coco bill
Veoma poznat
- Poruka
- 10.012
»Pokušavao sam da ti pojasnim da je jedini vredan pravac delovanja, bilo vrača bilo običnog čoveka, da odoli da se bavi svojom slikom o sebi«, nastavio je. »Cilj naguala je da kod svog učenika razbije njegovo ogledalo samorefleksije.«
Dodao je da je svaki učenik slučaj za sebe, i da nagual mora da pusti duh da odluči o pojedinostima.
»Svako od nas je u različitom stepenu vezan za svoju samorefleksiju«, nastavio je. »I ta privlačnost oseća se kao potreba. Na primer, pre nego što sam zakoračio na stazu znanja, moj život je bio beskrajna potreba. I godinama pošto me je nagual Hulijan uzeo pod svoje krilo, bio sam jednako željan svega, ako ne i više. Ali ima primera ljudi, vračeva i običnih ljudi, kojima niko nije potreban. Oni dobijaju mir, sklad, radost i znanje neposredno od duha. Njima nisu potrebni posrednici. Tebi i meni je drukčije. Ja sam tvoj posrednik i nagual Hulijan je bio moj. Posrednici, osim što stvaraju minimalnu priliku — svest o nameri, pomažu da se razbije čovekovo ogledalo samorefleksije.
»Jedina stvarna pomoć koju si ikada dobio od mene je to da sam napadao tvoju samorefleksiju. Da toga nije bilo, ti bi samo gubio vreme. To je jedina stvarna pomoć koju si dobio od mene.«
»Ti si me, don Huane, naučio više od bilo koga drugog u čitavom mom životu«, bunio sam se.
»Naučio sam te razne stvari da bih ti skrenuo pažnju«, rekao je. »Ti bi se, ipak, zakleo da je to učenje bilo važniji deo. Nije. Uputstva su od vrlo malog značaja. Vračevi smatraju da je pokretanje skupne tačke jedino što je važno. A to pokretanje, kao što dobro znaš, zavisi od uvećane energije a ne od uputstava.«
Zatim je izneo jedno nedosledno mišljenje. Rekao je da svako ljudsko biće koje postupa po određenom sledu postupaka može da nauči da pokrene svoju skupnu tačku.
Ukazao sam da protivreči sebi. Meni je sled postupaka značio uputstva; označavao mi je procedure.
»U svetu vračeva postoje samo protivrečnosti termina«, odgovorio je. »U praksi nema protivrečnosti. Sled postupaka o kojem ja govorim potiče iz činjenice da je čovek svestan. Da bi bio svestan te činjenice potreban ti je nagual. Zato mi kažemo da nagual stvara minimalnu priliku, ali da ta minimalna prilika nije uputstvo, kao ono uputstvo koje ti je potrebno da bi radio sa mašinom. Minimalna prilika sastoji se u tome da postaneš svestan duha.«
Objasnio je da je taj naročiti sled na koji je on mislio odgovoran što je čovek svestan da je samovažnost sila koja skupnu tačku drži učvršćenu. Kada se samovažnost smanji, energija koja je za nju potrebna više se ne troši. Ta uvećana energija onda služi kao odskočna daska koja ispaljuje skupnu tačku smesta i bez prethodnog razmišljanja, na jedno nepojamno putovanje. Kada se skupna tačka jednom pokrenula, samo to kretanje znači i kretanje od samorefleksije, a to, zauzvrat, omogućava čist spojni beočug s duhom. Primetio je da je, pored svega, na prvom mestu samorefleksija to što je čoveka isključilo od duha.
»Kao što sam ti već rekao«, nastavio je don Huan, »čarobnjaštvo je putovanje povratka. Pobednički, mi se vraćamo duhu, pošto smo sišli u pakao. I iz pakla donosimo trofeje. Razumevanje je jedan od naših trofeja.«
Rekao sam mu da mi njegov sled izgleda vrlo jednostavno kada on o tome govori, ali kada ja pokušam da ga ostvarim u praksi nalazim da je sasvim suprotan od lakoće i jednostavnosti.
»Naša teškoća u tom jednostavnom napredovanju«, rekao je, »jeste to što većina nas ne želi da prihvati kako nam je tako malo potrebno da bismo nastavili. Mi smo prilagođeni da očekujemo uputstva, podučavanje, vodiče, vođe. A kada nam kažu da nam niko ne treba, ne verujemo. Postajemo uznemireni, potom nepoverljivi, i konačno ljuti i razočarani. Ako nam je potrebna pomoć, ne radi se o metodu već o isticanju. Ako neko učini da postanemo svesni da je potrebno da smanjimo svoju samovažnost, to je stvarna pomoć.
»Vračevi kažu da nam niko nije potreban da bi nas uverio da je svet beskrajno složeniji od naših najluđih maštarija. Pa, zašto smo onda tako zavisni? Zašto žudimo da nas neko vodi kada to možemo da ostvarimo sami? Veliko pitanje, a?«
Don Huan nije više ništa rekao. Očito, želeo je da se udubim u to pitanje. Ali meni su na umu bile druge brige. Moje prisećanje uzdrmalo je neke osnove za koje sam smatrao da su nepromenljive, i bilo mi je očajnički potrebno da ih on ponovo definiše. Prekinuo sam dugu tišinu i iskazao svoju zabrinutost. Rekao sam da sam prihvatio da je moguće da zaboravim čitave događaje, od početka do kraja, ukoliko su se odigrali u povišenoj svesti. Sve do tog dana u potpunosti sam se sećao svega što sam radio pod njegovim vodstvom u svom normalnom stanju svesti. Pa ipak, to da smo doručkovali u Nogalesu nije postojalo u mom umu pre no što sam ga se prisetio. A taj događaj je naprosto morao da se odigra u svetu svakodnevnih zbivanja.
»Zaboravljaš nešto suštinsko, rekao je. »Dovoljno je samo prisustvo naguala da se skupna tačka pokrene. Sve vreme sam se šalio sa tobom u vezi sa udarom naguala. Udarac između plećaka koji sam ti zadavao samo je služio da te umiri. Služio je samo da otkloni tvoje sumnje. Vračevi fizički dodir koriste samo kao udar za telo. On ne radi ništa drugo osim što učeniku kojim se manipuliše pruža sigurnost.«
»Pa ko onda pokreće skupnu tačku, don Huane?« upitao sam.
»Duh to radi«, odgovorio je tonom nekoga ko je na ivici da izgubi strpljenje. Izgledalo je da se preračunava, potom se nasmejao i zavrteo glavom u znak neodobravanja.
»Teško mi je da to prihvatim«, rekao sam. »Mojim umom zapoveda zakon uzroka i posledice.«
Dobio je jedan od svojih uobičajenih napada neobjašnjivog smeha — neobjašnjivog sa moje tačke gledišta, naravno. Mora da sam izgledao nasekiran. Spustio mi je ruku na rame.
»Smejem se ovako povremeno zato što si ti zaostao«, rekao je. »Odgovor na sva tvoja pitanja gleda te pravo u oči a ti ga ne vidiš. Mislim da je zaostalost tvoje prokletstvo.«
Oči su mu bile toliko sjajne, potpuno luđačke i đavolaste da sam se na kraju i sam smejao.
»Do iznemoglosti sam te uveravao da kod vračeva ne postoje procedure«, nastavio je. »Nema metoda niti postupnosti. Jedina važna stvar je kretanje skupne tačke. A ni jedan postupak ga ne može izazvati. To je efekat koji se odigrava sam od sebe.«
Gurnuo me je kao da mi ispravlja ramena, i zatim je buljio u mene, zureći pravo u moje oči. Pažnja mi je bila prikovana za njegove reči.
»Da vidimo kako si to razumeo«, rekao je. »Upravo sam rekao da se pokretanje skupne tačke dešava samo od sebe. Ali sam takođe rekao da samo prisustvo naguala pokreće skupnu tačku njegovog učenika i da način na koji nagual prerušava svoju nemilosrdnost ili pomaže ili ometa to pokretanje. Kako bi ti razrešio tu protivrečnost?«
Priznao sam da sam baš hteo da ga upitam o toj protivrečnosti jer sam je bio svestan, ali da nisam mogao čak ni da razmišljam o njenom rešenju.
»Šta si ti onda?«, upitao je.
»Ja sam student antropologije, pokušavam da shvatim šta rade vračevi«, rekao sam.
Moja tvrdnja u suštini nije bila sasvim istinita, ali nije bila ni laž.
Don Huan se nekontrolisano smejao.
»Suviše je kasno za to«, rekao je. »Tvoja skupna tačka se već pokrenula. A baš taj pokret je ono što od čoveka pravi vrača.«
Izjavio je da ono što izgleda kao protivrečnost ustvari su dve strane istog novčića. Nagual skupnu tačku mami u pokret tako što pomaže da se uništi ogledalo samorefleksije. Ali to je sve što može nagual. Pravi pokretač je duh, apstraktno; nešto što se ne može ni videti ni osetiti; nešto za šta se čini da ne može postojati a što ipak postoji. Zbog toga, vračevi kažu kako se skupna tačka pomera sama od sebe. Ili kažu da je nagual pomera. Nagual, pošto je provodnik duha, može da to izrazi svojim delima.
Gledao sam upitno u don Huana.
»Nagual pomera skupnu tačku, pa ipak nije on taj koji je pomera«, rekao je don Huan. »Ili bi možda bilo bolje da se kaže da se duh izražava u skladu sa besprekornošću naguala. Duh može da pokrene skupnu tačku a za to je potrebno samo prisustvo besprekornog naguala.«
Rekao je da hoće da pojasni tu stvar, jer ukoliko se ona pogrešno shvati, vodi naguala natrag u samovažnost i na taj način ga uništava.
Promenio je temu i rekao da, pošto duh nema vidljivu suštinu, vračevi se radije pozabave naročitim slučajevima i načinima uz pomoć kojih mogu da razbiju ogledalo samorefleksije.
Moć Tišine
Dodao je da je svaki učenik slučaj za sebe, i da nagual mora da pusti duh da odluči o pojedinostima.
»Svako od nas je u različitom stepenu vezan za svoju samorefleksiju«, nastavio je. »I ta privlačnost oseća se kao potreba. Na primer, pre nego što sam zakoračio na stazu znanja, moj život je bio beskrajna potreba. I godinama pošto me je nagual Hulijan uzeo pod svoje krilo, bio sam jednako željan svega, ako ne i više. Ali ima primera ljudi, vračeva i običnih ljudi, kojima niko nije potreban. Oni dobijaju mir, sklad, radost i znanje neposredno od duha. Njima nisu potrebni posrednici. Tebi i meni je drukčije. Ja sam tvoj posrednik i nagual Hulijan je bio moj. Posrednici, osim što stvaraju minimalnu priliku — svest o nameri, pomažu da se razbije čovekovo ogledalo samorefleksije.
»Jedina stvarna pomoć koju si ikada dobio od mene je to da sam napadao tvoju samorefleksiju. Da toga nije bilo, ti bi samo gubio vreme. To je jedina stvarna pomoć koju si dobio od mene.«
»Ti si me, don Huane, naučio više od bilo koga drugog u čitavom mom životu«, bunio sam se.
»Naučio sam te razne stvari da bih ti skrenuo pažnju«, rekao je. »Ti bi se, ipak, zakleo da je to učenje bilo važniji deo. Nije. Uputstva su od vrlo malog značaja. Vračevi smatraju da je pokretanje skupne tačke jedino što je važno. A to pokretanje, kao što dobro znaš, zavisi od uvećane energije a ne od uputstava.«
Zatim je izneo jedno nedosledno mišljenje. Rekao je da svako ljudsko biće koje postupa po određenom sledu postupaka može da nauči da pokrene svoju skupnu tačku.
Ukazao sam da protivreči sebi. Meni je sled postupaka značio uputstva; označavao mi je procedure.
»U svetu vračeva postoje samo protivrečnosti termina«, odgovorio je. »U praksi nema protivrečnosti. Sled postupaka o kojem ja govorim potiče iz činjenice da je čovek svestan. Da bi bio svestan te činjenice potreban ti je nagual. Zato mi kažemo da nagual stvara minimalnu priliku, ali da ta minimalna prilika nije uputstvo, kao ono uputstvo koje ti je potrebno da bi radio sa mašinom. Minimalna prilika sastoji se u tome da postaneš svestan duha.«
Objasnio je da je taj naročiti sled na koji je on mislio odgovoran što je čovek svestan da je samovažnost sila koja skupnu tačku drži učvršćenu. Kada se samovažnost smanji, energija koja je za nju potrebna više se ne troši. Ta uvećana energija onda služi kao odskočna daska koja ispaljuje skupnu tačku smesta i bez prethodnog razmišljanja, na jedno nepojamno putovanje. Kada se skupna tačka jednom pokrenula, samo to kretanje znači i kretanje od samorefleksije, a to, zauzvrat, omogućava čist spojni beočug s duhom. Primetio je da je, pored svega, na prvom mestu samorefleksija to što je čoveka isključilo od duha.
»Kao što sam ti već rekao«, nastavio je don Huan, »čarobnjaštvo je putovanje povratka. Pobednički, mi se vraćamo duhu, pošto smo sišli u pakao. I iz pakla donosimo trofeje. Razumevanje je jedan od naših trofeja.«
Rekao sam mu da mi njegov sled izgleda vrlo jednostavno kada on o tome govori, ali kada ja pokušam da ga ostvarim u praksi nalazim da je sasvim suprotan od lakoće i jednostavnosti.
»Naša teškoća u tom jednostavnom napredovanju«, rekao je, »jeste to što većina nas ne želi da prihvati kako nam je tako malo potrebno da bismo nastavili. Mi smo prilagođeni da očekujemo uputstva, podučavanje, vodiče, vođe. A kada nam kažu da nam niko ne treba, ne verujemo. Postajemo uznemireni, potom nepoverljivi, i konačno ljuti i razočarani. Ako nam je potrebna pomoć, ne radi se o metodu već o isticanju. Ako neko učini da postanemo svesni da je potrebno da smanjimo svoju samovažnost, to je stvarna pomoć.
»Vračevi kažu da nam niko nije potreban da bi nas uverio da je svet beskrajno složeniji od naših najluđih maštarija. Pa, zašto smo onda tako zavisni? Zašto žudimo da nas neko vodi kada to možemo da ostvarimo sami? Veliko pitanje, a?«
Don Huan nije više ništa rekao. Očito, želeo je da se udubim u to pitanje. Ali meni su na umu bile druge brige. Moje prisećanje uzdrmalo je neke osnove za koje sam smatrao da su nepromenljive, i bilo mi je očajnički potrebno da ih on ponovo definiše. Prekinuo sam dugu tišinu i iskazao svoju zabrinutost. Rekao sam da sam prihvatio da je moguće da zaboravim čitave događaje, od početka do kraja, ukoliko su se odigrali u povišenoj svesti. Sve do tog dana u potpunosti sam se sećao svega što sam radio pod njegovim vodstvom u svom normalnom stanju svesti. Pa ipak, to da smo doručkovali u Nogalesu nije postojalo u mom umu pre no što sam ga se prisetio. A taj događaj je naprosto morao da se odigra u svetu svakodnevnih zbivanja.
»Zaboravljaš nešto suštinsko, rekao je. »Dovoljno je samo prisustvo naguala da se skupna tačka pokrene. Sve vreme sam se šalio sa tobom u vezi sa udarom naguala. Udarac između plećaka koji sam ti zadavao samo je služio da te umiri. Služio je samo da otkloni tvoje sumnje. Vračevi fizički dodir koriste samo kao udar za telo. On ne radi ništa drugo osim što učeniku kojim se manipuliše pruža sigurnost.«
»Pa ko onda pokreće skupnu tačku, don Huane?« upitao sam.
»Duh to radi«, odgovorio je tonom nekoga ko je na ivici da izgubi strpljenje. Izgledalo je da se preračunava, potom se nasmejao i zavrteo glavom u znak neodobravanja.
»Teško mi je da to prihvatim«, rekao sam. »Mojim umom zapoveda zakon uzroka i posledice.«
Dobio je jedan od svojih uobičajenih napada neobjašnjivog smeha — neobjašnjivog sa moje tačke gledišta, naravno. Mora da sam izgledao nasekiran. Spustio mi je ruku na rame.
»Smejem se ovako povremeno zato što si ti zaostao«, rekao je. »Odgovor na sva tvoja pitanja gleda te pravo u oči a ti ga ne vidiš. Mislim da je zaostalost tvoje prokletstvo.«
Oči su mu bile toliko sjajne, potpuno luđačke i đavolaste da sam se na kraju i sam smejao.
»Do iznemoglosti sam te uveravao da kod vračeva ne postoje procedure«, nastavio je. »Nema metoda niti postupnosti. Jedina važna stvar je kretanje skupne tačke. A ni jedan postupak ga ne može izazvati. To je efekat koji se odigrava sam od sebe.«
Gurnuo me je kao da mi ispravlja ramena, i zatim je buljio u mene, zureći pravo u moje oči. Pažnja mi je bila prikovana za njegove reči.
»Da vidimo kako si to razumeo«, rekao je. »Upravo sam rekao da se pokretanje skupne tačke dešava samo od sebe. Ali sam takođe rekao da samo prisustvo naguala pokreće skupnu tačku njegovog učenika i da način na koji nagual prerušava svoju nemilosrdnost ili pomaže ili ometa to pokretanje. Kako bi ti razrešio tu protivrečnost?«
Priznao sam da sam baš hteo da ga upitam o toj protivrečnosti jer sam je bio svestan, ali da nisam mogao čak ni da razmišljam o njenom rešenju.
»Šta si ti onda?«, upitao je.
»Ja sam student antropologije, pokušavam da shvatim šta rade vračevi«, rekao sam.
Moja tvrdnja u suštini nije bila sasvim istinita, ali nije bila ni laž.
Don Huan se nekontrolisano smejao.
»Suviše je kasno za to«, rekao je. »Tvoja skupna tačka se već pokrenula. A baš taj pokret je ono što od čoveka pravi vrača.«
Izjavio je da ono što izgleda kao protivrečnost ustvari su dve strane istog novčića. Nagual skupnu tačku mami u pokret tako što pomaže da se uništi ogledalo samorefleksije. Ali to je sve što može nagual. Pravi pokretač je duh, apstraktno; nešto što se ne može ni videti ni osetiti; nešto za šta se čini da ne može postojati a što ipak postoji. Zbog toga, vračevi kažu kako se skupna tačka pomera sama od sebe. Ili kažu da je nagual pomera. Nagual, pošto je provodnik duha, može da to izrazi svojim delima.
Gledao sam upitno u don Huana.
»Nagual pomera skupnu tačku, pa ipak nije on taj koji je pomera«, rekao je don Huan. »Ili bi možda bilo bolje da se kaže da se duh izražava u skladu sa besprekornošću naguala. Duh može da pokrene skupnu tačku a za to je potrebno samo prisustvo besprekornog naguala.«
Rekao je da hoće da pojasni tu stvar, jer ukoliko se ona pogrešno shvati, vodi naguala natrag u samovažnost i na taj način ga uništava.
Promenio je temu i rekao da, pošto duh nema vidljivu suštinu, vračevi se radije pozabave naročitim slučajevima i načinima uz pomoć kojih mogu da razbiju ogledalo samorefleksije.
Moć Tišine
. 
