Ajmo malo poezije bre...

Pod mostom moga tijela

Tu pod mojim mostom teče tvoje tijelo,
moji prsti klize tamo gdje ti želiš,
poklanjaš mi bedra, razdijeljena noću,
moram ih stići, posjetiti cijela.

Brojne su me tvoje opkolile čežnje
i u tvom se oku kao mjesec skrivam,
želiš da te uzmem, mirno hoćeš snivati,
a za uzvrat otkrivaš svoja tajna mjesta.

Božanstvena si, mila, prepoznaješ moj dodir,
puštaš moje ruke da po tebi plove,
ispred svakog daha ti se meni daješ,
i poput vira uvlačiš u sebe.

Zaista sam sretan iznad tvojih grudi,
ulazim u carstvo što ga tijelom nudiš
i po njemu hodam, otkrivam tvoje tajne,
pa s usana tvojih želju skidam.

Kao da si htjela, ulazim još jednom,
prepuštam se slatko za snove u tebi
i preko tvog trbuha unosim se strasno
da u podnožju mekom osjetim tvoj smiraj.

Ti si moja žena, zato te ja pratim
i svakim pokretom stižem tvoja mjesta,
znam da si zbog mene tako zasjala,
pa po meni svu milinu rasipaš.

Zal Kop

 
Dođi u takav čas da bude nemoguće odustati.
Da rane na rukama nastale od pokušaja skidanja okova sa njih, tek počnu da se zaceljuju.
Da u mojim očima bude takav mrak, da onaj ko me vidi, pomisli da sam slep.
Da mi se obrazi osuše od suza, a usne nek ispucaju.
Dođi u takav čas da bude nemoguće odustati.
I da pređem preko bezbroj ljubavi da ni za jednu ne marim.
Da nijedna od njih ne ispuni moje rečenice, da nijedna ne veže noć u jutro.
Da mi se nijedan njihov osmeh ne ureže u glavu kao tvoj.
Da mi u glavi ne ostane čak ni najlepše sećanje na njih.
Da nijedna ne ostavi trag u mom sećanju.
Dođi u takav čas da bude nemoguće odustati.
Da niko ne može da pretvori moje tiho jecanje u bučne krike.
Da se moje ruke ne istope čak i da dodirnu nečije telo.
Da se moje usne ne uvijaju dok izgovaraju njihova imena kao kad izgovaram tvoje.
Da sva tela kojima sam pokušao da zamenim, nestaju zajedno sa živim peskom.
Dođi u takav čas kad pomislim da sam zaboravio, da sam odustao, da ne volim.
Da mi svaka čestica u venama bude protiv zemljine teže.
Dođi u takav čas da bude nemoguće odustati.

Orhan Veli
 
Cuvam joj ruke, grlim je i trazim
Da poljupcima opljackam njen smeh,
U narucju da otmem joj drazi
Da ispijem joj usne, tamne kao greh.


Ali ko nebu plavetnilo da uzme?
Lepotu mi se dodirnuti htelo,
Al' izmedj' ruku ona mi ispuze:
U rukama mi osta samo telo.


Gde je lepota? Gde je njen svet?
Vracam se natrag prevaren i smozden.
Ah kako telom da dotaknem cvet
Sto samo duh ga dotaknuti moze?

Tagore
 
Pesma o kraju sveta

Na dan kraja sveta
Pčela kruži oko cveta dragoljuba,
Ribar blistavu mrežu popravlja,
U moru skaču blistavi delfini,
vrapci čavrljaju u detelini
i zmija ima zlatnu kožu, kao što valja.
Na dan kraja sveta
Poljem idu žene pod suncobranima,
Na rubu travnjaka pijanac spava,
Na ulici viče prodavac variva,
I čamac sa žutim jedrom ostrvu se približava.
U vazduhu traju zvuci violine
I noć se zvezdana otvara.
A oni što čekali su munje i gromove,
Razočarani su.
A oni što čekali su anđeoske trube i horove
Ne veruju da to već počinje.
Dok sunce i mesec na nebu stoje,
Dok bumbari posećuju ruže svoje,
Dok se rađaju rumena deca,
Niko ne zna da to već počinje.
Samo sedi starac što bio bi prorok,
Ali prorok nije jer brižljivo mora raditi,
Paradajz privezujući govori:
Drugog kraja sveta neće biti,

Česlav Miloš
 
MJESTO GDJE TE NALAZIM (Vladimir Pavlović)



Mjesto gdje te nalazim okruženo je morem

i okovano zvijezdama bez topline.

I kad smo sami, osluškujemo

šum lude krvi, gorak okus kupina

koje u sumrak izrastu kao uspomene.



Mjesto gdje te nalazim nedostupno je kletvi

i slutnji ludog zvona koje opominje

da je već tako blizu rumeni pelud zalaska.

On dolazi kao voda i najprije zapljuskuje oči

i onda kao znamen gledamo jednu usamljenu zvijezdu.



A to je mjesto s kojeg se najljepše vidi naša sudbina:

tu osim nas sleti poneka ukleta ptica s krikom u kljunu.

Tu nas zatiče topli sumrak

i mi mu se sasvim predajemo na ležajima od bolesna lišća i pijeska.

I neka riječ nas sapinje kao podne u kolovozu.
 
PRED KIŠU (Ivo Kozarčanin)

Čuj žalostivi govor kiše u lišću javora u mraku.
Ti, koji si sve izgubio, koga čekaš pod
prozorom, za kojim nikoga nema? Kisne
šešir zaboravljen na grani. Džbun smilja
tužno mlati vjetar. Ti, koji misliš da sve znaš,
zar zbilja ne znaš, da vrijeme već davno
stoji na istom mjestu? Voda šumi.
Vlažnim tabanima kiša ide preko svega,
što je bilo. Za uglom, u noći, samo,
čeka te tvoje djetinjstvo. Možda jedino
pregršt trešanja da ubereš u voćnjaku
tuđem? Ili da se zakitiš ivančicama?
Ostavi ruku na stolu, svu noć kiša pada.
Tko ti je to obećao, da ćeš biti sretan?
 
Емина,_Алекса_Шантић.jpg
 
POSTOJE IZVESNI LJUDI

Postoje izvesni ljudi
čija bi imena trebalo da planine
nose u budućnosti.

Nadgrobne humke nisu dovoljno
visoke niti zelene,
a sinovi odlaze što dalje
da pobegnu od pesnice
na koju će im uvek ličiti očeva ruka.

Imao sam prijatelja:
živeo je i umro u moćnoj tišini
i dostojanstveno,
za sobom nije ostavio ni knjigu,
ni sina niti ljubavnicu da ga oplakuju.

Ovo nije tužbalica
već samo traženje imena za tu planinu
po kojoj hodam,
planinu mirisnu, tamnu, nežno belu
ispod linije magle.
Planini dajem njegovo ime.

Leonard Koen
 
Znas, mi se svaki dan trudimo da
prebolimo jedan krivi potez,
nekad sa vise, nekad sa manje
uzdaha,
i kazemo jedno drugom, da je
kriv za sve,
taj mladalacki neoprez,
i vidi se, necemo prestati
zaliti, dok i sama bol ne
postane, samo deo zemaljskog
praha...

I uvek u prici, dodirnemo
makar na tren ono *nase vreme*
i zal iz srca potekne ko
reka...
mirimo se mi kroz reci sa
sudbinom, i nosimo to nase
sudjeno breme,
al srce nece, i znam patice
do veka...

Al, nema se kud..
pamticemo samo ono, sto nas je
cinilo sretnima,
da ne bude da se zivilo uzalud.
Kad prosetas sam mojom ulicom,
a mene vec ne bude,
zastani, pred ulicnim svetlima,
ispred doma moga,
mozda ce ti toplinu i svetlost
moga oka, mesto mene da
ponude...

Znas, precesto nam zastane
knedla u grlu,
kad pricamo o nama...
Nekako se zaglavi prava rec
izmedju zelje i straha.
I neka suza nezeljena, krene
niz lice sama,
i u prici ponestaje, ko da tog
trena umiremo, daha..

Nekada izbori i nisu nasi...
Pogresnih misli postajemo roblje.
I onda nas u kafani prate umorni
tamburasi,
a neostvareni snovi, na seosko
groblje.

Al ne patimo vise! Moglo je biti
da se nikada i ne sretnemo.
Da pomislimo kako na ovom svetu
nema niko srodnu dusu.
Podelicemo mi, preostalog zivota
mrve, dok na put bez povratka ne
krenemo,
i bol i radost, i ociju nasih, susu..
I samo cemo tiho u ceznji,
ko cvece u vazi bez vode,
da svenemo...

MIS
 
DA BI UMRO KOD SVOJE KUĆE

Da bi umro kod svoje kuće,
otpušten je sa Klinike.

Ali, kući ne ide;
sedi na klupi
u gradskom parku.

Ošišan na jedinicu, izmršaveo,
razmišlja
o nečemu što se davno dogodilo.

Kako ga je majka držala za ruku,
u šetnji pored nakostrešenih
mermernih lavova, u ovom istom

parku, nekad, kad je majka
živela, kad su mermerni lavovi
postojali, iza žbunova žutilovke.

Sa crkvenog tornja sletali su
golubovi, na stazu i travnjak.
Onaj mir i ono gukanje
kad bi sada došli, kad i smrt.

Novica Tadić
 
Moja jedna.

Обећавам

Обећавам да те никада повредити нећу,
Да ћу ти донети једино радост и срећу.
Обећавам да ћу бити ту онда када падаш,
Помоћи ти да заједно животне муке савладаш.

Обећавам да лаж нећеш чути са усана мојих,
Већ добити нежне пољупце до усана твојих.
Обећавам да ћу ти пружити све што је до мене,
Да бих љубав нашу неговао као најлепше семе.

Ходајмо заједно цветним ливадама без краја,
Док прелепа тишина нашу љубав јача и осваја.
Покидајмо све окове, будимо будаласти као деца,
Волимо се, грлимо се док је сунца и месеца.

Обећавам да ћу те третирати као моју принцезу,
Јер ћу своју душу целу уложити у нашу везу.
Обећавам да ће много пољубаца у образ бити,
Обећавам да ће мој срце само за тебе бити.​
 
SAMO ŽELIM NEKOG DA RASKLOPIMO TRAKTOR MOG OCA U TIŠINI


ja sam šmeker-devojka imam perorez u džepu i žice u brushalteru


stavljala sam srce pod hipoteku htela da gradimo dom sad nisam sigurna da li me je iko od tih ljudi voleo

ali pustila sam prošlost da to i ostane ja se, tata, prva probijam kroz sneg i cvetam, kao kukurek


birala sam hranu, ustajala kasno nema od takvih ništa, govorio si

a znaš kakva ću ja, tata, biti žena jaka kao šifre na imejlu neću se šminkati, hraniću se zdravo na mom čelu pisaće organik

noću ću hodati sama biću devojka-hajdučka trava onakva kakvu nikad ne bi oženio

opstaću kad gromovi udaraju u trafo-stanice. kad spiker govori ne izlazite bez preke potrebe a penzioneri lome kukove na trotoaru


sama sam, tata, jer ja sam ljutić-devojka melem, ako me prisloniš na kožu a kad me držiš predugo otvaram rane

ja sam sveže bilje, tata, i suvo sam bilje na tavanu koje čeka da pristaviš čaj

samo nikad nisam osetila da sam majčina ili tvoja dušica

ali, oprostila sam


traktor je startovao u zoru i vraćao se kad padne mrak

nije vreme za mene su naporno radili moji roditelji

Radmila Petrović
 
TI NISI SAMA

Ne, ti nikada nisi sama.
Mozda ne znas, ili ne zelis.
Priznajem ti, iako ne smem.

Kradem ti osmeh
kada ti se otme pod umornim ocima.

Ja ti ljubim usne umesto vetra,
ovog sanjivog proleca.
Ti gazis moju senku
i ne osecas u vetru koliko ima strasti
i ne brojis suze u kisnim kapima.
Ti me ne prepoznajes u oblaku
pod kojim stojis.

Ne vidis mi lice u smiraju dana.
Ti mislis da si sama! Ja gorim od ceznje.
Ne mogu ti prici.
Ne mogu - jer boli
ovo isto srce u koje si,
nesvesno utisnula trag.

Ne smem ti reci
jer bih vise patio.
A patnja sta je?
Ti bi se smesila i molila
da ti ispunim san.
Ne, ti nisi sama. Ja sam tu.
Tako je bolje.

(autor nepoznat)
 
MOLITVA LJUBAVI

Kad me ispunis
postajem svijetao iznutra
i svijetleci obasjavam prostor
u koji te unosim

kad te nestane
odjednom potamnim

tvoje useljavanje i iseljavanje
preobrazava me
kao sto mijene preobrazavaju godine
ako sam godina koja po tebi ima svoja doba
daj u trenutku moga djela
ostani prisutna u meni

tek tako bih
nestvaran za zivot
sjao
iz krute skamenjene proslosti
u nedodirnute zrakama njeznosti
tamne ponore dusa


Josip Pupacic
 
Moja pesma:

Издајничко срце

Тихо је децембарско вече док седим тихо крај камина,
Проживљавам давна сећања док ме окружује тмина.
Тако су ми далека, а некада позната лица постала бледа,
Памтим како смо седели за столом док ме са чежњом гледа.

Та девојка ведрог осмеха одавно је зашла у свет вечне ноћи,
Пут за којим ја већ годинама уназад чезнем зарад ње поћи.
Када волите некога, а живот вам је отргне сурово из ваших руку,
Тада ћете спознати непрекидан ритам срца у вама који ствара буку.

Сваки тај откуцај чиниће вам се као да је узалудно протраћен без ње,
Узалудно протраћен јер знате колико вам је значила, како вам је била све.
Ако нешто памтим кристално јасно то је њен нестварни осмех за живота,
Колико ме је само испуњавао, колико ме је само грејала тог осмеха лепота.

Загледао сам се у разигране пламенове који су буктали у камину,
Остао сам празан изнутра и нисам могао осетити њихову топлину.
Још увек памтим као да се све одиграло пре само неколико тренутака,
Моменат када су нам се усне спојиле, када смо били једно током тих ужитака.

Издајничко срце не жели да ме напусти онда када ја желим да ме нема,
Зато пребацујем канап преко греде јер у мени не постоји више дилема.
Одлучно се пењем на столицу док ми сећање на њу последњи осмех мами,
“Опрости ми, Боже” - изговарам тихо, праћено тупим ударацем столице у тами.

18.12.2016​
 
POSLJEDNJE LUDINO PISMO

Kralju predragi, pjesnici sve lošije pjevaju.
Sve neke splačine, čista trubadurska kenjaža.
Ili im krčmari u vino vodu lijevaju
ili je cijela vrsta uspavana od apanaža.
Lickavi eunusi, školnički znalci prozodije,
prišipetlje u dvorskoj sviti, sve sami puževi.
Zar ste tom soju dali Polihimniju da vodi je
poslije mrtvih pjesnika koji bijahu muževi?!
Zašto ste, kralju, uzničarima dali estetiku
u nadležnost, pa svi koji Vam govore istinu
bivaju optuženi za puntarsku patetiku?
Obznanimo, kralju, za njih zajedničku istinu:
Neka svi pjevaju slobodnije od dvorske lude!
Gnjidom neka je prozvan tko servilan bude bio!
Ako unjka, slini, kenjka - nek ismijan bude!
Učinimo tako, kralju, il' odoh i ja. Addio!

Tito Bilopavlović
https://www.facebook.com/1813509020...copINDkDmTwkJrAGrXUmNQEOqkNxZXag&__tn__=EHH-R
 
Grindelwald:
Moja pesma:

Издајничко срце

​
Kliknite za proširenje...

Bravo!

Evo i jedna moja, prošlogodišnja


Stanite malo moje misli lude
u životni tesnac vi ste mene stisle
ne znam da li sam živa il' sanjam sve
ne znam da li postojim
il' sam živela davno pre.
Na kraju puta još tražim sebe
u oblaku belom što nebom plovi
svakoj pesmi što na bluz liči,
jesenjem lišću, nečijoj kosi
ukradenom pogledu, izmišljenoj priči.
Ponekad izmislim lepu priču
priču bez početka i kraja
kad otvorim oči nestaje sve
i opet ne znam da li sanjam,
ili se priča desila nekada pre.
Šta mene tišti da l' neko zna
i koji put je pravi
kako stići do tog puteljka
i do kada će lude misli
stanovati u mojoj glavi?

27. IX 2019.
 
PRATI SVOJ PUT

Prati svoj put kraj ruševina oltara i tržnih centara
Prati svoj put kroz skaske o stvaranju i padu
Prati svoj put kraj palata uzdignutih iznad truleži
Godinu po godinu
Mesec po mesec
Dan po dan
Misao po misao

Prati svoj put kraj istine u koju si verovao juče
Kao što je ona o istinskoj dobroti i mudrosti puta
Neka tvoje srce, o dragoceno srce, prođe kraj žene koju kupuješ
Godinu po godinu
Mesec po mesec
Dan po dan
Misao po misao

Prati svoj put kroz bol koji je stvarniji od tebe
Bol koji je razbio kosmički model, bol koji te je oslepeo
I, molim te, ne vodi me tamo, postojao bog ili ne
Godinu po godinu
Mesec po mesec
Dan po dan
Misao po misao

Povređeno kamenje šapuće i dalje, tupe planine jecaju
Za onim što umre da učini ljude svetim
Sad ti pusti nas da umremo, pusti da stvari učinimo jeftinim
I reci mea culpa, ono što obično zaboravljaš
Godinu po godinu
Mesec po mesec
Dan po dan
Misao po misao

Prati svoj put, o moje srce, prati put bez prava na pitanje
Prati svoj put ka onom koji nikad, baš nikad, nije bio na visini zadatka
Onom koji zna da je osuđen, onom koji zna da će biti ustreljen
Godinu po godinu
Mesec po mesec
Dan po dan
Misao po misao


Leonard Koen
 
Moja:

Vae Victis

Vetar duva tako tiho i sve tiše,
a svaki se list na njemu njiše.
Još jedna noć za sve druge teče,
a meni je u mislima nešto preče.

Zagonetna misao koja sve gasi,
Gde se rukav u lokvi crven krasi.
Tiho, tiše, dok neko u tami izdiše,
Tiho tiše, i čoveka nema više.

Nikome poznat, nikome drag,
za života pokvaren ološ i vrag.
Ni trunke kajanja u pogledu nema,
Onda kada se oštrica zabiti sprema.

Svi odveć spavaju mirnih snova,
A on tu leži, mrtav i bez krova.
Vreme nakon njega će tiho doći,
A za njim suza nikad neće poći.​
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top