JA KOJI JESAM
Poznat
- Poruka
- 7.780
Ovo će biti duga tema, pa da budem kratka na početku:
Ivo Andrić je rekao: "Umjetnost je uzdići se do jednostavnosti".
U poslednjih nekoliko godina, ja sam sebe namerno i bukvalno promenila. Uostalom, to je i ovde očigledno (član sam od 2005. kako sam tada pisala i pričala, a kako sad- potpuno različite osobe, rekao bi neko...)
I tako, nije to bilo odjednom, postepeno...od "ambivalentna sam", pa "svejedno mi je" do "ma, zabole me bre"
Smešno, ali tačno. Ili je tužno?
Zašto? Zato što sam primetila da manje patim. Ustvari, više uopšte ne patim. Patnju je zamenio neki primitivni bes, ako je uopšte "bes", jer sam se ja spustila toliko nisko da više "ne mož' ni da me uvrediš". Zaebancia.
Neki tip reče ovde na Krstarici "Od kad sam se proseljačio, krenulo me" . Hahaha! Ja od kad sam pala ne na dno, nego još 100 km ispod, živim neki nedefinisani život i pitam ja vas, da li je bolje biti glup i srećan, ili je šteta uništiti sopstveni potencijal i to namerno? (Sad sama sebi zvučim kao neki stranac...ali "bolE me Qratz" mantra me učinila osobom koja se makar svaki dan ismeje nečemu)
P.S. mrzi me i da kucam i da vodim tzv "intelektualne razgovore" sa bilo kim...jedino sam ovde na Forumu iole ozbiljna, daleko lakše je biti prost.
Jednostavnost... je shvaćena kompleksnost.
'Umjetnost uzdizanja do jednostavnosti' jeste shvatanje, prihvatanje i razumijevanje kompleksnosti
življenja. Odatle, 'namerno se spustiti', trebalo bi značiti namjerno se vratiti na niže nivoe svjesnosti u
kojima život razumijemo manje do momenta 'spuštanja', a to nikako ne može da vodi jednostavnosti,
ali dakako, moguće vodi zaglupljivanju, utanjanju u san i stoga neminovnom duhovnom padu.
Prihvatati prostakluke i utopiti se u njih nije vrlina, nikako nije isto sa uzdići se do jednostavnosti, već
upravo predstavlja pad u niže sfere samorealizacije. Kad-tad se moramo probuditi iz tog sna i shvatiti da
smo se našli u dobokoj zabludi. Zabluda nam ne dolazi slučajno. Zabluda je povezana sa neznanjem.
Jezik ne svodimo 'slučajno' na prostačke izraze. Jezik je refleksija naših shvatanja, nivoa našeg duha u
cjelovitosti duhovne hijerarhije.
Jezik u sebi nosi poetičnost izraza ali takođe ima moć da predstavi i grubost i prostotu. Jezik je odraz
naših misli a misli su osnova naše realnosti. Ako ga ubijemo do prostote onda on ostaje ogoljen i štur.
Međutim, ako mislimo da je jezik bezazlen, i bezrazložno takav kakvog ga stvaramo, opet smo slijepi.
Ako mislimo da eto možemo pričati šta nam se prohtije a da u svom duhu možemo ostati čisti, uzvišeni,
JEDNOSTAVNI, varamo se, jer naš duh je ono štro u nama upravlja jezikom kojeg stvaramo. A naš duh,
to je odraz stanja naše realnosti, odraz stanja projekcije naše stvarnosti. Odatle, samo naše biće na
osnovu našeg duha može odobriti 'namjerno spuštanje' jer nam je duh tad skučen, zabluđen, zaluđen
i zaglupljen. Našim duhom mi svjedočimo i potvrđujemo realnost koju za sebe stvaramo. To znači da
je u njemu sve ono što se nalazi napolju, stvoreno, iz nas projektovano, jer to projektovano-stvoreno
se u našem duhu reflektuje. U duhu se zatvara krug procesa kreacije da bi se iz njega otvorio novi krug.
Ta refleksija trenutnog stanja projekcije stvarnosti sobom određuje i naše mjesto u cjelovitosti duhovnoj
hijerarhiji.
