Aleksandar Šmeman - misli i dela

[Dе Sisti]

Svaka religija bez Hrista (čak i sâmo “pravoslavlje”) jeste pojava negativna i, čak, strašna
Četvrtak 24. januar 1974.

(...) Završavam knjigu M. Elijadea (Fragments d’un Journal).1 Vrlo snažan utisak. Mnogo toga je veoma istinito, ali – zajedno sa tim – tu se negde krije i neka kobna greška. Tako shvatati sve o religiji, o simvolima, o sakralnom, a nemati živu, konkretnu veru. To je sudba savremenog “intelektualca”. S jedne strane, gotovo mu zavidiš na njegovoj slobodi od “Crkve”, od institucije i svega što se na nju nalepilo. A sa druge – odmah osećaš istinu Crkve, nezamenljivost Crkve: “Kome ćemo od Tebe otići? Ti imaš reči života večnoga” [Jn. 6, 68]. I – blažen je onaj koji se ne sablazni o Tebe.

U našem svetu, svaka religija bez Hrista (čak i “hrišćanstvo”, čak i “pravoslavlje”) jeste pojava negativna pa i strašna, te je čak i svaki dodir sa takvom religijom opasan. NJu je moguće proučavati radi boljega poimanja Hrišćanstva ili, bolje reći, Hrista. Ali, sama po sebi, takva religija ne može biti “spasenje”, ma šta se pod tom rečju podrazumevalo. To je ono što ne vidi, što ne oseća Elijade. Kao što ne vidi ni to da je Hristos i ispunjenje one “sakralnosti” u kojoj on2 sa pravom prepoznaje javljenje koje, za čoveka, nije “istorijskog” već “ontološkog” reda, tj. “strukturu” osnovnu za čoveka a, istovremeno, i prevladavanje iste te “sakralnosti”, bez kojega se religija stalno “razlaže” u nešto demonsko. Rani Hrišćani: Telo Hristovo je na Prestolu zato što je Hristos među njima. Sadašnji Hrišćani: Hristos je tu, zato što je Telo NJegovo na Prestolu. Čini se da se tu radi o istome, a u stvari radi se o suštinskoj razlici po kojoj se rano Hrišćanstvo razlikuje od našeg [Hrišćanstva], razlici koju iz nekog razloga ne znaju i koju iz nekoga razloga ne shvataju [pravoslavni] bogoslovi. Tamo je sve – od poznanja Hrista, od ljubavi prema NJemu. Ovde – od želje da se čovek “osvešta”. Tamo k pričešću čoveka privodi sledovanje Hristu i iz pričešća proističe sledovanje Hristu. Ovde – Hristos gotovo da “nema veze ni sa čim”. To su još malo pa dve različite religije.

Nedavni razgovor sa [o.] J. M.: o padu savremenoga Pravoslavlja, o njegovoj najdubljoj krizi. Kaže on: ali, kako onda znati gde se sačuvala Istina? Uvek ta ista zaokupljenost spoljašnjom garantijom [Istine]. [Kažu:] “Pravoslavlje je sačuvalo Istinu”. Međutim, trebalo bi zapravo reći drugačije: ništa što je spoljašnje sâmo po sebi ne “sačuvava” Istinu. Istina živi i pobeđuje isključivo sobom samom.



Istinska crkvenost se sastoji u tome da se čovek ne sablazni o Crkvu
Sreda, 14. maj 1975.
Čitav jučerašnji dan – zasedanjâ (“spoljašnji odnosi”, mali sinod, upravljanje...). Empirija crkvenoga života, sve banalnosti, prepirke, teškoće te empirije. Ovo pišem bez trunke “uninija”, jer mi je već odavno postalo jasno da ljudska dimenzija Crkve predstavlja manju sablazan od “psevdo–duhovnosti”, kao i od svih pokušaja da se Crkva razvaploti. Upravo tim beskrajnim uzajamnim trenjem, poput oblutaka na obali, tim smiravanjem pred svakodnevnicom, tim prihvatanjem svakidašnjeg života i teškoga rada se, u krajnjem ishodu, Crkva i čuva u istoriji, a istinska crkvenost se sastoji upravo u tome da se čovek ne sablazni o Crkvu. “I blažen je onaj koji se ne sablazni o Mene” [Mt. 11, 6].

 

[Dе Sisti]

A sad nešto što je "kontraverzno" na prvi pogled

O PREDUSLOVIMA ZA PREPOROD MONAŠTVA
(Saveti onome koji “ište monaštvo”)
Utorak, 20. januar 1981.
(...) Dve monahinje su napustile manastir A. ([gde je bilo] osam monahinja), došle u manastir B. i nastavile dalje, da bi pokušale da osnuju manastir V. I tako sve vreme. Posvuda niču nekakvi “skitovi Preobraženja” i uskoro će u svakome od njih biti po jedno monaško lice, a ovih će biti tačno onoliko koliko bude “skitova”.


Sve češće mi se čini da je “preporod” monaštva (o kome svi sa oduševljenjem govore) ili makar pokušaj “preporoda” monaštva moguć jedino ako se prethodno ukine “institucija” monaštva, to jest – sve to pozorište kamilavki, mantijâ, “stilizacije”, i tome slično.


Kada bih ja bio “starac”, kandidatu, tj. kandidatkinji, “koji ištu monaštvo” rekao bih upravo sledeće:
– stupi na službu, po mogućstvu najjednostavniju, bez “stvaralaštva” (na primer, na šalteru u banci);
– radeći, moli se i “stiči” unutarnji mir, ne zlobuj, ne “traži svoje” (pravâ, pravdu, itd.). Primaj svakoga (kolegu, stranku) kao [od Boga] poslatog, moleći se za njega;
– izuzev novca za najskromniji stan i najskromniju hranu, daj sav [ostali] svoj novac siromašnima, ali upravo sirotinji, [konkretnim] ličnostima, a ne “fondovima pomoći”;
– idi svagda u jednu istu crkvu, i tamo se trudi da pomažeš stvarno (ne “predavanjima” o duhovnom životu ili o ikonama, ne “učiteljstvom”, već “brisanjem poda” – kako savetuje Prep. Sv. Serafim Sarovski). Drži se takvoga služenja i budi, crkveno, u potpunom poslušanju nastojatelju;
– u služenju se ne nameći, ne žalosti se zbog toga što “nisu iskorišćeni tvoji darovi”, pomaži i služi u onome što je neophodno, a ne tamo gde ti smatraš da je potrebno;
– čitaj i uči se po meri svojih snaga, ali nemoj čitati isključivo “monašku literaturu”, već [čitaj] i šire (ovo treba da se tačnije iskaže);
– ako te prijatelji i poznanici pozovu u goste, jer su ti bliski, idi, ali sa “rasuđivanjem”, i ne često. Nigde se ne zadržavaj duže od sat i po do dva. Posle toga i najprijateljskija atmosfera postaje štetna.
– odevaj se apsolutno kao i svi drugi, ali skromno. I bez ikakvih “vidivih” znakova posvećenosti “duhovnome životu”;
– budi svagda jednostavan, svetao, veseo. Ne poučavaj [druge]. Beži kao od vatre od “duhovnih razgovora” i svakog religijskog i “crkvenog” naklapanja. Ako tako budeš postupao – sve će ti biti na korist...
– ne traži sebi “duhovnoga starca” niti “rukovoditelja”. Ako ti je on potreban, poslaće ti ga Bog, i poslaće ti ga, onda kada to bude potrebno;
– služeći i radeći na takav način deset godina, ni u kom slučaju ne manje od toga, išti od Boga odgovor da li treba da nastaviš da tako živiš ili je potrebna kakva promena. I čekaj odgovor: on će doći i njegovi znaci će biti “radost i mir u Duhu Svetome” [Rimlj. 14, 17].

 

[Dе Sisti]

CRKVA JE PRIZVANA DA U “OVOME SVETU” PROJAVLJUJE NOVI ŽIVOT,


Veliki ponedeljak, 20. april 1981.
Službe Lazareve subote i Cveti protekle su nekako naročito radosno. Na Cveti smo, pre Liturgije, krstili malog Endruja Driloka. I [čuli] taj Apostol svih Apostola: “Radujte se... i opet kažem, radujte se...”. Zaista – Carstvo Božije je “među nama”, “u nama”... Ali, zašto – pored te trenutne radosti – sve to ne dejstvuje? Oko nas, tu sasvim blizu – koliko je samo zlobe, uzajamnog mučenjâ i uvredâ, koliko, može se to bez ikakvog preuveličavanja reći, prikrivenoga nasilja!

Šta je to što čovek hoće, za čim čovek čezne, i kada to ne dobije, pretvara se u “zlobnika”, a kada to dobije, postaje [u tome] nenasitan? To je priznanje, to jest “slava ukazana mu od strane drugoga”. Biti za drugoga, za druge – nešto: autoritet, vlast, objekt zavisti, tj. priznanja. To je ono što mi se čini da predstavlja glavni izvor i suštinu gordosti. I upravo ta gordost pretvara “bližnje” u “neprijatelje”, upravo ona ubija tu radost na koju nas poziva jučerašnji Apostol.

Sve je to naročito očigledno u Crkvi – zato što je ona “mikrokozmos” i, što je glavno, zato što je ona prizvana da u “ovome svetu” projavljuje novi život, tj. onaj život čiji izvor i suština nisu gordost, već ljubav (prema “neprijateljima”). Van Crkve, u “ovome svetu”, gordost, kao i smrt, kao i vlast, kao i “pohota” jesu zakoniti i za njih su, takoreći, iznađeni oblici koji ih na neki način “sublimišu” i pretvaraju u phaenomenon bene fundatum.1 Otuda u naše dane, na primer, sva ta halabuka o [ljudskim] “pravima” i “demokratiji”. Glavna pokretačka sila te halabuke uopšte nije “sloboda”, kako se to obično misli, već ujednačavanje – strasno poricanje jerarhičnosti života; nipošto ne odbrana prava svakoga da bude “onaj koji on jeste”, već podsvesna tvrdnja da, u suštini, sve jeste jedno te isto, a to, onda, znači da, ustvari, nema prvih, nema nezamenivih, ni jedinstvenih, niti “prizvanih”. Američki pisci i pesnici, na primer, zarađuju tako što na univerzitetima predaju “creative njriting”.1 Ovde je, do komičnosti, zapanjujuća sama ideja da bilo kog čoveka možete naučiti da bude Šekspir, da je dovoljno samo da se on tome nauči od “stručnjaka”.

Ipak, u palome svetu, “koji u zlu leži”, i ta [ljudska] pravâ i ta demokratija predstavljaju neko relativno dobro, u smislu regulisanja borbe svih protiv sviju; borbe koja, u jednom dubljem smislu, predstavlja zakon ovoga sveta. LJudska prava i demokratija su zlo samo u onoj meri u kojoj iščezava svest o njihovoj “relativnosti” i oni počnu da se obogotvoravaju. Oni su, drugim rečima, dobro jedino u odnosu na sve to zlo koje regulišu i koje, takoreći, “ograničavaju” u njegovoj svemoći. Tako su ljudska prava i demokratija – dobro u totalitarnoj ili rasističkoj državi, ali se pretvaraju u zlo tamo gde pobeđuju i postaju “cilj po sebi”, to jest idol. A oni postaju idol svaki put kada, prestavši da budu odbrana slabih, postaju oruđe ujednačavanja, a samim tim i oruđe duhovnoga raščovečenja i u, krajnjem ishodu, gordosti...

Međutim, sve je ovo – a u tome i jeste stvar – na Crkvu potpuno neprimenivo. Jer Crkva ne zna ni za jedan drugi “zakon” osim za zakon ljubavi ili, bolje rečeno, osim za samu ljubav, a gordost nije ništa drugo do poricanje i nemanje ljubavi, otpadanje od ljubavi (“pohota tela, pohota očiju i gordost žitejska” [1. Jn. 2, 16]). Crkva ne zna ni za jedan drugi “zakon” osim za ljubav kao Božanski Život. A u tom Božanskom Životu nema gordosti. Otac jeste svagda Otac, ali sve daje Sinu; Sin “ne pretenduje” na “pravo” da bude Otac i jeste večno Sin, a Duh Sveti Koji je sami Život, sama Sloboda (“diše gde hoće..” [Jn. 3, 8]) – jeste sama LJubav Oca prema Sinu, Sina prema Ocu, sâmo Božansko samopredavanje i poslušnost. Tu ljubav daruje [Bog čoveku], Bog toj ljubavi priopštava čoveka, i to priopštenje jeste Crkva. I zato u Crkvi nema nikakvih “pravâ” i, sa njima povezanoga, ujednačavanja. Nema ujednačavanja i zato nema “poređenja” – tog glavnog izvora gordosti. Priziv na savršenstvo koji je upućen svakome čoveku jeste priziv čoveku da pronađe samoga sebe, ali ne “kroz poređenje” [sa drugima] niti kroz “samoanalizu” (“u čemu je moj potencijal?”), već u Bogu. Otuda i taj paradoks: sebe možeš da nađeš jedino tako što ćeš sebe da izgubiš, a to znači – da se u potpunosti poistovetiš sa “prizvanjem”, sa naumom Božijom o tebi, naumom koji, pak, ne otkrivaš u “sebi”, već u Bogu...


Voleti Božijom ljubavlju. I sebe, i druge... O kako je neophodno, u naše doba – doba gotovo potpunoga nepoimanja ljubavi – dublje proniknuti u korenitu “naročitost” Božije ljubavi! Meni se, ponekad, čini da je prva osobenost te ljubavi – surovost. A to znači da u toj ljubavi nema one “sentimentalnosti” sa kojom je “ovaj svet” odavno već poistovetio Božiju ljubav (a samim tim i Hrišćanstvo). U ljubavi Božijoj nema obećanja zemaljske sreće, niti teženja toj sreći. Ili, bolje rečeno, Hrišćanstvo je u potpunosti potčinjeno obećanju Carstva Božijeg i teženju k Carstvu Božijem, tj. k onoj apsolutnoj sreći za koju je Bog stvorio čoveka, na koju je Bog pozvao čoveka. Otuda taj prvi, osnovni sukob između ljubavi Božije i pale ljubavi čovekove. “Odseći ruku svoju”, “iskopati oko svoje”, “ostaviti ženu i decu svoju”, poći “uskim putem”, itd. – sve je to, na tako očigledan način, nespojivo sa “žitejskom srećom”. I upravo sve to jeste ono što je, sa užasavanjem, “ovaj svet” odbacio, i upravo to “ovaj svet” nije hteo, upravo to je “ovaj svet” zamrzeo [u Hrišćanstvu].


Ali, i to je ono najvažnije, svet je to odbacio tek onda kada se u samoj Crkvi nešto promenilo, kada je nešto [u samoj Crkvi] bilo “izgubljeno”. Šta? U tome i jeste pitanje. Ali, o tome, kako se obično kaže u ovakvim slučajevima, neki drugi put...2 Treba poći u crkvu, “uključiti” se u Strasnu Sedmicu..

 

[Bogomolj@c]

Tekst "Bogoslovlje i Evharistija", deo 7.


Proteklih godina nam se govori da pravoslavno bogoslovlje mora da se vrati Ocima ukoliko želi da prevlada svoju unutarnju slabost i nedostatke. “Patristička obnova”, “neo–patristička sinteza” – ovakvi i slični izrazi se često koriste u današnjim pravoslavnim tekstovima i oni, bez sumnje, ukazuju na vrlo istinitu i hitnu potrebu.

Prekid živog otačkog Predanja je, zaista, bio koren velike bogoslovske tragedije Pravoslavlja. Ali, šta se tačno podrazumeva pod tim “povratkom” i kako da se ostvari taj povratak? Na ova pitanja nisu dati zadovoljavajući odgovori. Da li to znači puko ponavljanje onoga što su govorili Oci, pod pretpostavkom da su oni izrekli sve što je suštinsko te da onda više ništa i nije potrebno osim prepričavanja njihovoga saglasja? Takva pretpostavka, čak i kada bi bila tačna, sasvim sigurno ne bi razrešila problem koji smo već konstatovali – problem sadašnjega otuđenja bogoslovlja [od Crkve]. Nikakva zbirka visoko stručnih patroloških monografija, nikakvo izdanje otačkih tekstova za opštu upotrebu samo po sebi ne predstavlja živi i stvaralački odgovor na stvarna pitanja našega vremena, odnosno na stvarne potrebe Crkve. I dalje postoji nasušna potreba za tumačenjem otačke poruke, za “vaskrsavanjem” te poruke u umu Crkve, ili, drugim rečima, problem bogoslovskog “proboja” [do Otaca]. Ali, moramo da se setimo da nas Crkva nikada ne uči da su Oci odgovorili na sva pitanja, da je njihovo bogoslovlje – zaokruženo bogoslovlje i da današnji bogoslovi treba da budu samo tumači otačkih tekstova.


Pretvoriti Oce u čisto formalni i nepogrešivi autoritet, a bogoslovlje u patrističku sholastiku predstavlja, zapravo, izdaju samog duha otačkoga bogoslovlja koje zasvagda ostaje divni obrazac duhovne slobode i stvaralaštva. “Povratak Ocima”, pre svega, znači obnovu njihovoga duha, obnovu tajanstvenoga nadahnuća koje ih je učinilo istinitim svedocima Crkve. Svetim Ocima, a ne samo njihovim “tekstovima”, istinski se vraćamo kada obnavljamo i činimo našim opit Crkve ne kao “institucije, učenja ili sistema”, da navedemo reči A. S. Homjakova, već Crkve kao sveobuhvatnog, sveuključujućeg i svepreobražujućeg života, kao prelaska u stvarnost iskupljenja i preobraženja. Ovaj opit, kao što smo to pokušali da pokažemo, usredišten je u Evharistiji, Svetoj Tajni Crkve, kao projavljenju i samootkrivenju Crkve par excellence. Evharistija je, bez obzira na to da li se izričito dovodi u vezu sa bogoslovljem ili ne, organski izvor i nužni “referentni pojam” bogoslovlja, jer ako bogoslovlje svedoči Veru i život Crkve, tj. Crkvu kao spasenje i novi život u Hristu, ono tada svedoči prvenstveno opit Crkve, kakav se on projavljuje, saopštava i odelotvorava u Evharistiji. Upravo u Evharistiji Crkva prestaje da bude [samo] “institucija, učenje i sistem” i postaje Život, Viđenje, Spasenje; upravo se u Evharistiji ostvaruje Reč Božija i čovekov um postaje kadar da izražava um Hristov. Zato je u Evharistiji – izvor bogoslovlja, izvor “reči o Bogu”, “zbivanja” koje preobražava naše ljudsko razmišljanje u blagovest Božanske Istine.

Tako je.
Crkvu kao “instituciju, učenje ili sistem” shvataju jeretici. Pa se i ovde, među nama hvališu kako su naučavaoci i proučavaoci, ili ''ozbiljni istraživači'' Božjih istina.
A Crkva se temelji na mnogo višem nivou, na Hristovoj Ličnosti. Na Njemu samom. Na Njegovom mističnom prisustvu u Crkvi, među Svojim vernicima.
Ako bi Crkvu sveli na ''instituciju, učenje i sistem'', po čemu bi se ona razlikovala od ostalih institucija, učenja i sistema? Ni po čemu. Sličnih institucija, učenja i sistema bivalo je, i danas postoji obilje. Ali, ni jedna takva naša ljudska umotvorina nema Božansku blagodat. Božansku potvrdu. Njenu mističnu snagu koja proističe iz Blagodati.

 

[Dе Sisti]

OBNOVA PRAVOSLAVLJA – NEMOGUĆA JE BEZ POKAJANJA I ISTORIJSKE SAMOKRITIČNOSTI



Sreda, 25. septembar 1974.
(...) Svih ovih dana brige u vezi sa saborom “Karlovčana“ (Ruska Zagranična Crkva) i, što je najvažnije, u vezi sa Solženjicinovim pismom tom saboru. Juče uveče mi je, u telefonskom razgovoru, o. Aleksej Kiseljev rekao da se “atmosfera promenila”, da je sastavljena i odobrena [“karlovčanska”] poslanicama “nama”, sa pozivom da se “otople odnosi”. Solženjicin mi je svoju “poslanicu” poslao još letos, iako se potom veoma brinuo da bi za to mogli da saznaju [“Karlovčani”], tako da sam se ja ponašao kao da ništa o njoj ne znam. Poslanica je izuzetna. Treba li verovati u to da Solženjicinova iskrenost i snaga zaista mogu da sruše zid?

Meni je jasno da “promena atmosfere” u Pravoslavlju znači, pre svega, sticanje sposobnosti da se na sebe pogleda sa strane, istinske “samokritičnosti”, istinitog pokajanja i obraćenja.

Solženjicin piše o grehu Ruske Crkve protiv staroobredaca i to je za njega jedan od tragičnih “čvorova” ruske istorije. Ali, on, kako mi se čini, ne vidi da je i sâmo staroobredstvo bilo bezizlaz i, u mnogo čemu, najveća tragedija drevnoruske svesti. Mora se zahvatati mnogo dublje. “Obnovljenci” su propali, zato što su videli samo ono spoljašnje: krizu episkopata (monaškog), krizu oblika bogosluženja. Zatim – popovska pobuna, koja je, uz to, još bila i podržana od strane sovjetske “tajne službe”. Mnogo je ozbiljnije to što u istorijskom Pravoslavlju uopšte nema kriterijuma samokritičnosti. Obrazovavši se kao “prava vera” – protiv jeresi, Zapada, Istoka, Turaka... – Pravoslavlje je [svagda] prožeto kompleksom samopotvrđivanja, hipertrofijom nekakvog unutarnjeg “trijumfalizma”. Priznati [sopstvene] greške, onda, znači – narušiti osnove “istinite vere”. Tragičnost pravoslavne istorije [Pravoslavci] svagda vide isključivo u trijumfu spoljašnjega zla: progonâ, turskoga ropstva, izdaje od strane inteligencije, boljševizma. Međutim, nikada [to zlo ne vide] – “unutar” [Pravoslavlja].

I sve dok je to tako, ubeđen sam, nikakav preporod Pravoslavlja nije moguć. Glavna teškoća ovde jeste u tome što tragedija, pad [Pravoslavlja] zaista nije u gresima ljudi (to niko ne poriče...), već u tome što je taj pad ukorenjen i gnezdi se u onim pojavama kojevse obično smatraju, u koje se obično veruje upravo kao u samu suštinu Pravoslavlja, kao u njegovu večnu vrednost i istinu.

To je:

1. na prvom mestu, nekakva “bapska” pobožnost, prožeta “umilenjem” i “sujeverjem” i koja je, zbog toga, potpuno zatvorena za svaku kulturu. Takva pobožnost ima stihijsku snagu i njome se može živeti kao nečim što je potpuno samodovoljno, bez ikakvog odnosa prema Hristu i Evangeliju, prema svetu, prema životu... Tu se sve reči “razvodnjuju”, ispunjavaju nekakvom “vodom” i više ne znače ništa. Takva “pobožnost” i jeste ono što je Hrišćanstvu vratilo izvesnu “pagansku” dimenziju, što ga je rastvorilo u religijskoj čulnosti. Takva “pobožnost” i Hrista meri sobom, i Hrista čini simvolom sebe same.
2. na drugom mestu, gnostički otklon same vere, koji je započeo još kod Otaca (iskušenje jelinstva) i koji se rascvetao u kasnijem bogoslovlju (zapadnjački intelektualizam).
3. na trećem mestu, onaj dualizam koji je ukorenjen u takvoj pobožnosti i takvom bogoslovlju, i koji je u crkvenom pristupu svetu sobom zamenio onaj izvorni [hrišćanski] eshatologizam.
4. na četvrtom mestu kapitulacija Pravoslavlja pred nacionalizmom u njegovoj najgoroj paganskoj (rasnoj) i jakobinskoj
   (državno–autoritarnoj, negativnoj) suštini.

Ta mešavina se izdaje za “čisto Pravoslavlje” i svako odstupanje od njega ili makar pokušaj da se o njemu rasuđuje napada se odmah kao “jeres”. Međutim, upravo ta čudna mešavina jeste bezizlaz u koji je zapalo istorijsko Pravoslavlje i užas tog bezizlaza nije manji već je, u suštini, još veći zbog toga što upravo taj bezizlaz k sebi privlači sve moguće “obraćenike”. [U Pravoslavlju je] u prošlosti bilo i straha, i kompleksa inferiornosti, i samoodbranaštva, ali Pravoslavlje je, na sreću, izbeglo zapadne religijske ratove i čitavu krizu Reformacije i Kontrareformacije, i u sebi nikada nije ponelo apriorni religijski negativizam kao sadržaj crkvenoga života.

 

[Dе Sisti]

Utorak 15. mart 1977.
“(..) U nedelju u “NJujork Tajmsu”, članak o naglom padu posećenosti crkava i o opadanju “vere” u smislu prihvatanja dogmata, ovog ili onog učenja. Izjava mladog rimokatolika: “Ne vidim štabi prihvatanje ovog ili onog dogmata Crkve izmenilo u mom pristupu životu”. Razmišljao sam danas o ovome i to u misli “doveo u vezu” sa uspehom svake moguće subjektivne “religioznosti”. Slabi vera, pojačava se “religioznost”. Međutim, bojim se da je upravo vera, u suštini, već odavno počela da slabi, da su se ljudi poslednjih stoleća “držali” Crkve ne verom, već tom “religijom”, i to sve dok je Crkva “socijalno” odgovarala nečemu u kulturi, društvu, itd., a i to, sasvim moguće, u onoj meri u kojoj “sloboda” i “sekularizam” još uvek nisu bili prodrli u dubinu svesti i civilizacije. Ali, to se sada dogodilo i, gle, prva žrtva toga jeste sama Crkva.

Protestantizam je predstavljao “rascrkvenje” Hrišćanstva ili, makar, početak takvog rascrkvenja. I nije nimalo slučajno to što se “post–vatikanska”1 Rimska crkva “protestantizuje” (odbacivanje autoriteta, pojma “jeresi”, tona “objektivnosti”). Zato se i Pravoslavlje drži isključivo držanjem za Crkvu kao za prirodnu zajednicu – etničku, nacionalnu...

Ali, u osnovi Crkve kao jedinstveno hrišćanske pojave leži vera. Vera večno rađa i ispunjava Crkvu, i jedino je veri Crkva neophodna kao “ostvarenje onoga što iščekujemo i potvrda onoga što je nevidivo”2. Crkva je potrebna veri jedino u meri eshatologizma hrišćanske vere, to jest kao “Sveta Tajna budućega Veka”. Religiji – i to ni u kom slučaju ne svakoj religiji! – Crkva uopšte nije neophodna, već je neophodan hram.Hram je “religijskoga” porekla (otuda i ono evangelsko: “Razrušite ovaj hram..” [ Jn. 2, 19]), a Crkva – hrišćanskoga. Međutim, naša Crkva se već odavno poistovetila sa “hramom” i rastvorila u “hramu”, a to znači – vratila se k paganskom hramu kao “središtu” prirodnoga života, kao religijskom opravdanju toga života. Protestantizam je bio pokušaj da se spasi vera, da se vera očisti od njene religijske redukovanosti i metamorfoze. Ali, protestantizam je to učinio po cenu odricanja od eshatologije, zamene eshatologije – “spasenjem” krajnje individualnim, privatnim. I, stoga, u suštinskom smislu, odricanjem od Crkve...


Na planu “prirodnoga”, najveći anahronizam je, po svoj prilici, bio rimokatolicizam. Jer, on je bio “moguć” samo dok je bilo moguće poricati ili ograničavati slobodu ličnosti, tj. osnovni “dogmat” Novoga vremena. Pokušavši da promeni kolosek, da uključi u sebe slobodu, rimokatolicizam se naprosto urušio i uopšte ne vidim kako je moguć oporavak rimokatolicizma (osim u slučaju neke “fašizacije” roda ljudskog, u slučaju nekog novog, možda potpunog, odricanja roda ljudskog od te eksplozivne sinteze slobode i ličnosti).


Što se, pak, tiče Pravoslavlja i protestantizma, oni su ”[u pogledu ovoga] gipkiji. Pravoslavlje se, u svojoj dubini, već odavno “protestantizuje”: u Pravoslavlju svako “veruje” po svome, ali su svi sjedinjeni “religijom”, to jest hramom i obredom. Otuda i to dvojno kretanje: ako se ide od religije ka “veri”, onda se odlazi u rascrkvenje, u privatnu religioznost, a ako se ide od “vere” ka religiji, onda se odlazi ka “pravovernosti”, Tipiku, kadionici i “ikonama”. Oba kretanja su “nepunovredna”: u jednom trijumfuje individualizam (poricanje Crkve), a u drugom – “religija” (redukovanje Crkve) i, u suštini, takođe individualizam.


LJudi koji nas slušaju potpuno iskreno ne shvataju šta mi od njih hoćemo. U krajnjem ishodu, mi (mnogi) hoćemo Crkvu, ali u Hrišćanstvu već odavno više nema opita Crkve i on je zamenjen opitom – “hram plus individualistička religija”, koji je iznutra lišen svake vere u smisao “ostvarenja onoga što iščekujemo i potvrde onoga što je nevidivo”... [ta iščekujemo? [ta je to – nevidivo? Da li je to nešto “Božansko” po sebi, onostrano, zagrobno, neovosvetovno, nešto što ljudima “pomaže da se živi”? Međutim, sve to i način doživljavanja svega toga je, na kraju krajeva, stvar ukusa (individualnoga izbora, navike, itd.). A – “de gustibus non est disputandum. Quod erat demonstrandum”.


Ponovo sam pročitao ono što sam napisao o veri, Crkvi i slobodi, i hoću to tačno da odredim. Govori se: “Svako je slobodan da veruje po svome...” Čudno, ali – u redu: religijsko “nasilje nad savešću” je, zaista, najgore od svih vrsta nasilja. Govori se: “Treba prihvatiti veru Crkve” (autoritet Crkve, itd.). Ali, nije stvar u tome, i nije na taj način, i nije to – to...

Kada kažem da vera rađa Crkvu, govorim zapravo o ontologiji same vere. Jer vera i Crkva nisu dve različite “stvarnosti”’, pri čemu jedna od njih, takoreći, “čuva” ili “brani” onu drugu. Ne! Vera je zaimavanje Carstva (“ostvarivanje iščekivanoga” – Carstva [Božijega] – i “potvrda onoga nevidivoga” – Carstva [Božijega]). To zaimavanje i jeste Crkva kao Sveta Tajna, kao jedinstvo, kao novi život, itd. Crkva je “prisustvovanje” iščekivanoga i nevidivoga. Zato, govoriti o nekakvoj “slobodi vere” unutar Crkve jednako je besmisleno kao i govoriti o slobodi unutar tablice množenja. Prihvatanje Carstva jeste plod slobode, “ispunjenje” i ovenčanje slobode, i u tom smislu vera – kao postojano prihvatanje [Carstva], koje se sve vreme obnavlja – jeste sloboda, jedina istinita sloboda, kakva treba da bude i Crkva kao ispunjenje vere

 

[Bogomolj@c]

U našem svetu, svaka religija bez Hrista (čak i “hrišćanstvo”, čak i “pravoslavlje”) jeste pojava negativna pa i strašna, te je čak i svaki dodir sa takvom religijom opasan. NJu je moguće proučavati radi boljega poimanja Hrišćanstva ili, bolje reći, Hrista. Ali, sama po sebi, takva religija ne može biti “spasenje”, ma šta se pod tom rečju podrazumevalo.
...

Divno rečeno.
Pravoslavlje, štaviše, jeste Hristoslavlje.
*
Pa kako onda da se
"snima film bez glavnog aktera"?
*
I kako, govoriti o Istini,
a Istinu ne priznavati za Istinu?

 

[vcbccbc vcbcvb]

ta čudna mešavina jeste bezizlaz u koji je zapalo istorijsko Pravoslavlje i užas tog bezizlaza nije manji već je, u suštini, još veći zbog toga što upravo taj bezizlaz k sebi privlači sve moguće “obraćenike”.

Pa kako ti gledas na ova 4 problema, jel ima nesto sto bi diskutovao, sta znam, oko
br. 1 sujeverje,- slozili bi se, treba ga izbacivati
br 4 etnofiletiozam, - treba se ograditi od njega, jer je jeres
br 2 jelinstvo i zapadnjacki inteletualizam npr
br. 3. mi nije jasan - koji dualizam je zamenio eshatologiju?

u Pravoslavlju svako “veruje” po svome, ali su svi sjedinjeni “religijom”, to jest hramom i obredom. Otuda i to dvojno kretanje: ako se ide od religije ka “veri”, onda se odlazi u rascrkvenje, u privatnu religioznost, a ako se ide od “vere” ka religiji, onda se odlazi ka “pravovernosti”

moglo bi se reci

Crkva kao ispunjenje vere

da
Ali, meni upecatljivo od Hristovih reci je

1. da Crkvu nece nadvladati vrata ada [to shvatam apsolutno]
2. ali Hristos ostavlja pitanje - Sin Coveciji kad dodje, hoce li naci veru na zemlji?

Kako vi ovo dvoje shvatate, u kontekstu iznad citirah smemana, da li Hristos govori o individualnoj veri, ko kako hoce koja tako rastace pravu veru, ili govori o pravoj veri da ne nestane? Ili vama jedno iskljucuje drugo, ili vam je ovako logicno da upravo sto svako vuce na svoju 'protestantsku' stranu nestaje prave vere? Ali opet Hristos rece idi neka ti bude po tvojoj veri, naravno nije rec o doktrinarnoj veri. Onda, ko je podelio veru na prakticnu i doktrinarnu?

 

[Dе Sisti]

Pa kako ti gledas na ova 4 problema, jel ima nesto sto bi diskutovao, sta znam, oko
br. 1 sujeverje,- slozili bi se, treba ga izbacivati
br 4 etnofiletiozam, - treba se ograditi od njega, jer je jeres
br 2 jelinstvo i zapadnjacki inteletualizam npr
br. 3. mi nije jasan - koji dualizam je zamenio eshatologiju?

moglo bi se reci

da
Ali, meni upecatljivo od Hristovih reci je

1. da Crkvu nece nadvladati vrata ada [to shvatam apsolutno]
2. ali Hristos ostavlja pitanje - Sin Coveciji kad dodje, hoce li naci veru na zemlji?

Kako vi ovo dvoje shvatate, u kontekstu iznad citirah smemana, da li Hristos govori o individualnoj veri, ko kako hoce koja tako rastace pravu veru, ili govori o pravoj veri da ne nestane? Ili vama jedno iskljucuje drugo, ili vam je ovako logicno da upravo sto svako vuce na svoju 'protestantsku' stranu nestaje prave vere? Ali opet Hristos rece idi neka ti bude po tvojoj veri, naravno nije rec o doktrinarnoj veri. Onda, ko je podelio veru na prakticnu i doktrinarnu?

Dobra pitanja, kolega.
Danas sam na putu, ali pišem večeras

 

[Dе Sisti]

Petak, 20. decembar 1974.
(...) Može li se zaista sazdavati Crkva, tj. parohija “isključivo” na Hristu? Može li se – crkveno – prevladati ta sraslost Crkve sa “telom i krvlju”? U tome je, u suštini, čitavo pitanje američkoga Pravoslavlja i, šire, Pravoslavlja u dvadesetom stoleću. “Ispit” Pravoslavlja u pogledu njegove transcendentne “istinitosti” i vaselenskosti. Međutim, ako je istina Pravoslavlja isključivo istina o svetu (“osveštanje života”), onda je Pravoslavlje na tom ispitu palo. Ali, ako je Pravoslavlje, pre svega, istina o Carstvu Božijem (“eshatologija”), onda će Pravoslavlje položiti taj ispit.

Rana Crkva je pobeđivala isključivo eshatološkom radošću, nesumnjivošću – za nju samu – opita Carstva Božijega, “koje dolazi u sili” [Mk. 9, 1], osećanjem i viđenjem “Zore tajanstvenoga Dana”.1 Za preovlađujuću većinu Pravoslavnih ovo očigledno zvuči knjiški i apstraktno. Jedinu alternativu “telu i krvi”, “načinu života”, nacionalizmu... većina Pravoslavnih vidi isključivo u razvaploćenoj “duhovnosti”, koja je pritom stalno dvostruko individualistička. Tertium non datur.2 Ali, slušajući juče pesmopojanja pretprazništva: “Hristos se rađa da pali obnovi lik...”, “tajanstveni Vrt...” – sve to mnoštvo zadivljujućih slikâ i simvolâ, iznova sam i opet razmišljao: srce, tj. suština svega u Crkvi jeste upravo ovde, u ovom neprestanom izvijanju ka onom “poslednjem” koje je već dato, opazivo, vidivo... Crkva živi ne “crkvom”, ne “religijskom redukcijom”3 (organizacija, klirikalizam, itd.) i ne “svetom” (taj neizbežni “identitet”, obično nacionalni, a ako ne nacionalni onda bilo koji drugi: etnički, “duhovni”, ikonografski...), već – Carstvom. Crkva jeste Sveta Tajna Carstva. I pitanje je jedino u ovome – s jedne strane: zašto su Hrišćani to zaboravili i zašto je sve to “izvetrilo”, a sa druge: da li je moguće vratiti se tom opitu? Svedočenje tog opita, poziv na taj opit mogli bi, morali bi da budu, u to sam ubeđen, suština pravoslavnoga preporoda i vaselenske misije Pravoslavlja, jer tu je sve: i prevladavanje sekularizma, i bogoslovska sinteza, i odgovori na “savremena” pitanja o kulturi, o “istoriji”, o “religiji”, itd. Ali, niko to kao da ne čuje, a najmanje od svih – bogoslovi koji se stalno iščuđavaju zašto su i svet i Crkva tako ravnodušni prema njihovim naučnim istraživanjima, zašto i svet i Crkva [tim istraživanjima] pretpostavljaju ili svoju “redukciju” Crkve (rusku, grčku... bilo koju), ili se, pak, žedno bacaju na svaku moguću, neretko sumnjivu, “duhovnu” literaturu. Jer, i jedno i drugo je stvarno, i jedno i drugo jeste, dok se knjige o vizantijskom bogoslovlju bave nečim čega nema u stvarnosti.

Govorimo ljudima: Pravoslavlje, Hrišćanstvo vaselensko, a ne – “rusko”, ne “grčko”, itd. Govorimo im: Pravoslavlje osveštava svekoliki život. Ali, oni sebe osećaju Rusima i zahtevaju da Crkva, da Pravoslavlje osvešta njihov život, to jest njihovu stvarnost. U ime koje stvarnosti mi ljude pozivamo da se odreknu toga? U ime Crkve – odgovaramo mi. Ali, u čemu je stvarnost Crkve? To je pitanje. Mladi sveštenici samouvereno odgovaraju: dođite u crkvu, pričešćujte se često, “sazdavajte” parohiju, učestvujte u crkvenom životu.

Ali, u tome i jeste čitava stvar što Crkva nema nikakav svoj život, a ako ga i ima, onda je taj život poprilično prividan. Ako Crkva živi svetom, onda to znači da ona živi stvarnošću života njenih članova. I tada niko iz Crkve nema prava da kaže: ono što je stvarno za vas u svetu, uopšteno govoreći, nije stvarno. Međutim, Crkva ustvari živi Carstvom Božijim, u tome jeste njen život koji je zaista njen lični i koji se ne može svesti ni na šta što je u svetu. Taj opit Carstva je Crkva prizvana da donosi svetu, a to opet znači – u stvarnost sveta... “Crkva po sebi”, crkvenost radi crkvenosti – to je strašno sužavanje, izdaja i zamena...

 

[vcbccbc vcbcvb]

bez ljutnje, ali ne da mi je tvrda ova ''carska'' beseda, nego bih samo natukno jevandjeoski oprez - zasto samo kaže - CARSTVO bez objasnjenja koje/cije (Matej 8,12 A sinovi carstva biće izgnani u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba.). ?

 

[Dе Sisti]

bez ljutnje, ali ne da mi je tvrda ova ''carska'' beseda, nego bih samo natukno jevandjeoski oprez - zasto samo kaže - CARSTVO bez objasnjenja koje/cije (Matej 8,12 A sinovi carstva biće izgnani u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba.). ?

Piše

Rana Crkva je pobeđivala isključivo eshatološkom radošću, nesumnjivošću – za nju samu – opita Carstva Božijega

 

[Dе Sisti]

Pa kako ti gledas na ova 4 problema, jel ima nesto sto bi diskutovao, sta znam, oko
br. 1 sujeverje,- slozili bi se, treba ga izbacivati
br 4 etnofiletiozam, - treba se ograditi od njega, jer je jeres
br 2 jelinstvo i zapadnjacki inteletualizam npr
br. 3. mi nije jasan - koji dualizam je zamenio eshatologiju?

br. 1. ima dosta toga, ali mora polako i postepeno, da ne bismo sa kukoljem i žito počupali
br. 4. definitivno jedan od najvećih izazova Pravoslavlja danas. Glavni sukob na liniji: konstantinopoljsko papstvo VS ruski crkveni imperijalizam. A dodatno svi oni mali sitni nacional narcizmi, tako prisutni svugde
br 2. Bogoslovstvovanje, van duhovnog opita i Liturgije, radi suve nauke: "koliko anđela može stati na vrhu igle"
br 3. Dualizam "ovaj svet / onaj svet", dualizam "duša / telo"

 

[vcbccbc vcbcvb]

Piše
Rana Crkva je pobeđivala isključivo eshatološkom radošću, nesumnjivošću – za nju samu – opita Carstva Božijega

naravno, samo sam opazio da ne pise svuda, - salu na stranu, moras da opazis da Hristos samo kaze - ''carstvo''. Iz teksta sam bas zapazio Smemanov dualizam Carstvo nebesko vs duhovne nekad i sumnjive literature, a to shvatam kao prakticno/delatno Carstvo vs teorijsko pusto. To je taj delatni opit, kako ga ja shvatam kod njega, ali opet - ''da dodje Carstvo tvoje'', ali - ko je ''spreman za njega'' [da se ne osvrce nazad]; a ja tu ne vidim ''opitovanje''.

br 2. Bogoslovstvovanje, van duhovnog opita i Liturgije, radi suve nauke: "koliko anđela može stati na vrhu igle"

shvatam te, ali bez andjela [andjeoske hijerarhije 9 cinova] nema opitovanja, znas i sam sta nam sledi - uteruju nas u opitovanje mitarstava, a mi se kao ne damo.

konstantinopoljsko papstvo VS ruski crkveni imperijalizam.

drugi i treci rim, to bih bas citao

dualizam "duša / telo"

dusa-duh
ili duh-telo
a dusa-telo za taj ne znam, jer su Bogu svi zivi

 

[Dе Sisti]

naravno, samo sam opazio da ne pise svuda, - salu na stranu, moras da opazis da Hristos samo kaze - ''carstvo''. Iz teksta sam bas zapazio Smemanov dualizam Carstvo nebesko vs duhovne nekad i sumnjive literature, a to shvatam kao prakticno/delatno Carstvo vs teorijsko pusto. To je taj delatni opit, kako ga ja shvatam kod njega, ali opet - ''da dodje Carstvo tvoje'', ali - ko je ''spreman za njega'' [da se ne osvrce nazad]; a ja tu ne vidim ''opitovanje''.

Bez brige, nema tu dualizma pojmova.
"Carstvo" i "Carstvo Božije" koriste se kao sinonimi

a dusa-telo za taj ne znam, jer su Bogu svi zivi

Kako ne znaš, kad veći deo predanjske antropologije, tj onaj jelinskog porekla, govori o toj dihotomiji duša - telo

 

[vcbccbc vcbcvb]

Bez brige, nema tu dualizma pojmova.
"Carstvo" i "Carstvo Božije" koriste se kao sinonimi


Kako ne znaš, kad veći deo predanjske antropologije, tj onaj jelinskog porekla, govori o toj dihotomiji duša - telo

ma imali smo vec primere da se nesto koristi kao sinonim za nepomjanika, pa odjednom za Spasitelja [i to dvaputa, lucifer, i knez ovoga sveta], e isto tako odjednom da ne ispadne i ovo navodno bezazleno ''bez brige''... moje je da pazim, da strazarim, jer rekoh ti vec kod Mateja kaze samo CARSTVO u negtivnom kontekstu, i to suprotstavljajuci ga VERI

10. А кад чу Исус, удиви се и рече онима што иђаху за Њим: Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох.
11. И то вам кажем да ће многи од истока и запада доћи и сешће за трпезу с Авраамом и Исаком и Јаковом у царству небеском:
12. А синови царства изгнаће се у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.
13. А капетану рече Исус: Иди, и како си веровао нека ти буде

Daklem, CARSTVO VS VERA, i to kako ja ovde shvatam teoretsko carstvo vs delotvorna, opitna vera,
a krenuli smo obrnuto od teoretske, duhovne literature VS opitno Cratvo

tako da mislim bolje da ja budem obazriv , nego da ispadne sinonim podrazumeva jedno, pa iskoci suprotno od tog Jednog, kao djavo iz sesira.

onaj jelinskog porekla, govori o toj dihotomiji duša - telo

cini mi se samo imali primedbe na to jelinsko, tj.da je dihotomija negativan kontekst razdeobe duse i tela/zglavaka

 

[Dе Sisti]

ma imali smo vec primere da se nesto koristi kao sinonim za nepomjanika, pa odjednom za Spasitelja [i to dvaputa, lucifer, i knez ovoga sveta], e isto tako odjednom da ne ispadne i ovo navodno bezazleno ''bez brige''... moje je da pazim, da strazarim, jer rekoh ti vec kod Mateja kaze samo CARSTVO u negtivnom kontekstu, i to suprotstavljajuci ga VERI

10. А кад чу Исус, удиви се и рече онима што иђаху за Њим: Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох.
11. И то вам кажем да ће многи од истока и запада доћи и сешће за трпезу с Авраамом и Исаком и Јаковом у царству небеском:
12. А синови царства изгнаће се у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.
13. А капетану рече Исус: Иди, и како си веровао нека ти буде

Daklem, CARSTVO VS VERA, i to kako ja ovde shvatam teoretsko carstvo vs delotvorna, opitna vera,
a krenuli smo obrnuto od teoretske, duhovne literature VS opitno Cratvo

tako da mislim bolje da ja budem obazriv , nego da ispadne sinonim podrazumeva jedno, pa iskoci suprotno od tog Jednog, kao djavo iz sesira.

Nema toga.
Šmeman nije apokaliptičar

 

[vcbccbc vcbcvb]

Nema toga.
Šmeman nije apokaliptičar

ja sam generalnim stavom primetio, nisam precizirao nista, samo hipoteticki primecujem da Hristos carstvo suprotstavlja veri, i za izdvojen citat sam spreman da cujem i druga tumacenja, sva postojeca, pa bih onda odlucio, jer HRISTOS NE PRECIZIRA KOJE CARSTVO.

 

[Dе Sisti]

drugi i treci rim, to bih bas citao

To su sve kvazieklisiološki koncepti, uglavno izvori vlastoljublja

 

[Dе Sisti]

ja sam generalnim stavom primetio, nisam precizirao nista, samo hipoteticki primecujem da Hristos carstvo suprotstavlja veri, i za izdvojen citat sam spreman da cujem i druga tumacenja, sva postojeca, pa bih onda odlucio

Koje carstvo vs koja vera?

 

[vcbccbc vcbcvb]

Koje carstvo vs koja vera?

Pa to ja pitam, brzas mnogo [ne mozes ti toliko brzo da mislis koliko brzo ja kucam] - evo opet citata, ja sam iznad ponudio kako razmisljam, sad ti
10. А кад чу Исус, удиви се и рече онима што иђаху за Њим: Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох.
11. И то вам кажем да ће многи од истока и запада доћи и сешће за трпезу с Авраамом и Исаком и Јаковом у царству небеском:
12. А синови царства изгнаће се у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.
13. А капетану рече Исус: Иди, и како си веровао нека ти буде

 

[Dе Sisti]

Pa to ja pitam, brzas mnogo [ne mozes ti toliko brzo da mislis koliko brzo ja kucam] - evo opet citata, ja sam iznad ponudio kako razmisljam, sad ti
10. А кад чу Исус, удиви се и рече онима што иђаху за Њим: Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох.
11. И то вам кажем да ће многи од истока и запада доћи и сешће за трпезу с Авраамом и Исаком и Јаковом у царству небеском:
12. А синови царства изгнаће се у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.
13. А капетану рече Исус: Иди, и како си веровао нека ти буде

Pa, ok, "sinovi Carstva" u ovom slučaju su Jevreji, a "mnogi od istoka i zapada" su neznabošci kojima je takođe namenjena propoved.
"Sinovi Carstva", kao naziv za krvne potomke Avrama, Isaka i Jakova.
I ovo razumem kao "to što su vam Avram i ostali preci, ne znači da ćete sve dobiti na dlanu".
I ovo se ništa manje može primeniti i na nas, današnje pravoslavne hrišćane.
To što je Sava Nemanjić svetac, ne spašava nas automatski

 

[vcbccbc vcbcvb]

"Sinovi Carstva", kao naziv za krvne potomke Avrama, Isaka i Jakova.
I ovo razumem kao "to što su vam Avram i ostali preci, ne znači da ćete sve dobiti na dlanu".

jes, u pravu si, a ja sam prevideo da kaze - ni u Izrailju tolike vere ne nadjoh - za kapetana.
Zato mi je i zanimljivo jevandjelje, i uvek mogu opet da ga citam, jer je jednostavno kad hvali veru, kao slucaj sa kapetanom - i da sednu za trpezom sa ovima, a ovi sto su iz carstva, sto mastaju ko zna o cemu nece moci...

nego da se vratimo

To su sve kvazieklisiološki koncepti, uglavno izvori vlastoljublja

ako je tako, sta nam je ciniti, kako da razlikujemo nebesko od zemaljskog carstva? u stvari, bolje pitanje bi bilo -
kako da se postavimo prema raznim zemaljskim carstvima koja mozda pretenduju da su Bogom dana, ili su sva Bogom dana, jer nema vlasti a da nije od Boga? Jel da trpimo ili da dizemo bune, kakvu meru da primenimo? - pitam ne samo tebe, vec uopste i to namerno imajuci u vidu najnovija desavanja.

 

[Dе Sisti]

ako je tako, sta nam je ciniti, kako da razlikujemo nebesko od zemaljskog carstva? u stvari, bolje pitanje bi bilo -
kako da se postavimo prema raznim zemaljskim carstvima koja mozda pretenduju da su Bogom dana, ili su sva Bogom dana, jer nema vlasti a da nije od Boga? Jel da trpimo ili da dizemo bune, kakvu meru da primenimo? - pitam ne samo tebe, vec uopste i to namerno imajuci u vidu najnovija desavanja.

"Carstvo Božije nije od ovoga sveta".
Nismo sledbenici hilijazma, ali svakako treba raditi na izgradnju država koje bi bile zasnovane na bazičnoj pravdi, ne država-teokratija, niti država-diktatura.
Nego država elementarnih sloboda mišljenja, govora i delovanja/rada i zaštite imovinskih prava

 

[Dе Sisti]

Iz besede o Velikom Postu

Nemoguće je ići k Hristu ako sa sobom ne nosimo ono što je suštinsko. Dolaženje k Hristu ne znači odricanje od svega, već pronalaženje u NJemu sile Vaskrsenja, sile jedinstva, ljubavi, poverenja i radosti, svega onog što je, čak i ako zauzima određeno mesto u našem životu, u isto vreme, tako neznatno zastupljeno...

Tragično je samo i pomisliti da se iz crkava, iz bogoslovskih fakulteta k Nebu uzdižu stalne uzajamne optužbe... Ma, dosadno je sve to... Stalno nešto nije u redu... Znate, sedeći u svojoj dekanskoj kancelariji, s vremena na vreme sam naprosto zaprepašćen kako ljudi svakih pola sata izmišljaju neke nove “tragedije”...

Ali, mi smo Hristovi i Hristos je Božiji. I kada bismo, znajući ovo, imali samo trunku onoga na osnovu čega bismo mogli da se sjedinimo, sve naše male uvređenosti bile bi zamenjene makar trunkom ove [velikoposne] radosti. To je onaj oproštaj koji želimo i koji ištemo od Boga da nam ga daruje. Jer, ako postoji stroga zapovest u Evangeliju, onda je to sledeća zapovest: “Ako oprostite... oprostiće i vama Otac vaš Nebeski; ako li ne oprostite... ni Otac vaš neće oprostiti vama...” (Mt. 6, 14-15). To je, dakle, nužno. A mi se danas, ponavljam još jednom, toga plašimo zbog isparčanosti našega postojanja, zbog sitničavosti u našim odnosima, zbog razornih reči i zbog odstupanja od pomenutog pobožnog poštovanja.

Danas moramo da oprostimo jedni drugima bez obzira na to da li imamo bilo kakav očigledni greh ili zlodelo jedni prema drugima. To izmirenje je novo bogojavljenje Crkve kao Carstva Božijeg. Mi smo spaseni zato što smo u Telu Hristovom. Mi smo spaseni zato što od Hrista primamo svet i suštinski poredak svega. I, konačno, mi prihvatamo Hrista kada prihvatamo jedni druge. Sve drugo jeste laž i licemerstvo. Zato – oci, braćo i sestre – oprostimo jedni drugima! I nemojmo da razmišljamo – zašto? Dosta je razmišljanja o tome. Učinimo to! Upravo sada, duboko uzdahnimo i recimo: “Gospode, pomozi nam da oprostimo! Gospode, obnovi sve naše odnose”. O kakva je prilika ovde data ljubavi da trijumfuje, jedinstvu da odražava Božansko jedinstvo, i svemu suštinskom da postane sâm naš život! O, kakva prilika! Kakav ćemo danas odgovor dati: da ili ne? Hoćemo li da oprostimo? Da li ćemo rado da prihvatimo oproštaj? Ili je to nešto što činimo samo zato što, po crkvenom kalendaru, to treba danas činiti, a sutra ćemo već postupati drugačije... Ne! Sada je ključni trenutak! Sada je početak Posta! Sada započinje prolećno “obnovljenje”, jer je izmirenje zaista moćno obnovljenje ruševina naše duše.

Molim vas, Hrista radi: oprostimo jedni drugima! Prvo što molim od vas, moja duhovna porodico, jeste da oprostite meni. Setimo se samo koliko je mnogo iskušenja lenjosti i izbegavanja truda, i tome sličnog, u nama... Koliko samo neprestanog odbranaštva naših sopstvenih interesa, zdravlja, ovoga ili onoga... Znam da u sebi nemam ni trunke istinskog samopredavanja, niti samožrtvovanja koje jeste ono jedino istinito pokajanja, istinito obnovljenje ljubavi.

Molim vas, oprostite mi i molite se za mene, tako da bih ono što propovedam i sâm mogao prvi, na neki način, makar i tek delimično, da uključim u sopstveni život i da vaplotim u njemu.