- Poruka
- 19.509
Naredba postoji. Stvarno kakve veze ima kalabic sa drzaom ? lol
Cetnici nisu saradjivali sa okupatorm, samo su se slikali za uspomenu....
-
- Popularno:
- 20.oktobar 1944 – Operacija Beograd
- Tajna opstanka Venecije stara 1.600...
- Бивша жена Синише Малог: Признао ми је...
- Da li je Ana Brnabić u stanju da shvati...
- SNS slavi 17. godina postojanja
- Preminuo general Nebojša Pavković
- Red flag na forumu Krstarica
- Da li će EU preživeti ovu zimu ili će...
- IZBORI 2026
- Veličanstven doček u Čačku: Nepregledne...
Rehabilitacija, istina o streljanju i grobu Draže Mihailovića
- Začetnik teme Koča
- Datum pokretanja
Naredba postoji. Stvarno kakve veze ima kalabic sa drzaom ? lol
Cetnici nisu saradjivali sa okupatorm, samo su se slikali za uspomenu....
- Poruka
- 30.607
Постовала си Ђуришићево писмо које је већ доказано као комунистички фалсификат али изгледа то још није стигло до тебе, нека има времена.
Какве везе има Калабић са злочином у Вранићу?Naredba postoji. Stvarno kakve veze ima kalabic sa drzaom ? lol
Cetnici nisu saradjivali sa okupatorm, samo su se slikali za uspomenu....
И шта видимо на слици? Дражу!!!!!!
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Utah ne spamuj temu bezveze i ne smaraj...sve smo to vec razmatrali nebrojeno puta, na sve falsifikate i propagandu koju postavljas odgovoreno je argumentovano, na ovoj i drugim temama pa to sto radis nema nikakve svrhe...kapiram ja tvoju potrebu da usled frustiranosti i iskompleksiranosti ''napadnes'' i ovu temu, kao svaki posten Hrvat 
ali ako te zaista tema interesuje, a cilj ti nije samo spam i zagadjivanje i trovanje tragikomicnom hrvatskom propagandom, prelistaces temu....narocito ti preporucujem sledeci tekst 
_________________________________________
Srpski doprinos pobedi nad Hitlerom
Draža i Mekdauel prilikom smotre Gorske kraljeve garde u Pranjanima, 6. septembra 1944. godine
Đeneral Draža i njegovi četnici učinili su za savezničku stvar mnogo više nego što se obično smatra, tvrdi američki pukovnik dr Robert Mekdauel
Poslednji šef jedne savezničke misije u štabu generala Draže Mihailovića, američki pukovnik dr Robert Mekdauel, u studiji “Streljanje istorije – ključna uloga Srba u Drugom svetskom ratu“ (“Poeta“ i IP “Rad“, Beograd, 2012), iznosi do sada nepoznate podatke o doprinosu četnika pobedi Saveznika. Pritom, nije reč samo o diverzijama i sabotažama radi ometanja nemačkog snabdevanja tokom Bitke za Afriku (“Bitka za snabdevanje“), već pre svega o Dražinoj opsežnoj akciji pomoći Crvenoj armiji, koja se sastojala u sabotiranju nemačkog snabdevanja za Istočni front.
Pukovnik Mekdauel na više mesta u svojoj knjizi podseća da je tokom celog rata strateški bio najvažniji istočni deo okupirane Kraljevine Jugoslavije, a tu su se nalazili četnici, dok su partizani držali nevažne obasti u Zapadnoj Bosni. Sem toga, partizani nisu pokazivali volju da se uključe u antiosovinski front. Američki pukovnik citira njihovog vođu Josipa Broza Tita, koji je 1942. godine bio zadovoljan što je sa svojom glavninom našao dovoljno zabačene krajeve u kojima ga osovinske trupe neće uznemiravati. S druge strane, ni komunisti nisu želeli da uznemiravaju Osovinu, već im je glavni cilj borba za uzimanje vlasti u zemlji nasilnim putem.
Nasuprot tome, Draža je shvatio da će rat biti rešen ako Nemci poraze Crvenu armiju pre nego što američke trupe stignu u Evropu. Naravno, on je računao da će američke trupe stići i do Jugoslavije, ali pre toga trebalo je zaustaviti nemačku glavninu na istoku. Zato je organizovao mrežu diverzanata i sabotera, ne samo u Srbiji, već i u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj. “Nemačka pretnja Rusiji je osnov svakom planiranju“, rekao je Draža Mekdauelu, precizirajući da je 1941. i 1942. postavio zadatak “da u svojim vojnim pregnućima prednost daje onima koji će najviše smanjiti nemački pritisak na Rusiju“, jer “ako bi Hitler slomio sovjetski otpor, njega više niko ne bi mogao pobediti“.
Draža je pomenuo Mekdauelu i dolazag Vilijema Donovana u Beograd 1940. godine, u svojstvu Ruzveltovog izaslanika. Donovan je rekao da će se Amerika uključiti u rat, na osnovu čega je Draža procenio da će Nemačka biti pobeđena 1944. ili 1945. Mekdauel nastavlja:
“Ali, general je bio uveren da, ukoliko bi se sovjetski vojni ili politički otpor Nemačkoj skršio pre delotvorne američke intervencije na evropskom ratištu, nikakvo angažovanje savezničkih vojnih kapaciteta ne bi potom sprečilo uključivanje ne samo istočne Evrope već i velikog dela Rusije u Hitlerov Rajh. Tada bi, bez obzira da li bi Hitler postojao ili ne, taj novi nemački sistem vladavine trajao bar jedno pokoljenje.“
Američki pukovnik zatim citira Dražu:
“Da bi jugoslovenski otpor Nemcima bio dovoljno snažan da bude od značaja za sovjetski i britanski otpor nemačkim ofanzivama 1941. i 1942, morali smo da projektujemo svoju ofanzivnu ulogu i izvan granica Jugoslavije i da postanemo bitan deo šire balkanske strategije. A to bi sprečilo Staljina ili bilo kog drugog sovjetskog vođu da nemački poraz iskoristi za nametanje sovjetske prevlasti Istočnoj i Centralnoj Evropi.“
Mekdauel u nastavku citira profesora Roberta Li Vulfa, koji je pisao: “Mihailović je pregovarao sa nacionalistima u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji i Grčkoj“.
Ovaj podatak je poznat našoj istoriografiji. Preciznije rečeno, ne samo što je pregovarao, nego je imao oficire zadužene za rad sa pokretima otpora, odnosno antiosovinskim elementima u vojnim i državnim aparatima navedenih zemalja. Takođe, u Rumunije je postojao Ravnogorski odbor, sastavljen od pripadnika srpske nacionalne manjine. Međutim, do sada nije bilo podataka o diverzantsko-saboterskim grupama u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj. Mekdauel nastavlja:
“Ne zalazeći u detalje, general Mihailović mi je dalje rekao da su napadi na nemačke komunikacije, rečni saobraćaj Dunavom, i na sistem pruga bitnih za operacije u Južnoj Rusiji i na Istočnom Mediteranu bile njegov osnovni cilj u tim kontaktima. Preko naših specijalnih obaveštajnih izvora, već smo znali da je general isprva prosto nastojao da ohrabri te grupe izvan granica Jugoslavije da preduzimaju organizovane sabotaže. No pošto je, sa izuzetkom Grčke, malo toga preduzeto, general je bio prinuđen da sam osnuje ilegalne organizacije u tim zemljama. Prema našim posebnim izvorima, u tom radu on se u svakoj od tih zemalja oslanjao na ljude i grupe sa kojime je delio nadu da će doći do stvaranja jugoistočne federacije ili konfederacije.“
Pukovnik Mekdauel piše da je glavni železnički čvor za snabdevanje osovinskih snaga na Istočnom frontu bila Budimpešta, odakle su železničke kompozicije – preko Rumunije, Srbije i Bugarske – odlazile direktno prema Rusiji ili prema Crnom moru. Naglašavajući značaj Dunava za snabdevanje Nemaca, Mekdauel kaže:
“Najznačajniji doprinos generala Mihailovića bila su dejstva njegovih ilegalaca u jugoistočnoj Mađarskoj, jugozapadnoj i središnjoj Rumuniji i zapadnoj i centralnoj Bugarskoj, kuda su prolazile glavne nemačke linije komunikacija. Sve te mnogobrojne tajne pomesne grupe su se sastojale od prevashodno domaćih ljudi. Međutim, te mreže su nastale i mogle da dejstvuju isključivo zahvaljujući hrabrosti i požrtvovanju Srba u Srbiji, kadrih da se uz sve bilo otvorene bilo tajne ofanzivne operacije, nose sa neprekidnim protivnapadima glavnih nemačkih okupacionih snaga stacioniranih u Srbiji, kao i satanskim merama nacističkih stručnjaka za suzbijanje otpora.“
Ove informacije saznala je američka obaveštajna služba za Sredozemlje, u čijem štabu se pukovnik Mekdauel nalazio do upućivanja u Dražin štab, a potvrdila ih je jevrejska “vlada u senci“. Mekdauel nastavlja:
“Došao sam u dodir sa članovima cionističke ‘vlade u senci’ za Palestinu, kao što su bili Ben Gurion, Šerek, Horovic i Zaslani. Oni su me obavestili da u okupiranoj Srednjoj i Jugoistočnoj Evropi postoji jaka ilegalna jevrejska organizacija za spasavanje njihovih sunarodnika i da se već neko vreme uspešno služi postojećim crnoberzijanskim i krijumčarskim kanalima na tim područjima. Cionisti su, naime, imali tačne uvide da su te ilegalne grupe uspele da prožmu određen broj lokalnih pronemačkih organizacija uspostavljenih da Nemcima pomažu pri eksploataciji tih krajeva, na taj način se osposobivši za obaveštajni rad i sabotaže protiv Nemaca, što je moglo biti od znatne koristi Saveznicima. Podatke dobijene od cionista proverio sam preko naših drugih kanala i utvrdio da su tačni. Kroz svoju tajnu službu cionisti su nam, zauzvrat, potvrđivali istinitost naših saznanja o sabotažama generala Mihailovića, obaveštavajući nas da i on pri tom koristi pomesne švercere i crnoberzijance.“
Šef te jevrejske vlade bio je Ben Gurion, a za tajne operacije bio je zadužen Zaslani, s kojim se Mekdauel prvi put sreo krajem 1942, u vreme kada je Golda Meir, buduća premijerka Izraela, ponudila Stejt departmentu jevrejsku vojnoobaveštajnu pomoć u okupiranoj Evropi.
Opšti Mekdauelov zaključak glasi:
“Kada se razmotri suština i osnovni činioci, Hitlerov poraz u Drugom svetskom ratu po svemu sudeći posledica je dva povezana iako različita momenta. Prvi je sasvim očito to da ni Britanci ni sovjetska Rusija nisu poklekli pod početnom nemačkom navalom kako je Hitler očekivao. Ali odmah za njom po važnosti je uglavnom prećutana činjenica da 1941. i 1942. nemačke armije nisu postigle dva glavna Hitlerova strateška cilja: da zaposednu sirovinsku bazu južne Rusije, Kavkaza i centralne Azije, i da sa Kavkaza i Istočnog Mediterana zauzmu Bliski i Srednji Istok i krenu ka Indiji – te da zahvaljujući tim vojnim pobedama prinude Rusiju i Britaniju na mir. Pre nego što je počela 1943, ni nade ni prilike za to više nije bilo. Za neuspeh ogromnog nemačkog napora da 1941. i 1942. obave te zadatke u najvećoj meri zaslugu valja pripisati izvanrednoj odbrani ruskih i britanskih trupa, uprkos ogromnih i raznovrsnih teškoća. Ali, kako je već istaknuto, a o čemu će biti više reči kasnije – pripadnici ruske i britanske vojske i sam Hitler ključnu ulogu za Hitlerov poraz pripisuju otvorenim i tajnim vojnim poduhvatima protiv vitalnih nemačkih linija snabdevanja u Jugoistočnoj Evropi – delom generala Draže Mihailovića i njegovih pretežno srpskih nacionalnih snaga. Moram takođe naglasiti da je 1941. i 1942, na vrhuncu nemačkih ofanziva na Istoku, uloga pokreta otpora u Jugoslaviji i na Jugoistoku uopšte poprimila zaista strateški i taktički značaj, dok je 1943. i 1944 – kada je otpor u Jugoslaviji dobio veliki ali iskrivljeni publicitet – njegova uloga bila svedena na skroman taktički doprinos nemačkom slomu.“
ali ako te zaista tema interesuje, a cilj ti nije samo spam i zagadjivanje i trovanje tragikomicnom hrvatskom propagandom, prelistaces temu....narocito ti preporucujem sledeci tekst _________________________________________
Srpski doprinos pobedi nad Hitlerom
Draža i Mekdauel prilikom smotre Gorske kraljeve garde u Pranjanima, 6. septembra 1944. godine
Đeneral Draža i njegovi četnici učinili su za savezničku stvar mnogo više nego što se obično smatra, tvrdi američki pukovnik dr Robert Mekdauel
Poslednji šef jedne savezničke misije u štabu generala Draže Mihailovića, američki pukovnik dr Robert Mekdauel, u studiji “Streljanje istorije – ključna uloga Srba u Drugom svetskom ratu“ (“Poeta“ i IP “Rad“, Beograd, 2012), iznosi do sada nepoznate podatke o doprinosu četnika pobedi Saveznika. Pritom, nije reč samo o diverzijama i sabotažama radi ometanja nemačkog snabdevanja tokom Bitke za Afriku (“Bitka za snabdevanje“), već pre svega o Dražinoj opsežnoj akciji pomoći Crvenoj armiji, koja se sastojala u sabotiranju nemačkog snabdevanja za Istočni front.
Pukovnik Mekdauel na više mesta u svojoj knjizi podseća da je tokom celog rata strateški bio najvažniji istočni deo okupirane Kraljevine Jugoslavije, a tu su se nalazili četnici, dok su partizani držali nevažne obasti u Zapadnoj Bosni. Sem toga, partizani nisu pokazivali volju da se uključe u antiosovinski front. Američki pukovnik citira njihovog vođu Josipa Broza Tita, koji je 1942. godine bio zadovoljan što je sa svojom glavninom našao dovoljno zabačene krajeve u kojima ga osovinske trupe neće uznemiravati. S druge strane, ni komunisti nisu želeli da uznemiravaju Osovinu, već im je glavni cilj borba za uzimanje vlasti u zemlji nasilnim putem.
Nasuprot tome, Draža je shvatio da će rat biti rešen ako Nemci poraze Crvenu armiju pre nego što američke trupe stignu u Evropu. Naravno, on je računao da će američke trupe stići i do Jugoslavije, ali pre toga trebalo je zaustaviti nemačku glavninu na istoku. Zato je organizovao mrežu diverzanata i sabotera, ne samo u Srbiji, već i u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj. “Nemačka pretnja Rusiji je osnov svakom planiranju“, rekao je Draža Mekdauelu, precizirajući da je 1941. i 1942. postavio zadatak “da u svojim vojnim pregnućima prednost daje onima koji će najviše smanjiti nemački pritisak na Rusiju“, jer “ako bi Hitler slomio sovjetski otpor, njega više niko ne bi mogao pobediti“.
Draža je pomenuo Mekdauelu i dolazag Vilijema Donovana u Beograd 1940. godine, u svojstvu Ruzveltovog izaslanika. Donovan je rekao da će se Amerika uključiti u rat, na osnovu čega je Draža procenio da će Nemačka biti pobeđena 1944. ili 1945. Mekdauel nastavlja:
“Ali, general je bio uveren da, ukoliko bi se sovjetski vojni ili politički otpor Nemačkoj skršio pre delotvorne američke intervencije na evropskom ratištu, nikakvo angažovanje savezničkih vojnih kapaciteta ne bi potom sprečilo uključivanje ne samo istočne Evrope već i velikog dela Rusije u Hitlerov Rajh. Tada bi, bez obzira da li bi Hitler postojao ili ne, taj novi nemački sistem vladavine trajao bar jedno pokoljenje.“
Američki pukovnik zatim citira Dražu:
“Da bi jugoslovenski otpor Nemcima bio dovoljno snažan da bude od značaja za sovjetski i britanski otpor nemačkim ofanzivama 1941. i 1942, morali smo da projektujemo svoju ofanzivnu ulogu i izvan granica Jugoslavije i da postanemo bitan deo šire balkanske strategije. A to bi sprečilo Staljina ili bilo kog drugog sovjetskog vođu da nemački poraz iskoristi za nametanje sovjetske prevlasti Istočnoj i Centralnoj Evropi.“
Mekdauel u nastavku citira profesora Roberta Li Vulfa, koji je pisao: “Mihailović je pregovarao sa nacionalistima u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji i Grčkoj“.
Ovaj podatak je poznat našoj istoriografiji. Preciznije rečeno, ne samo što je pregovarao, nego je imao oficire zadužene za rad sa pokretima otpora, odnosno antiosovinskim elementima u vojnim i državnim aparatima navedenih zemalja. Takođe, u Rumunije je postojao Ravnogorski odbor, sastavljen od pripadnika srpske nacionalne manjine. Međutim, do sada nije bilo podataka o diverzantsko-saboterskim grupama u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj. Mekdauel nastavlja:
“Ne zalazeći u detalje, general Mihailović mi je dalje rekao da su napadi na nemačke komunikacije, rečni saobraćaj Dunavom, i na sistem pruga bitnih za operacije u Južnoj Rusiji i na Istočnom Mediteranu bile njegov osnovni cilj u tim kontaktima. Preko naših specijalnih obaveštajnih izvora, već smo znali da je general isprva prosto nastojao da ohrabri te grupe izvan granica Jugoslavije da preduzimaju organizovane sabotaže. No pošto je, sa izuzetkom Grčke, malo toga preduzeto, general je bio prinuđen da sam osnuje ilegalne organizacije u tim zemljama. Prema našim posebnim izvorima, u tom radu on se u svakoj od tih zemalja oslanjao na ljude i grupe sa kojime je delio nadu da će doći do stvaranja jugoistočne federacije ili konfederacije.“
Pukovnik Mekdauel piše da je glavni železnički čvor za snabdevanje osovinskih snaga na Istočnom frontu bila Budimpešta, odakle su železničke kompozicije – preko Rumunije, Srbije i Bugarske – odlazile direktno prema Rusiji ili prema Crnom moru. Naglašavajući značaj Dunava za snabdevanje Nemaca, Mekdauel kaže:
“Najznačajniji doprinos generala Mihailovića bila su dejstva njegovih ilegalaca u jugoistočnoj Mađarskoj, jugozapadnoj i središnjoj Rumuniji i zapadnoj i centralnoj Bugarskoj, kuda su prolazile glavne nemačke linije komunikacija. Sve te mnogobrojne tajne pomesne grupe su se sastojale od prevashodno domaćih ljudi. Međutim, te mreže su nastale i mogle da dejstvuju isključivo zahvaljujući hrabrosti i požrtvovanju Srba u Srbiji, kadrih da se uz sve bilo otvorene bilo tajne ofanzivne operacije, nose sa neprekidnim protivnapadima glavnih nemačkih okupacionih snaga stacioniranih u Srbiji, kao i satanskim merama nacističkih stručnjaka za suzbijanje otpora.“
Ove informacije saznala je američka obaveštajna služba za Sredozemlje, u čijem štabu se pukovnik Mekdauel nalazio do upućivanja u Dražin štab, a potvrdila ih je jevrejska “vlada u senci“. Mekdauel nastavlja:
“Došao sam u dodir sa članovima cionističke ‘vlade u senci’ za Palestinu, kao što su bili Ben Gurion, Šerek, Horovic i Zaslani. Oni su me obavestili da u okupiranoj Srednjoj i Jugoistočnoj Evropi postoji jaka ilegalna jevrejska organizacija za spasavanje njihovih sunarodnika i da se već neko vreme uspešno služi postojećim crnoberzijanskim i krijumčarskim kanalima na tim područjima. Cionisti su, naime, imali tačne uvide da su te ilegalne grupe uspele da prožmu određen broj lokalnih pronemačkih organizacija uspostavljenih da Nemcima pomažu pri eksploataciji tih krajeva, na taj način se osposobivši za obaveštajni rad i sabotaže protiv Nemaca, što je moglo biti od znatne koristi Saveznicima. Podatke dobijene od cionista proverio sam preko naših drugih kanala i utvrdio da su tačni. Kroz svoju tajnu službu cionisti su nam, zauzvrat, potvrđivali istinitost naših saznanja o sabotažama generala Mihailovića, obaveštavajući nas da i on pri tom koristi pomesne švercere i crnoberzijance.“
Šef te jevrejske vlade bio je Ben Gurion, a za tajne operacije bio je zadužen Zaslani, s kojim se Mekdauel prvi put sreo krajem 1942, u vreme kada je Golda Meir, buduća premijerka Izraela, ponudila Stejt departmentu jevrejsku vojnoobaveštajnu pomoć u okupiranoj Evropi.
Opšti Mekdauelov zaključak glasi:
“Kada se razmotri suština i osnovni činioci, Hitlerov poraz u Drugom svetskom ratu po svemu sudeći posledica je dva povezana iako različita momenta. Prvi je sasvim očito to da ni Britanci ni sovjetska Rusija nisu poklekli pod početnom nemačkom navalom kako je Hitler očekivao. Ali odmah za njom po važnosti je uglavnom prećutana činjenica da 1941. i 1942. nemačke armije nisu postigle dva glavna Hitlerova strateška cilja: da zaposednu sirovinsku bazu južne Rusije, Kavkaza i centralne Azije, i da sa Kavkaza i Istočnog Mediterana zauzmu Bliski i Srednji Istok i krenu ka Indiji – te da zahvaljujući tim vojnim pobedama prinude Rusiju i Britaniju na mir. Pre nego što je počela 1943, ni nade ni prilike za to više nije bilo. Za neuspeh ogromnog nemačkog napora da 1941. i 1942. obave te zadatke u najvećoj meri zaslugu valja pripisati izvanrednoj odbrani ruskih i britanskih trupa, uprkos ogromnih i raznovrsnih teškoća. Ali, kako je već istaknuto, a o čemu će biti više reči kasnije – pripadnici ruske i britanske vojske i sam Hitler ključnu ulogu za Hitlerov poraz pripisuju otvorenim i tajnim vojnim poduhvatima protiv vitalnih nemačkih linija snabdevanja u Jugoistočnoj Evropi – delom generala Draže Mihailovića i njegovih pretežno srpskih nacionalnih snaga. Moram takođe naglasiti da je 1941. i 1942, na vrhuncu nemačkih ofanziva na Istoku, uloga pokreta otpora u Jugoslaviji i na Jugoistoku uopšte poprimila zaista strateški i taktički značaj, dok je 1943. i 1944 – kada je otpor u Jugoslaviji dobio veliki ali iskrivljeni publicitet – njegova uloga bila svedena na skroman taktički doprinos nemačkom slomu.“
Poslednja izmena:
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Sledi još jedna Mekdauelova sinteza:
“Od 1941. do 1944, i otvoreno i tajno nacionalne snage su sa umećem i odlučnošću protiv nemačke okupacije vodile ono što sovjetska doktrina naziva `partizanskim ratom` a mi `gerilskim`. U Jugoslaviji te snage bile su pod neposrednom i zvaničnom komandom generala Draže Mihailovića. I u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj tokom većeg dela rata vršene su sabotaže velikog strateškog i taktičkog značaja, kako protiv nemačke eksploatacije domaćih resursa tako i protiv vitalnog vojnog saobraćaja železnicom i Dunavom, neophodnog za snabdevanje glavnih nemačkih ofanzivnih vojnih sektora u Rusiji, na Istočnom Mediteranu i u Severnoj Africi. Te sabotaže, uz one u Jugoslaviji, organizovao je srpski general Mihailović, pod čijom su kontrolom i bile – mada su organizaciono i iz bezbednosnih razloga bile odvojene od delovanja nacionalnih snaga u samoj Jugoslaviji.
Što je još važnije, te tajne operacije činile su nezamenljiv deo generalovog strateškog koncepta da se Hitler porazi na ruskom frontu, a da Jugoslavija tome doprinese sabotažama na nemačkim komunikacijama Dunavom i železnicom kroz Jugoistok.“
Savezničke vojne službe imale su dokaze da su Nemci bili izloženi ometanju ili prekidu podrške svojim frontovima duž linije Budimpešta – Beograd – Solun, “a naročito istočno od nje“, kako u Srbiji, tako i u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj. Svim sabotažama i diverzijama rukovodio je “srpski tajni štab u samom Beogradu“. S obzirom da su akcije izvođene uz pomoć crnoberzijanaca i švercera, koje je angažovao Draža, Mekdauel sumnja da će se naći dokumentovani izvori koji bi ovo potvrdili. Njemu je, kao “važan izuzetak“, poznat dokument o otmici dunavskih pilota od strane četnika, kako ne bi radili za Nemce. Takođe navodi da je njemu, kao i ranije pukovniku Albertu Sajcu, Draža posvedočio kako je došao do velikih količina nemačkog materijala uz pomoć profesionalih švercera i crnoberzijanaca, koji su prodrli u neku od lokalnih nemačkih organizacija.
Šverceri i crnoberzijanci su sve ovo svakako radili za novac. Sem po logici stvari, to možemo zaključiti i na osnovu niza poznatih Dražinih naredbi iz 1942. i 1943. godine da se i u Srbiji isplaćuju premije za uspešno izvedene diverzije i sabotaže.
Mekdauel zatim citira Sajca, koji je inače bio specijalista za gerilski rat:
“Ne mogu da zaboravim njegovu (Dražinu) veličanstvenu borbu tokom tih mračnih dana kada je Romel bezmalo ušao u Aleksandriju… Tada su svi četnički napori bili posvećeni zaprečavanju, blokiranju i sabotaži pruga u Moravskoj dolini koje su vodile do Soluna i Afrike… Nacionalisti su znali da ubrzani tempo rata od njih zahteva da stalno pritiskaju Nemce i Bugare tako da im budu potrebne čitave divizije da zaštite svoje razvučene linije komunikacije. Te linije protezale su se do Grčke i Afrike, išle kroz Bugarsku i Rumuniju, do Južne Rusije. Pritisak nacionalista lišavao ih je mesa, ribe, drvene građe, duvana i ruda neophodnih za snabdevanje njihovih rastegnutih frontova“.
Mekdauel se zatim poziva na “specijalne izvore“ američkih obaveštajnih službi, koji su saznali da je nemačka komanda u Beogradu smatrala četnike i njihove zagranične saveznike “odgovornim za vrlo ozbiljno smanjenje snabdevanja svojih trupa na frontovima“.
Za svaki slučaj, on napominje kako nema nikakvih saznanja da je “za vreme rata bilo neposrednog kontakta između generala Mihailovića i Sovjeta.“ Međutim, Sovjeti su na Balkanu imali sopstvenu obaveštajnu službu, nezavisnu od jugoslovenskih komunista, koja ih je obavestila o aktivnosti četnika i neaktivnosti partizana. To je bio razlog što je Staljin 1942. i 1943. podigao odnose sa Kraljevinom Jugoslavijom na viši nivo i što je hteo da pošalje vojnu misiju kod Draže, a ne kod partizana (što je učinio tek 1944, posle Britanaca i na njihov nagovor).
Čerčil je u svojim “Memorima“ zasluge za nemački neuspeh na Istočnom frontu pripisivao “iskuljčivo srpskom puču u Beogradu i potonjoj nemačkoj invaziji Jugoslavije 1941“, piše Mekdauel. Ali, bilo je poznato da je britanski premijer “privatno sa velikim uvažavanjem govorio o neobično važnom učinku Mihailovićevih otvorenih i tajnih vojnih dejstava tokom 1942“, svedoči Mekdauel. Neki saveznički komandanti, među kojima i Ajzenhauer, javno su rekli to što je Čerčil prećutao. General Patrik Harli, izaslanik predsednika Ruzvelta na Srednjem Istoku, potvrdio je proleća 1943. Mekdauelu da poruke koje su saveznički komandanti upućivali Draži nisu bile kurtoazne, a to mu je posle rata rekao i general Donovan, naglašavajući da je srećan što su Amerikanci barem tada “i zvanično priznali srpske zasluge za ukupan ratni napor“.
Mekdauel citira i nemačke ratne i poratne izvore, među kojima i izjavu Nojhauzena na suđenju u Beogradu 1947. godine, da su “Mihailovićevi ljudi“ u ogromnoj meri smanjili priliv proizvoda kakav su Nemci očekivali za svoju ratnu mašineriju. Citira i bivšeg kanadskog pilota, istraživača Dejvida Martina, koji je na osnovu izjava britanskih zvaničnika pisao:
“Na hiljade potvrđenih svedočanstava o sabotažama i pljačkama vozova koje su izveli Mihailovićevi ljudi dostavljeno je savezničkim vladama. Teretni vagoni su ispadali iz stroja posle samo dva meseca, lokomotive se neobjašnjivo kočile, furgoni pristizali na odredišta zapečaćeni – ali prazni, fabričke mašine se redovno kvarile… Proizvođene su lažne bombe, pruge zatvarane pod izgovorom da predstoji bombardovanje – to su bile metode četničkih gerilaca. Kada je bilo strateški potrebno, mostovi su potpuno razarani i preduzimane velike akcije uprkos masovnih nemačkih odmazdi. O takvim dejstvima postoje mnogobrojni zapisi, od 1941. do jeseni 1944.“
Sve to je skupo koštalo srpski narod. “Na osnovu svega što znam, ne vidim razloga da sumnjam u tvrdnju da su Srbi pretrpeli najveće gubitke po glavi stanovnika od svih evropskih naroda, osim kožda Poljaka“, navodi Mekdauel, nastavljajući:
“Tokom 1941. i do polovine 1942. – kada je, po njegovoj proceni, Sovjetima pretio krah koji je mogao produžiti i proširiti Hitlerovu dominaciju nad Evropom – general je žrtvovao svoje civile zajedno sa vojskom. U skladi sa njemu svojstvenom skromnošću, nikad nije tvrdio ono što ću kao činjenicu izložiti u ovoj studiji, to jest da su te žrtve preokrenule opštu situaciju na frontu u korist Saveznika, što su i Hitler i saveznički komandanti na terenu smatrali zaslugom Srba i generala Mihailovića.“
Zato američki pukovnik zaključuje: “Gledajući unazad, stoga, posle mnogo razmišljanja, shvatio sam da bi u bilo kojoj istinski sveobuhvatnoj i definitivnoj istoriji Drugog svetskog rata 1942. trebalo da bude opisana kao `godina velike jugoslovenske ili srpske kontraofanzive`.“
Kakav zaključak se može izvesti na osnovu Mekdauelove knjige?
(Neo)komunisti je ili prećutkuju ili osporavaju, što je razumljivo, jer sadrži sve apsolutno suprotno onome u šta oni veruju. Razlog što je samo ne prećutkuju – već je dakle i osporavaju – je taj što Mekdauel ne navodi dovoljno dokumenata, tj. više piše po sećanju. To je zanimljivo, pošto je njegov legat na Stanford univerzitetu veoma bogat. Mekdauel je podržavao Dražu i kada se zapadna politika potpuno okrenula, zbog čega je snosio posledice – izgleda čak toliko da nije raspolagao ni sopstvenom arhivom. A ovu knjigu, inače, nije uspeo da objavi u Americi (srpsko izdanje je jedino).
Pre nekoliko godina, istoričar Aleksandar Dinčić je pronašao nemački dokument o četničkoj diverzantskoj Grupi “Gordon“. Nemci su sabrali da je ova grupa tokom 1942. i 1943. izvela neverovatnih 1.499 diverzija i sabotaža na železnici, što je po svoj prilici rekord u Drugom svetskom ratu uopšte. Taj dokument (neo)komunisti samo prećutkuju, jer bi bilo neozbiljno osporavati navedeni nemački dokument. A da je neko pomenuo tako visoku brojku diverzija i sabotaža – i to samo od jedne od mnogih četničkih grupa – ne navodeći pritom dokument, kod (neo)komunista bi prošao isto kao Mekdauelova knjiga.
Zato, knjigu “Streljanje istorije – ključna uloga Srba u Drugom svetskom ratu“ treba shvatiti ozbiljno, a takođe i nastaviti istraživanja u ovom pravcu, kako u Mekdauelovom legatu, tako i na drugim mestima. (“Sloboda“, Čikago, 10. maj 2012.)
http://www.pogledi.rs/srpski-doprinos-pobedi-nad-hitlerom/
“Od 1941. do 1944, i otvoreno i tajno nacionalne snage su sa umećem i odlučnošću protiv nemačke okupacije vodile ono što sovjetska doktrina naziva `partizanskim ratom` a mi `gerilskim`. U Jugoslaviji te snage bile su pod neposrednom i zvaničnom komandom generala Draže Mihailovića. I u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj tokom većeg dela rata vršene su sabotaže velikog strateškog i taktičkog značaja, kako protiv nemačke eksploatacije domaćih resursa tako i protiv vitalnog vojnog saobraćaja železnicom i Dunavom, neophodnog za snabdevanje glavnih nemačkih ofanzivnih vojnih sektora u Rusiji, na Istočnom Mediteranu i u Severnoj Africi. Te sabotaže, uz one u Jugoslaviji, organizovao je srpski general Mihailović, pod čijom su kontrolom i bile – mada su organizaciono i iz bezbednosnih razloga bile odvojene od delovanja nacionalnih snaga u samoj Jugoslaviji.
Što je još važnije, te tajne operacije činile su nezamenljiv deo generalovog strateškog koncepta da se Hitler porazi na ruskom frontu, a da Jugoslavija tome doprinese sabotažama na nemačkim komunikacijama Dunavom i železnicom kroz Jugoistok.“
Savezničke vojne službe imale su dokaze da su Nemci bili izloženi ometanju ili prekidu podrške svojim frontovima duž linije Budimpešta – Beograd – Solun, “a naročito istočno od nje“, kako u Srbiji, tako i u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj. Svim sabotažama i diverzijama rukovodio je “srpski tajni štab u samom Beogradu“. S obzirom da su akcije izvođene uz pomoć crnoberzijanaca i švercera, koje je angažovao Draža, Mekdauel sumnja da će se naći dokumentovani izvori koji bi ovo potvrdili. Njemu je, kao “važan izuzetak“, poznat dokument o otmici dunavskih pilota od strane četnika, kako ne bi radili za Nemce. Takođe navodi da je njemu, kao i ranije pukovniku Albertu Sajcu, Draža posvedočio kako je došao do velikih količina nemačkog materijala uz pomoć profesionalih švercera i crnoberzijanaca, koji su prodrli u neku od lokalnih nemačkih organizacija.
Šverceri i crnoberzijanci su sve ovo svakako radili za novac. Sem po logici stvari, to možemo zaključiti i na osnovu niza poznatih Dražinih naredbi iz 1942. i 1943. godine da se i u Srbiji isplaćuju premije za uspešno izvedene diverzije i sabotaže.
Mekdauel zatim citira Sajca, koji je inače bio specijalista za gerilski rat:
“Ne mogu da zaboravim njegovu (Dražinu) veličanstvenu borbu tokom tih mračnih dana kada je Romel bezmalo ušao u Aleksandriju… Tada su svi četnički napori bili posvećeni zaprečavanju, blokiranju i sabotaži pruga u Moravskoj dolini koje su vodile do Soluna i Afrike… Nacionalisti su znali da ubrzani tempo rata od njih zahteva da stalno pritiskaju Nemce i Bugare tako da im budu potrebne čitave divizije da zaštite svoje razvučene linije komunikacije. Te linije protezale su se do Grčke i Afrike, išle kroz Bugarsku i Rumuniju, do Južne Rusije. Pritisak nacionalista lišavao ih je mesa, ribe, drvene građe, duvana i ruda neophodnih za snabdevanje njihovih rastegnutih frontova“.
Mekdauel se zatim poziva na “specijalne izvore“ američkih obaveštajnih službi, koji su saznali da je nemačka komanda u Beogradu smatrala četnike i njihove zagranične saveznike “odgovornim za vrlo ozbiljno smanjenje snabdevanja svojih trupa na frontovima“.
Za svaki slučaj, on napominje kako nema nikakvih saznanja da je “za vreme rata bilo neposrednog kontakta između generala Mihailovića i Sovjeta.“ Međutim, Sovjeti su na Balkanu imali sopstvenu obaveštajnu službu, nezavisnu od jugoslovenskih komunista, koja ih je obavestila o aktivnosti četnika i neaktivnosti partizana. To je bio razlog što je Staljin 1942. i 1943. podigao odnose sa Kraljevinom Jugoslavijom na viši nivo i što je hteo da pošalje vojnu misiju kod Draže, a ne kod partizana (što je učinio tek 1944, posle Britanaca i na njihov nagovor).
Čerčil je u svojim “Memorima“ zasluge za nemački neuspeh na Istočnom frontu pripisivao “iskuljčivo srpskom puču u Beogradu i potonjoj nemačkoj invaziji Jugoslavije 1941“, piše Mekdauel. Ali, bilo je poznato da je britanski premijer “privatno sa velikim uvažavanjem govorio o neobično važnom učinku Mihailovićevih otvorenih i tajnih vojnih dejstava tokom 1942“, svedoči Mekdauel. Neki saveznički komandanti, među kojima i Ajzenhauer, javno su rekli to što je Čerčil prećutao. General Patrik Harli, izaslanik predsednika Ruzvelta na Srednjem Istoku, potvrdio je proleća 1943. Mekdauelu da poruke koje su saveznički komandanti upućivali Draži nisu bile kurtoazne, a to mu je posle rata rekao i general Donovan, naglašavajući da je srećan što su Amerikanci barem tada “i zvanično priznali srpske zasluge za ukupan ratni napor“.
Mekdauel citira i nemačke ratne i poratne izvore, među kojima i izjavu Nojhauzena na suđenju u Beogradu 1947. godine, da su “Mihailovićevi ljudi“ u ogromnoj meri smanjili priliv proizvoda kakav su Nemci očekivali za svoju ratnu mašineriju. Citira i bivšeg kanadskog pilota, istraživača Dejvida Martina, koji je na osnovu izjava britanskih zvaničnika pisao:
“Na hiljade potvrđenih svedočanstava o sabotažama i pljačkama vozova koje su izveli Mihailovićevi ljudi dostavljeno je savezničkim vladama. Teretni vagoni su ispadali iz stroja posle samo dva meseca, lokomotive se neobjašnjivo kočile, furgoni pristizali na odredišta zapečaćeni – ali prazni, fabričke mašine se redovno kvarile… Proizvođene su lažne bombe, pruge zatvarane pod izgovorom da predstoji bombardovanje – to su bile metode četničkih gerilaca. Kada je bilo strateški potrebno, mostovi su potpuno razarani i preduzimane velike akcije uprkos masovnih nemačkih odmazdi. O takvim dejstvima postoje mnogobrojni zapisi, od 1941. do jeseni 1944.“
Sve to je skupo koštalo srpski narod. “Na osnovu svega što znam, ne vidim razloga da sumnjam u tvrdnju da su Srbi pretrpeli najveće gubitke po glavi stanovnika od svih evropskih naroda, osim kožda Poljaka“, navodi Mekdauel, nastavljajući:
“Tokom 1941. i do polovine 1942. – kada je, po njegovoj proceni, Sovjetima pretio krah koji je mogao produžiti i proširiti Hitlerovu dominaciju nad Evropom – general je žrtvovao svoje civile zajedno sa vojskom. U skladi sa njemu svojstvenom skromnošću, nikad nije tvrdio ono što ću kao činjenicu izložiti u ovoj studiji, to jest da su te žrtve preokrenule opštu situaciju na frontu u korist Saveznika, što su i Hitler i saveznički komandanti na terenu smatrali zaslugom Srba i generala Mihailovića.“
Zato američki pukovnik zaključuje: “Gledajući unazad, stoga, posle mnogo razmišljanja, shvatio sam da bi u bilo kojoj istinski sveobuhvatnoj i definitivnoj istoriji Drugog svetskog rata 1942. trebalo da bude opisana kao `godina velike jugoslovenske ili srpske kontraofanzive`.“
Kakav zaključak se može izvesti na osnovu Mekdauelove knjige?
(Neo)komunisti je ili prećutkuju ili osporavaju, što je razumljivo, jer sadrži sve apsolutno suprotno onome u šta oni veruju. Razlog što je samo ne prećutkuju – već je dakle i osporavaju – je taj što Mekdauel ne navodi dovoljno dokumenata, tj. više piše po sećanju. To je zanimljivo, pošto je njegov legat na Stanford univerzitetu veoma bogat. Mekdauel je podržavao Dražu i kada se zapadna politika potpuno okrenula, zbog čega je snosio posledice – izgleda čak toliko da nije raspolagao ni sopstvenom arhivom. A ovu knjigu, inače, nije uspeo da objavi u Americi (srpsko izdanje je jedino).
Pre nekoliko godina, istoričar Aleksandar Dinčić je pronašao nemački dokument o četničkoj diverzantskoj Grupi “Gordon“. Nemci su sabrali da je ova grupa tokom 1942. i 1943. izvela neverovatnih 1.499 diverzija i sabotaža na železnici, što je po svoj prilici rekord u Drugom svetskom ratu uopšte. Taj dokument (neo)komunisti samo prećutkuju, jer bi bilo neozbiljno osporavati navedeni nemački dokument. A da je neko pomenuo tako visoku brojku diverzija i sabotaža – i to samo od jedne od mnogih četničkih grupa – ne navodeći pritom dokument, kod (neo)komunista bi prošao isto kao Mekdauelova knjiga.
Zato, knjigu “Streljanje istorije – ključna uloga Srba u Drugom svetskom ratu“ treba shvatiti ozbiljno, a takođe i nastaviti istraživanja u ovom pravcu, kako u Mekdauelovom legatu, tako i na drugim mestima. (“Sloboda“, Čikago, 10. maj 2012.)
http://www.pogledi.rs/srpski-doprinos-pobedi-nad-hitlerom/
Koča
Elita
- Poruka
- 15.249
Da, Utah, Srbi su doprineli pobedi nad Hitlerom i dali velike, ogromne zrtve za taj cilj...Hrvati su bili Hitlerovi saveznici i sluge...
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Не у Недићевој Србији него у Југославији.
Који то окупатор за својим сарадником диже 2 потернице и једну јавну наредбу, а против своје воске покреће 30 већих и мањих операција?
Већ безброј пута смо изнели да је овај документ фалсификован.
Прво, док је Ђуришић користио црногорске локализме, попут «на страну муслимана», уместо «на страни муслимана», или «из раније», уместо «од раније», у овом тексту има доста кроатизама: «Да би се спречио сваки повраћај», «на веома високом ступњу», «доказали видног изражаја», «од опасности услеђења нашега напада»... Ово говори да је фалсификатор био хрватске националности.
Друго, у Ђуришићевим текстовима никада нема толико кратких пасуса, односно нових редова, и уопште његове реченице су дуже.
Треће, Ђуришић не би написао «7. овог месеца», јер се тада по правопису иза редног броја није писала тачка. У четничким документима обично стоји «7-ог о м», «7 фебруара», «7 - II», и сл. Међутим, тачку иза редних бројева видимо у документима «Независне Државе Хрватске», што указује да је фалсификатор током рата припадао њеним формацијама.
Четврто, тога дана, 13. фебруара 1943. године, Ђуришић се налазио код Драже, у његовом штабу у село Горње Липово код Колашина, а не «на положају», како је овде наведено. Не само што није писао извештаје о убиствима муслимана, већ је Дража мајору Захарију Остојићу 13. фебруара пренео следећу његову поруку: «Павле наређује својима да муслимане тамо не дирају».27 Зборник докумената, том 14, књига 2, 212.
Пето, линија командовања није била таква да је Ђуришић наређивао Лукачевићу. Лукачевићу је наређивао Остојић, а наредио му је да хита према Неретви, што је он и учинио. Остојић је известио Дражу 16. фебруара да је Лукачевић стигао до његовог штаба, који се налазио у Калиновику.32 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1.
Шесто, Ђуришић не би погрешно навео Лукачевићево име, јер је знао да се он зове Војислав, а не Војин. Лукачевићев чин и име никада није наводио овако формално, већ би написао само «Воја».
Седмо, Ђуришић није користио термине «командант зоне» и «ослобођена територија», који су иначе уобичајени код комуниста. Такође, рекао би «јуначки», а не «херојски»: управо су комунисти јунаке заменили херојима, што због опонашања сличне руске речи (герој), што због избегавања термина из српске војничке традиције (јунак, јунаци).
Осмо, наређења и заповести на која се овај извештај позива, а на која се упућује у фусноти, нису гласила да се приступи «потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости», већ је, као што смо видели, Ђуришић нагласио: «Жене и децу не убијати».
Девето, у списковима жртава у Пљеваљском, Чајничком и Фочанском срезу, и поред њихових увећавања, за цели рат наведено је знатно мање од 8.000 цивила. И иначе не би било могуће да се у планинској области, завејаној снегом, у тако кратком року убије 1.200 бораца и 8.000 цивила и притом да се запале све куће у три среза.
За мене је оно што ти пишеш провокација и безобразлук, а то је твоја тврдња да легална војска нема право оснивања војних судова и да је свако кажњавање цивила од стране легалне војске злочин, шта год исти урадио против исте.
Где су на овој слици четници?
Чудно како не осуђујеш комунисте што су после рата и у време истог убијали симпатизере четника.
То за тебе није ратни злочин иако је реч о паравојној формацији.
И да-сваки симпатизер паравојне формације који је било којим делом учинио саботирање легалне војске је преступник и право је да буде кажњен.
Не јединица, него нула из историје од мене.
За злочин у Вранићу окривљујеш човека који није ни командовао јединицом која је учинила злочин, нити је Вранић био на територији за коју је био задужен. И после те није срамота да ми причаш нешто о чему апсолутно ништа не знаш и да се позиваш на објективну дискусију?
- Poruka
- 19.509
Постовала си Ђуришићево писмо које је већ доказано као комунистички фалсификат али изгледа то још није стигло до тебе, нека има времена.
Какве везе има Калабић са злочином у Вранићу?
И шта видимо на слици? Дражу!!!!!!
Ti si ga proglasio falsifikatom..hahahahahah.
Tvoja izjava je da cetnici nisu saradjivali sa okupatorm, slika te demantuje,ili je i to falsifikat ?lol
- Poruka
- 19.509
Не у Недићевој Србији него у Југославији.
Који то окупатор за својим сарадником диже 2 потернице и једну јавну наредбу, а против своје воске покреће 30 већих и мањих операција?
Већ безброј пута смо изнели да је овај документ фалсификован.
Прво, док је Ђуришић користио црногорске локализме, попут «на страну муслимана», уместо «на страни муслимана», или «из раније», уместо «од раније», у овом тексту има доста кроатизама: «Да би се спречио сваки повраћај», «на веома високом ступњу», «доказали видног изражаја», «од опасности услеђења нашега напада»... Ово говори да је фалсификатор био хрватске националности.
Друго, у Ђуришићевим текстовима никада нема толико кратких пасуса, односно нових редова, и уопште његове реченице су дуже.
Треће, Ђуришић не би написао «7. овог месеца», јер се тада по правопису иза редног броја није писала тачка. У четничким документима обично стоји «7-ог о м», «7 фебруара», «7 - II», и сл. Међутим, тачку иза редних бројева видимо у документима «Независне Државе Хрватске», што указује да је фалсификатор током рата припадао њеним формацијама.
Четврто, тога дана, 13. фебруара 1943. године, Ђуришић се налазио код Драже, у његовом штабу у село Горње Липово код Колашина, а не «на положају», како је овде наведено. Не само што није писао извештаје о убиствима муслимана, већ је Дража мајору Захарију Остојићу 13. фебруара пренео следећу његову поруку: «Павле наређује својима да муслимане тамо не дирају».27 Зборник докумената, том 14, књига 2, 212.
Пето, линија командовања није била таква да је Ђуришић наређивао Лукачевићу. Лукачевићу је наређивао Остојић, а наредио му је да хита према Неретви, што је он и учинио. Остојић је известио Дражу 16. фебруара да је Лукачевић стигао до његовог штаба, који се налазио у Калиновику.32 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1.
Шесто, Ђуришић не би погрешно навео Лукачевићево име, јер је знао да се он зове Војислав, а не Војин. Лукачевићев чин и име никада није наводио овако формално, већ би написао само «Воја».
Седмо, Ђуришић није користио термине «командант зоне» и «ослобођена територија», који су иначе уобичајени код комуниста. Такође, рекао би «јуначки», а не «херојски»: управо су комунисти јунаке заменили херојима, што због опонашања сличне руске речи (герој), што због избегавања термина из српске војничке традиције (јунак, јунаци).
Осмо, наређења и заповести на која се овај извештај позива, а на која се упућује у фусноти, нису гласила да се приступи «потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости», већ је, као што смо видели, Ђуришић нагласио: «Жене и децу не убијати».
Девето, у списковима жртава у Пљеваљском, Чајничком и Фочанском срезу, и поред њихових увећавања, за цели рат наведено је знатно мање од 8.000 цивила. И иначе не би било могуће да се у планинској области, завејаној снегом, у тако кратком року убије 1.200 бораца и 8.000 цивила и притом да се запале све куће у три среза.
За мене је оно што ти пишеш провокација и безобразлук, а то је твоја тврдња да легална војска нема право оснивања војних судова и да је свако кажњавање цивила од стране легалне војске злочин, шта год исти урадио против исте.
Где су на овој слици четници?
Чудно како не осуђујеш комунисте што су после рата и у време истог убијали симпатизере четника.
То за тебе није ратни злочин иако је реч о паравојној формацији.
И да-сваки симпатизер паравојне формације који је било којим делом учинио саботирање легалне војске је преступник и право је да буде кажњен.
Не јединица, него нула из историје од мене.
За злочин у Вранићу окривљујеш човека који није ни командовао јединицом која је учинила злочин, нити је Вранић био на територији за коју је био задужен. И после те није срамота да ми причаш нешто о чему апсолутно ништа не знаш и да се позиваш на објективну дискусију?
Gde je Jugoslavija 1941, koju su oni to drzavu predstavljali ???!!!
draza je porzen u ww2 isto kao i Nemci.
Vi ste proglasili taj dokument falisifikatom, super...
Legalna vojska ''cetnici'' u Jugoslaviji od 1941-1945 drzave koja nije postojala, u kojoj se to skoli uci,u kom to udzbeniku pisu ???!!!
Iz istorije i geografije ponavljas, dovoljno je da ti nesto izmislis i to postaje zvanicna istorija.
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Није га Леки прогласио фалсификатом, већ је од стране историчара, чак и комунистичких, доказано да је у питању фалсификат.
И шта, то што је поражен, по теби је доказ да је фашиста, шта?
Поражен је јер су тако одлучиле велике силе, али то не мења чињеницу да није био сарадник окупатора.
У том рату су главну реч у Југославији водиле легална војска Краља Петра Другог и тоталитарна Комунистичка партија. Наравно да ће победник писати историју како му одговара, и причати о противнику као сараднику нациста, иако су комунисти ти који су идеолошки јако слични пораженима у Другом светском рату.
Легална војска легалне Југословенске владе и легалног владара Краља Петра.
Poslednja izmena:
- Poruka
- 19.509
I sve slike cetnika sa ustasam,nemcima i italijanima su falsifikati ?
Dokaz je da je gubitnik, da nije bio na strani pobednika saveznicke koalicije.
''Legalna vojska'' ne postojece drzave...Kralj Petar je sutno cetnike....
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Слике не доказују ништа. Постоје и слике партизана са Немцима и усташама.
Могу да настану у разним могућим околностима.
Међутим, легална војска има право искоришћавања окупаторских и паравојних формација докле год то не руши државне и међународне законе.
Него је био на страни оних који за њим дижу две потернице и једну јавну наредбу а против његове војске покрећу 30 већих и мањих операција?
И поништио свој проглас јануара 1945.
- Poruka
- 19.509
Ono sto tebi ne odogovra ne dokazuje nista, u sudskoj praksi slike se koriste kao dokazi.
Koja ''legalna vojska'' nepostojece drzave ???!!! Pazi tvoju logiku , za tebe su simatizeri nekog pokreta - ''paravojna formacija '' po kom vojnom zakonu ?
draza je zavrsio na strani porazenih.
Vazno je da ih otkacio.
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Онда је свака слика партизана са Немцима и усташама доказ њихове сарадње.
Већ расправљено. Ту си сама себи ускочила у уста на претходној страници.
Јел оних поражених који су за њим дижу две потернице и једну јавну наредбу а против његове војске покрећу 30 већих и мањих операција? Био је њихов сарадник?
А није важно да је поништио свој проглас и да су га Енглези под претњом протеривања принудили да иизабере намесништво које је без његове сагласности пренело власт на комунисте?
- Poruka
- 19.509
Da li ti znas kako sud funcionise i kako se utvrdjuje istina ?
Za cetnike se zna da su saradjivali sa okupatorm, na kraju rata cetnici,ustase i nemci su bili na jednoj strani, a partizani pobednici na drugoj.
Sta je raspravljeno ? Koji je to clan vojnog zakona ,po kome se simpatizer proglasava pripadnikom ''paravojne formacije'' ???!!!
Kralj kada je otkacio cetnike gotov je , moze on posle da ponistava sta hoce, ali gotova prica.
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Објасни ми феномен да Немци за својим сарадником подижу 2 потернице и једну јавну наредбу а за његовом војском покрећу 30 мањих и већих операција.
Оно о чему си сама себи ускочила у уста на претходној страници.
У једном посту си навела да војска нема право да суди цивилима, у другом да има, па у трећем поново да нема.
Шта још хоћеш да ти коментаришем.
Е није готова прича, није пуј-пике не важи.
Краљ је био највиши орган у земљи, његове одлуке су оно најбитније, ако је поништио свој говор, поништио га је.
Не може у исто време његова реч да буде и главна и да не вреди ништа.
- Poruka
- 19.509
Objasni ti meni fenomen, da su cetnici na istoj strani sa ustasama,nemcima,ljoticevcima u Sloveniji 1945, a ne sa partizanima ???!!!
To ti izmisljas, ja kazem po kom to vojnom zakonu ?
Kralj od kada je pobegao iz zemlje i ostavio narod , njegova rec od tada ne vazi.
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Па нису били на истој страни са њима(сем Ђуришићевих који су се много раније одвојили). А Ђуришићеви 1945. одавно нису били четници, као што се ни ДЧД није повукла у Аустрију са Немцима већ у Италију код Савезника. Док су Дражини изгинули на Зеленгори.
Наставили су борбу против партизана јер су идеолошки противници, јер су то 2 супротстављене идеологије које заједно не могу.
Измишљам твоје постове на претходној страници?
По Међународним законима војска има обавезу уништења паравојних формација, по њима сваки присталица истих је барем потенцијални преступни и по томе могу бити изведени пред војни суд.
А како онда ту неважећу реч напрасно узимаш за важећу када је у питању његов говор од септембра 1944.?
Battlecat
Iskusan
- Poruka
- 6.977
Pa to jeste interesantno pitanje bekstva kralja. Mada opet ta cela kraljevina je bila trula i korumpirana, a on klinac. ko zna šta je tu bilo ... Ne znam šta su uradile ostale kraljevske kuće po Evropi....
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Никоме ни Енглези ни Амери нису оспоравали легалност од избеглих политичара и династија из целе Европе, као ни комунисти, него су у инат да би оправдали сопствено постојање у Другом светском рату почели само легалнмост нашег краља да оспоравају...
- Poruka
- 19.509
Ko su bili cetnici u Sloveniji 1945 ?
Tvoja prica je da su simpatizeri ustvari paravojne formacije.
Proglasi civila pripadnikom ''paravojne formacije''...
Kralj cim je izdao zemlju ,zavrseno je sa njim, i jos on nekom daje naredbe, sto nije ostao u zemlji kada je tolko bio hrabra. Narod strada, a on se zeni i veseli....i on je komandant cetnika....
Ненад
Iskusan
- Poruka
- 6.595
Били су Ђујићеви који су отишли у Италију код Савезника и Ђуришићеви који од маја 1944. нису под Дражином, већ Недићевом, а од априла 1945. Дрљевићевом командом. Они су отишли у Аустрију и изгинули.
Ниједног Дражиног четника Савезници нису предали комунистима.
Немој да потежем претходну страницу дискусије.
Ако не признајеш његову реч од 1941. не можеш да признаш његову реч из септембра 1944.
Ако је та реч важећа, онда је и све претходно и после што је урадио важеће(док није свргнут), а ако није, онда ништа није важеће па ни његов говор.
Не можеш да за све што је урадио тврдиш да је неважеће, а да онда из идеолошких побуда тврдиш да је тај говор важећи. Или је све важеће или ништа.
- Poruka
- 30.607
Наравно да не, колега Ненад ти је предочио детаље.Знам да ћеш ти и поред тога да наставиш да ово користиш у расправама али то је већ сигнал немоћи и параноје.
Ко је на слици питам поново?
Лички гусар
Buduća legenda
- Poruka
- 28.761
Djeneral je bio jugosloven s dna kace.
A sto se tice samog kralja i monarhije, desila se jedna apsurdna situacija da je kralj bio antimonarhista i antikraljista, a da su cetnici bili monarhisti i kraljisti. Poznata je ona cetnicka pjesma s kraja rata "Mi za kralja, kralj za Tita, sta ce biti Bog te pita!"
A sto se tice samog kralja i monarhije, desila se jedna apsurdna situacija da je kralj bio antimonarhista i antikraljista, a da su cetnici bili monarhisti i kraljisti. Poznata je ona cetnicka pjesma s kraja rata "Mi za kralja, kralj za Tita, sta ce biti Bog te pita!"
Poslednja izmena:
- Poruka
- 30.607
У прилог томе пољски сценарио:
Тактичка сарадња пољског покрета отпора са Немцима
http://www.pogledi.rs/takticka-saradnja-poljskog-pokreta-otpora-sa-nemcima/
а имамо и грчки пример можда сличнији нашем.
- Poruka
- 19.509
Sta je sada ovo neki cetnici su dobri,a neki losi ?
Daj mi vojni zakon, da je simptizer ustvari pripadnik paravojne -formacije, tvoja logika partizani vojna formacija, a simpatizeri paravojna ...lol
Ti priznajes kralja koji je pobegao iz zemlje, i iz Londona ''vodi'' borbu preko draze ..., a draza je bio ''legitimna'' vojska u okupiranoj Srbiji od Nemaca...u kojoj to knjizi pise ??
Danas draza i tito sluze za ismejavanje u Srbiji.
