој ситуацији насталој стварањем Албаније на српској територији, чиме се директно нарушио српско-бугарски споразум, као и остали споразуми између балканских савезница, а Бугари би још пре тога неку арбитражу руског цара!Србија је предложила ревизију уговора са Бугарском услед нових околности 25. маја за време преговора у Лондону.Знаш ли шта пишеш уопште!
"SECOND MEETING OF THE LONDON PEACE CONFERENCE, MAY, 1913.
It was not until April 20 that the Balkan States finally agreed to accept the mediation of the powers. When the Balkan delegates and the representatives of the great powers finally met for the second time at London on May 20 they found a treaty embodying the original terms of the powers all ready for them to sign. They demurred at first, but when, on May 27, Sir Edward Grey, frankly told them that they must either sign or leave London they signed without much further delay on May 30, 1913."
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.130
5.новембра 1912. Српска војска је ослободила Прилеп - престоницу Марка Краљевића Мрњавчевића после више векова турске окупације.
У борбама су Срби изгубили око 2 хиљаде војника. Истакли су се војници Дринске, Моравске, Дунавске, Тимочке дивизије, четнички одреди и друге јединице. Један од команданата батаљона Дринске дивизије је забележио:
" У сретање војсци већ је ишла литија, црквени барјаци па еснафски барјаци. Казанцијски, коларски, бојаџијски, редом; који су они поштовали међу собом. Жене, деце, старци. Жене са малом децом остали су на авлијским праговима. Пола града како га дели Ораховачка речица беше узаврео као кошница пред ројање. Док његова западна половина са чаршијом остаде замандаљена са безброј занемелих минарета. Настаде сретање војске и усталог роба који још збуњено метанише, чудесно осмехнута лица. Неки жар просу се преко оружја, шајкача, фесова на којима су на брзу руку били извезени крстићи. Пред столицом највећег легендарног српског јунака Краљевића Марка силна војска издржавши још једну крваву борбу, и извојевавши још једну сјајну победу поносна и свесна успеха ушла је у Прилеп. Ступају пук за пуком, а на челу највећа војничка светиња - застава. Силни народ изашао на улице и кличући поздравља своје ослободиоце. Када смо ушли у Прилеп победоносни моћни војници нису ништа окусили. И нико се тога дана од војника неће питати где ће примити таин, али су ми сви трчали и молили ме да им покажем Марков град".
У Бакарном гумну постојала је спомен-костурница палих јунака али су је срушили Бугари почетком Другог светског рата 1941. године.
Краљ Петар и војвода Путник улазе у Прилеп 1912. године
У борбама су Срби изгубили око 2 хиљаде војника. Истакли су се војници Дринске, Моравске, Дунавске, Тимочке дивизије, четнички одреди и друге јединице. Један од команданата батаљона Дринске дивизије је забележио:
" У сретање војсци већ је ишла литија, црквени барјаци па еснафски барјаци. Казанцијски, коларски, бојаџијски, редом; који су они поштовали међу собом. Жене, деце, старци. Жене са малом децом остали су на авлијским праговима. Пола града како га дели Ораховачка речица беше узаврео као кошница пред ројање. Док његова западна половина са чаршијом остаде замандаљена са безброј занемелих минарета. Настаде сретање војске и усталог роба који још збуњено метанише, чудесно осмехнута лица. Неки жар просу се преко оружја, шајкача, фесова на којима су на брзу руку били извезени крстићи. Пред столицом највећег легендарног српског јунака Краљевића Марка силна војска издржавши још једну крваву борбу, и извојевавши још једну сјајну победу поносна и свесна успеха ушла је у Прилеп. Ступају пук за пуком, а на челу највећа војничка светиња - застава. Силни народ изашао на улице и кличући поздравља своје ослободиоце. Када смо ушли у Прилеп победоносни моћни војници нису ништа окусили. И нико се тога дана од војника неће питати где ће примити таин, али су ми сви трчали и молили ме да им покажем Марков град".
У Бакарном гумну постојала је спомен-костурница палих јунака али су је срушили Бугари почетком Другог светског рата 1941. године.
Краљ Петар и војвода Путник улазе у Прилеп 1912. године
Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.130
Спомен- костурница у Бакарном Гумну од белог мермера, висока 18 метара
Група четника Вука Поповића 1912 у Прилепу
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Boris T
Poznat
- Poruka
- 7.216
Није уништенa, него није поправљенa. Ово нема везе са Бугарима, већ са македонском нацијом, која је одговорна за српско и бугарско наслеђе у земљи. Примера ради, бугарски споменици у Македонији су потпуно уништени или оштећени. То је последица југословенизације у Македонији, која је од народа направила неке југомакедoнцe, без националне свести и поштовања историје.
Зато не плачи и не љути се превише. Србија је Македонију стекла на веома контроверзан начин, апсолутно не поштујући споразуме са Бугарском, а најапсурдније је да је Србија ове земље (Македонију и Косово) добила због Бугарске и њене водеће улоге у Балканском рату. Бугарска не добија скоро ништа.
Али како видимо улоге се мењају после 100 година. Очигледно, Србија није се учила на грешкама Бугарске.
Poslednja izmena:
Crnugović
Primećen član
- Poruka
- 840
I posle 100 godina, obraza nemate i učiti nešto od vas... ma idi
Старо Браничево
Ističe se
- Poruka
- 2.188
Да, само што је на Сливници погинуло 2.000 Срба, а у Балканским ратовима преко 20.000. Карађорђевићи баш нису жалили за српске жртве.
Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 17.478
Boris T
Poznat
- Poruka
- 7.216
А пошто ми не дају да ти одговорим како треба – бићу краћи.I posle 100 godina, obraza nemate i učiti nešto od vas... ma idi
"Да би мирно седео, не би чудо видео" ....
Crnugović
Primećen član
- Poruka
- 840
Boris T
Poznat
- Poruka
- 7.216
Заиста, Срби се жале на нож у леђа?
Негде у 19. веку, краљ Милан је сањао о слави Наполеона и скренуо поглед на суседну Бугарску, која је управо припојила првобитне бугарске територије (тзв. Источна Румелија). Из Београда је у Бугарску стигла званична изјава у којој се каже: "Момци, ова тетиторија је некако превелика за вашу државу, неће ли вам бити прешироко? Да будемо поштени, дајте нам комад своје земље."
Наравно, Бугарска је одговорила поруком која је састављена у складу са свим правилима дипломатског бонтона, али је у ствари садржала једноставен отговор: „Момци, ово се неће десити!"
У новембру 1885. српска војска је храбро упала у Бугарску. Истина, српска команда није била сасвим сигурна у борбену готовост своје војске и зато је објаснила војницима да ће бити вођени против Турске да ослободе Косово. Многи српски ратници су тек након објаве рата сазнали да морају да се боре само са својим истоверницима...
Уопште, Срби су храбро упали у Бугарску. На брзину састављене бугарске јединице изашле су им у сусрет.
Код бугарског села Сливница одиграла се битка. Па ипак, скоро два пута мања бугарска војска растргала је Србе у репу и гриви. Срби су отпочели, деликатно речено, неорганизовано повлачење свом могућом брзином... После тога, у Србији некако више нису озбиљно размишљали о могућности наставка рата. Љути Бугари су намеравали да наставе...
Аустроугарску је спасла потпуно поражену Србију. Постављањем ултиматума Бугарској: ако Бугари не одустану од напада на Београд, Аустријанци су упозорили Бугарску да ће послати трупе у Србију.
Управо овакав развој догађаја предвидео је 1809. године главнокомандујући руске дунавске војске кнез Прозоровски. Он је писао заменику министра иностраних послова грофу Салтикову: „Какве ће се нове последице родити од успостављања српске краљевине? Да би увећали и проширили своју власт, наравно, одмах би почели да побуђују своје суседне истовернике, као што су: аустријски Срби, херцеговци, Црногорци, босанске хришћане, Далматинци, Албанци, Бугари, да би их отргли од њихових правих власника и припојили свом царству. Тиме би настајале нове и континуиране потешкоће за Русију, која је преузела покровитељство над Србијом, свађе, па и ратови са суседима.
- Poruka
- 30.493
Годишњица велике Кумановске битке, повратак српске војске на Косово
ИН4С
На данашњи дан (23. октобар) 1912. године, побједом Прве српске армије, под командом регента Александра Карађорђевића, над турском Вардарском армијом Зеки паше, окончана је Кумановска битка, кључна у Првом балканском рату.
Велика побједа код Куманова била је прва српска побједа у Првом балканском рату и означила је скори крај турске владавине на Балкану. Српска војска је после више од 500 година поново овладала Косовом, а после Кумановске битке ушла је и у Скопље, престоницу Српског царства из 14. вијека.
Увиђајући стратегијску важност Овчег поља, висоравни источно од Скопља, начелник штаба Врховне команде српске војске генерал Радомир Путник и његов помоћник пуковник Живојин Мишић, сматрали су да би се ту могла одиграти главна битка између српске и турске војске. Због тога су наредили Првој српској армији да у што краћем року, у продирању ка југу, спречи концентрацију турских главних снага на Овчем пољу. У покрету ка Овчем пољу Прва армија се задржала на положајима северно од Куманова, очекујући долазак Треће српске армије са Косова.
Турска Вардарска армија кретала се ка Кумановској висији, с намером да српску војску што више задржи испред Овчег поља, где је намеравала да води одсудну битку. Услед претпоставке да ће главне турске снаге бити на Овчем пољу и услед одсуства извиђања, Прва српска армије неочекивано је ушла у битку после изненадног напада турске Вардарске армије на положаје код Куманова 23. октобра.
Турци су првобитно имали више успјеха, јер због слабог извиђачког и обавјештајног рада српска команда није имала тачан увид у бојни распоред непријатеља. Прва армија, је у тренутку кад су сукоби почели, била доста удаљена од Друге и Треће армије. Главни удар поднијела је Дунавска дивизија првог позива пуковника Милоша Божановића, која је имала и најтеже губитке, али и одлучујућу улогу. У дводневним борбама посебно се истакао нижи официрски кадар српске војске, захваљујући чијој су самоиницијативи нанесени снажни удари у турски распоред и елитна турска армија се у нереду и паници повукла ка Битољу.
Тријумф је силно уздигао морал српске војске и народа и био подлога каснијих побједа у Првом и Другом балканском, као и у Првом светском рату. После Кумановске битке, било је веома мало великих окршаја. Трећа армија генерала Боже Јанковића за свега три дана ослободила је Косово и Метохију.
Извјештај Ива Ћипика
Писац Иво Ћипико (13. јануар 1869 – 23. септембар 1923) као ратни извјештач учествује у Балканским ратовима. Између осталог, написао је репортажу за лист Политика о Кумановској битци.
Иво Ћипико
(…)
Цео дан српски пешак, незаштићен ватром својих топова, одолевао је дивљој сили. ред саму ноћ, наста колебање… Али он, онај српски капетан, неће да умакне ни за стопу. Дохватио, је пушку једног погинулог војника и прибрано, хладнокрвно гађа. А кад виде, да би могао пасти у руке непријатељу – убио се. Он је једини осетио трагику тренутнога узмицања!.. А онај други, из 18. пука, кад виде да командант паде, јуначки напред стави се на чело пешадији и жртвом свога живота поведе свој пук у победу… И трећи, четврти… официр, што у киши куршума као сива литица стоји на месту и соколским погледом прати сваки душманинов крет… И гомила њих снажне, пламене момчади, што не чекајући заповести за напад срљају у јуриш…
Ноћ, страховита ноћ, пуна тутњаве, рике, звиждука убојите ватре, спушта се на бојно поље. У тој ноћи из Кланчевачке Реке, натчовечном снагом, савладавши све препоне, као грдне немани, вуку се српски топови… И кад их пешадија осети и виде, доби још једно срце: друго јуначко срце!
Свиће! По узвишицама назиру се турски положаји… Одједном, као побеснели вулкан, српска артиљерија рига убојиту ватру: прождире, ломи, гони… Закриљена том пакленом ватром, српска пешадија одмерено, хладно настави да наступа… А из јесење сиве магле и кише помаља се дринска дивизија. Таласају се гомиле српских војника, у сивим оделима, и са маглом стапају се у једну сиву суру боју – суру као непобедиве литице вековних планина.
– На јуриш, на јуриш!
Уз рику топова и паљбу плотуна, осветљена убојитом, пакленом ватром, сива српска војска, елементарном снагом, као набрекла бујица, јурну: и ломи, и преваљује и гони и осваја… И све је освојила!… И сада је све сиво. и поља и војска и небо. Испред те сиве, страшне боје, вековни непријатељ бежи, бежи!..
А они што не побегоше остадоше ту на бојном пољу!
У шумарку живе јесење, бакарасте боје, једна до друге наузначце, укочених руку лежи гомила лешина. Гледам те лешине неким глувим, мртвим осећањем као утучен. На први мах гледам их како сам по бојишту гледао ћорфишеке и празне гранате. Око лешине, у бакарастоме шумарку повлачи се светла пошарица лепога јесењега дана. Влажна земља у лаганоме испарењу, осећа сунчеву топлоту и росна трава одише свежошћу, а неке шаролике бубе зује, летају, и одбљескују се на сунцу… И гледам ову гомилу лешина скоро као, у шуми, у гомилу старих, трулих пањева, који су свој век проживели…
(…)
Изиђох на друм. Ено тамо старе црквице светог Ђорђа. У њој је сахрањен потпуковник Глишић. Са неким особитим поштовањем прилазим црквици. Као дете силно сам волео овакве усамљене, запуштене црквице: то су били храмови моје детиње религије. Код њих, слушајући зујање шароликих буба, осећао сам у ваздуху мирис тамјана, воска и старих одежда. Те беле благословене црквице!
Али сада моје мисли, осећаји, чежње, не устављају се код овога храма: у њему им је тесно, буне се и беже далеко у недогледан простор… И чини ми се, наши хероји требају више светлости, простора… И не могу да се помирим с мишљу да наша снага, полет, мисао није него сахрањена лешина… И заносим се мишљу: требало би да се сакупе сва благословена мртва тела наших јунака који своју крв дадоше мајци земљи, и да се заједнички, у чистом пламену спале, и њихов сиви прочишћени пепео, сахрани за сва времена у суре литице на висовима наших, вечитим снегом покривених Цар Планина.
Друм води у Куманово. Преда мном између жутих витких јабланова, вире беле кућице лепога засеока. Испред њега, на рудини, поред бистрога потока, одмара се заморена комора. Поред шатора врева, ужурбаност… Коњи пасу. Неки од коморџија врте се око ватре и срчу каву. Један бркајлија зноји се од врућине: на ражњу пече за ручак дебела овна.
У овоме ужурбаном и веселом животу, ко мари за напуштени заселак! У његовој улици нема жива створа. Нека широм отворена капија – зева. Негде прозори разлупани; са њих капци висе, рекао би да ће да падну… На крај села једно згариште још се дими… А само неколико дана раније, на овој јединој арнаутској улици деца скакутаху, људи, не слутећи освету и страхоту, иђаху за свакидашњим пословима, а иза густих решетака вираху турске кадуне… А данас? Ово је гробље, без мртваца, мртви заселак. Ветар у врховима јабланова певуши и бели витки минарет, остављен, запуштен, стрчи у небо и – ћути, ћути…
– Повратиће се – тешим се повратиће се. Улулиће се и осетиће нашу реч, поље, крв… што је негда и њихово било и повратиће се мајци Земљи.
Као непознатога, запуштенога гробља враћали се на друм. Путем сретох наша два војника са пушком: воде пред собом некога заробљенога Арнаутина. Везаше му отраг руке његовим црвеним појасом. Као ухваћена неукроћена звер, стреља очима, шкргута зубима, и иде гордо и журно – журно ка да ће некога да стигне.
– Ухватили смо га под оружјем – добаци ми узгред један од војника. Под оружјем.
И не довршивши, изастопце одмиче за заробљеником.
Пред Кумановом наиђох на остављени турски логор. Мора да се бежало, бесвесно, безобзирице, са несавладивим страхом у души. Чега све нема у овоме турскоме логору! Од најкрупнијих до најситнијих војничких ствари: читаво стовариште! Бегунци спасоше сами свој го живот. И путем прати ме по која несахрањена лешина, и пусте беле арнаутске капице.
Њиховим трагом улазим у некадашњу турску варош. По зидовима првих појата поред којих пролазим, суши се дуван. Свугде тај жути дуван. Зар га нико није дирао, или га је толика сила било, да га војска не могаше да разнесе? Па пролазим поред кућа, потлеушица, поред којих, на улици, у блату, лежи сила кућних невредних упљачканих ствари. У очи падају шарена поцепана детиња одела, и ситне детиње играчке. Неки старац у седој неуредној бради, као окамењен гледа у мене. Види се, још није на чисто да ли је оно што гледа својим сопственим очима сан или јава. И долазе пред очи куће са белим крстовима и поносите српске тробојке, и погдекоји сељак који, сагињући се, понизно се с пута склања, вичан је још од прекјуче да то у страху ради пред сваким Турчином! Понегде види се и по која турска боља кућа са зеленим решеткама, иза којих сада сигурно нико не вири…
Залазећи даље у улицу, испод очију ми нестаје сунца, тескоба ме обузима. Па наилазе на ред ћепенци – ти ниски, мрачни, тесни ћепенци, испред којих на улици смрадне каљуге, у којима замишљам набухле деве бакалина, што цео дан пуше, срчу каву и зевају… Све прљаво, тамно, ситно као да се навлаш склања од чистоће и светлости!
Долазим до џамије: суро неукусно здање оштећено и разрушено. У њој Арнаути, бежећи, нађоше последње закониште и – смрт.
Избивши на главни трг, пред општину, отресох се својих суморних мисли, оживих. Трг ври нашим бујним животом. Жагор, врева, ужурбаност! Војници, комора, сељаци и дошљаци, пазаре, носе, траже, моле… Слушаш између неких смерних гласова одсечну нервозну слободну београдску реч. Пуне су ми уши тих гласова. Па ми пада на памет, да се налазим у земљи која до јуче би у вековном ропству.
Из тих снажних мисли отргне ме лик некога Турчина, заробљеника, кога су кроз гомилу пратила два наоружана сељака. Уставише се у дворишту пред општином. На општински прозор изађе командант, српски официр. Заробљеников поплашени поглед, не заустављајући се нигде, бежи по гомили народа. Малена је раста, ситних образа, и меких плавих очију, чије трепавице једнако трепте. Очито не зна шта се с њим збива. Десило се тако.
Један од сељака каза команданту:
– Нашли смо га где лута по пољу, сам, и доведосмо га…
– Па шта тражите? – пресече командант.
– Каже да је хришћанин, а није него Турчин… Познаје се…
– Јеси ли Турчин? – упита неко из гомиле сакупљеног света: – Казуј!
Заробљеник затрепта јаче трепавицама. За час стајаше неодлучан, па потврди кретом главе питање.
– А јеси ли хришћанин? – питају други.
Заробљеник, неодлучно, кретом главе потврди питање.
– Па кад каже да је хришћанин, да га приведемо у наше! – гракнуше неколицина сељака.
Преко плавих, меких очију заробљеникових прелети сива сенка, као преко очију слободне птице кад се руком ухвати.
– Јесте ли га затекли са оружјем? – упита командант нестрпљиво.
– Нема оружја! – одговорим ја за све остале.
– Нема, нема! – потврдише други.
Па пустите човека на миру! заповеди командант и отиде са прозора.
Мени чисто би лакше кад видех заробљеника на слободи, како полако, не обазирући се, промиче кроз долину.
И док њега ситна, погужена, изгубих из вида, чујем бактање коњских копита.
– Коњица иде! – каза неко до мене. – Коњица!
Поносито, чврсто, између народа пролази српска коњица. Одмереним уједначеним кораком промичу ватрени коњи кроз ослобођену земљу. Високо у сунцу, гордо, са победоносним осмехом на уснама и жарким слободним очима у којима се победа одбљескује, јаше српски коњаник. Ваздух и земља пуни су радосне јеке. Ја се опет заносим журним, узбудљивим мислима.
– Идите јунаци да стигнете другове… Они су већ у Скопљу, Велесу… Жури им се!… – чујем одсечне, нервозне гласове из народа.
– Журите, журите на море! – повиках ја живо.
– На море! – радосно закликта неколицина њих до мене. – На море!
(„Политика“ 20. и 21. новембра 1912.)
https://www.in4s.net/godisnjica-velike-kumanovske-bitke-povratak-srpske-vojske-na-kosovo/
Спомен костурница на Зебрњаку код Куманова пре разарања Бугара за време Другог светског рата
Casual Observer
Stara legenda
- Poruka
- 89.022
Kada si ovo sanjao?
Casual Observer
Stara legenda
- Poruka
- 89.022
Shvati da oni ne žele saradnju sa Srbima, sanjaju sanstefanske snove i Simeonove Onogure.
Casual Observer
Stara legenda
- Poruka
- 89.022
Da li bi smo mogli isto tako da zamislimo i zadovoljenje turskih teritorijalnih ambicija prema Bugarskoj?
Casual Observer
Stara legenda
- Poruka
- 89.022
Kakve “vodeće uloge Bugarske” Crnja one crni?! Kada? Gde?
Ni jedno Jedrene niste mogli da sačuvate!
Casual Observer
Stara legenda
- Poruka
- 89.022
Bitka na Tumbi - kada su su Lužničani i Piroćanci iz Tećeg pešadijskog puka III trećeg poziva i poslednja odbrana iz okolnih sela (svako ko je mogao da nosi pušku, bez obzira na godine) uzeli sudbinu srpskog naroda u svoje težačke ruke:
Pobedom jednog srpskog puka trećeg poziva nad tri bugarske divizije (bugarska Treća i delovi bugarske Prve armije) je sprečen planirani bugarski proboj i potencijalno krajnje opasno prodiranje ili dolinom Nišave ka Pirtotu i Nišu ili još i opasniji dolinom Vlasine ka Moravsko-vardarskom pravcu i u oba slučaja odsecanje glavnine srpskih snaga kod Bregalnice. Zahvaljujući žrtvama naroda koji je su i Osmanlije i Egzarhija pokušavali da izbrišu sa lica zemlje sprečena je je dalekosežna propast Srbije, omogućeno da se na Bregalnici ponovi Velbuzd i osveti Slivnica.
Posledica bugarskih napada iz ovog pravca posle Prvog svetskog rata je bilo da je Kraljevina Jugoslavija tražila i dobila korekciju granice (dobijeni srezovi Caribrod/Dimitrovgrad, Bosilegrad i Strumica na krajnjem jugu) kako bi se sprečilo da eventualni ponovljeni napadi iz Bugarske po ovim pravcima brzo dovedu do opasnosti od presecanja Moravsko-vardarske doline.
Bitka je imala strateški značaj ekvivalentan pobedi Serdara Janka Vukotića nad višestruko nadmoćnim Austrougarima kod Mojkovca - neprijatelj je sprečen da se neočekivanim napadima preko naizgled neprelaznog terena iznenada pojavi iza leđa srpske glavnine.
Pobedom jednog srpskog puka trećeg poziva nad tri bugarske divizije (bugarska Treća i delovi bugarske Prve armije) je sprečen planirani bugarski proboj i potencijalno krajnje opasno prodiranje ili dolinom Nišave ka Pirtotu i Nišu ili još i opasniji dolinom Vlasine ka Moravsko-vardarskom pravcu i u oba slučaja odsecanje glavnine srpskih snaga kod Bregalnice. Zahvaljujući žrtvama naroda koji je su i Osmanlije i Egzarhija pokušavali da izbrišu sa lica zemlje sprečena je je dalekosežna propast Srbije, omogućeno da se na Bregalnici ponovi Velbuzd i osveti Slivnica.
Posledica bugarskih napada iz ovog pravca posle Prvog svetskog rata je bilo da je Kraljevina Jugoslavija tražila i dobila korekciju granice (dobijeni srezovi Caribrod/Dimitrovgrad, Bosilegrad i Strumica na krajnjem jugu) kako bi se sprečilo da eventualni ponovljeni napadi iz Bugarske po ovim pravcima brzo dovedu do opasnosti od presecanja Moravsko-vardarske doline.
Bitka je imala strateški značaj ekvivalentan pobedi Serdara Janka Vukotića nad višestruko nadmoćnim Austrougarima kod Mojkovca - neprijatelj je sprečen da se neočekivanim napadima preko naizgled neprelaznog terena iznenada pojavi iza leđa srpske glavnine.
Poslednja izmena:
Casual Observer
Stara legenda
- Poruka
- 89.022
Ovime samo konstatuješ da je Turska “pravi vlasnik” između ostalog i Bugarske i čak i celog bugarskog naroda. Valjda ti je i samom jasno?
Razumemo žalost što niste dobili “Veliku Bugarsku na tri mora na tanjiru”, za vas sanstefanske šoviniste je jedino prirodno da vi grabite sve, i to kad druga strana ne može da se brani. I Turci to umeju, definitivno.
Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 17.478
Casual Observer
Stara legenda
- Poruka
- 89.022
