1, 2, 3, 4, 5... BOOM!

pa bas zato sto pociva na istinitim dogadjajima ima neku tezinu i car. a naravno da treba odabrati veseli pristup temi, a od citaoca zavisi kako ce da protumaci, s koliko tezine. nema potrebe da filozofiras, to su zivi primeri, a zivot je sam po sebi filozofija.
 
Sinoć kad je pao mraaaak... Ma, ne pevam, pokušavam da prikažem šta mi se sinoć dogodilo. Elem, ćurliknulo zvono mobilnog telefona. Pogledam – sms. Od koga? E, da vam ne kažem! Čitam, pa se smejem. Kaže: "mala, budi dobra". E, baš neću! :p Tako i odgovorim: "Neću da budem dobra, nije interesantno". I namignem. ;) Pazi, ne veruje! "A, šta ćeš to 'nevaljalo' da radiš?" – pita, a onda šalje sledeću poruku u kojoj kaže da se smeje i boli ga stomak. Mis'im, šta ću to 'nevaljalo' da radim?! 8) Ček' da smislim... Možda neka topla čokolada, ne vruća da ne dobijem opekotine po koži? Pada mi na um svilena ešarpa... Ma, svašta mi pada na um, suviše grešno za napisati...;)

Rekoh ja da ne treba da me tretira kao porculansku figuru, jer to nisam. Ne veruje. Tvrdi da sam dobra, fina... :? Da, da! Samo mi andjeoska krila nedostaju! Dobro, de, smetala bi mi u gradskom prevozu, a i mitarila bih se okolo po gradu. Stvarno nezgodno.

Htela sam svašta još sinoć da napišem, ali sam samo rekla da mi je drago da sam nekog nasmejala... :roll:
 
Nemoj da vidiš. Nego pišiiiiiii. Cmok.

Ne volim da čitam sa ekrana.
Knjiga je knjiga, i lepše miriše.
I svašta može u tu knjigu da stane. Volela bih da umem da napišem knjigu o ženi od devojčice do bake. I da to stavim u jednu ogromnu knjigu, koja bi imala SVE. I priče i slike, i papirnate lutke za oblačenje.... Ma SVE.:D
 
Rekoh, da se svrtim kod kuće, pa da ovo napišem...

Pominjala sam ranije plesnu školu? Ah, da, jesam. Ne idem na časove već mesecima, nemam vremena i "vremena". Ali sam ostala u kontaktu sa nekim ljudima.

Septembar. Pozove me tip, pita da li ću doći na čas u nedelju. Pokušavam da objasnim da nemam vremena, da radim. Mislite da me je slušao? C! Ni reč! Vergla on ono što je naumio. Imam li foto aparat i hoću li da mu pozajmim, ide na neki izlet? Imam, nije digitalni, a i film je neki hebeni. Pita kad da dodje po aparat, dogovaramo se da popijemo kafu u gradu. Medjutim, iskrsle su mi neke obaveze, pa sam ga pozvala da navrati kod mene po aparat. Adresa: ta i ta ulica, broj... Došao tačno, u sekund! Neće kafu, samo sok. "Nemaš neki domaći sok?" (Imam, naravno, svi su 'domaći', samo ih pakujem u brik! Hebem te blesavog, još izvoljevaš?!) Uzeo aparat, otišao.

Prošlo je nekoliko dana od tad. Jedne večeri sam sedela kod prijateljice, vodile smo 'devojačke' razgovore. Zvoni mobilni telefon. "Halo! Gde si?" (Mis'im, trenutno u šoku!) "Zašto pitaš gde sam? Kod prijateljice." (Ti si mi tata ili šta si mi da me 'preslišavaš' gde sam?) "Pa, vidim da nisi kod kuće, došao da ti vratim aparat, a ti ne otvaraš vrata, a i svetlo u stanu je ugašeno." (Hm, obično je tako kad nisam kod kuće – zaključana vrata i ugašeno svetlo.) "Odakle ti ideja da dodješ nenajavljen? Misliš li da sedim kod kuće i čekam da mi neko pozvoni? Poljubio si vrata, ovo ti je pouka da se najaviš" – kažem ja.

Nekoliko dana kasnije, sedim u stanu i crtam. Zvono na vratima. Pogledam sat – pola deset. Ko li je sad? Otvaram, a ono... Gospodin-potpukovnik-nenajavljujemse! "Koji je tebe vetar naneo u ovo doba u moj kraj?" – pitam ga, a on se smeje i prolazi pored mene u stan. "Doneo sam ti aparat. O, vidim, vredna si! Lepo!" – seda, hebe mu se što mi je dead line u cik zore – "Imaš li neki domaći sok? Ili limunadu? Još nisi ostavila duvan? Kad ćeš prestati sa tim nezdravim navikama?" Rešeta me pitanjima, a ja zevam kao riba na suvom. Sipam mu sok i sa najsladjim osmehom kažem: "Vidi, ovo što crtam moram ujutru predati. Popij sok, pa idi kući." Sav izbečen, gleda me preko ruba čaše: "Kući? Zašto?" (Kako, bre, zašto?! Došao si, vratio aparat, popio sok, i koji ćeš mi q ovde?!) "Došao sam i tebe da vidim" – smeška se, a ja se ježim (već smo imali neke razgovore na slične teme). "OK, hajde da nešto razjasnimo: ja sam ti samo drugarica. Jasno? Nemoj da ponovo pričamo iste priče." (Govorim li ja kineski, majku mu?!) Jedva, jedva, jedva se sporazumemo da on definitivno mora da ode kući, i to u roku od deset minuta.

Dani prolaze, a ja se radujem da sam ga opako naljutila i da mi se više neće javljati. Mislim, nije baš lepo nekom reći "idi kući", zar ne? Kakav strateški zaheb! Sasvim neočekivano, jedne večeri dok su se Slavka i Vlada u mom malom stanu prepirali oko vaspitanja dece, školske lektire i Crnjanskog, začuje se zvono na vratima. Nikog ne očekujem, zato i oklevam da otvorim, jer je skoro deset sati. Škljoc, škljoc – brava. Ipak otvaram vrata i poželim da nisam. Gospodin-gorepomenuti-potpukovniksatendencijomdapostanepukovnik! Nosi tašnu i neku kesu. Upoznajem ga sa Slavkom i Vladom. Seda pored Vlade, spušta torbu na pod, a kesu iza radijatora. (Da, kesa je bitan momenat!) Oko jedanaest sati, Vlada se pozdravlja i polazi kući, a debelokožac ide da preparkira auto. (Mis'im, zašto da preparkiraš auto, kad ćeš uskoro kući?) Slavka i ja se zgledamo i počinjemo da nagadjamo šta je u kesi... Ako je za mene (kafa, keks ili nešto slično), zašto mi je nije dao? Ako, pak, nije za mene, zašto je nije ostavio u kolima? Dok se nas dve igramo Šerloka Holmsa, debelokožac se vratio. Uspela sam još samo da prošištim: "Slavka, ako Boga znaš, ne idi kući dok ovog ne ispratim!" Oko pola jedan moja sirota Slavka skoro zaspala za stolom. Gleda me žalosno i oblači jaknu. Ispratila sam je i vratila se u sobu, uz put uključivši računar. "Moram još da crtam, neću moći da sedim sa tobom. Molim te, popij taj sok pa idi" Klima glavom, i nastavlja mirno da sedi. "Čuješ li me? Niti mogu da sedim sa tobom, niti da crtam dok mi sediš iza ledja. Pogledaj koliko je sati, a ja ujutru radim!" Ponovo: "Dobro" – i nastavlja da sedi. "Slušaj, daj da se ne raspravljamo! Kasno je, nisam još završila sve crteže, ne mogu da sedim sa tobom i da pričamo. Moraš da ideš kući!" Otišao, odneo i onu kesu nepoznatog sadržaja...

"Imaš li PC na poslu? Skener? Internet?" – pitao me posle desetak dana u telefonskom razgovoru. Uspela sam samo da potvrdim, a on nastavlja: "Hoću da ti donesem nešto, da mi skeniraš i pošalješ na jedan mail u Švajcarsku." (Gde, bre, da mi doneseš?! E, vala nećeš! A-a, taj film ne budeš gledao!) Dogovorimo vreme kad da dodje po mene i da odemo na kafu da mi da te papire. Čekam na prozoru, debelokožac stiže i gleda gde da parkira auto. Srećom, pogledao je ka mom prozoru! Mahnem da sačeka, silazim...

Eh, 'lepak za boodale' nekad... Da Bog da da postane pukovnik, a meni da se nikad više ne javi! Hebena boodala sa kožom nosoroga!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Smorisha
Feminizam 1 vs Feminizam 2
10 11 12
Odgovora
275
Pregleda
3.561
zendeli
zendeli
RužnaKoLopov
Gde sebe vidite za 10 godina?
3 4 5
Odgovora
124
Pregleda
2.190
dase2
dase2
Ona Marge
Osvojili ste 1600 dolara
2
Odgovora
26
Pregleda
628
sunchaya
sunchaya

Back
Top