ХРОНОЛОГИЈА ОКУПИРАЊА КАВКАСКЕ АЛБАНИЈЕ ОД ЊЕНИХ СУСЕДА .
Овде ћемо, користећи истраживање руског академика Светлане Плетњове, хронолошки наређати најдрастичније походе на кавкаску Албанију, како су агресори говорили: «ради презимљавања»:
- 370. године н.е. Хуни су кренули пут Албаније – вазалне кнежевине персијског царства. Али, онако «уз пут», одвећ су се замајали око Алана, чудног смеђег народа, налик на Швеђане (који ће убрзо заувек нестати).
- (488.-531.) Персијанци су добро учврстили своје границе на северу, нарочито под владавином славног шаха Кавада I – подгорином Кавказа, па су и Албанију штитили.
- 540. године Хуни су поново насрнули на Албанију; истовремено, напали су и Јерменију. Узалуд је вазална Албанија очекивала помоћ од свог персијског сизирена, наследника Кавадовиг, шаха Хосрова Ануширвана.
- 552.-562. – У тој деценији води се уништавајући рат између алијансе Хуна и Хазара, с једне стране и персијског цара – шаха Хосрова Ануширвана. Шах је, напокон, не само поразио Шавире (Хуне) и Хазаре и ослободио, поново, Албанију од оних који су мало подуже у њој «зимовали», већ је све посаде агресора на албанској земљи претворио у робове и преселио их у Кабале, а остатке протерао у Дагестан.
- 627. године, Хазари поново упадају у Албанију. Али, не само да презиме, јер су они тада били главна војна снага Турака, са којима је (Турцима) византијски цар Ираклије (наводно тада дозволио Србима да пређу Дунав и населе се у Илирикуму) – склопио савез ради рата са Персијом.
- 640.-654. За ту деценију и по, пут Закавказја се креће нова сила – савез арапских племена. Арапи ће ускоро (640.) заузети Јерменију, затим ће 654. окупирати Грузију и онда доћи (да «презиме») у Албанију.
- 670. године међу Арапима настају трвења па три поробљене кавкаске државе: Јерменија, Грузија и Албанија, успевају да се од њих ослободе.
- 682. године Албанија успева да са суседним, агресивним, Хазарима успостави подношљивије односе. Тада се један кнез из хазарске федерације (владар Савира, Алт Илитвер) оженио кћерком кнеза Албаније и притом примио хришћанство.
- 684. године долази до највеће најезде Хазара на Закавказје. Обрачун са Грузијом, Јерменијом и албанијом је суров. Њихове кнезове, прваке, Хазари убијају. Албанији, као најбогатијој земљи, а и у знак санкција што шири хришћанство, је разрезан тежак данак
. - 692. године, арапски намесник у Јерменији, са својом војском пролази кроз Албанију, којој Персијанци не притичу у помоћ. Арапи тада разарају најјаче утврђење Персије – Дербент (у албанском Прикаспију), које је штитило северне границе тог најстаријег царства од сталних напада са Кавказа и из степе.
- 708.-713. Хазари нападају Арапе, размештене у Албанији и тврђави Дербент. Хазари успевају да заузму Дербент и поседну северне регионе Албаније.
- 721. године Албанија се поново нашла у вртлогу новог хазарско-арапског рата. Овај рат Хазара и Арапа трајао је преко деценију и по.
- 724. године Арапи су успели да од Хазара преузму Албанију; тада је арапски намесник за Закавказје Жеррах наметнуо Албанији специјални данак «главарину». - 729. године нови арапски намесник Маслама, не могавши да одржи своју војску, њено снабдевање, услед великих киша, напушта Албанију. Хазари тада поново нападају на одвећ поремећену Албанију и заузимају њен већи део.
- 730. године Хазари настављају своје нападе на Албанију.
- 731. године догађају се завршни удари Хазара по остатку Албаније. Главни град Албаније Ардебиљ је после дуготрајне опсаде заузет, и потпуно опустошен.
- 731. године на од Хазара окупирану Албанију устремили су се поново Арапи, који ту земљу преузимају, далеко потиснувши Хазаре, затим, по свом уходаном обичају, остају у њој – «да презиме»
. - 732. године Арапи, полазећи из Албаније, као стратешке основице, својом бројном војском опседају највеће утврђени град у Закавказју и Прискапију, персијски Дербент, који су већ једном освајали Хазари. Пошто је Албанија, после толиких окупација са стране својих суседа, била потпуно изнемоћала, па и са становиштвом проређена, - Арапи у њу доводе и насељавају Сиријце.
- Наредних година у Албанију, од Арапа окупирану, пристижу и бројни Јевреји, који емигрирају из Ирана.
Многа албанска племена Арапи пресељавају на југ свог пространог калифата. (Један део тих Албанаца Арапи ће пребацити на Сицилију и у јужну Италију).
- 827.-878. године одвијају се велике борбе на Сицилији и у јужној Италији између Арапа и Ромеја (Византије).
Ромеји су успели да заузму (поврате) мањи део
Сицилије и јужну Италију. Ту су
затекли са Кавказа депортоване (од стране Арапа) Албанце (Арбаное, како су их Ромеи називали).
- 980. године Византија је заузела североисточни део Сицилије. Тамо затечене Арбаное (Албанце) Ромеи (Византијци) су превели у хришћанство.
- 1043. године, како пише византијски историчар Михаило Аталиота, Ромеи (заправо побуњени војсковођа Манијакос) су, у марту месецу, знатан део ту затечених (депортованих са Кавказа) Арбаноја (Албанаца), у својим лађама, пребацили преко Јадрана у заузету луку Драч и одаслали их да се населе око Кроје, од Срба напуштеног предела због пустошећег рата у протеклој (1042.) години између зетског владара Војислава и Византије. Из тог гнезда ће се у идућим вековима разлетети права мора по околним српским земљама..
http://www.scribd.com/doc/17046892/Група-Аутора-Кавкаски-Албанци-Лажни-Илири
ДОЛАЗАК АРБАНАСА У СРБИЈУ
Догађај који је претходио и проузроковао долазак Арбанаса у Србију, био је рат између Византије и Србије у јесен 1042. године. ... војсковођа Ђорђе Манијак, који је командовао византиском војском на Сицилији и јужној Италији. .. Повео је своју византијску војску коју је имао под командом и један део кавкаских Арбанаса, односно Албанаца како су их тада звали, као помоћне чете. Са Арбанасима ишле су и њихове породице како је то био обичај у том времену.
То признају и арбанашки историчари и кажу: “Византијски писац из једанаестог века, Михаило Аталиота, описао је побуну византијског Војводе од Сицилије, Ђорђа Манијака, и извештава да се овај господин долазећи из Италије искрцао у Драчу 1043. године са војском састављеном од Ромеја и Албанаца.” (58)
Византинци су прихватили Манијакове, војнике који су се предали, али нису хтели да приме
Албанце који су били странци. Њих су
потисли на територију Србије. Ови нису могли да се врате натраг на Сицилију, јер су лађе са којима су дошли биле заплењене.
Молили су Србе да им дозволе да се негде населе, па како су они традиционални сточари, гајиће стоку за њих и србску властелу. Војислав им је дозволио да се населе у Рабану, једно мало слабо насељено место на подножју планине Јабланице. Колико је био бројан тај народ није познато, али према процени није их било
мање од пет хиљада, ни више од двадесет хиљада. У Србију су стигла само четири албанска племена: Геге, Тоске, Јапе (Лиапе) и Шамиде. Геге су “Госк” или “Гог” код јерменских географа. ..Шамиде су азијски Шумикси
http://www.scribd.com/doc/....isti link
Када Аталиота помиње Арбанасе 1078. године, он их назива становницима Рабана – “Арбанон”. У борбама против Нормана 1081/2 Византија је упослила и Арбанасе, како нам то описује Ана Комнен. И Византинци их називају Арбанасима (Арваните), као и Срби по Рабану, а не Албанцима. Тако их помиње и Јован Скилица. То је сасвим логично, јер се они сами нису називали Албанцима, него су их тако странци звали по земљи у којој су живели. Када су добили ново насеље, добили су и ново име.
http://www.scribd.com/doc/17046892/Група-Аутора-Кавкаски-Албанци-Лажни-Илири
Гопчевић каже: “У данашњој Горњој Арбанији нису Шкипетари, него су Илири-Срби живели. А у старо доба историја није имала никакве везе са шкипетарским народом.” (45)
Даница Илирска је писала: “Арнаути су из Азије, из предела између Црног мора и Касписког језера…” (46)
Џон Камбел у вези имена Албанци каже: “Албанци себе не називају овим именом, које припада претходним становницима њихове земље. Они су Скиптари, име које значи Брђани… њихово кападохиско порекло је утврђено..” (47)
http://www.scribd.com/doc/isti link...
Поред историје и етнографије, ми откривамо
кавкаско порекло Арбанаса и преко језика. Пресудни су називи бројева 1 и 100, помоћу којих се и одређује припадност датог језика одређеном систему језика.
Арбанаси за број 1 имају три назива: ња, ње и њи. Озваничено је ње. Нема никакве везе са европским језицима, али има са азијским.
Монголски назив за 1 је нег, на таи - њунг, на лао – неунг, група таи - кадал, на кавкаском
бежта из Дагестана – хоњ.
Арбанашки назив за број 100 се директно повезује
са дагестанским бежта језиком. Арбанашки њећинд је бежта – хоњћит. Ње и хоњ су обележја за један, заједно једна стотина. Када се говори само о стотини Арбанаси кажу - ћинда, а бежта - ћинта. Ради се о азиским неаријевским језицима, који не припадају сатем систему. Сада је јасно ком језичком систему припада арбанашки језик.
http://www.scribd.com/doc/isti link...
