Šta trenutno čitate - utisci i preporuke

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Zamisli, imam to. :lol:
korekcije-dzonatan_frenzen_s.jpg


Vidiš kako i Lagune ubode nešto...:rotf:
 
Poslednja izmena:
Kad smo vec kod Frenzena, procitala sam njegovu Slobodu.
3D roman, bas su ga tako okarakterisali kriticari, o svemu pise, tako da moj vam je savet da prvo procitate zabeleske o knjizi sa zadnje korice, pa tek se onda odlucite za kupovinu, jer ne verujem da je imaju po manjim bibliotekama.
Ovo pisem zato sto se nekima koje poznajem njegova ``Sloboda`` uopste nije dopala.
Ja ne mogu da uticem na potencijalne citace da je kupe... ne pitajte me zasto.
Korekcije nisam citala.

- - - - - - - - - -

goxy:
Istini za volju on je svoj imetak i zaradio od astronomskih prodaja svojih prvih knjiga pre svega Noža za razliku od drugih ''političara'' i ušao je sa lovom u političku arenu...Kvalitet dela mu svakak o opada, to se desilo i jednom Stivenu Kingu a neće njemu, ja inače ne volim te mnogo teške istorijske teme volim nešto lakše i ako je moguće da se ne dešava na o vim prostorima šta se ovde kada desilo i ko je kriv to niko ne može da raščivija...
Kliknite za proširenje...

I sa mnom je isti slucaj.
 
Trenutno citam, ili bolje, procitala sam Vrtnu zabavu (Djerdj Konrad).

Preporucujem je toplo, narocito citaocima koji vole Kisha.
Djerdj Konrad je jedini od trojice najvecih srednjoevropskih knjizevnika druge polovine dvadesetog veka
( ovo sam preuzela od jednog slavnog literarnog kriticara , a objavljeno je posle Kishove smrti)
koji je bio i ostao disident u sopstvenoj zemlji. Kundera i Kish su otisli, Kundera je bio plodonosan
samo dok je bio u otadzbini, Kish je nazalost rano umro, tako da je Konrad ostao jedini koji moze da nosi
stafetu:)

Knjiga je autbiografija, na koricama je Direrov autoportret, genijalno:)

Prevod je izuzetan, zapravo se i ne primecuje da je knjiga pisana na nekom drugom jeziku i
da je prevodjena.

Autobiografski roman mađarskog pisca Đerđa Konrada Odlazak od kuće i povratak kući pojavio se u izdanju Izdavačke kuće Arhipelag iz Beograda. Jeste ovaj roman autobiografski, ali njegovu vitalnost ne čini izuzetnost piščeve biografije, nego oni mali događaji i slike trenutaka koje autor na čudesan način predočava, sejući seme dobra u tlo najveće nevolje – rata, istrebljenja, i budeći nadu tamo gde nikakve nade više nema. Rat u ovom romanu nije apsolutni, džinovski monstrum, već ima i svoje smešne, apsurdne strane, pa i trenutke sreće, nešto sa čim se ipak može izaći na kraj. Konrad, kako je primetio jedan nemački kritičar, “u svakom paklu nalazi i nešto podnošljivo”.


http://www.arhipelag.rs/arhipelag-magazin/djerdj-konrad-intervju/
 
LPhoklica:
Koja je za vas knjiga - klasik, koji bi svako od nas trebao jednom da procita? Svaki odgovor je dobrodosao
Kliknite za proširenje...

Sve zavisi od mentalnog sklopa coveka, konkretnije psiholoskog tipa. Nekome ce odgovarati jedno, nekome nesto drugo, a to prvo ce mu biti odbojno itd. Tacno je da treba procitati sto vise da bi iskristalisao neki svoj ukus i odelio ono sto te dotice na ``visem nivou`` od onoga sto ne ostavlja nikakav trag u tebi.

Ako je tvoje pitanje sa smislom ``koja je knjiga najvise uticala na vas, ostavila taj trag``, mogao bih izdvojiti nekoliko. Mozda i najsnaznije knjiga moze da utice na coveka u periodu odrastanja, adolescencije, kada mlada osoba gradi svoje stavove i licnost, a u meni je bespogovorno u tom periodu najdublju brazdu ostavila ``Zlocin i kazna``.
 
Evo, da prozborim koju o Pekicevom ``Novom Jerusalimu``, iako nisam stigao da je zavrsim od obaveza, bar ono sto sam procitao.

U isto vreme sam bio iznenadjen i nisam. Iako se bavi dalekom istorijom (doba Kantakuzena u Vizantiji), druga polovina 14. veka, iznenadjen sam vremenom u koji smesta radnju i naravno, savrsenim poznavanjem istorije, mada se to od takvog erudite i ocekuje.

Ipak, najjaci utisak je sustina price i teme o kojoj do sada nisam razmisljao, te bih mogao da kazem da mi otvara jedan novi pogled na umetnost. Tacnije, radjanje umetnickih remek-dela. Na tako jednostavan nacin je kroz pricu sjajno oslikan odnos umetnika prema svom delu, cak i kada je u pitanju najobicniji stolar. Autor gadja u ono sto je danas tako zaboravljena bit umetnosti - remek-delo se pravi dugo i pravi se samo jednom u zivotu. Nikada vise ne moze napraviti takvo isto delo isti covek, makar to bila najbolja stolica, jer se samo jednom tako predaje njemu. I sa tim delom, umetnik prakticno zavrsava i smisao svog postojanja, ono je deo njega samog i on je deo dela samog. Svestan da je to savrsenstvo koje je postigao, od svog dela se ne moze ni odvojiti, bas zbog tog sjedinjavanja s njim.

Uz blagu zadrsku, jer citanje nisam okoncao, kao i da je rec o autoru kog favorizujem, kritika reprodukcije koja se vec u vreme autora razmahala u kulturi jasno je istaknuta.
 
Edmond_Dantès:
Evo, da prozborim koju o Pekicevom ``Novom Jerusalimu``, iako nisam stigao da je zavrsim od obaveza, bar ono sto sam procitao.

U isto vreme sam bio iznenadjen i nisam. Iako se bavi dalekom istorijom (doba Kantakuzena u Vizantiji), druga polovina 14. veka, iznenadjen sam vremenom u koji smesta radnju i naravno, savrsenim poznavanjem istorije, mada se to od takvog erudite i ocekuje.

Ipak, najjaci utisak je sustina price i teme o kojoj do sada nisam razmisljao, te bih mogao da kazem da mi otvara jedan novi pogled na umetnost. Tacnije, radjanje umetnickih remek-dela. Na tako jednostavan nacin je kroz pricu sjajno oslikan odnos umetnika prema svom delu, cak i kada je u pitanju najobicniji stolar. Autor gadja u ono sto je danas tako zaboravljena bit umetnosti - remek-delo se pravi dugo i pravi se samo jednom u zivotu. Nikada vise ne moze napraviti takvo isto delo isti covek, makar to bila najbolja stolica, jer se samo jednom tako predaje njemu. I sa tim delom, umetnik prakticno zavrsava i smisao svog postojanja, ono je deo njega samog i on je deo dela samog. Svestan da je to savrsenstvo koje je postigao, od svog dela se ne moze ni odvojiti, bas zbog tog sjedinjavanja s njim.

Uz blagu zadrsku, jer citanje nisam okoncao, kao i da je rec o autoru kog favorizujem, kritika reprodukcije koja se vec u vreme autora razmahala u kulturi jasno je istaknuta.
Kliknite za proširenje...

Pričaš o prvoj priči?
Meni se dopala Čovek koji je jeo smrt.

Kad će da čitamo Zlatno runo? Samo Čitalački klub može da me natera da počnem...:lol:
 
Edmond_Dantès:
Evo, da prozborim koju o Pekicevom ``Novom Jerusalimu``, iako nisam stigao da je zavrsim od obaveza, bar ono sto sam procitao.

U isto vreme sam bio iznenadjen i nisam. Iako se bavi dalekom istorijom (doba Kantakuzena u Vizantiji), druga polovina 14. veka, iznenadjen sam vremenom u koji smesta radnju i naravno, savrsenim poznavanjem istorije, mada se to od takvog erudite i ocekuje.

Ipak, najjaci utisak je sustina price i teme o kojoj do sada nisam razmisljao, te bih mogao da kazem da mi otvara jedan novi pogled na umetnost. Tacnije, radjanje umetnickih remek-dela. Na tako jednostavan nacin je kroz pricu sjajno oslikan odnos umetnika prema svom delu, cak i kada je u pitanju najobicniji stolar. Autor gadja u ono sto je danas tako zaboravljena bit umetnosti - remek-delo se pravi dugo i pravi se samo jednom u zivotu. Nikada vise ne moze napraviti takvo isto delo isti covek, makar to bila najbolja stolica, jer se samo jednom tako predaje njemu. I sa tim delom, umetnik prakticno zavrsava i smisao svog postojanja, ono je deo njega samog i on je deo dela samog. Svestan da je to savrsenstvo koje je postigao, od svog dela se ne moze ni odvojiti, bas zbog tog sjedinjavanja s njim.

Uz blagu zadrsku, jer citanje nisam okoncao, kao i da je rec o autoru kog favorizujem, kritika reprodukcije koja se vec u vreme autora razmahala u kulturi jasno je istaknuta.
Kliknite za proširenje...

To je jedna od onih knjiga koja te potpuno omami dok je čitaš, ali posle nekog vremena malo šta ostane u sećanju. Zapravo, skoro ništa, sem jednog nesvakidašnjeg osećaja koji je bio prisutan dok si je čitao.
Čitao sam je pre oko 6 meseci, i bio sam fasciniran. Ne samo teme kojima se bavi, već i način na koji piše... ma sve je bilo fantastično, pomalo mistično i veoma interesantno. Međutim, sad bih je ocenio nižom ocenom nego onomad. Može biti i da je do mene, da nisam čitao dovoljno pažljivo, tako da ću je pročitati opet, kad budem imao više vremena.
I da, ta prva priča je verovatno i najbolja. A pored nje obavezno pročitaj i "Čovek koji je jeo smrt", tj. priču o Francuskoj revoluciji i čoveku koji je ostao neupamćen iako je možda i najznačajnija ličnost svog perioda.


krasuljak:
Kad će da čitamo Zlatno runo? Samo Čitalački klub može da me natera da počnem...:lol:
Kliknite za proširenje...

Ako mene pitaš, kad se penzionišem, za nekih pedesetak godina. :lol:
 
Poslednja izmena:
krasuljak:
Pričaš o prvoj priči?
Meni se dopala Čovek koji je jeo smrt.

Kad će da čitamo Zlatno runo? Samo Čitalački klub može da me natera da počnem...:lol:
Kliknite za proširenje...

Da. Bukvalno sam samo toliko uspeo da progutam, s obzirom da sam citao u kasnim nocnim satima.

Фјодор:
To je jedna od onih knjiga koja te potpuno omami dok je čitaš, ali posle nekog vremena malo šta ostane u sećanju. Zapravo, skoro ništa, sem jednog nesvakidašnjeg osećaja koji je bio prisutan dok si je čitao.
Čitao sam je pre oko 6 meseci, i bio sam fasciniran. Ne samo teme kojima se bavi, već i način na koji piše... ma sve je bilo fantastično, pomalo mistično i veoma interesantno. Međutim, sad bih je ocenio nižom ocenom nego onomad. Može biti i da je do mene, da nisam čitao dovoljno pažljivo, tako da ću je pročitati opet, kad budem imao više vremena.
I da, ta prva priča je verovatno i najbolja. A pored nje obavezno pročitaj i "Čovek koji je jeo smrt", tj. priču o Francuskoj revoluciji i čoveku koji je ostao neupamćen iako je možda i najznačajnija ličnost svog perioda.


Ako mene pitaš, kad se penzionišem, za nekih pedesetak godina. :lol:
Kliknite za proširenje...

Ja sam od onih citalaca koje povremeno uhvati groznica, kad imam viska vremena i u kratkom roku, recimo, od deset-petnaest dana u stanju sam da procitam 7-8 knjiga. Onda volim da odmorim i izgustiram to sto sam procitao u mislima i ne zelim da se hvatam knjige neko vreme, bas da bih sto bolje upamtio procitano. Cini mi se to zgodnim trikom.

Sto se Zlatnog runa tice, zazirem jos uvek da se upustim u to, bas iz razloga sto nisam siguran da mogu da se posvetim tako obimnom delu stopostotno, a bilo bi mi zao da pocnem, pa pauziram ili stanem na pola. Moja prijateljica je uspela da izdvoji vreme i bila je odusevljena. Pricala mi je da je plakala kao sumanuta. Od smeha :D
 
Edmond_Dantès:
Onda volim da odmorim i izgustiram to sto sam procitao u mislima i ne zelim da se hvatam knjige neko vreme, bas da bih sto bolje upamtio procitano. Cini mi se to zgodnim trikom.
Kliknite za proširenje...

Ja se ne optrećujem time da upamtim pročitano. Dosta sam učila. Normalno da mi duže traje ono što mi se dopadne, ali mi je mnogo značajniji osećaj zadovoljstva dok čitam, što reče Fjodor. Znam, ovo nije baš za hvalu, naročito pred mladim ljudima, ali, jednostavno je tako kod mene...:rumenka:
 
krasuljak:
Ja se ne optrećujem time da upamtim pročitano. Dosta sam učila. Normalno da mi duže traje ono što mi se dopadne, ali mi je mnogo značajniji osećaj zadovoljstva dok čitam, što reče Fjodor. Znam, ovo nije baš za hvalu, naročito pred mladim ljudima, ali, jednostavno je tako kod mene...:rumenka:
Kliknite za proširenje...

Potpuno razumem. Naravno da nema sladjeg osecaja nego kad zelis da se knjiga koju citas nikada ne zavrsi. I kad zavrsis, postavis tuzno sebi pitanje ``sta sada da citam?`` Pa se vracas nazad, prelistavas i citas jos jednom pojedine delove. Onda se obicno dogodi da uzmes neku drugu u ruke i razocaras se, ne zato sto je ta knjiga losa, vec jer je prethodna bila sjajna.

Otud volim da ostavim da se slegne i da je sto duze nosim u glavi, pa kad prodje dovoljno vremena, idem u novu turu :D
 
Džulijan Barns: Nothing to Be Frightened Of / Nije to ništa strašno

Knjiga se zvanično vodi kao memoarska proza, ali spašavanje od zaborava uspomena na pretke ili vlastito djetinjstvo i mladost nije Barnsu bio primarni motiv za pisanje. Ovaj esejističko-biografski spis je pokušaj da se pisac suoči sa strahom od smrti, prolaznosti i ništavila – zapazite dvosmislenost naslova: Ništa čega bi se trebalo plašiti (Geopoetikino srpsko izdanje nije zadržalo igru riječi iz orginala). Autor svoj strah priznaje rezignirano, ali iskreno i britanski autoironično.
Podjednako konsultujući iskustva i prakse svoje krvne rodbine i duhovnih predaka i sabraće – mnogih pisaca, kompozitora i filozofa – Barns se usput bavi i ostalim velikim pitanjima života (i smrti). Nevjernik koga ne zadovoljava prirodnjački racionalizam savremenih ateista (koji nam savjetuju da, ako čeznemo za duhovnim strahopoštovanjem, uzmemo teleskop i divimo se Mliječnom putu), Barns svoje razmatranje o Bogu završava vraćajući se izvornoj opsesiji („Bog je možda mrtav, ali smrt je itekako živa!“).
Svjestan izvjesnosti kraja svega, pa i sjećanja, i uzaludnosti svih ljudskih napora („Svaki pisac ima svog posljednjeg čitaoca“), Barns, romanopisac do kraja, shvata da je ljudski život priča za koju je, kao i za svaku drugu, važnije da je lijepa, nego istinita.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Nina
Da li ste voleli da čitate školsku lektiru ?
2
Odgovora
34
Pregleda
564
mali roker
mali roker
Džudi S
Književnost Kako birate knjige koje želite da čitate?
2 3
Odgovora
58
Pregleda
986
Ortak2
O
Nina
Zdravica i zdravičarenje
Odgovora
4
Pregleda
212
Plant
P

Back
Top