Prvo Utah, biti ostrasceni vernik i verovati u Kosmicki Razum, nije isto. A veliki mislioci i naucnici, barem vecina, su bili deisti sto znaci da su verovali u Tvroca u Kreatora u Kosmicki razum, a ne u bublijskog Boga.
Drugo, mislim da ima jako malo ljudi koji bas ni u sta ne veruju. Naprotiv mnogi veruju ali ne na nacin kako to propisuju organizvane religije pa ih to diskvalifikuje kao vernike. Ali posto je ponekad tesko objsniti nekome da si deista, lakse je izjasniti se kao ateista.
Inace, po meni je pitanje "ima li Boga" danas više filozofsko nego religiozno.
S obzirom da se skoro sve religije ikad upisane u "registar" istorije, a i one o kojima znamo samo iz arheoloških nalaza, "bave" borbom dobra i zla, odnosno svetla i tame (i nisu sva učenja obavezno na strani dobra, ima i onih drugacijih al su u manjini), za coveka koji se iole pozabavio filozofijom, antropologijom i - konačno - samim sobom - postojanje ova dva antipoda se uopste ne dovodi u pitanje.
Coveku koji se bavio isključivo lokalnom religijom koji je naucen da razmiscja u okvirima njenih odrednica može biti strano poimanje Boga kao olicenja dobra, bez obzira na ime i/ili simbol kojim je predstavljen.
Slicno razmišljaju i ljudi koji sebe nazivaju ateistima.
I jednima i drugima Bog je "osoba" koja ima mogućnost da ih kazni ili nagradi, i oni se toj "osobi" ili priklanjaju ili suprotstavljaju, vec u zavisnosti od toga koliki im je otpor prema autoritetima ili sklonost ka oslanjanju na iste.
Ni ateisti ni vernici (onakvi vernici kakve prizeljkuju sve konfesije) ne mogu lako spoznati sustinu vere, osim ukoliko im se ne desi "dar vere", sto je poseban fenomen, opisan u mnogim spisima i na koji ni jedna religija ne polaze isključivo pravo.
Dobro i zlo kao antipodi prate nas od samih pocetaka, na ovoj ili nekoj drugoj planeti. Religijska ucenja su samo pokusaj da se covek natera/nauci da to dvoje razlikuje. Sve, ali apsolutno sve religije uce svoje vernike jednu istu stvar, samo na različite načine. Rekla bih samo da su politeističke religije bile uspešnije u ubeđivanju sledbenika da zlo zaista postoji i da su uspesnije objašnjavale postojanje dobra i zla u istoj ličnosti (što je mnogo praktičnije kod samopreispitivanja i spoznaje sveta oko sebe - dokaz: pogledajte koliko su danas tačna i aktuelna ucenja filozofa koji su nam objasnili kako sve funkcioniše još u vreme kad su vijali dečake po Olimpu... )
Elem, uprkos neverovatnom razvoju tehnologije i nauke (izostavila bih istoriju iz ovoga ) mi još uvek ne možemo da dokučimo sve NACINE RAZMENE I PROTOKA INFORMACIJA ni u nama bliskom okruzenju a ni u visim sferama.
Neke pojave mozemo samo da konstatujemo i da u njih zabezeknuto - blejimo. Za sada.
Zasto su ih Maje, na primer, posmatrale sa vise sigurnosti i razumevanja mozemo samo da pretpostavimo.
Jedna od takvih pojava je ono sto nazivamo Bozjom prisutnošću, proviđenjem, silama dobra - kako god.
Ali, na zalost i ono sto nazivamo "zlim silama", "neobjasnjivim delovanjem magija" i sto sta drugo.
Crkvenom kleru obe hrišćanske crkve zameram najviše što su iz, očigledno veoma važnih istorijskih događanja, prepunih poruka koje su čovečanstvu mogle mnogo pomoći u poimanju sebe i svog okruženja, izbacili sve što im je smetalo da udobno vladaju.
Sve što je podrazumevalo i podsticalo upotrebu mozga iz Biblije je izbačeno. Izbacivano je vekovima, kako je ko stigao i kako je u kom trenutku bilo poželjno. Na žalost, na taj način je prekinuta nit znanja i vekovna mudrost uskraćena, uglavnom, zapadnom čoveku.
Pitanje "verovanja u Boga", pri čemu se pod verovanjem podrazumeva pridržavanje određenih obreda i rituala, je po meni sasvim prevaziđeno.
Međutim, verovanje u Boga u smislu priklanjanja dobru i podržavanja istog, nikad nije bilo aktuelnije i potrebnije. Istina je da osnovna "pravila" koja religije uglavnom propisuju (u hrišćanstvu su to "zapovesti" i "grehovi" na primer) zaista predstavljaju principe "dobra".
Mislim da teza- da je najveća pobeda Sotone postojanje ateista - zvuči grubo i preteće.
Možemo da je prepravimo i da kažemo da je najveća pobeda zla sumnja da dobro i zlo kao antipodi uopšte postoje, na jednoj višoj razini, koju ne možemo odavde da uočimo. Sa tom sumnjom slabi volja da se protiv zla borimo, jer ne uviđamo potrebu za tom borbom. I to je ono što je zapravo najjače oružje zla kad se radi o ateistima - ne njihov nedostatak vere u dobro, već njihova sumnja u postojanje zla i njihovo prenabregavanje zla.
"Dobro se podrazumeva a zlo su istripovali neki ludi vernici. " To je otprilike stav većine ateista. I većina njih su dobri, normalni, veoma humani ljudi, željni znanja i objašenjenja sveta koji ih okružuje.
Pri tome, npr. hrišćanska crkva daje sve od sebe da takve ljude otera što dalje, jer u njenim učenjima nema mesta razmišljanju i kontemplaciji - samo slepom prihvatanju. No, to je već drugo pitanje.
Tako ja shvatam veru kao svest o postojanju dobra i zla i mogućnost da čovek to dvoje što jasnije razluči, u sebi i oko sebe.
Verujem da su obredi koji se praktikuju u mnogim verskim učenjima, poput uzdržavanja raznih vrsta ili čak potpune askeze, izolacije i dugotrajne molitve (meditacije) imali, osim praktičnih (uzdržavanje od hrane i sekse) i sasvim druge, transcendentne ciljeve.
Problem je što ne možeš postići viši stepen svesti kod čoveka tako što mu nametneš da radi ili mantra nešto što ne razume, ne oseća, ne želi ili da se obraća entitetu (Bog) kojeg se - plaši!!
A hrišćanstvo, onako kako je savremeno zvanično interpretirano, i Islam su jako rigidni u tome. I - puni predrasuda.
Put do spoznaje dobra, zla, njihovog međusobnog odnosa, sveta u kojem živimo i konačno nas samih u tom kontekstu je veoma suptilan proces, koji se oslanja i na našu prijemčivost, spremnost da doživimo takav uvid, naša prethodna iskustva....
Budizam sada beleži ogroman broj sledbenika na zapadu jer je njegovo učenje zdravorazumsko, razumljivo, a pravila su više "saveti" i mnogo su racionalnije i razumnije posložena - i najvažnije - objašnjena su.
I hrišćanstvo i islam se oslanjaju na "strah" kod čoveka - i unose mu ne samo strah od zla već i strah od dobra (strah od Boga a Bog je dobro), pripisujući Bogu sve radnje koje se na Zemlji dešavaju. Istočne religije ugavnom računaju na čovekov razum, ne beže od svakodnevnog prepucavanja sa zlom tj. suočavaju čoveka sa zlom u njemu i oko njega i zato su mnogo prihvaćenije.
Poseban kamen spoticanja u čovekovoj spoznaji sveta danas je upravo rigidnost savremene nauke. Od tragača za istinom naučnici su se pretvorili u robove sopstvene sujete i - još gore - robove onoga što se naziva "mišljanja zvanične naučne zajednice".
Taj trend traje poslednjih stotinjak godina, i osim težnje da se prihvati "samo ono što se može izmeriti" podrazumeva i težnju da se rezultati istraživanja na silu uklapaju u važeće teorije. Savremeni naučnici, sa izuzetkom matematičara koji su tu još i najnormalniji ali se najređe oglašavaju, su uglavnom jako, jako dobri đaci na smrt preplašeni mogućnošću da misle svojom glavom i slučajno odvale nešto čemu bi se "naučno mnjenje" moglo nasmejati.
Evo vam primer:
Arheologa Kloda Šifera je 40tih godina prošlog veka cela planeta arheologa diskreditovala kad je izneo hipotezu da je slom civilizacija Bronzanog doba nastupio zbog niza zemljotresa. Istu hipotezu je dokazao Amos Nur, geofizičar, 50 godina kasnije - opet jedva - i to su mu za vreme izlaganja ugledni naučnici demonstrativno napuštali salu, optužujući ga za "katastrofizam" i "pseudonauku". Danas ti isto što su "uvređeno izlazili" polomiše noge da sednu na voz "interdisciplinarnog pristupa arheologiji".
E, to intelektualno slepilo sa jedne i potreba (koju čak razumem) da se distanciraju od srednjevekovnih zabluda sa druge strane, odvela je gomilu pametnih ljudi u drugu vrstu jednoumlja - koju svi horski uglavnom nazivaju "ateizmom".
Tu se ateizam svodi na apriori odbacivanje svega što ne možeš da staviš na vagu ili što ne možeš da priključiš na elektrode i pustiš mu struju, i tako proizvedeni ateisti se baš nimalo ne razlikuju od španskih inkvizitora.
Tako da, uopšte ne posmatram ljude kao "vernike" i "ateiste", već kao LJUDE koji imaju ili nemaju želju da spoznaju planetu i svemir u kojem žive i kojima to manje ili više polazi za rukom. Pri tom, svi mi imamo svojevrsna lična iskustva, susrete sa dobrim ali i zlom, kojih jesmo ili nismo svesni, imamo snove, imamo hiljade znakova oko sebe i samo je pitanje na koji način ćemo ih pročitati i da li ćemo uopšte sebi dozvoliti da o njima razmišljamo ili ćemo se zadržati na bezbednoj distanci od sopstvenog mišljenja koju nam - jednako efikasno - pružaju i razna "zvanična" religijska učenja i njima suprotstavljena "savremena nauka".
idemo do 101 i nazad 
...sta da ponistim kad ja u to ne verujem ... ja inace izbegavam da psujem i to je kod mene retak slucaj ... a kad cujem vernici u kraju kako spominju boga uz skoro svaku psovku a psuju mnogo pa kad kazu dabodga mu uradio to i to 
Odavno nisam video kompletniju misao , bravo. 
