Одбрамбено-отаџбински рат 1992-1995

Јутро је било необично мирно. Заглушујућа тишина послије јучерашњих заглушујићих артиљеријских канонада.

Од девет часова настављена је здружена муслиманско-хрватска офанзива на цијелом купрешком ратишту, широком преко 50 километара.

Тачно у десет сати муслимани нападају српске положаје на Буковачи. Још силовитије него што су прије два дана нападали на Привију. Након десетак минута Граховљани напуштају ровове. За Граховљанима се повлаче и Шиповљани. То су војници којису претходних дана дезертирали из бригаде. Војна полиција их је ухапсила у Шипову, довела у затвор у Купресу, а јуче упутила на Буковачу. Положај на Буковачи посљедњи напуштају преостали Благајчани и бригадни диверзанти. У повлачењу Милан Кнежевић је заробљен. Војску која се повлачи са Буковаче дочекује корпусна војна полиција и на задњим рубовима шуме формира нову линију одбране.

Официр који је дошао са војном полицијом објашњава војницима да морају да издрже до сутра ујутро, јер ће те ноћи ВРС напустити Купрес. У циљу одбране комуникације Купрес-Благај, на том простору распоређена су јача оклопна средства Седме бригаде и „Пантера“. Касно поподне потпуковник Ракић долази на брда између Злосела и Растичева и извиђа терен на који ће, након све извјеснијег повлачења из Купреса, размјестити бригаду.

На јужном дијелу ратишта, након снажне артиљеријске припреме из вишецјевних бацача ракета и уз употребу тенкова, хрватске јединице напале су и заузеле Доњи Малован. Батаљон из Пете гламочке лаке пјешадијске бригаде, који је прије неколико дана преузео одбрану села, без пружања озбиљнијег отпора непријатељу, одступио је преко Дрежнице и Хрбљина према Гламочу, не обавештавајући о томе команду у Купресу.

На источном фронту најжешће борбе воде се за врх Стожера (Врана 1.758) и у шуми изнад Купрешких врата. У шумама према Вуковску (Кукавичка врата), дошло је до спајања лијевог крила муслиманске и десног крила хрватске војске. Здружени непријатељ све више стеже обруч око Купреса.

Изузетно је тешко стање на линијама фронта, посебно на дијелу према Вуковску и Рилићу, гдје команда не успијева да увеже линију и организује одбрану. Деморалисани борци скрпљени из разбијених јединица нити виде сврху даље борбе, нити представљају снагу која би могла да пружи озбиљнији отпор силно мотивисаном и вишеструко надмоћнијем непријатељу.

Одсудна одбрана града према Хрватима организује се у рејону Поганца, узвишења које се налази километар јужно од града, гдје се распоређују тенкови и праге повучени из Малована и Равног. Око 22 часа и 30 минута чета из Гламоча, која је држала положај у рејону села Кукавице, напустила је положај и запутила се према граду.

Нешто касније чета из Грахова и чета из Кључа напуштају положај у Рилићу. Исто чини и кључко-вуковски батаљон. Кључани и Вуковљани напуштају Кукавичку привију, Омар и Црни врх и крај Поганца долазе у град.

Распад система. Борци међу собом коментаришу да су спремни борити се за Купрес, али под условом да им команда ВРС гарантује да борба неће бити узалудна, да се Купрес неће препустити Хрватима. А слабе снаге које су стигле у помоћ 7.бригади упућују на закључак да ће се баш то догодити.

На наш положај на Великој Плазеници није било напада. У другом смо плану, копља се ломе око самог града. Ближила се поноћ када сам са Плазенице „нивом“ кренуо у Купрес. Са Драганом Кнежићем. На брдима прије Злосела, с лијеве стране пута, наилазимо на српски тенк. Дјелује као да је напуштен. Заустављамо се и тихо дозивамо. Послије минут из тенка излази војник.

Уморан, неиспаван, пита да ли имамо воде. Дајемо му воду и нешто хране што се затекло у возилу. Захваљује се и одлази према тенку. Само што смо прошли центар Злосела сусрећемо се колоном непознатих војника. Није пријатно. Заустављају нас и питају куда је најближи пут према Гламочу. Закључујем да су то војници из Гламоча. Очигледно бјеже.

Најближи пут за Гламоч води право, преко Стражбенице, Омара и Хрбљине. Лажем их да им је најближе да иду асфалтом, преко Растичева. Рачунам да ће тим путем наићи на војну полицију, већа је могућност да буду враћени у Купрес. Драган је укапирао шта ми је циљ, па додаје да је најбоље да ноће ту, у Злоселима. Објашњава им да постоји могућност да су након заузимања Малована Хрвати дио својих снага упутили западним рубом Купрешког поља, испод Јарма и Курљаја, са циљем да су у рејону Злосела споје са муслиманским снагама из правца Привије и Ратковина. А није да не постоји.

У Олову пункт војне полиције. Испред пункта сусрећемо чету из Грахова, која је побјегла са положаја у Рилићу.

У команди затичем команданта Другог крајишког корпуса генерала Грују Борића, команданта 7. бригаде Ракића, безбједњака капетана Брану Анђелића…Дежурни је капетан Ристић. Праве план одбране према Хрватима. Генерал Борић ми објашњава да је испред Купреса, на узвишењима код Поганца, направио бедем од прага и тенкова, па шта бог да. Каже: „Имаће усташе сутра Косово“.

Проблем је што на том сектору немамо успостављену пјешадијску линију, која би требала да буде испред оклопа. Пада одлука да су линија успостави правцем Брда – брежуљци код бензинске пумпе испод Чајуше. Генерал наређује да се на извршење тог задатка пошаље јединица из Гламоча. Прекидам га и кажем да сам ту јединицу прије пола сата срео у Злоселима.

Невјерица, псовке….Генерал, више за себе, пита шта је са Граховљанима. Кажем да су прије пола сата отишли према Злоселима. Наређује да се у потјеру за бјегунцима пошаље војна полиција, а да се у сусрет Хрватима упути кључко-вуковски батаљон. Суочен са чињеницом да не може да рачуна на чете из Гламоча и Грахова, скраћује линију одбране и помјера је ближе Купресу.

Одређује да се батаљон распореди линијом Поганац – узвишења између Злосела и Чајуше, дакле на простору на којем су већ била распоређена оклопна средства. Мислим да није прошло ни 15 минута када је неко ушао у оперативну салу и јавио да Кључани, који су се одмарали у згради Гимназије, управо напуштају град. Безбједњак Анђелић журно устаје и одлази, да покуша да их заустави.

Послије пола сата враћа се смркнут. Каже, не вриједи, нема од њих ништа. И ако их вратимо, џабе их враћамо. Исцрпљени, огорчени…. Ракић смркнут нервозно хода и углавном ништа не говори. Често излази из сале и враћа се назад.

Након тога сам отишао у зграду општине. Ходник крцат припадницима полиције, чија јединица се бори на Купрешким вратима. Дошли да се мало одморе. Под пуном ратном опремом, блатњави, седе по ходнику и канцеларијама. Неки видно под утицајем ракије. Огорчени. Главна тема: издаја Купреса. Псују Караџића, Младића, Милошевића….Међу њима видим Славка Марића, мог првог комшију.

Прву ратну жртву на Купресу.Када су 3.априла 1992. године Хрвати напали Доњи Малован, Славко, Радован Дувњак и Скерло Канлић су из Купреса у аутомобилу пошли према Маловану, да виде шта се догађа.

Прије маловањске Привије, код кафане Ране Марића, Хрвати су их дочекали ватром. Једва су сачували живе главе и у изрешетаном аутомобилу, на фелнама, вратили се у Купрес. Славко и Скерло су тешко рањени. Славка је метак погодио у груди.

У једној канцеларији затичем свог брата Митра Марића, који је предсједник општине, Ђуру Ракиту, команданта Специјалне јединице ЦСБ Бањалука и још неколико општинских функционера.

Питају ме шта има ново у команди.

Преносим да су три јединице самовољно напустиле Купрес, али да је став да се град брани. Ракита прича да су се данас на Купрешким вратима водиле борбе прса у прса, да су муслимани нападали у таласима, „као да су дрогирани“. Али је убјеђен да би само мала појачања у људству била довољна да сломимо све њихове нападе.

Поново се враћам у команду. Не журим да се вратим на Плазеницу. Битно је да стигнем прије зоре. Занима ме шта ће бити са Купресом.

У команди затичем Саву Цвјетиновића из Бијељине. Високи официр полиције РС, под чијом командом су и „Пантери“. Обојица смо изненађени овим сусретом. Познајемо се из Студентског града у Београду. Били смо добри другари. Нисмо се видјели четири године. Љубимо се.

Добијам информацију да је стигао телеграм од Ратка Младића, у којем командант Главног штаба ВРС наређује да се Купрес брани до посљедњег човјека. Јетко примјећујем да би било много боље да је умјесто телеграма послао једну бригаду.

Касније ми Ракић објашњава да у телеграму нема поменуте наредбе, већ да њиме Младић само похваљује Седму бригаду и остале јединице на истрајности којом бране Купрес.

Сазнајем и да је Ракић у току вечери појединачно разговарао са командантима свих јединица, од Малих врата до Стожерца, и са њима договорио поступак и правац повлачења јединице са положаја и из Купреса. Ако до тога дође.
Атмосфера као пред погреб. Лица смркнута. Стално се разматрају нове варијанте одбране, али у ваздуху виси чињеница да одбрана није реална.

Поноћ је прошла, ближила се зора која није могла донијети никакво добро. Чекали смо је у сендвичу широком неколико километара, између двије војске.

Мислим да је било око два сата и 30 минута када је генерал Борић сјео за сто на којем се налазила оперативна карта и позвао све да сједну. Питао нас је шта мислимо. Иако сам био најмлађи и по годинама и по чину јавио сам се први.
Предложио сам да војску у току ноћи извучемо из града, на брда иза Злосела.

Борић ме је гледао помало изненађено.

„Дуле, зар ти који си се толико, и као новинар и са пушком, борио за Купрес сада предлажеш да га напустимо?

„Нажалост, немамо избора. Према Хрватима немамо линију. Тенкови нису довољни. Простор од Поганца до Кукавичког језера је празан. Хрвати ноћас могу да уђу у град. Муслимани су ушли у Ратковине. Хрвати имају отворен пут испод Јарма према Злоселима. Можда сутра осванемо у обручу. Кажете да немамо довољно граната, да у тенковима нема горива. Можемо да имамо стотине мртвих. Ако се извучемо из града и скратимо линију имамо шансу да бар останемо на Купрешкој висоравни.

Kliknite za proširenje...

Oliver Queen:

Nista oni nikad sami nisu osvojili , povedili.
Ni oluju nisu sami uzveli , to im je poklon od Slobe, a bogami i od Radovana.
Na kraju su ovadvojica ispali mnogo losi politicari pre svega, ali dobro.
Treba reci da he Nato brutalno bombardovao sve srpske polozaje .
Takodje treba reći da je Hrvatska mogla biti presecena na pola da je to dozvoljeno u Beogradu, teska artiljerija je odvezena iz Rsk pre same akcije , aminovano iz Bg kao i iz Rs nazalost.

Sve to na stranu, oni misle da je Amerika "spasila" rs ..pa budale nisu svesne da bi tim cinom i nekom kratkotrajnom vojnom pobedom ( mada cisto sumnjam) uputili direktan poziv Srbiji da se aktivno i punom snagom umesa u sukob, a tad bi vam bila tesna croasanija a muja vrc ne bi ni bilo vise.
Ameri su to znali, kao i da oni ne bi mogli da vam pomognu u istoj meri kao do tada da ste se kompromitovali i napali dalje.

Prosto kao pasulj.

Kliknite za proširenje...

zlatko01:

slažem se, dobro da si pomenuo logistiku koja je pomogla njihovoj akciji

Kliknite za proširenje...

Sin_tisućljetne_kulture:

Čuj stari moj, već ste bili kod nas 1991...

Koji su ovo? Koji je to grad? U kojoj republici?

Kliknite za proširenje...

SStrelac:

Ti si sin tisućljetne gluposti

Ovo je bila ' 91. a ' 95. Milošević je napustio krajiške i bosanske Srbe, prepustio ih

Te ' 95. sam bio u vojsci u posebnoj jedinici bliskoj vojnoj bezbednosti, kapetan bezbednjak nam je posle operacije bljesak rekao da uskoro sledi glavna operacija na Knin u roku od par meseci i da Srbija nece NI PRSTOM DA MRDNE. Evo i danas se sećam tih reči kao da je juče bilo.

Ne zanostite se vi Hrvati da ste vojno pobedili, u stvari jeste ali to je isto kao da su Srbi sami povukli bez borbe. Miloševiću obećano izuzeće od Haškog suda, Rusija tada ravna afričkoj zemlji, Šta misliš da je Srbija tada poslala 50000 vojnika preko Drine željnih krvi.

Kliknite za proširenje...

У дневнику нема изостављених истина, скривања својих и измишљања туђих кривица и злочина и када га прочитате схватићете сав бесмисао рата.
Остаће само дивљење српским, хрватским и муслиманским јунацима који су на крајишким планинама, тамо где врхови додирују небо, водили огорчене битке на живот и смрт, са страхом од смрти и надом у победу. И жал за њиховим узалуд изгубљеним животима. За њиховом младошћу, коју су искидали рафали митраљеза, гелери бомби, тенковских и артиљеријских граната….

Kliknite za proširenje...

У дневнику нема изостављених истина, скривања својих и измишљања туђих кривица и злочина и када га прочитате схватићете сав бесмисао рата.
Остаће само дивљење српским, хрватским и муслиманским јунацима који су на крајишким планинама, тамо где врхови додирују небо, водили огорчене битке на живот и смрт, са страхом од смрти и надом у победу. И жал за њиховим узалуд изгубљеним животима. За њиховом младошћу, коју су искидали рафали митраљеза, гелери бомби, тенковских и артиљеријских граната….

Kliknite za proširenje...

Лички гусар:

Ово је го к.
Ђе су Срби цијеле Крајине и Босанске Крајине све до под Бањалуку?

Ко да нико никад није ратовао. А ратова је откад је и људи. Да ли има смисла ратовати? Имали смисла БРАНИТИ СЕ кад неко оће једноставно да те избрише?

Књига ко и свака друга море се прочитати и брез патетичног предговора. "Искидали митраљези и гранате".... Ђе су Срби Купреса данас? Побијени и истријебљени а остатци су расути по цијелој планети. Мога рођеног ђеда је баш на томе терену "искидао митраљез" и само чудом је преживио.
За 93 године никад га не чух да је жалио за тијем.
Био је поносан што се успроставио смрадовима.

Kliknite za proširenje...

SStrelac:

Ti si sin tisućljetne gluposti

Ovo je bila ' 91. a ' 95. Milošević je napustio krajiške i bosanske Srbe, prepustio ih

Te ' 95. sam bio u vojsci u posebnoj jedinici bliskoj vojnoj bezbednosti, kapetan bezbednjak nam je posle operacije bljesak rekao da uskoro sledi glavna operacija na Knin u roku od par meseci i da Srbija nece NI PRSTOM DA MRDNE. Evo i danas se sećam tih reči kao da je juče bilo.

Ne zanostite se vi Hrvati da ste vojno pobedili, u stvari jeste ali to je isto kao da su Srbi sami povukli bez borbe. Miloševiću obećano izuzeće od Haškog suda, Rusija tada ravna afričkoj zemlji, Šta misliš da je Srbija tada poslala 50000 vojnika preko Drine željnih krvi.

Kliknite za proširenje...

Лички гусар:

Извини, али - Везе с везом...
Па није то било 1995 него 1992... Не би ни Брод био узет да није било Лисице .... Мекокитци нијесу узели ништа. Иебо војску и народ који су јачи на почетку рата него на крају.... И ово се односи на све Србе, а не само НА ДИО ПО ДИО - тако омиљено Србима...

Каква је то иебена тактика држати најбољу бригаду (16.) у рововима цијели рат. Волио би то знати стварно.

Kliknite za proširenje...

Vaskolik:

Prvo Srbija nije bila u stanju ni na kakav način voditi ofenzivni ozbiljan i dugotrajan rat. Da je poslala 50000 vojnika, izgubila bi. Hrvatska je za oluju imala 200.000 ljudi pod oružjem, s mogućnošću dizanja još 100.000 u kratkom roku. Ovih 50.000 bi se gadno proveli.

Kliknite za proširenje...

KeyserSöze:

Rat je bio odbrambeni.
Ali slazem se sa tobom da je to bila ogromna greska
Vidjeli smo 1995 da muslimani i hrvati uz pomoc nato pakata i milosevicevog rezima nisu imali problem da udju i okupiraju srpska mjesta i gradove

Kliknite za proširenje...

Лички гусар:

Извини али ко тако ратује?
То нема везе са памети.
Дакле Србенде се устежу, неће да ратују како треба, а онда ови их присиле да ратују па онда пане више глава и наших и њихових и више материјални добара се уништи него да су одма засукали рукаве и "побили говна и готова ствар".

Kliknite za proširenje...

jevropa:

Prezime je najverovatnije Periz, a ne Peris. A Perizi su inace Srbi sa Kupresa.

Kliknite za proširenje...

Blau:

Има једна интересантна тема....

Наиме,као што Лички увек мудро пише,а тиче се пада Западно Крајишких општина и долазак АБиХ,ХВ и ХВО пред Бања Луку.
Евидентан је уплив западних,и војних и обавештајних структура у офанзиву на РС.
Међутим основно питање које се намеће,јесу ли имали сарадњу политичког и војног врха Републике Српске?
Зашто 6.Санска није бранила Сански Мост? Где је 7.Дрварска пред Дрваром? Зашто је елитна 16та расута на фронтовима од Возуће до Дубице ? Зашто није деловала као јединствена војна формација ?
Зашто снаге на Озрену и Возући месецима пре пада нису добили попуну,ни у оружју ни у муницији а посебно не у људству па су 2.бригаде морале да приме удар цела два корпуса непријатеља?!

Јел то била сарадња да се РС сведе испод 50% па да се седне за сто ?
Пред пропалу операцију ХВ-,,Уна 95,, по речима хрватске стране постојале су јасне смернице од Ричарда Холбрука,да се пређе река Уна и форсира правац ка Приједору,заузме град-ПРЕ МУСЛИМАНА ?! али да се Бања Лука не узима јер је она Српска и тако ће остати.
Дакле,ко је то режирао и одлучивао шта сме а шта не сме пасти и шта ће се бранити а шта неће ?

Kliknite za proširenje...

Дундурије:

Режирали "наши", тј Срби. пропаст Крајине (ширег простора, дакле РСК и Б.Крајине) је највећи доказ како пропадамо када немамо јединство и када свако мисли да ради у "свом"интересу. Команда РСК није била у Книну већ у Београду а када је простор З.Босне (Крајине) у питању изгледа да је све било договорено и да је Радован прихватио 49% и ту се поклапа његов и интерес Југославије у смислу које територије да остану Србима. Зато је нама остало Подриње и исток а учињено је све да непријатељ заузме западне крајеве. Младић више није био главно командујући, већ Радован, договорио је све са њима и на крају су га зајебали, наравно, исто тако и Милошевића. Два црногорца мисле да су најпаметнији и тргујући нашом, Српском земљом и животима, прошли су и они и ми како смо прошли. У пропасти западних дјелова Р.Српске страдало је око 1000 наших бораца, а у РСК и више с тим да су хрвати у РСК стрељали око 500 заробљених бораца СВК. Када је већ требало све да пропадне, и када је све већ било договорено, ваљало је бар мало труда уложити да то повлачење не буде хаос него повлачење. Како у Книну тако касније у Дрвару. Тога није било, и ширена је и паника и све је било стихијски. Али и да је бар мало било памети, остало би знатно више Срба живо, неухваћено и слободно, уз веће губитке нањете агресору. На крају Аркан напада и растјерује турке, да би на тај простор ушли хрвати у тзв. операцији "јужни потез". Све због процената територије и предстојећег мира и конференције. Посље хрвати пишу да су они као својом војном операцијом угрожавали Б.Луку. Збиља нема већих лажова. О пропасти западно-Крајишких општина нема књига нити радова до дана данашњег управо због тога што би се дошло до питања како и зашто се све десило, а о РСК пет књига и то све од стране аутора који су се сами сналазили за издавање. Нажалост данас Шешељ и његови манијаци узимају тапију на тему РСК. Имајући у виду шта је до сада Шешељ радио и чијим интересима је служио, трагедија се наставља.

Kliknite za proširenje...