Cincari - poreklo, kultura, istorija

Дакле један учени Јермен нам с.. историју.

Mojsije iz Horene nije autor Jermenske geografije, već Ananija Širakaci (610-685). Pisah već o njemu: https://forum.krstarica.com/showthread.php/808829-Goran-Šarić?p=36736636&viewfull=1#post36736636

Loše je Petrović od koga si preuzeo citirao tekst. Ne piše u izvoru samo 5 plemena Slovena, već 25.

Колико ми је познато из овога Шафарик га је преводио и још неко и поставили су транскрипт латинског оригинала.
Овде у овој мало дужој причи стоји тај податак.
https://www.rastko.rs/projekti/obzorja/povest/apetrovic-starine.html#_Toc23689214

А сад ме интересује ко и као је доказао да дело није Мојсија Хорене осим да је присуство анахоризама указује да је дело дописивано до 9 века.
Што не умањује вредност јер је иста ствар присутна код Порфирогенита па се дело не приписује неком другом.

Кад смо код сличних ствари како то да Мавро Орбин зна за Порфирогенитов спис?

NickFreak:

Колико ми је познато из овога Шафарик га је преводио и још неко и поставили су транскрипт латинског оригинала.
Овде у овој мало дужој причи стоји тај податак.
https://www.rastko.rs/projekti/obzorja/povest/apetrovic-starine.html#_Toc23689214

А сад ме интересује ко и као је доказао да дело није Мојсија Хорене осим да је присуство анахоризама указује да је дело дописивано до 9 века.
Што не умањује вредност јер је иста ствар присутна код Порфирогенита па се дело не приписује неком другом.

Kliknite za proširenje...

Original nije na latinskom, već na jermenskom. To su koristili neki latinski prevod skraćene redakcije, i to (očigledno) sa propustima.

Imaš kod Hjusona pa pogledaj ako te zanima detaljno. Samo u jednom od ranijihh rukopisa nalazi se Mojsijevo ime i ni u jednom drugom, što je ukazatelj da je auttorstvo bilo samo pretpostavka tog prepisivača. Uporedio je hronologiju svih događaja koji su prisutni u delu i na osnovu toga deducirao da je ono po svemu sudeći nastalo tokom VII stoleća. I treće, uporedio je tekst dela sa drugim delima Ananije. Frazeologija se uklapa; delo je pisano istim stilom.

Delo sigurno nije Mojsijevo, pa dopisivano, zato što nema tu strukturu dodataka, ubačenih. Dakle i ako kažemo da možda postoji prostor da nije lično Ananija autor, Mojsije sigurno nije...po svojoj sadržini odgovara vremenu ranog VII stoleća (slabe informacije o Arabljanima ukazuju da delo nije mlađe) a to nekako po prirodi stvari nameće Ananiju kao skoro pa jedinog mogućeg autora, nezavisno od drugih argumenata kao što je komparativni leksički pristup.

Stvar nije ista zato što u svakom rukopisu Porfirogenitovih spisa vrlo je jasno naznačeno ko je autor, a ovde je ostao anoniman (izuzev u par, uglavnom poznijih rukopisa, koji delo pripisuju Mojsiju). .

NickFreak:

Кад смо код сличних ствари како то да Мавро Орбин зна за Порфирогенитов спис?

Kliknite za proširenje...

Ne razuem pitanje; a što ne bi znao? Pa čovek je ostavio veliki broj dela iza sebe; nešto je stiglo i do Orbina.

Slaven777:

Imaš kod Hjusona pa pogledaj ako te zanima detaljno. Samo u jednom od ranijihh rukopisa nalazi se Mojsijevo ime i ni u jednom drugom, što je ukazatelj da je auttorstvo bilo samo pretpostavka tog prepisivača. Uporedio je hronologiju svih događaja koji su prisutni u delu i na osnovu toga deducirao da je ono po svemu sudeći nastalo tokom VII stoleća. I treće, uporedio je tekst dela sa drugim delima Ananije. Frazeologija se uklapa; delo je pisano istim stilom.

Delo sigurno nije Mojsijevo, pa dopisivano, zato što nema tu strukturu dodataka, ubačenih. Dakle i ako kažemo da možda postoji prostor da nije lično Ananija autor, Mojsije sigurno nije...po svojoj sadržini odgovara vremenu ranog VII stoleća (slabe informacije o Arabljanima ukazuju da delo nije mlađe) a to nekako po prirodi stvari nameće Ananiju kao skoro pa jedinog mogućeg autora, nezavisno od drugih argumenata kao što je komparativni leksički pristup.

Original nije na latinskom, već na jermenskom.

Kliknite za proširenje...

Ако сам те добро разумео на најранијем препису је Мојсијево име?
Да ли је то једини аутор који то оспорава?
Јер чак и да је тако Порфирогенитово дело је црпело тај извор.

Баш ме занима критика на основу одсуства Арабљана значи да је дело писано у 7. веку.
Е сад пошто ми ово јако смрди ако будем за џаба опет читао једнострана тумачења без покрића које је усвојено на "већу мудраца" наљутићу се стварно.

Дакле осим поменутог господина ко је још оспорио аутентичност дела?

NickFreak:

Ако сам те добро разумео на најранијем препису је Мојсијево име?

Kliknite za proširenje...

Ne, nije na najstarijem. Ima rukopisa đavo i po; ovo je bilo izuetno prepisivao delo...preko pedeset mislim. Od svih starijih rukopisa, dakle matorijih od 1700. godine, Mojsijevo ime se nalazi na jednom jedinom.

NickFreak:

Да ли је то једини аутор који то оспорава?

Јер чак и да је тако Порфирогенитово дело је црпело тај извор.

Баш ме занима критика на основу одсуства Арабљана значи да је дело писано у 7. веку.
Е сад пошто ми ово јако смрди ако будем за џаба опет читао једнострана тумачења без покрића које је усвојено на "већу мудраца" наљутићу се стварно.

Дакле осим поменутог господина ко је још оспорио аутентичност дела?

Kliknite za proširenje...

Ne, generalno je odbačeno da Mojsije može biti autor. Odavno se sumnja da bi mogao biti Ananija kao najlogičniji kandidat, a mnogi smatraju da je Hjuson to dokazao. Nisam naišao na drugačija mišljenja; generalno je koncenzus da je delo nastalo u VII stoleću, s tim što neki konzervativno i s rezervom prilaze tome da je Ananija definitivni autor pa umesto njega pod autorom navode pseudo-Mojsije, kako to tradicija nalaže kada je utvrđeno da je bilo došlo do pogrešne atribucije pisca. Jedini pravi protivargument teoriji o Ananijinom autorstvu je to što kao što rekoh vrlo malo Arapa ima tamo, na osnovu čega neki smatraju da je morala nastati početkom VII stoleća, dakle dok je još Ananija bio dete tj. i pre uopšte sticanja obrazovanja u Trapezuntu. Hjusonovi odgovori na kritike ne zvuče vrlo ubedljivo; on kaže da Arabljani nisu još stigli u vreme pisanja dela ostvariti toliki uticaj na Jermeniju da budu značajni, a priča se da ih je možda i svesno ignorisao iz rodoljubivih razloga. Meni ni jedno ni drugo tumačenje ne zvuči logično i smatram da se tu ne razmišlja dovoljno istoriografski, a to je prosta činjenica da je stara istoriografija, pre modernog vremena pošte, telefona, a sada i interneta, uvek oslikavala neka starija vremena. Knjige se sastavljaju na osnovu dela nastalih decenijama, a nekada i vekovima matorih. Pre bih očekivao neki detaljniji arapski odjek da je delo nastalou u VIII stoleću.

Ako se snalaziš dovoljno dobro engleskim, pročitaj Hjusonov predgovor knjige, a ima i na jstor po koja rasprava o tome. Na koji deo tačno misliš da bi mogla Geografija biti izvor Porfirogenitu? Nisam ti shvatio pitanje vezano za Orbina.

Dokumentacija kojom se raspolaže u ovom pravcu jeste i ona koja potiče od Jermenina Mojseja Horenskog (370-487/492.), čiji su tekst Šafarik i Surovjecki preveli na nemački jezik dajući i latinični transkript originala, ovako: "Das Land der Thraken liegt cstlich von Dalmatien bei Sarmatien; und es hat Thrakien f'nf kleinere Provinzen und eine Grosse, in welcher f'nf slawische Geschlechter sind, in deren Sitze die Gothen einwanderten; auch hat es Berge, Füsse, Seen, und Inseln, und zur Hauptstadt das glüchliche Constantinopel." (Zemlja Tračana leži istočno od Dalmacije kod Sarmatije, i Trakija ima pet malih i jednu veliku provinciju u kojoj živi pet slovenskih plemena, gde su se skrasili i Goti, imajući gradove, reke, more i ostrva, prema glavnom gradu srećnom Konstantinopolju). Na str. 143. istog spisa iz koga navodimo citat, O poreklu Slovena, Šafarik daje imena tih provincija - Evropa, Trakija, Hemimont, Rodopi, Mezija i Skitija, kao i - Sarmatija. U spornoj tezi da su Srbi i Sloveni tek nakon šestog veka naše ere nastanjeni na tlu Balkana, kod Šafarika vidimo izuzetno kritičko učešće mišljenja koje je vredno da se navede ponovo - " Isto tako ne manjkaju istorijski majstori koji su hteli da nadmaše cara Konstantina i u ovoj geografskoj jasnosti. Najpre je iz njegovog dobro poznatog Baribaria ili Bagivaria postao kao čarobnim štapićem Babigoria, Babje gorz, jedan vrh Karpata, po ovom imenu jedva poznat najbližim stanovnicima, a učenom svetu tek nakon Dlugoša, iako ono skoro doslovce verno odgovara istovremeno latinsko-franačkom Bajobaria, Bajuvaria Bajoaria, Bojoaria, iako ono po imenu zvuči kao karpatski vrh, biće da ga prema svakoj ljudskoj verovatnoći, nikada nije čulo Konstantinovo uho. Zatim se htelo zaključiti da bi se priča svela od brega do brežuljka, na osnovu okolnosti, da su se Srbi u povratku vraćali preko Beograda (isto kao kada bi morale putujuće horde naroda kretati se iz Makedonije za Češku i Šleziju po matematički ravnoj liniji preko vrhova Šare i Velebita): da je Konstantin mislio da su severnokarpatska Hrvatska (Chrowatine) i Srbija u Galiciji i Voliniji ali da se bog nedostatka karti zbog nepoznavanja pravog položaja zemalja, samo pogrešno izrazio. Rado ću priznati da car nije imao pred sobom bečke ili pariske karte generalštaba o Velikoj Krovaciji i Srbiji; ali ne mogu da mu pripišem tako nemoguće apsurdno geografsko neznanje, da bi mogao da ostavi da ostanu preci njegovih štićenika u ruskoj Srbiji, o čijem se položaju u ostalom na drugom mestu izrazio zadovoljavajuće, da su potčinjeni franačkom kralju Otu, i njihovi sinovi koji su odatle otišli u Ilirikum u nasleđenom franačkom ropstvu. Ali da Konstantin nesumnjivom sigurnošću dozvoljava da se isele njegovi Horwati iz češko-šleske Horvatske i njegovi Srbi iz češko-majsensko-lužičke Srbije, mora da izgubi verodostojnost njegovog kazivanja kod svih prosvećenih i punoletnih. Jer nikako se ne može složiti onaj koja je na osnovu poznavanja istorije slovenskih jezika stekao čvrsto ubeđenje, da su današnji slovenski dijalekti u celini ili mali izuzeci postojali već u VII veku, da su se ilirijski Srbi i Horvati odvojili tek polovinom VII veka od lužičkih i šlezijskih, kao ogranak plemena. Srpsko na Elbi i ono na Savi nalaze se na suprotnim krajevima dva slovenska jezička poretka i u VII veku nisu mogli da čine jedan dijalekt i nisu mogli da pripadaju jednom plemenu. Da je Konstantin svoje kazivanje crpio iz čisto pismenih ili usmenih izvora, a da nije veštački ispreo jednostavnu činjenicu o srpskom naseljavanju pod Herakliusom na Haliakomon-u, nakon tri stotine godina u jednom političkom apologu, ne bi se tako grdno mogao ogrešiti. Jer nemoguću činjenicu nisu mogli kao stvarnu da prikažu čisto pismeni ili usmeni izvori, kao nešto što se stvarno dogodilo. Na osnovu napred rečenog, manje će nas začuditi, da Konstantin dopušta da je car Heraklius poklonio Horvatima i Srbima zemlju, koju sam nije posedovao, koju su posedovali još prema njegovom sopstvenom svedočenju, od 449. godine ili prema nekima od 549. godine Huno-Sloveni (Konstantin navodi Avare kao Hune), a prema Paul Winfrid-u od 569. god. ili prema Vizantijcima od 598. god Avaro-Sloven i iz koje su sada Horvati i Srbi izgleda one prve izbacili krvavim ratom, samo da bi postigli da u zemljama koje su sami osvojili, budu podanici grčkog cara. Car Konstantin je jako dobro poznavao fizičku snagu, političku zrelost i faktičnu nezavisnost Bugara, Srba i Horvata; bol za gubitkom ovih provincija izbija svuda u njegovim spisima; on ponavlja stare odnose istih prema grčkom carstvu i ropstvo Horvata i Srba do unuka na osnovu Herakliusovog poklanjanja zemlje; i svuda se vidi nastojanje da se sve ovo dokaže barem perom kao pravovaljano, što su tek nakon njega mogli stvarno da ozakone mačem Basilius bugarski dostojanstvenik i Manuel Komnenus. Ja lično verujem da je došlo do delimičnog upada Horvata i Srba krajem VI i početkom VII veka u grčki Ilirikum; da se ovo doseljavanje pod Herakliusom dogodilo na način kako je to ispričao Konstantin, ne mogu da se uzdržim od sumnje. Uporedi Katanscich de Istro p. 199 ss. Nakon odbacivanja ovog jedinog datuma koji se najavio krajnje pouzdanim, a na osnovu bližeg posmatranja veoma nesigurnim, pa gde je jedan jedini određen podatak o epohi naseljavanja Slovena u Trakiji i Ilirikumu? Zar se na kraju ne svodi sve na ono " verovatno" ? Istoričar se veoma rado izdiže iznad poteškoća istraživanja i brzim korakom prelazi iz oblasti verovatnoće u izvesnost. Osvajanje Mezije od strane Slovena, predstavlja primer za to. U celokupnoj istoriji ne nalazi se ni slovce o vremenu ovih događanja; a ipak svi noviji istoričari smeštaju ovo vreme hronološkom određenošću u vreme vladavine cara Herakliusa. Ova pretpostavka teško da se slaže sa stvarnim činjeničnim stanjem. Pred nama se nalazi barem jedno jasno svedočanstvo Mojseja od Horene, koji ovome protivureči. Među svim Slovenima, koliko mi je poznato, F. Durich je jedini koji je spomenuo i odmerio ovaj čudan zapis armenskog istoričara; jer oni pisci koji na njega gledaju katkad, samo kao na jedan citat, a da ga nisu ni pročitali, već na njega bacili samo iskosa jedan pogled, ne mogu biti ovde uzeti u obzir. Ali Durich je koristio samo krajnje pogrešno Londonsko izdanje 1736. Mosesa Horene na čijem se izopačenom tumačenju ne mogu graditi čvrsta mišljenja. Zahvaljujem ljubaznoj dobroti P. Arsenius-u Anthimosian-u, članu Mehitarijskog reda u Veneciji, zaslužnog za širenje religiozne i literarne kulture Armena i navodim prepis u izvornom jeziku, pribavljen nakon brižljivog poređenja sa najboljim i najstarijim rukopisima navedenog istoričara, ali nažalost ne na osnovu rukopisa. On glasi: (str. 140 originala) latinični navod " Tragatzotz aschcharhn harewelitz galow Dahmadioh, ar jeri Sarmadioh. Jew uni Tragia pokr aschcharhs hing, jew mi mjetz, horum jen Sglawajin askk jota. Orotz pochanag mdin Kutk. Uni qerins jew kjeds jew kahaks jew lidschs ghzis jew zertschanig mairakahaku Gonsdandinubaulis," i doslovno prevedeno: Zemalja Tračana leži istočno od Dalmacije kod Sarmacije; i Trakija ima pet manjih provincija i jednu veliku u kojoj je pet slovenskih rodova, u čija sedišta su se doselili Goti; ima i brda, reke, gradove, mora i ostrva, a kao glavni grad srećan Konstantinopolj." Ako se ovaj navod uporedi sa Vistonskim izdanjem (Whistonsche Ausgabe), proizilazi, da je sasvim ispuštena Sarmatija navedena u ovom navodu iz svih rukopisa i da je broj sedam rodova, konstatovan u najboljim rukopisima, pretvoren na nesrećan način u 25, što se može objasniti s time, što su u armenskom pismu veoma slini znakovi za brojke 7 i 5. Još postoji razlika što se reč S g l a w a j i n, adjektiv singulara, koja stoji u rukopisima, pojavljuje u oba dotadašnja izdanja kao Sglawatzotz, substantiv plurala. Poznato je da literarna delatnost Mojseja od Horene, istoričara i pesnika, kao hvaljenog prethodnika armenske literature, pada u prvoj polovini V veka, a da je on prema dokumentima od Arzerun-a, rođen u drugoj polovini V veka i da je umro u starosti od 120 godina, da je obrazovan u Aleksandriji, Rimu i Grčkoj, da je punovažni očevidac velikih događaja, koji su se odigrali u njegovoj blizini, na istoku Evrope i na zapadu Azije. O istinitosti i velikoj upotrebljivosti njegove, doduše, kratke ali zato ne manje veoma dragocene armenske hronike koju je delimično crpeo iz zapadnih spisa, postoji samo jedna saglasnost među svim poznavaocima; ali podeljena su mišljenja o kratkom izvodu o poznavanju sveta koji je on pridodao u svim rukopisima njegove hronike, koju su Armeni kroz sve vekove priznavali za njegovo delo, u kojem se upravo nalazi spomenuto mesto o Slovenima."/Šafarik, isto, str. 143/

- - - - - - - - - -

Što se tiče teze, (koja je ozloglašena), da su stari Iliri isto tako neki protosrpski etnik; o tome Šafarik, kaže sledeće: "Jer da su stari Iliri bili stvarno istrebljeni, te da Sloveni nemaju ništa drugo do "razrovane gradove po celoj Iliriji", ili da su našli pustinju bez ljudi, kako bi onda došlo do toga, da još i danas postoje sva imena, koja su spomenuli stari geografi i istoričari u Iliriji i Trakiji, uz neznatne izmene? Bez neposrednog jezičkog nasleđa među ljudima, to bi se moglo objasniti još jedino božanskim otkrićem."(Über die Abkunft der Slawen nach Lorenz Surowiecki, Ofen, 1828., s. 151)

U svojim Slavjanskim starožitnostima (I, 98), nakon izvođenja svedočanstava o rasprostranjenosti srpskog imena i njegovih izvedenica, on kaže: "Ein so uralter, in der Heimat tief eingewurzetel, bei den Fremden ungewchnlicher Name kann seinen Ursprung und seine Bedeutung am nat'rlichsten nur in seiner Heimat gefunden haben." (Jedno tako prastaro i u zavičaju duboko ukorenjeno ime, a za strance neobično, moglo je da vodi svoje poreklo i da ima najprirodnije značenje samo na svom zavičajnom tlu) /P. J. Schaffarik, Slawische Alterthümer, Band I, Leipzig, 1843, s. 98/
Činjenje ovih podataka spornim (obično na taj način da se uzima za grešku u rukopisu, ili da se podrazumeva slučajna podudarnost sa nekim nedefinisanim etnikom koji iza toga stoji), što se i uobičajilo nakon iščezavanja zastupnika tzv. "romantičarske istorije" i upornog potiskivanja onih koji su istraživali i mislili autohtono, više je nego čudna pojava. Miloje Milojević sa svojim delom Odlomci istorije Srba /I, II, Beograd, 1872/, kao i Sima Lukin-Lazić sa svojom Kratkom povjesnicom Srba /Zagreb, 1894/, prosto su ismevani sa propratnim anegdotama o njihovom pristupu stvarima, obaveštenosti i obrazovanju, a Jevstatije Mihajlović sa svojom knjigom Iliri i Srblji .../N. Sad, 1843/, prošao je otprilike jednako nezapaženo kao i onaj na čiju se knjigu o poreklu Slovena najčešće i najradije pozivao - Pavle Josif Šafarik. Kasnije osude koje se često graniče i sa gotovo otvorenim prezirom, očigledno je da su došle iz duboko puštenih korenova u konzervativne vizantinsko-hrišćanske interpretativne modele, kojima je radi penetracije vlasti i neugroženosti "širenja vere" pogodovala klima notornih iskrivljavanja ovih (preostalih) očiglednih činjenica, kao i u potonje "nordijske teorije", koje su sa osloncem na ove već zgotovljene vizantijske samo pojačale tretman obeskorenjivanja naroda na ovom tlu, za potrebe "Drang nach Osten"; a koji je i očigledno pokušan u svetskim ratovima ovog veka. Čitava plejada vizantinskih istoriografa, uz poneki časni izuzetak, uspevala je u veoma nenaklonjenim i nesrećnim okolnostima po srpski /i uopšte slovenski/ živalj (najčešće preko prestiža koji je postignut kroz podanike u Hristovoj crkvi), da razvija i širi tako uobličene teorije. Misionarska hrišćanska provenijencija (vođenje politike drugim sredstvima), vodila je u uterivanje osećaja nedostojnosti i nižerazrednosti ili u posrtanje pred duhovnom okupacijom, a kompleks obeskorenjenosti sasvim dobro je nalegao na otvoreni program konvertitstva i neofitizacije


Поставио сам контра питање од осталих који питају како Орбин не зна за Порфирогенита?
Ја сам питао одкуд зна за Порфирогенита јер сам то запазио пре него што сам знао кад су дела издата?

Krishna:

Тоше је рођен у цинцарској породици

Kliknite za proširenje...

Pashu Nikola.....Pupin.....AV....ID....Marko cesid i Djuric....Gde su vlast pare moć status....nekoc i sada.

Interesantan tekst o njihovom središtu Moskopolju:
https://www.vreme.com/cms/view.php?id=873566&print=yes
MOSKOPOLJE: Brojni su materijalni dokazi da je naselje postojalo i u doba Rimljana i u doba Vizantije, ali smo ostali bez materijalnih dokaza o njegovoj tadašnjoj veličini. Veličinu naselja ne možemo utvrditi ni za prvi period osmanlijske vladavine, ali zato materijalni dokazi potvrđuju da je u periodu između 1750. i 1769. godine Moskopolje imalo 12.000 domaćinstava sa oko 50.000 stanovnika i samim tim bilo tada najveće naselje u jugozapadnom delu Balkanskog poluostrva. Skoro svi stanovnici Moskopolja bili su Cincari, sa nešto Grka i Slovena, koji između sebe nisu imali sukoba. Kako se zbog sve većeg broja stanovnika s jedne strane i ograničenih pašnjaka s druge strane, nije moglo živeti samo od stočarstva, moskopoljci su se počeli baviti i trgovinom i to veoma uspešno. Ubrzo su imali i svoje vlastite karavane pa su posao razvili širom Balkana.



Sticanjem bogatstva razvijao se i grad: kuće su zidane od kvalitetnog materijala, ulice su popločavane, otvarane su javne česme, a vremenom i škole, hramovi, pa i štamparija (knjige su štampane na cincarskom i grčkom jeziku). Grad je imao svoju administraciju i policiju, a po njegovim ulicama slobodno su šetale dame u haljinama donošenim iz tadašnjih prestonica evropske mode, Venecije i Beča. Gradom je upravljao odbor sastavljen od predstavnika pedesetak najmoćnijih zanatsko-trgovačkih esnafa. O stečenom bogatstvu, koje je pristizalo od brojnih trgovaca pečalbara u rodno Moskopolje, najbolje govori podatak da je na vrhuncu svoje moći ovaj grad imao 72 pravoslavna hrama (danas 9 očuvanih).


Ali, 1769, pre tačno 240 godina, nesreća je zakucala na moskopoljske dveri. Nakon što su u krvi ugušili ustanak Grka na Peloponezu, Osmanlije su se okomile na daleko čuveno Moskopolje, čijim je bogatstvom ustanak bio potpomognut. Nedovoljno vični ratovanju Cincari su našli spas u bežaniji, koja nažalost nije prošla bez žrtava. Rasuli su na sve četiri strane, najviše po gradovima gde su već imali razgranate trgovačke veze i stanice: širom Makedonije, Srbije, Bosne, Rumunije, Bugarske, pa sve do Beča i na sever do Poljske. Smrtni udarac došao je tri decenije kasnije. Godine 1821. odmetnuti Ali-paša Janjinski je sa arnautskim četama poharao ono što je preostalo. Mnogi muškarci su pobijeni, a mnoge žene odvedene u roblje. Od tada se Moskopolje preselilo u mit.



LOJALNI SVAKOJ DRŽAVI: Suočeni sa istinom da im nema povratka u postojbinu, Cincari su sve svoje snage (znanje, umeće, bogatstvo) usmerili u razvoj nove otadžbine. U vreme kada su stvarane nove nacionalne države na Balkanu, ne praveći razliku među njegovim stanovnicima, javljali su se kao vatreni grčki, srpski, bugarski, albanski i rumunski nacionalisti, a ujedno i kao osnivači građanskog staleža, odnosno intelektualne, političke i ekonomske elite. Ostaje pitanje da li su u oslobađanju ovih naroda videli i šansu za stvaranje sopstvene autonomije. U Srbiji su uživali sva građanska prava i uvek bili ravnopravni u učešću u vlasti, pa im izgleda zalaganje za neku autonomiju nije bilo ni potrebno. Ali jedno je sigurno: Cincari su sačuvali svoje osobenosti (poslovičnu marljivost i štedljivost), želju da ne zaborave svoj maternji jezik, svoju prošlost i sećanje na velike ljude svoga korena.



U političkoj i kulturnoj istoriji Srbije značajno mesto zauzimaju sledeće ličnosti poreklom Cincari: ustaničke vojvode Cincar Marko i Cincar Janko; ustanički diplomata Petar Ičko; komediograf i diplomata Alkibijad Nuša tj. Branislav Nušić; lekar i pesnik Jovan Jovanović Zmaj; komediograf i pesnik Jovan Sterija Popović (tvorac nezaboravnog lika Kir Janje u istoimenoj drami u kojoj oslikava cincarskog trgovca); romansijer i pripovedač Stevan Sremac; romantičar i začetnik srpskog modernog pesništva Laza Kostić; političar Mihailo Polit Desančić; znameniti ministar finansija Lazar Paču; veliki državnik Nikola Pašić (iz poznate cincarske porodice Pasku); političar Kosta Kumanudi (bio i gradonačelnik Beograda); hemičar Marko Leko; svetski priznati naučnik Mihailo Pupin; književnik Aleksandar Vučo; general, diplomata i književnik Konstantin Koča Popović; glumac Taško Načić. Naravno, tu su i znamenite porodice: Karamata, Spirta, Puljo, Fila. Grčka se ponosi svojim nacionalnim junakom Rigom od Fere (Konstantin Riga), Makedonija slavi revolucionara Pitu Gulija i prerano nastradalog pevača Tošeta Proeskog (Todor Proja iz Kruševa, grada sa danas najvećim brojem Cincara), a obe države se ponose braćom Manaki (Janaki i Milton), pionirima filma i fotografije, Cincarima rođenim na teritoriji današnje Grčke, koji su svoj stvaralački zenit dostigli u Bitolju (Makedonija).

Dina Cuvata (Димо Н. Димчев)

1) "Thus, there is no doubt that the Balkan languages, in our particular case Arumanian and Macedonian [a Slavic language], show a set of common structural features in their grammars, which leads...to the following question:...what was that Balkan language which has exerted the decisive structural influence upon Macedonian (and to a lesser degree upon Bulgarian and...Serbian). My contention is that this was continental Balkan Romance, or more specifically in the case of Macedonian, the primary Arumanian."

- from Zbigniew Golab, The Arumanian Dialect of Krushevo (Skopje, 1984).

2) "The Aromanians--Wallachs or Vlachs--are another people who have always lived about Ochrid. They were the great carriers of all the Balkans, and had a capital city of their own at Moschopolis, in Albania, above Korcha, where a printing press was established...They built roads and villages which show that they are among the most genuinely Roman of the nations which survived the fall of the empire. Perhaps only the Sards equal them. They have been shepherds, muleteers and traders, and became brigands too, but they were also great builders of towns like those on the hilltops of Italy (Oppida) with a feeling for stone excelled only in Dalmatia, where a large Aromanian element, the Morlachs (Sea Vlachs) settled."

- Firmin O'Sullivan, in The Egnatian Way (Pennsylvania, 1972).

3) "The Ilinden-Preobrazhenski Uprising appears to have attracted a large number of recruits to MRO's banner. According to Kral, it was most popular in Monastir Vilayet, with the majority of the people at least tacitly supporting it. In speaking about the Macedonian provinces, Brailsford corroborated this when he reported "there is hardly a village which has not joined the organization" in Monastir.

...Perhaps the most notable event of the rebellion was the Macedonian Revolutionary Organization's victory at Krushevo near Monastir. In those days Krushevo had a population of about 11,000, approximately two-thirds of which was Vlach. There for ten days a small force of MRO guerrillas, most of them Vlachs, held the mountaintop town of Krushevo and established a democratic republic. The Ottoman commander proved unable to take the town and had to be replaced. In the end the rebels were severely outnumbered and defeated but not before they put up a valiant struggle, even attempting to use hollowed-out cherry tree trunks as cannons.

Some 239 battles and skirmishes occurred in the several months of the Ilinden-Preobrazhenski Revolt. The major battles were fought in the Monastir Vilayet, especially round Monastir, Ohrid, Kostur, Lerin, Prespa, Prilep, Debar, and Krushevo as well as in the Strandzha area of Adrianople Vilayet. Provisional governments were established by MRO in Smilevo, Klissura, Krushevo, and Neveska -- the later three of which were Vlach towns and all of which were short-lived. MRO failed to consolidate its gains. In these regions inhabitants seemed to throw their support behind MRO with conviction, some even remaining in the villages despite the certainty that if discovered or caught by the Ottomans would take severe retribution. In mid to late August the soldiers of the sultan, with the strong support of the Greek bishop of Kostur, Karavangelis, mounted a sustained counterattack against the insurgents in the province. Ottoman troop strength was constantly increasing, and the outcome was inevitable."

- The Politics of Terror: The Macedonian Revolutionary Movements, 1893-1903 by Duncan M. Perry (University of Michigan, 1988)

4) "In all, the active ranks of the insurgent army in the Monastir province mustered as nearly as I can estimate some five thousand men... The Resna contingent was commanded by a capable chief named Arsof, and the northern bands around Krushevo were under a Vlach named Pitou Goule, who was killed in the second week of the rising.

The first three weeks of the insurrection were a period of almost unchecked triumph. The Turks seemed incapable of thinking out a plan of campaign, and, save in the three towns of Monastir, Ochrida, and Castoria, the insurgents were almost everywhere supreme. They took the three country towns of Krushevo, Klissoura, and Neveska -- all of them Vlach centres perched in the most inaccessible positions upon the mountain-side."

- Macedonia: Its Races and Their Future by H.N. Brailsford (London, 1906)


PS:

Towards the end of the 18th century Vlach settlers came to Krushevo in two waves (1769, 1788) having fled Moskopole and villages in its neighbourhood after their destruction. During 1812-1821 these migration waves were joined by additional settlers from the Grammos mountain range. Krushevo (an unimportant settlement until then) turned into a prosperous centre of crafts and trade and acquired the characteristics of an urban area, rather than that of a rural one.

Available documents state that Krushevo was mentioned for the first time in 1767 as a mezra (place with no population which has sometimes been inhabited and later on migrated, or has never been inhabited and should have been given under possession of a landowner in order to inhabit it) of the landowner Husein-Bey together with Prilep and other villages.

На Темишварском сабору 1790. десио се сукоб између Цинцара и Срба. Велики проценат богатих у Хабзбуршкој Монархији међу Цинцарима, те чињеница да је Темишвар имао значајну цинцарску мањину, утицао је на то да велики проценат представника на самом сабору буду Цинцари. Од куријалиста на сабору су учествовали Христифор Нако од Семиклуша, Марко Сервијски од Турске Кањиже, Живан Ђуричко од Модоша, Јевтимије Којић од Фиређхазе, Јован Николић од Рудне, Стеван Дамаскин од Немета, Наум Моско од Иванде, Јован Пачаџија од Медвеша и Адам Пешти. Од армалиста на сабору су били Димитрије Хаџи-Марковић и Григорије Пустај од Токаја: дакле, од 25 представника, Цинцара је било 11. Од провинцијалиста су били присутни Михаило Христић (ешкут нађварадски), Атанас Дука из Вировитице, Тома Лацковић из Копривнице, Атанасије Јанковић из Карловца, Стеван Монастерлија из Каполне. Могуће је да су Цинцари били и новосадски сенатор Василије Поповић и суботички сенатор Јован Поповић. Посрбљени Цинцари били су арадски епископ Павле Авакумовић и горњокарловачки епископ Генадије Димовић. И сам комесар сабора, Папила, био је Цинцар.

Када је сабор од богатих људи за разне потребе затражио новца, у првом реду је апеловао на Цинцаре и Грке. Ту је Нако одмах приложио 2000 форинти, Хаџи-Михали (Сисањи) 500, Моско 1000, Пачаџија 1000, а Којић је обећао 600. Уз то су и други Цинцари и Грци обећали новаца. Но, Цинцари су затражили да и они могу од своего рода коего за шчипендисте у семинариум прислати. Но, сабор им је одговорио да се чрез то план обшчества кваритсја не может, те да ће нациа (српска) и о том старатељство носит, како всјакому роду и језику из семинариума наученаго свјашченика прислати мошчи будет. Тиме је захтев Цинцара пропао, тако да су таковими увјешчетелними рјечми наобличени сушче, престали од намјерениа своего.

Изгледа да су на сабору падале и увреде према цинцарским представницима, јер се каже за Марка Сервијског (који је поднео молбу и уступио земљиште за градњу грчке школе у Новом Саду, који је био економски експерт на сабору и који је по свој прилици водио грчко-цинцарску страну на сабору) да је коекакове будаласте пројекте представљао да конгресу гнусно било слушати и тако од всјех исмјејан остао.

Од Темишварског сабора дошло је до одвајања Грка и Цинцара у свим местима од Срба, где год су Грци и Цинцари могли да издржавају своју школу и своју цркву.

Nije lepo lagati. Ako je Pupin Cincar, onda je i Putin sigurno.

Lesandar:

Nije lepo lagati. Ako je Pupin Cincar, onda je i Putin sigurno.

Kliknite za proširenje...

Михајло Пупин свакако је цинцарског порекла мећутим се изјашњавао као Србин.

Pravi Vlah:

Михајло Пупин свакако је цинцарског порекла мећутим се изјашњавао као Србин.

Kliknite za proširenje...

На "мајке ми" се не прави историја. И они македонски митови се ограничавају на Вевчане и "место родне куће Пупинових предака" које је у власништву фамилије Србиновски. Али, материјалних доказа нема, осим једне фамилије која се презива Пупиновски, то је цео основ за причу о македонском пореклу.

Esad Dzudo:

Pashu Nikola.....Pupin.....AV....ID....Marko cesid i Djuric....Gde su vlast pare moć status....nekoc i sada.

Kliknite za proširenje...

Da dodam Vesna Pešić Miki mason...nosonja glumac srbomrzaca...Goran Kičić Toma Fila
Irinej bački Porfirije...Perović iz NS...malko gi ima ali su raspoređeni tako da sa 95% kreiraju sve bitno...moguće i svi ovi lažni analitičari.

Osim Lesija tj.Branka Raduna koji je jedva dobio proracunski kruh.

Lesandar:

На "мајке ми" се не прави историја. И они македонски митови се ограничавају на Вевчане и "место родне куће Пупинових предака" које је у власништву фамилије Србиновски. Али, материјалних доказа нема, осим једне фамилије која се презива Пупиновски, то је цео основ за причу о македонском пореклу.

Kliknite za proširenje...

А шта би по теби био материјални доказ о нечијем етницитету у седамнаестом веку?

http://www.politika.rs/scc/clanak/173288/Pupinovi-su-poreklom-Vlasi

Есаде, ниси ли исто то могао написати мање увредљивим речима?

Pravi Vlah:

А шта би по теби био материјални доказ о нечијем етницитету у седамнаестом веку?

http://www.politika.rs/scc/clanak/173288/Pupinovi-su-poreklom-Vlasi

Kliknite za proširenje...

Материјални доказ у погледу Михајла Пупина је он сам, човек је оставио доста сведочанстава.

Lesandar:

Nije lepo lagati. Ako je Pupin Cincar, onda je i Putin sigurno.

Kliknite za proširenje...

pa šta iako je cincar?! mada čini mi se da se oni obično izjasne kao srbi-makedonci ali ako bi ih pitali ne bi krili nego se asimiluju. jel su to dakle ono što zovemo i "vlasima" i žive uglavnom ka rumuniji i imaju svoj jezik ili su to dve grupe?
znam za ove cincare: nušić, pašić, da li i pekić?

ok ima ovde i kolega vlah

hirajgoagain:

pa šta iako je cincar?! mada čini mi se da se oni obično izjasne kao srbi-makedonci ali ako bi ih pitali ne bi krili nego se asimiluju. jel su to dakle ono što zovemo i "vlasima" i žive uglavnom ka rumuniji i imaju svoj jezik ili su to dve grupe?
znam za ove cincare: nušić, pašić, da li i pekić?

ok ima ovde i kolega vlah

Kliknite za proširenje...

Cincari su Karavlasi. Da pojednostavim, romanizovani Grci. Ima tu i jermenskih uticaja, romanizacija iz nekoliko pravaca, smešno bi bilo reći da vode poreklo od Rimljana zato što su dve romanizacije odnosno asimilacije bile krajem srednjeg i u novom veku uz svesrdnu pomoć Vaseljenske partijaršije i novostvorene države na području Vlaške koja je otvarala škole na cincarskom jeziku u svakoj crkvi koju je otela Patrijaršija od SPC. Ko je hteo da obrazuje dete morao je da ga prepusti asimilaciji.