- Poruka
- 127
Ušao je u taksi. Pognut, rastužen, pritisnut stegama briga i napetošću okolnosti. Dani, dosadni dani smenjivali su se u njegovom životu. Svi su bili isti. Jednako sivi i jednako besmisleni. Prazni... Ništavni dani. Samo, to više nisu bili samo dani. To su počele da postaju godine. Počeo je nekako da gubi korak sa stvarnoću, da posustaje, setne misli su počele da ga pritiskaju i vuku dnu. Borbe u njegovom životu više nije bilo, ni sa sobom ni sa svetom koji je učinio da bude takav. Stalno je samo preispitivao svoje odluke, prisećao se stvari koje su mogle, a nisu uspele da se dese, sjaja kojeg je moglo biti, a kojim stvarnost nikad nije bljesnula. Sedeo je u taksiju i posmatrao kako pored njega proleću park, ljudi, zgrade... Samo on zna koliko su ti prizori bili nalik na njegov život. Gomila lepih stvari koje proleću pred njega, misli koje se samo smenjuju, bol koji samo nadolazi... Dinamika svuda, a statičnost samo tamo gde je on... A povrh svega nezobilazna uloga posmatrača. Često je mislio da je i u svom životu samo posmatrač. Izvršilac sudbine koju je odredio neko drugi... I sve te misli onako skupa su se gomilale. Prestao je već da primećuje prizore koji su se ređali, trenutke koje odmiču... Čak i to je počelo da mu dosađuje. A to mu je uvek nekako bila jedina zanimacija u bitisanju koje je postajalo nalik na jedan veliki besmisao.
Odjednom je taksi stao. Evo je, biblioteka. Zdanje u kojem je provodio mnoge trenutke u besktvu od besmisla. Zdanje u kojem je našao tolike knjige koje je čitao samo da bi pronašao sebe i nešto vredno dobio od sveta. Čitao je da bi razumeo društvo, čoveka, sopstveno ponašanje... Nije to praktično uspevao, pošto je ljude jako slabo umeo da proceni, ali u tim knjigama je mogao da ovlada čovekom. U tim knjigama je svet izgledao nekako mnogo lepši. I uvek mu se ukazivala misao da bi i stvarnost bila mnogo bolja da on ume da se sa njom nosi kao sa književnim junacima. Ipak, odavno je odustao od ideje da će to i moći da reprodukuje i na tom polju. Književnost i život su za njega bili antagonizmima.
Ubrzo je uzeo jednu knjigu i krenuo da izađe. Na ulazu je bila jedna lepa mlada žena. Oblačila je crvene rukavice pred izlazom. A on, on je samo stao. Zanemeo je pred njom i njenom lepotom, nije znao šta da kaže, zaboravio je i gde se nalazi i kuda je krenuo, prosto je stajao i posmatrao je. U njemu je odjednom buknula jedna vatra koje davno nije bilo. Obuzela ga je jedna strast koja je lako potisnula sve negativne misli koje su ga prethodno preplavile, a koje su pre toga izledale kao veliki kamen koji se ne može pomeriti sa mesta . Video je da u rukama drži istu knjigu kao i on u svojim. Možda je to dobar povod da se priđe i nešto kaže. Ali šta reći? Može li se to iskazati? Možda će reći nešto pogrešno... Odbiti je od sebe. To nije smeo da dozvoli! A tako se u isti mah plašio da se neće opet susretati. Da će i ta divna osoba biti samo još jednom ličnošću koja proleti kroz njegov život kao nekakvo priviđenje, nestati kao i trenutak u kojem se pojavila, i samo sećanja ukrašavati svojim raskošnim bojama koje se nalik na dugu prelivaju u vihoru uspomena, želja i čežnji...
Dok je on razmišljao šta da radi i da li se uopšte nešto može i treba uraditi, ona je već krenula... Vrata su se lagano zatvorila za njom... Još jedna vrata koja su se zatvorila pred njegovim nosem... Kad, odjednom, primetio je kako joj je nešto ispalo. Pomislio je isprva da je to paprna maramica, ali bilo je nešto drugo. Bio je to jedan običan papir nespretno savijen i pomalo zgužvan. Na njemu su bili zapisani neki stihovi. Kakvi, nije važno... To ga tad nije zanimalo. Prvi put mu je stvarnost bila draža od stvaralaštva. On je očajnički pojurio prema toj osobi, obuzet nadom da će je stići. Bila je već skoro na samoj ivici horizonta. Nikada nije trčao tako brzo. Stigao ju je vrlo skoro. Sav zadihan, pomalo oznojen, vidno napet, želeo je nešto da izusti, ali nije mogao. Pružio joj je taj papir koji je u trku zgužvao još više. Ona se ispva začudila, zatim pogledala taj papir, iskreno se osmehnula i zahvalila ovom čudnom čoveku koji se odjednom našao pored nje. Svideo joj se tako premoren, rasejan i stidljiv. Uzela je iz torbice hemijsku i dopisala nešto na taj isti papir i vratila mu ga. "Zar nećeš nazad svoju pesmicu", pitao ju je. "Hoću. Ti ćeš mi je doneti", zagonetno je odgovorila. Zatim se okrenula i otišla. On je nastavio da stoji. Nije smeo da pročita šta je na tom papiru. Ni šta je pisalo, ni šta je dodala... Polako se vraćao kući, peške ovoga puta. Držao je u ruci taj papir i mislio neprestano o onom što bi tamo moglo da bude zapisano. U tim trenucima je iskreno cvoleo svet. Više nego knjige, više nego svoja mračna razmišljanja.
Dugo se nije odvažio da pročita šta tu piše. Najzad je skupio hrabrosti da baci pogled na papir. Stihove nije čitao. Književnost mu nije bila zanimljiva u tim trenucima. Nešto drugo ipak jeste. Njen telefonski broj i ime koje su na njemu bili zapisani. "To je ona dakle dopisala", pomislio je. Široko se osmehnuo i shvatio koliko je život lep. Koliko je ljubav snažna... Koliko su sve tamne misli pustošne naspram male količine tog čudesnog osećanja... Voleti. Biti voljen. U tome je smisao svega. Danas i sutra, budu i prođu. Prolaze okolnosti, sudbine, vremena, vekovi... Menjaju se ljudi, menjaju običaji, gradovi postaju savršeniji, a život ispunjeniji raznim sitnicama... Jedino što je stvarno nepromenljivo u tome je ljubav. Ona je otporna na vreme, na patnje, na ružne trenutke, na bolna sećanja. Ona je stvarno trajna. Ona vredi. Može se čovek buniti, osećati strancem naspram ostatka sveta, mrzeti, prekoravati sebe i druge, kada se oseti ljubav- sve to se zaboravi. Šteta što to čovek shvati tek kada istinski sazna šta je.
impresija
lepota
sjaj
figura
čežnja
Poslednja izmena:
I opet, umesto priče, pokušaj aforizma:
