КОНСТАНТИН КАВАРНОС
БЕСМРТНОСТ ДУШЕ
СТАРОЗАВЕТНА СВЕДОЧАНСТВА О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ
Први одломак Светог писма који се сматрао за учење о бесмртности душе појављује се готово на самом почетку Постања. Он гласи: Потом рече Бог: да начинимо човека по својему обличју (како гласи Даничићев превод, а заправо: по образу - лику - и подобију, обличју). Лик и обличје, тј. образ и подобије о којима се овде говори односе се на душу, а не на тело. Како је Бог бесмртан, онда и људска душа, која је по Његовом лику, образу, мора такође бити бесмртна. Овај закључак су, како ћемо то касније видети, извели и нагласили оци источне Цркве. Он се, много раније, појављује у премудрости Соломоновој; краљ - пророк, Соломон, примећује: Јер Бог човека створи за нетрулежност, и по лику свог вечног бића створи га (Прем Сол. 2; 23).
Следећи одломак из Књиге Постања који подразумева бесмртност душе налази се у 15. поглављу, где Бог говори Аврааму и каже: А ти ћеш отићи к оцима својима у миру, и бићеш погребен у доброј старости (Пост. 15; 15). То значи да душе Авраамових предака нису ишчезле када су они умрли, него да су преживеле на другом месту на које ће - када умре - отићи и његова душа.
У Књизи постања се даље каже да онемоћав, умре Авраам у доброј старости, сит живота, и би прибран к роду својему (Пост. 25; 8). Овде се поново каже да су душе Авраамових предака наставиле да постоје и после смрти, као и да је његова душа преживела смрт и отишла да им се придружи.
У истом одломку читамо и да је Авраамов син Исмаил умро у 137. години и био прибран к роду својему (25; 17).
Нешто слично налази се и у 35. глави Књиге постања, где се помиње смрт другог Авраамовог сина, Исака. Овде читамо: А Исаку беше сто u осамдесет година. И онемоћав умре Исак u 6u прибран кроду својему... (Пост. 35:28-29).
Израз "би прибран к роду својему" често се понавља у Старом завету. Треба га схватити онако како сам изнео - не у смислу да је тело било сахрањено на истом месту где и тела човекових предака, него у смислу да је душа прешла у духовну област, у којој обитавају душе. То се може видети уколико се испита значај често понављане тврдње да, умрев, Авраам би прибран к роду својему. Авраамови преци су, осим Таре, умрли у Месопотамији, земљи Халдејаца, док је Авраам умро и био сахрањен у земљи Ханаанској. Очигледно је да тврдња да "Авраам би прибран к роду својему" може значити само да се његова душа придружила душама његових предака у духовном свету.
Други одломак из Књиге постања који наговештава бесмртност душе је следећи: И Бог рече Израиљу ноћу у утвари: Јакове! Јакове! А он одговори: ево ме. И Бог рече: ја сам Бог, Бог отаца твојих (Пост. 46; 2 - 3). Коментаришући овај одломак, истакнути богослов и предавач осамнаестог века Евгенис Вулгарис каже:
"Да је Бог рекао: Ја сам Бог твојих синова и твојих кћери; ја сам Бог твојих потомака; ја сам Бог твога народа који ће се све више и више умножавати - безбожни и брзоплети би могли имати неко оправдање рекавши да Бог овде није обећао ништа сем благодати, заштите и помоћи, али само у овом животу. Бог је, међутим, Јакову рекао да је Он Бог његових отаца. Јаковљеви преци, међутим, нису више живели на овом свету; они су помрли много пре тога и на земљи није преостало ништа од њих осим нешто праха и твари - ако је и то негде преостало, сакупљено на једном месту".
"Према тумачењу таквих (безбожних) људи, Јаковљеви преци су били непостојећи и били су само творевина маште! Јесу ли то онда Јаковљеви преци за које Господ каже да је са њима и са којима обитава? Да ли је, према томе, њихов Бог Јаковљев? Бог трулежи и мртвачких црва? Да ли је Он, дакле, Бог оних који дословно не постоје?"
"Немојмо хулити на Бога! Бог није Бог мртвих него живих. Реч Божија је истинита и поуздана, и не оставља сумњу у онима који имају здраво расуђивање и разум: Не плаши се Јакове, Ја сам Бог твојих отаца, као што сам и твој Бог".
"У погледу твојих предака, будући да су сада живи и да постоје, а што се тиче њиховог важнијег и драгоценијег дела (душе)..., кажем да сам ја Бог твојих отаца јер живе и постоје сада, када ми говоримо" (Е. Вулгарис, Побожне расправе, Атина, 1962, стр. 205 - 207).
Вулгарисово горенаведено тумачење је у потпуности сагласно са тврдњом какву је Христос изнео материјалистички расположеним садукејима, који нису веровали у васкрсење мртвих. Христос је рекао: Нисте ли читали шта вам је Бог рекао говорећи: Ја сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, u Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих. Ова тврдња појављује се у Матејевом Еванђељу (22; 31 - 32), док су у Лукином Еванђељу овој тврдњи додате и речи: јер су њему сви живи (Лк. 20; 38).
Још један старозаветни текст који упућује на бесмртност душе налази се у 28. глави Прве књиге Самуилове (која се назива и Прва књига о царевима). У њој читамо како је израиљски цар Саул разговарао са духом пророка Самуила, значајне израиљске личности, који је тада већ био мртав и сахрањен. Та прича укратко изгледа овако: Филистејци су сакупили војску и припремали су се да нападну Израиљ. Видевши филистејску војску, Саул, први израиљски цар, би обузет страхом и срце му уздрхта веома. Саул је упитао Господа шта да чини, али му Господ није одговорио. То нису учинили ни пророци, нити је неко обавештење добио из снова. Зато је отишао код жене која је била медијум (engastrimythos) да "дозове" Самуилов дух и да га он посаветује. Та жена је видела Самуилов дух (тј. душу) у облику старца огрнутог плаштом. Св. писмо наставља да нам казује следеће:
А Самуило рече Саулу: Зашто си ме узнемирио и изазвао? Одговори Саул: У невољи сам великој, јер Филистеји завојштише на ме, а Бог одступи од мене, и не одговори ми више ни преко пророка, ни у сну, зато позвах тебе да кажеш шта ћу чинити (1. Сам. 28; 15). Самуило одговара да је Бог одступио од Саула и постао његов непријатељ јер Му Саул није био послушан. Самуило додаје да ће Бог предати Израиљ као и самог Саула у руке Филистејцима и да ће сутра и Саул и његови синови бити са њим - тј. у царству духова.
Из ове повести дознајемо да Самуилова душа живи и после смрти, да је свесна и да бистро размишља, да се споразумева са Саулом, па чак и да је у могућности да предвиди шта ће се догодити.
Други старозаветни догађај који упућује на бесмртност душе налази се у 3. Књизи о царевима (назива се и 1. Књига о царевима):
А после тога разболе се син жени домаћици, и болест његова би врло тешка, тако да издахну. И она рече Илији: шта је теби до мене, човече Божији? Јеси ли дошао к мени да споменеш безакоње моје и да ми умориш сина? А он јој рече: дај ми сина својега. И узев га из наручја њезина однесе га у горњу клијет где он сеђаше, и положи га на постељу своју. Тада завапи ка Господу и рече: Господе Боже мој... нека се поврати у дете душа његова. И Господ услиши глас Илијин, те се поврати у дете душа његова, и оживе. А Илија узев дете снесе га из горње клијети у кућу, и даде га матери његовој, и рече Илија: види, жив је син твој. А жена рече Илији: сада знам да си човек Божији и да је реч Господња у твојим устима истина (1. Цар. 17; 17 - 24).
Овај приказ поучава нас да смрт не резултира уништењем душе; да се у тренутку смрти душа разлучује од тела које је оживљавала, у потпуности задржавајући своју моћ да га поново оживи, јер се каже да је дететово тело, када се душа вратила у њега, у потпуности оживело.
О бесмртности душе говори се и у Књизи проповедниковој. У последњој глави ове књиге читамо да се са смрћу прах (тј. тело) врати у земљу како је био, а дух се врати к Богу који га је дао (Књ. проп. 12; 7).
У књизи Премудрости Соломонове, која у поретку књига у Септуагинти следи непосредно након Књиге проповедникове (не налази се у српском издању, тј. Даничићевом преводу Старог завета, прим. прев.), налази се један речит одломак који јасно и наглашено потврђује бесмртност душе. Он гласи:
Душе праведника су у руци Господњој и муке их неће дотаћи. Пред очима неразумног оне изгледају као да су мртве, и њихов излазак сматра се пропашћу, њихов одлазак од нас за несрећу, али оне пребивају у миру. Јер иако се у очима људи оне и кажњавају, њихова је нада пуна бесмртности. Иако незнатно кажњене, оне ће добити велику награду јер их је Бог искушао и нашао да су га достојне. Он их је испитао као злато у огњу и примио их као жртву свесавршену... А безбожни ће, онако како су и размишљали, тако и бити кажњени јер су презрели праведнога и одступили од Господа (Прем. Сол. 3; 1 - 6; 10).
Доказима да душа наставља да живи и после смрти, садржаној у осталим текстовима које сам навео, цитат из књиге Премудрости Соломонове додаје и тврдњу да су након смрти праведници богато награђени, док су безбожници кажњени.
У другим књигама Старог завета такође се може наћи ово гледиште. Нећу их наводити, јер моја намера да се позовем на Стари завет није подразумевала исцрпан приказ свих таквих одломака него да докажем да и Стари завет говори о бесмртности душе. Одломци које смо навели и о којима смо расправљали довољно то потврђују.
joj Boze koliko lupetate......Znaci dusa pre nego sto je usla u telo je bila mrtva?Ono sto udahnjuje Bog je bilo mrtvo?
