Igra - sastavi priču

statistika
bol je lak
opstanak
i vremena vise biti nece


Mrzim dane kada se zhivotna statistika okrene protiv mene. Pokushavam da dokazhem da je svaki izuzetak mogucj, a oni se samo drzhe brojeva. Ne radim to naopako po cenu svega. Jednostavno, takva sam, uvek ishla u pravcu suprotnog kretanja. Za mene sve je chudno...svaki put novo... dozhivljeno na drugachiji nachin. I bol je lak, kada promenish pristup ka njemu. Radost teshka, ako je vidish sa te strane.
A nishta od toga ni ne mora da bude. Mada, mozhe.
Njih je zaslepeo opstanak...i disanje ima navigaciju na tu stranu. Ja tako ne umem.
Svakog jutra svojim aktovima zhelim da im dam do znanja da zhive veliki apsurd. Nadam se da cje bar neko razumeti. A i ne mora.
Probudicje se jednom, sa hrpom upitnika koji zaista nikada nisu trazhili odgovor, shvaticje obostrani smisao besmislenosti...videcje da stvari stoje...i vremena vishe biti necje.
Zato i ne brinem bash, nikada nije kasno. Jer ni to kasno ne postoji.



Okovi
List papira
Sat
Kajsije
Melanholija
Pesma

Okovi
List papira
Sat
Kajsije
Melanholija
Pesma

Misli su mi se samo smenjivale, nadolazile, ređale u haotičnom roju nadirućih prohteva, patnji i čežnje. Gubilo se u jezgru tog rasplamsalog trenutka nekoliko dana posvećenih ispaznim težnjama. Sve su želje sada izgledale pustošne, sve novine imale poznat oblik, a sva nadanja nevažna naspram nečeg mnogo važnijeg od svega toga. To "nešto" je bilo i van vremena i van moje moći. U "nečemu" su se skoncentrisale sve moje suprostavljene i neujednačene misli, osećanja koja su se protezala po širokoj skali zadovoljstva i sete, nadahnuća i neshvaćenosti. Melanholija pomešana sa zanosom strasti, monotonija obojena svetlim tonovima života. Tako je teško opisati te emocije kada čoveka ispunjava ljubav koju mu neće uzvratiti. Ili možda hoće, ali on to ne zna. Samo čekam, pribojavam i nadam, planiram i maštam, a opet sam tako nemoćan, podeljen i nesiguran. Iščekujem da ću najzad skupiti hrabrosti da joj kažem svoja osećanja, a da će ona imati dovoljno obzira da shvati njihovu snagu i neukrotivost. Ali se toliko pribojavam njenog hladnog i zbunjenog pogleda, odbijanja, neuzvraćanja, toliko da i ne želim da bilo šta kažem, da i ne mogu bilo šta da izgovorim. Ali moram da volim. Jače je to od misli i racionalnog, razum ne pomaže tu gde emocije počnu da ga uobličavaju. U okovima svoje dileme i slatkih ljubavnih jada prisećam se susreta sa njom, vedrine prolećnog jutra kada sam je prvi put video nadomak procvetalog drveta kajsije koje je bilo u njenom dvorištu. Svaki dan sam prolazio pored samo da bih je video. Retko je bila tu, ali to drvo bi me uvek dočekalo i podsetilo na nju. Mada, sve trenutno na neki način podseća na nju... Kao da je utisnuta u svaki predmet, u svaku ličnost, u sva razmišlanja. I sve to postaje toliko nestvarno naspram nje, i vreme i događaji i ciljevi i posrnuća. Sat pokazuje da je prošlo nekoliko sati, a meni kao da je vreme stajalo i još uvek stoji. Razmišlanja nisu pomogla. Uzimam list papira i olovku i počinjem da pišem. Redove samo dopisujem jedan za drugim. Pesma polako dobija svoj oblik. Ja ću joj istu nekako dati. Neće znati da sam to pisao ja. Ona me i ne zna. Ali će me upoznati. Neću joj reći ni svoje ime. Ona treba da oseti odakle dopire ljubav. I ona će to učiniti. Ona dobro zna da ovi stihovi otkrivaju i ono što jesam i ono što osećam. Moram da osvojim njenu ljubav. Ako ne ja, onda će to učiniti stihovi...

Ljubav
Vedrina
Ideal
Logika
Istrajnost

Ljubav
Vedrina
Ideal
Logika
Istrajnost

i to ti je neka logika ta ljubav, skrckas ideal, spravis vedrinu, nazoves se istrajnost. : /

batine
mamina gozba
nacionalna sluzba za zaposljavanje
logika
glupan
srecna

batine
mamina gozba
nacionalna sluzba za zaposljavanje
logika
glupan
srecna


Znate onaj osecjaj kada vas mirisi vrate u proshlost? Danas sam naletela na jedan koji me je vratio u detinjstvo...- miris pechenih paprika. Setila sam se da sam chesto dobijala batine jer sam kasnila kucji. Pa sam dugo nakon toga plakala u sobi, besna na ceo svet. Nedelju, kao najuzhasniji dan krasila je jedino mamina gozba...kojom, kao da se trudila da nas drzhi na okupu.
I razmishljam sada...nije joj poshlo za rukom. Nakon njene smrti svi smo se raspali, svako na svoju stranu. Retko se i chujemo. Otac pije, sestra se zaposlila u nacionalnoj sluzhbi za zaposhljavanje, a ja...ja nemam stalan posao.
Pitaju me: gde je tu logika? Ne znam. Verovatno zato shto vishe nema nedeljnih ruchkova. Zato ne poznajem svoju porodicu. Kada se to tako sklopi, zvuchi grozno.
Ali, ja sam ok. Kada rezimiram, nemam neki vecji problem od prezhivljavanja, izlazim, druzhim se, dechka nemam, smara me neki glupan, ali cju da ga otkachim.
I eto. Zhivim od danas do sutra...i mogu da kazhem da sam srecjna.


pesnik
sholja
kamen
kapija
televizor
chekicj

pesnik
sholja
kamen
kapija
televizor
chekicj

ima jedan pesnik, smesan je kao wc solja, ali ne znam zasto, ipak mi se usadio ko kamen u bubregu, ja to znam kako da iscistim ali necu jos, zato sto i ne smem sad jer pijem antibiotik. on je dakle pesnik, a pesnici su poznati ali se on niposto ne bi pojavio na televizor kao neki drugi, ne, on bi radije uzeo cekic da opravlja kapiju i pravi se da je samo majstor u svojoj kuci kada dodju sluzbenici za popis stanovnistva. rekao bi, ne znam gde je gazda, ja samo radim svoj poso

klinka
dosada
pistolj
putovanje
susret

Putovanje je trajalo satima i satima......medjutim,nikad ga nije obuzimala dosada.Taj veciti neprijatelj ljudi slobodnog uma i velikih ambicija oduvek ga je zaobilazio u sirokom luku....Ipak,on je baja kome nikad ne bi smelo da dosadi da se igra pistoljem ili da uliva strah ljudima oko sebe.
Medjutim,koliko god da se trudio,nije mogao da shvati zasto mu nije uspevalo da uplasi nju,koja je ipak bila klinka ohoho mladja od njega....
Uostalom,sto li toliko zamara mozak secanjima na njihov prvi susret.Ipak je on neko i nesto,a ona obicna seljancura sa padina Zlatibora.Pa ipak....
osama
planina
snaga
vuk
mesec

osama
planina
snaga
vuk
mesec

mesec mi je skorpionski u osmoj kuci i na istom stepenu s plutonom, to svi treba da znaju, i da se ne kace sa mnom, jer sam ja iz tog izvukla najstrasniju snagu, al sam prvo u osami pakla spaljena, i nije bilo tako strasno al za genija kao mene, posto mi je i ostatak horoskopa maltene nestvaran. sad moze da mi parira samo neki vuk samotnjak al samo mozda, uostalom videcemo, naci cemo se na jednoj planini ovih dana pa cu javiti

preporuka
miris
pijanstvo
ceznja
led

Na prozorima ostarele kafane led se hvatao kao izmaglica davnih vremena budeci uspomene na minula prijateljstva,kumstva i bratstva.I sama kafana imala je neki sarm proslih,boljih vremena.Prosto se coveku cini da i ona pamti nekadasnja pijanstva,i tajna domundjavanja mornara,radnika, i, uopste, svih ljudi koji su svoje ceznje i snove zatvorili u neki mracni kutak svoje duse,te im sada ostaje samo da zivotare od dana do dana,vecito sezaleci na sumnjiv miris koji je vecito dopirao iz kuhinje.Mnogi ljudi koji ovde zive,dali bi preporuke da se svrati na ovo usamljeno mesto,da ono nije davno zatvoreno, prepusteno olujnim nocima i zagrljaju visokih planina...

cast
trube
zidovi
jutro
pacovi

NoNPerson:

cast
trube
zidovi
jutro
pacovi

Kliknite za proširenje...

Stiglo ju je jos jedno budno jutro."Zasto li zore tako sporo svicu" pita se, dok se crni zidovi oko nje skupljaju i sve vise je guse. Pacovi setaju lavirintom njenog uma i lagano vode je u ludilo. Trube za uzbunu se oglasavaju, ali ona ne obraca paznju.Bori se za jos jedan besplatan put, pa kako bude. Sta jos ima da izgubi? Cast i postovanje je odavno izgubila.

✿obicna
✿sponzorusa
✿neobicno
✿losa
✿majka

✿obicna
✿sponzorusa
✿neobicno
✿losa
✿majka

Nije ona tako obicna kao sto se cini,uostalom obicni ljudi ne postoje,koliko puta treba to da kazem,uistinu moja zarozana I vecito masne kose komsinica Cana bi za takve prezrivo rekla-Sponzorusa,ali ona je to govorila I za svaku za njen ukus malo previse nakindjurenu zensku personu automatski misleci da to mora,naprosto mora biti I losa osoba,a ja se pameti necu dozvati,ne mislim ni da lose osobe postoje,ako su lose prvo su svoje zrtve,zrvtve svoje pakosti I zlobe…ipak,I njih je neka majka tamo negde rodila,ma koliko neko bio los,taj neko je nekada bio nevino dete,mala beba koja je u sebi nosila neobicno veliki sareni svet pun iluzija…i..da,mozda se tada postane los..kada taj sareni balon pukne I rasprsi se..ne moze se ziveti bez malo sarenila..


novembar
mladost
starost
saksija
purpurni hibiskus

kontesa.08:

novembar
mladost
starost
saksija
purpurni hibiskus

Kliknite za proširenje...

Bilo je to još jedno hladno novemabrsko jutro. Mraz se probirao opustošenim predelom, poljem prekrivenom već osušenom travom, mislima u kojima su se skupljali svi ljubavni nemiri i nespokoj je jedini cvetao u toj dolini psihičkog mraka, iz koje se izlaz nije nazirao ni u jednom trenutku od mnogobrojnih koji su tu do tada protekli. Sedeo sam, razgledajući ove široke i prostrane predele, a bio sam opet sabijen i ograničen na neki sićušni delić ovog prostranstva koji je bio moj, i isto tako su se i mnogobrojne misli sticale oko jedne, koncentrisale u tački jedne jedine patnje, jednog neprijatnog razočaranja, jedne velike brige koja me je naterala da se tu nađem. Da izlaz iz jedne samoće potražim u nekoj drugoj, da utehu dobijem tu gde sreću nisam našao.

Čekao sam. Ne znam ni sam koga, težio nečemu, iako sam znao da sam već sve promašio. Bilo je tako hladno, bolno i razočaravajuće, statični predeo me je još više uvlačio u sav besmisao mojih misli, nadanja, strpenji i čežnje. Mislio sam o njoj, o njenom "ne", hladnom "ne", mnogo hladnijem i od ovog jutra i od sibirskih noći. Ono zapravo i nije bilo toliko hladno, nije bilo čak ni "ne", nego jedna mnogo šira rečenica koja je trebala da ga zameni, ali ja nisam čuo ono što je govorila, već sam osluškivao ono što misli. I baš zbog te zaljubljenosti koja mi je dozvoljavala da čujem svaki njen dah kao da je moj, da uhvatim svaki njen pogled usmeren ka meni i pročitam svaku misao koja prođe kroz nju jednako dobro koliko i bilo koju svoju, ja sam dobro znao šta je ta rečenica označavala. Ljubavi ne treba prevodilac, oni koji vole razumeju drugu stranu nekada bolje od sebe samih. Znao sam da je to bilo odbijanje. Saznao sam i razlog. Već je imala nekog drugog. A meni, meni je ostala činjenica da je ja neću imati.

I tako mi odjednom u ovom suvopranom i dosadnom predelu među gomilom razočaranja i pustošnih ideja sinula jedna misao koja je donela izvesno olakšanje- potražiću drugu. Mnogo je lepote na ovom svetu, njeni su izvori neiscrpni i česti. Puno je ruža našlo mesto na ovoj planeti. I sve su one slične. Ali da, nikoje dve nisu iste. I posebnim ih čini baš to što postoji neko ko će misliti o njima. Žao mi je što nisam dobio onu ružu koju sam tako voleo. Jako mi je žao. Ali, i druge ruže su posebne. A onu koju pronađem biće naročito posebna za mene. Ona će biti moja. Mladost će opet cvetati u najlepšem sjaju. Ove mračne i neprijatne misli zameniće neke druge i lepše. I jednog dana, u dalekoj starosti, osvrnuću se na ovaj dan, na ovu vezu koje nije ni bilo i sa nostalgijom prisećati i ovog trenutka i onih koji bi mogli da dođu posle njega. Biće tu i pomalo kajanja i gorčine, ali sa te distance će u prvi plan ipak izbiti nešto lepše- sve ono dobro kroz koje sam prošao, radost, ispunjenost, ushićenje. I preplaviće me onda ona ista strast koja me je sada probudila iz ovog tamnog sna koji nisam do kraja ni uspeo da sanjam. Sve će tada izgledati tako lepo i vredno spram tadašnjeg trenutka. Sećanja, uspomene, sve što će se nagomilati u vremenu koje bude odmicalo i zaklonjeno onim što bude došlo. I baš zato će mi budućnost od prošlosti uvek biti draža. Zato neću više da budem ovde i iščekujem ono čega neće ni biti.

Čudno je to kada sve to shvatiš već sada. I to toliko dobro. Ali nisam do skoro ni imao predstavu o ljubavi. Mogu ljudi izmišljati rupe na saksiji, misliti da su shvatili svet samo videvši ga, da razumeju porodične odnose jer su pročitali "Purpurni hibiskus", da znaju šta je dilema jer su se susreli sa Hamletom, ili šta je ljubav ako su čitale pesme Jesenjina. Ne, ne shvata se to tako što se o tome misli i čita. Ljubav se shvati tek kada se prođe kroz nju. I ne samo kroz zanos, strast i osvajanje, nego i kroz patnju, razočaranje i neuzvraćanje. Čini mi se da sam najzad spoznao sve to. Ali ne mislim da o ljubavi sada već sve znam, jer je svaka druga posebna na svoj način. Mislim da ću je sada bolje spoznavati. I znam da ću svoju "ružu" voleti više i jače. Nažalost, ili možda na sreću, neku drugu...

Radost
Igra
Sjaj
Pitanje
Smisao

MathPhysics:

Bilo je to još jedno hladno novemabrsko jutro. Mraz se probirao opustošenim predelom, poljem prekrivenom već osušenom travom, mislima u kojima su se skupljali svi ljubavni nemiri i nespokoj je jedini cvetao u toj dolini psihičkog mraka, iz koje se izlaz nije nazirao ni u jednom trenutku od mnogobrojnih koji su tu do tada protekli. Sedeo sam, razgledajući ove široke i prostrane predele, a bio sam opet sabijen i ograničen na neki sićušni delić ovog prostranstva koji je bio moj, i isto tako su se i mnogobrojne misli sticale oko jedne, koncentrisale u tački jedne jedine patnje, jednog neprijatnog razočaranja, jedne velike brige koja me je naterala da se tu nađem. Da izlaz iz jedne samoće potražim u nekoj drugoj, da utehu dobijem tu gde sreću nisam našao.

Čekao sam. Ne znam ni sam koga, težio nečemu, iako sam znao da sam već sve promašio. Bilo je tako hladno, bolno i razočaravajuće, statični predeo me je još više uvlačio u sav besmisao mojih misli, nadanja, strpenji i čežnje. Mislio sam o njoj, o njenom "ne", hladnom "ne", mnogo hladnijem i od ovog jutra i od sibirskih noći. Ono zapravo i nije bilo toliko hladno, nije bilo čak ni "ne", nego jedna mnogo šira rečenica koja je trebala da ga zameni, ali ja nisam čuo ono što je govorila, već sam osluškivao ono što misli. I baš zbog te zaljubljenosti koja mi je dozvoljavala da čujem svaki njen dah kao da je moj, da uhvatim svaki njen pogled usmeren ka meni i pročitam svaku misao koja prođe kroz nju jednako dobro koliko i bilo koju svoju, ja sam dobro znao šta je ta rečenica označavala. Ljubavi ne treba prevodilac, oni koji vole razumeju drugu stranu nekada bolje od sebe samih. Znao sam da je to bilo odbijanje. Saznao sam i razlog. Već je imala nekog drugog. A meni, meni je ostala činjenica da je ja neću imati.

I tako mi odjednom u ovom suvopranom i dosadnom predelu među gomilom razočaranja i pustošnih ideja sinula jedna misao koja je donela izvesno olakšanje- potražiću drugu. Mnogo je lepote na ovom svetu, njeni su izvori neiscrpni i česti. Puno je ruža našlo mesto na ovoj planeti. I sve su one slične. Ali da, nikoje dve nisu iste. I posebnim ih čini baš to što postoji neko ko će misliti o njima. Žao mi je što nisam dobio onu ružu koju sam tako voleo. Jako mi je žao. Ali, i druge ruže su posebne. A onu koju pronađem biće naročito posebna za mene. Ona će biti moja. Mladost će opet cvetati u najlepšem sjaju. Ove mračne i neprijatne misli zameniće neke druge i lepše. I jednog dana, u dalekoj starosti, osvrnuću se na ovaj dan, na ovu vezu koje nije ni bilo i sa nostalgijom prisećati i ovog trenutka i onih koji bi mogli da dođu posle njega. Biće tu i pomalo kajanja i gorčine, ali sa te distance će u prvi plan ipak izbiti nešto lepše- sve ono dobro kroz koje sam prošao, radost, ispunjenost, ushićenje. I preplaviće me onda ona ista strast koja me je sada probudila iz ovog tamnog sna koji nisam do kraja ni uspeo da sanjam. Sve će tada izgledati tako lepo i vredno spram tadašnjeg trenutka. Sećanja, uspomene, sve što će se nagomilati u vremenu koje bude odmicalo i zaklonjeno onim što bude došlo. I baš zato će mi budućnost od prošlosti uvek biti draža. Zato neću više da budem ovde i iščekujem ono čega neće ni biti.

Čudno je to kada sve to shvatiš već sada. I to toliko dobro. Ali nisam do skoro ni imao predstavu o ljubavi. Mogu ljudi izmišljati rupe na saksiji, misliti da su shvatili svet samo videvši ga, da razumeju porodične odnose jer su pročitali "Purpurni hibiskus", da znaju šta je dilema jer su se susreli sa Hamletom, ili šta je ljubav ako su čitale pesme Jesenjina. Ne, ne shvata se to tako što se o tome misli i čita. Ljubav se shvati tek kada se prođe kroz nju. I ne samo kroz zanos, strast i osvajanje, nego i kroz patnju, razočaranje i neuzvraćanje. Čini mi se da sam najzad spoznao sve to. Ali ne mislim da o ljubavi sada već sve znam, jer je svaka druga posebna na svoj način. Mislim da ću je sada bolje spoznavati. I znam da ću svoju "ružu" voleti više i jače. Nažalost, ili možda na sreću, neku drugu...

Radost
Igra
Sjaj
Pitanje
Smisao

Kliknite za proširenje...

Prvo majsko jutro, pogleda kroz prozor i vidi sve ono zbog cega vredi da se zivi, ugleda ljubav, zuto sunce, zelena trava, plavo nebo i naravno lepe devojke koje kao da su ga videle pa se pocele smejati a njega spopade radost, mada nije znao pravo pitanje kako da im pridje ali nista tako lepse citaoce nema nego kada vas odjedamput spopadne sjaj na usnama kroz smesak.

Bilo je vec prisao devojkama za njega je velikog zavodnika to vec bila igra i nakon pet minuta devojke su bile u njegovoj sobi spremne da krevet dobije smisao


Don Huan
Sunce
Zora
Ljubavnica
Muz
Puska

dejan001:

Don Huan
Sunce
Zora
Ljubavnica
Muz
Puska

Kliknite za proširenje...

Kvragu i lift, kao da uspori po kišnom vremenu. Imam osjećaj da sam već satima u njemu. Mamurluk me natjerao da se probudim ranije, čak prije zore.
Moje izigravanje Don Huana će me jednog dana doći glave. A možda baš i danas. Lupetam gluposti, napokon sam na ulici. Očekivao sam svjež zrak, no zagušljivo je i mračno. Sunce neće ni izaći danas, padati će danima. Gdje sam, pobogu, parkirao auto?! Jesam li uopće došao njime sinoć?
Nemam vremena razmišljati, ni snage.
Pješice ću, mislim da znam koja je ljekarna danas dežurna. Ma kad sam ih prije sve popio, te smirujuće tabletice?
Moja nova ljubavnica ne izlazi mi iz glave.
Izbezumila me, ali ne svojim čarima, nisam zaljubljen, ona me prestravila, paranoičan sam.
Sinoć je otišla u kupatilo plakati kao derle kada sam joj fino objasnio da joj nikada neću biti muž. Bio sam fin, nisam bio grub. Valjda... Ne znam, mamuran sam, tjeskoban i trebam tablete.
No nije to ono što me prestrašilo.
Mogao bih se zakleti da je iz ormara provirio lutak i namignuo mi dok je ona tamo plakala. Još od djetinstva se bojim lutaka i klaunova. Izletio sam bio iz njenog stana, nisam je ni pozdravio. Trebao sam joj barem reći da slatko spava.
Radi ljekarna.
Tik pred ulazak, odjednom čujem smijeh.
Histerični, zločesti smijeh. Hihihihi.
A smijeh dolazi, kvragu, iz moga džepa! Lutak! Onaj sinoćnji lutak iz ormara!
Dva lutka, tri, množe se brzinom svjetlosti. Istom brzinom iskaču iz džepa. Okružili su me, smiju mi se i bockaju me prstima. Hihihi. Nisu halucinacije, osjećam britku bol koji mi zadaju njihovi tvrdi prstići. Najveći među njima uperio je pušku u mene.
"Damu tretiraj kao damu, podari joj sreću, more, planinu ako treba. Budi njen rob sve dok te ona sama ne odbaci kao staru krpu. Hihihi.
U protivnom, pratiti ćemo te svakoga dana i svake noći. Valjda ti je jasno. Hihihi"
Puška je opalila par centimetara nad mojom glavom, tisuće pari lutkarskih očiju gledalo je u mene obečavajući mi da me više nikada neće pustiti da budem sam.



Led
Zvučnici
Votka
Energija
Vlaga
Marama

binarna:

Led
Zvučnici
Votka
Energija
Vlaga
Marama

Kliknite za proširenje...

Sve je bilo obojeno u belo. Stajao je u prirodi, u dubokoj, jedva prohodnoj šumi na podnužju gore uz koju se trebao popeti. Vrh iznad kojeg se tek naziralo Sunce i neravan i klizav put koji vodi do njega- to je bila jedina perspektiva koja se pružala ispred ovog čoveka. Čitav svet mu se činio jednom velikom ledenom poljanom sa tračkom lepog na ivici horizonta. Sneg, svežina studenog zimskog jutra bila je utisnuta u jednobojni predeo koji je bio toliko nalik na njegov život. I jedino što je davalo i tu boju dosadnoj svakodnevnici bila su mu ta jutra. Jutra koja bi samo jednom mesečno svanula. Jutra kada bi zaboravio i na sutra i na juče. Kada bi voleo trenutak, a ne prošla ili dolazeća dešavanja. To su bili trenuci u kojima je živeo svoj život. Sve ostalo bilo mu je bilo nalik na prosto trajanje, vreme koje bi moralo proteći kako bi se jedan trenutak života nastavio na neki isti takav.

Sve mu je izgledalo tako prolazno, pusto i besmisleno. Samo ta jutra, iako u jednoj boji, od svega su odudarala. Tu nije bilo ljudi, nije bilo briga, nije bilo patnje, strepnje, nadanja, uslovljenosti... Sneg bi ga čekao skoro svakog drugog dana... Ali to nije bio taj sneg. Ovaj nije bio zgažen. Ovim putem niko se još nije kretao sem njega. Bar ne ono jutro. Njegovo jutro. Znao je da je ta staza danas njegova... Samo njegova. Tako je uživao dok je ostavljao korak po korak u tom snegu. Osvrnuo bi se tako često i uzdahnuo gledajući na ono što je ostajalo iza njega. Znao je da sve što čini u životu otprilike ostavlja isti takav trag. Doćiće nova jutra, novi sneg i tragovi će nestati. Ali opet, on je ove tragove voleo više od onih koje je morao da pravi u životu. Ovde je on birao put. Niko mu nije govorio da li treba ići levo ili desno, napred ili nazad. On je sam određivao svoj put. Svaki pomak ka vrhu nije mu oduzimao energiju, već ju je baš naprotiv u sebi nagomilavao. Sunce se polako podizalo iznad vrha. Kao da je bežalo od njega... Ali on nije posustajao. Išao mu je u susret. Znao je da ga nikad neće dostići ali je hteo da istom bude bliži.

Njegovi snovi bili su kao to Sunce. Uvek je tako mnogo želeo, a tako malo mogao da ostvari. Vremenom je shvatio da ih neće nikada ni dostići i prestao da ide za većinom njih. Sunce i vrh- poslednja dva motiva za kojim bi još pošao. I išao je... Slojevi snega bili su jako duboki. Noga je propadala skoro do kolena. Ali on je koračao. Padina je bila sve strmija. Koraci ipak nisu postajali ređi. Čak je osećao kako u njemu uzrasta snaga. I u mislima i telu. Volja, snažna i nepokolebljiva volja je činila da on može ono što ne mogu drugi. Volja je bila ta koja je iz njega potisnula slike svakidašnjeg života. Zaboravio je na nepopijenu čašu votke u svojoj staroj drvenoj kućici, maramu koju je izgubio negde usput, mladost koja je sada već počela da bledi... Koliko su lepi oni trenuci kada ne postoji ništa osim njih samih. I svaki takav trenutak lepši je od onog koji je već prošao.

Vrh je sve bliži... Već se pred njim jasno ukazuju pojedinačne crte tog uzvišenog cilja. Sunce je blizu, blizu je i najlepši od svih snegova. Napolju je tako hladno, a on u sebi ipak oseća neku toplinu. I odjednom... Zadnji korak. Vrh je sada pod nogama. Najzad je on iznad njega. Sunce je već prilično odmaklo. Ali njemu je bilo svejedno. On je mislio da mu je bliži nego većina drugih ljudi u tom trenutku... I srećniji od bilo kog drugog čoveka suočenog sa drugim Zemaljskim dobrima. Kao da je najveći od svih darova postao njegov, iako ih je dobijao ne tako često.

Voleo je prirodu. I sada je mogao svu da je sagleda sa te visine. Činilo mu se da predeo koji se pružao ispred njega čini ceo svet. U tom trenutku je zaborvio da tamo negde na samoj ivici horizonta i nešto dalje od nje protiče njegova dosadna svakodnevnica. Ovaj svet ispred njega je bio mnogo lepši od nje. Zato se on prepustio tom vidiku. Vidiku pobednika. Vidiku čoveka koji je dospeo tuda dokle mnogi nisu. Znao je da je od milijardi ljudi na ovoj planeti jedan od retkih koji može da posmatra ovo. Znao je da u ovom trenutku milioni ljudi slušaju istu pesmu na svojim zvučnicima, ispijaju čašu vode istovetnog sastava ili čitaju istu knjigu. Znao je da se motivi prave prirode tako dosledno ne ponavljaju i da je ovaj vidik, ovoga dana, ovoga časa, njegov i ničiji više. Osećao je slast pobede nad sobom i nad celim svetom. Osećao je kako priroda teče njegovim venama. Prepun strasti i prikupljenog adrenalina on je duboko uzdahnuo rekavši zatim samom sebi: "Život lepim čine baš ovi vrhovi koje povremeno dostignemo u životu iako inače tumaramo ravnim predelima".

Genije
Priča
Interesovanje
Stav
Realnost

''Genije
Priča
Interesovanje
Stav
Realnost''


Genije je imao ljudima sta da isprica, a sve u zelji da ih digne iz dna. Prica mu se sastojala od poucnih poruka. Govorijo je o stanju u svijetu, i znao je nacin da se to promijeni nabolje za 'nevine'. Trebalo mu je da ga slusaju, jer je htjeo da pokrene revuluciju. Ali iako bi trebalo da ih se tice, nisu za njega pokazivali interesovanje. Nakon nekog vremena njihov stav prema njemu je postao odbojan... Ubio se jer se nije mogao pomiriti sa realnoscu.

Dobro vece
sjesti
odsad
provesti
vjecnost

Dobro veče! Odsad treba sjesti i u sjedenju provesti vjesčnost. K'o što reče ministar Ljajic: ''Da aždaji skrešemo i glavu i krila i rep i sve!''


stradalna srnetina
pesnik
čizme
sublimacija
manastir
lav

Heretic:

stradalna srnetina
pesnik
čizme
sublimacija
manastir
lav

Kliknite za proširenje...

Zovem je sublimacijom. Odraz je prelaska necega ni u sta. Telo pretvoreno u dim. Stradalna srnetina kojoj sam dosao glave. A ja sam pesnik. Volim da nosim vojnicke cizme i pisem o uzvisenim, nedokucivim, nedostiznim ljubavima koje na kraju zgazim nedvosmislenim stihom. Tako se desilo i sa njom. Nakon toga mi dodje da se sklonim u manastir i pokusam da okajem greh misaonog ubistva. Ali onda shvatim da od njihovih tela pobeci ne mogu. Niti od svojih reci. A ponajmanje od lav piva kojim zalijem svaki svoj nasilnicki poriv i licni poraz.

odgovor
kljucaonica
slepilo
nepozvana
list

odgovor
kljucaonica
slepilo
nepozvana
list


Još jedna godina, evo, tera me da sagledavam život. Tera me da tražim odgovor na gomilu davno postavljenih pitanja na koja nikada neću dobiti odgovor. Kao u filmovima...moja pitanja stoje...i ispred njih vrata. Zaključana vrata. A ja mala, premala da bih dohvatila bravu. Samo jasno blješti ključaonica usmeravajući svetlost kroz sebe, u vidu slapa. U vidu spoznaje. Pršte čestice po licu i izazivaju umno slepilo. Ja stojim, uplašena i musava od marmelade, kao kada sam imala 3 godine i našla se, nepozvana, u bakinom špajzu.
Ništa mi nije jasno. Gledam i ne trepćem.
Mrzim što mi nije vreme da znam.
Od danas, okrećem novi list...
...na starom više nema mesta.


krilo
telefon
jecaj
kormilo
dlan

krilo
telefon
jecaj
kormilo
dlan

"Ništa što je bitno ne dešava se ovdje, svi značajni događaji odvijaju se tamo....u lijevom krilu zgrade.....to sam saznala i shvatila tek skoro. Eto, bas kao iz inata ja nikad tamo nisam odlazila...sve sto je trebalo da se obavi zavrsavala sam telefonom. Da li je to sudbina?
Sad kad vec znam, moracu da mijenjam stvari. Uzimam kormilo u svoje ruke...ici cu tamo svaki dan..." Odjednom poče sipljivo da kašlje i stade, odjednom ljudi u publici, njihova zaintresovana lica, aplauz ucinise joj se smijesni, nebitni apsurdni....dlanovi se obliše znojem..Okrenu se u mrak i pobježe ne bi li zadržala jecaj što je rezao grlo.
Odlučila je, ove godine će otići iz života!

Žila
čaj
korektor neutralne boje
Zarija

zila
caj
korektor neutralne boje
zarija

Caj za sve. jedanputa sam se tako razbolela, tj umno poremetila da uopste nisam bila u vlasti, strasno sam bila i nesrecna i zgazena da se covek sazali, evo zamislite da delikvent iscupava neznu biljcicu iz saksije i baca je na ledene plocice, i posipa zemlju po njoj, pa je gazi i razmazuje... e tako... a jednaputa sam se isto tako razbolela, tj umno poremetila da uopste nisam bila u vlasti ali sam bila pomalo i vesela kao neka jadna devojcica kad ode kod teta savete pa joj ova obrne solju i kaze, aha, vidim nesto ce da bude... i tad drugi put sam stavila korektor neutralne boje i to je valjda bio sok sta li, da sam dotle dosla, pa sam vrisnula bez pravila, ko o pravilima misli kad vrisce, vrisnula sam: zarija ! ustvari htedoh da kazem valjda zar i ja... zar i ja nesretnica mazem to po licu... jednom sam isto tako poremetila pamecu al to je bilo davnije od prva dva puta, i tada sam isla ulicama i pricala sama sa sobom naglas, to je trajalo dobrih godinu dana, pricala sam sa sobom naglas al se ne secam da sam ikad rekla zila, to ste mi podmetnuli, i to mi se ne dopada

metal
trotoar
benzinska pumpa
grasak
cica glisa

Celo mesto je odisalo beznadjem.Kao i on sam uostalom. To nije bilo iznenadjujuce,s obzirom na uzaludnost njegove potrage. Ali, on nije bio poznat kao osoba koja odustaje, makar ga to kostalo zivota, ponosa, postenja.Medjutim,stojeci ispred napustene benzinske pumpe u kraju koji je izgleda davno zaboravljen od strane svih visih sila, koje, uprkos propagandi Centrale,moraju postojati.Jer, kako drugacije objasniti sticaj okolnosti koje su ga dovele do ovog stanja?Do toga, da on, visi sluzbenik 7. protektorata Vrhovne Komande,zavrsi na prasnjavom putu u Zabiti,sa konzervom ukiseljenog graska kao jedinim izvorom hrane.
No, nema vremena za samosazaljenje, potraga se mora nastaviti, uprkos uzarenom trotoaru,ispucalom od vreline i daha vremena.Ovaj grad duhova,ovo mesto starih secanja,mrtvih snova i zaspale volje,oduzimao mu je snagu,kao sto voda oduzima vrelinu tek iskovanom metalu,pretvarajuci ga u cica glisu,kostura,senku,koja samo snagom zapovesti ide napred.Potraga se mora nastaviti...
Tup udar prekida harmoniju vetra i tisine...Dugo posle tog vremena,putnik koji je donesen vetrom sudbine,otkrio je samo konzervu graska...
Lupa
Gadjenje
Udar
Nula
Balon
Hitac

Lupa, huka, buka i tako svakog dana. " Do djavola i ova fabrika..." pomislila je. Osecala je gadjenje zbog jednolicnog zivota.. Sela je na svoje mesto u rasklimanom autobusu cisteci kosu od fabricke prasine . Pogledala je oko sebe. Sve sama poznata lica prerano ostarela zbog napornog rada. Cuo se samo zvuk motora i dobovanje kise koja danima nije prestajala da pada. Udar groma je silno uplasi. Cvrsto se uhvati za sipku od naslona. Oduvek se plasila grmljavine. Sisla je na sledecu stanicu. Dok je isla prema stanu cula je neku devojku koja ljutito vice na mladica pored sebe: " Ko si ti?...Ti si jedna obicna nula... Eto sta si...Glasovi su se gubili kako se udaljavala od njih. "Nije samo on nula..." Prosaputala je tiho. Nastavi da hoda mokrim ulicama pazeci da ne ugazi u neku od barica. Sve je bilo pusto. Grad je delovao nekako avetinjski. Kroz krosnje drveca videli su se lampioni i po neki balon , nemi svedoci da je zapocela jos jedna nova, za nju jednolicna godina. Paznju joj privukose dva mladica koja su istrcala iz obliznje kafane. Cule su se psovke , galama, hitac...To je zadnje sto je cula padajuci na mokar asfalt. Oko nje se okupila gomila ljudi za koje ni sama nije znala odakle su se stvorili. Svetlost lampiona je postajala sve slabija.Vise nista nije cula ni videla. Sutradan je u lokalnoj dnevnoj stampi osvanuo naslov o ubistvu slucajne prolaznice.

Macka
strah
poljubac
kosulja
svetlost

macka
strah
poljubac
kosulja
svetlost

njegova bela macka mi je dala poljubac na ruku a njemu je iscepala njegovu kosulju, ha ha ha, kako sam se smejala, tako ti i treba, imaj strah od pravde. kad izbi prva svetlost, otisao je i kupio mi bele kale

zooloski vrt
januar
zlocest
zubar
mindjuse
kravata

On obuce kaput i krenu u zooloski vrt. Sa nestrpljenjem je iscekivao taj dan.Januar je bio za njega poseban mesec. Upoznao je hladnog, januarskog dana pored kaveza sa medvedima.Svake godine je odlazio na isto mesto i nadao se da ce je ponovo videti. Od kad je upoznao nije prestajao da misli na nju. Prosle su cetiri godine, a on se jos uvek nadao njihovom susretu. Obecao je sebi da ce ovo biti poslednji put. Povukao se u sebe. Prestao je da izlazi medju ljude, postao je nekako zlocest. Jedino gde je isao je zubna ordinacija u kojoj je bio zaposljen.Po profesiji je bio zubar. Kolege su ga zvale "cutolog" jer je retko razgovarao sa njima.Vetar je sve jace duvao. Zavukao je promrzle ruke u dzepove kaputa. Napipao je kutijicu za nakit u kojoj su bile biserne mindjuse namenjene njoj.Zamisljao je trenutak kada ih joj daje, njenu reakciju, izraz lica... Nadao se da ce joj se dopasti kravata koju je kupio specijalno za ovu priliku.Priblizavao se kavezu. Srce mu je tako snazno udaralo da je imao utisak da svi okolo cuju njegove otkucaje.Nje nije bilo. Stao je ispred kaveza i cekao.Krv mu se ledila od hladnoce. Shvatio je da je uzalud ceka. Izvadio je kutiju sa mindjusama i poklonio ih zeni koja se slucajno tu zatekla. Okrenuo se prema izlazu zoo vrta ostavljajuci iza sebe zbunjenu zenu. Ovo je poslednji put...da...poslednji put.

mahovina
parket
vunica
naocare
krevet

mahovina
parket
vunica
naocare
krevet

Volim stvari koje volis ti, volim ih samo zato sto ih i ti volis. Slusam po ko zna koji put pjesmu koja mi ranije nije dopirala do uha, otkrivam nova znacenja rijeci...ruzne stvari postanu lijepe. Nosim naocari od skora...smijehom strah pokrijem...i pomislim ma bas me briga za dioptriju. Sve nekako blista, vrvi stvarnost od ljepote...mala mahovina sto se hvata na zidu ispod prozora i bube sto setaju po njoj...zvukovi su cudesni..pucketa parket pod mojim stopalima i taj zvuk je savrsen.
Spremam se za izlazak sa tobom i unaprijed se radujem svemu. Imam poklon za tebe, plavi šal od mekane vunice, tako dugo biran... Predacu ti ga veceras, jedva cekam da cujem sta ces reci. Cekacu pravu pjesmu, kad ona pocne tad cu ti ga dati....i tako sve traje, ta ljepota, razvlaci se u nedogled dan od silnih mastanja. Onda te srecem, vidim tvoj preobrazen lik, ne vidis me ili ne zelis da me vidis. Djecje i providno me ignorises...a ja se spontano ukljucujem u igru i cijelo vrijeme razmisljam kome bih dala taj plavi sal...Leci cu ranije u krevet i ostaviti sebi vremena pred san da smislim kome cu ga pokloniti.....tkan je negdje na kraju svijeta, putovao je dugo dovde steta bi bilo baciti ga.
Nismo ni dobri ni zli, isti smo kao svi ostali...vecina ostalih...oni tako zive bez priznanja istine. To je potpuno u redu, to u putu naucimo...

dom
srce se brani
lijepo vaspitanje
hvala što postojiš