Mislim da je formirane ljude veeoma tesko menjati i promeniti.Veoma tesko, gotovo nemoguce. Pod pojnom 'formiran' ljudi obicno percipiraju 'izgradjenost licnosti', svrstavajuci u to najcesce samo ono sto je dobro, kvalitetno i pozitivno u coveku, i tu prave gresku. Jer, formiranost podrazumeva i sve ono drugo, ono sto moze biti i negativno. Sad, ta negativnost moze biti: kvazi negativnost, odnosno ono sto okolina subjektivno percipira kao necije 'mane', 'greske' itd. A moze pak biti i objektivna stvarna negativnost. Sto se tice nacelnog pitanja o mogucnosti korenite, fundamentalne promene u ljudima, koliko je meni poznato postoji veci broj teorija. Recimo, po jednoj americkoj psihoanalitickoj teoriji(koja se meni btw cini najprihvatljivijom) sa kraja 70-ih godina XX veka, osobu je moguce menjati, oblikovati najdalje do 25 godine zivota. Posle toga moguce su samo usputne nadogradnje, korekcije. Sve nase mane, nedostatke i vrline(bilo one genetski stecene ili naknadno usvojene i formirane) cine esenciju nasih bica. Ili drugim recima: ono sto smo u svojoj srzi. I ta srz se posle odredjenih godina zivota vise naprosto ne moze korenito menjati. Osobu mozemo prihvatiti onakvu kakva jeste i zavoleti je kao celinu ili ne mozemo. Tu prosto nekad nema neke sredine. Korekcije, tu i tamo..da, ali korenite promene..ne. Inace, kada je vec rec o promeni...zasto ljudi toliko jedni drugima spocitavaju on klasicno 'preispitaj se menjaj se'. Ako nekome smeta necija osobina, ili navika ili nacin zivota, ili nacin razmisljanja...itd a pritom time nije niko od okoline direktno ugrozen i ne ovisi nikom zivot o koncu zbog toga...zasto ljudi ocekuju da ce promeniti nekog samo zato sto oni misle da to nesto kod tog nekog 'ne valja' i zato sto eto 'njih neka osobina kod nekog iritira'. Pa i oni imaju mozda gomilu osobina koje mogu nekog mozda da iritiraju, a; retko kad se bave svojim osobinama. Obicno se svi uvek prvo bavimo tudjim. I najzad, u medjuljudskim odnosima, preispitivanje bi trebalo da ide dvosmerno, i to je ono sto cini kompromis. I kompromis je potreban zato da bi medjuljudski odnosi kako tako funkcionisali, da bi drustvo, zajednica kako tako funkcionisali. Na grupnom planu na planu drustvene zajednce, drzave, promene progresivne promene recimo uvek su postizane pre svega silom i autoritetom zakona, zakonskih propisa. Najpre, obicaja, obicajnih normi pa potom zakona. Edukacija jeste vazna i podizanje nivoa svesti, al opet...ko to moze da procenjuje cija svest jeste a cija svest nije na progresivnom nivou. Prema tome, u drustvenim odnosima kroz istoriju ljudske civilizacije promene su se postizale pre svega nametanjem normi. Obicajnih a zatim kasnije zakonskih propisa. Inace, da se cekalo da kod svakog pojedinca 'svest sazri' za neku ideju, za neku promenu ili narocito za neki napredak, verovatno ne bi bilo pomaka dalje od pecinskog doba. S druge strane, na polju individualnih medjuljudskih odnosa promena je vezana za kompromis. Kompromis podrazumeva korekciju tu i tamo s a obe strane, a ne nekakvu ne znam kakvu epohalnu promenu. Jer ona je kod odraslih ljudi tesko izvodiva(pre svega zato sto ljudi svoje mane vremenom i s godinama vise i ne dozivljavaju kao mane, vec to pitanje najcesce potezu drugi). A inace, vecina, svi smo mi navikli tokom zivota na sebe. I prema tome, ako je vec tako kako jeste, onda zasto bi se nesto stalno preispitivali i stalno nesto korenito menjali, ako nam je dobro i sa nasim manama i sa nasim vrlinama. Bitno je samo to da svojim postojanjem i delovanjem ako je moguce sto manje ugrozavamo druge.
Зависи од спољне средине. То је неки вид прилагођавања на дату средину. 
Na osnovu iskustva neki stavovi, pogledi na svet i navike se daju promeniti i to u oba smera.
