"Царство почело ослањати на регрутацију варвара, у великом броју, у војсци... и било је потребно учинити службу атрактивном путем изгледа моћи и богатства. Ово је, наравно, била последица, опадања ратничког духа и депопулације у старим цивилизованим медитеранским крајевима. Германи на високим местима су били корисни, али су се опасности овакве политике показале у случајевима Меробауда и Арбогаста. Ипак ова политика није довела до распада царства, већ до низа догађаја током којих су западне провинције, свака у своје време и начин, преобраћене у германске краљевине. Може се рећи да се германски продор у западну Европу имао готово моменталне последице. Али чак и тада, последице су се могле остварити и на други начин, или касније, постепеније или уз мање насиља. Поента ове расправе је у томе да губитак римских провинција у петом веку није био "неизбежни ефекат оних фактора који су исправно или не описивани узроци или последице општег опадања". Централна чињеница да Рим није могао водити своје ратове без помоћи својих варварских савезника (gentium barbararum auxilio indigemus) био је и узрок немира унутар царства. Била је то слабост која се могла показати као краткорочна или фатална, али се надовезала на већ поменуте факторе."