Koschei.Besmertnii
Poznat
- Poruka
- 8.488
Србија 2084.
Аутор: Бошко Обрадовић
Живимо у држави у којој се полако али сигурно заокружује систем биометријске идентификације грађана, који дефинитивно води ка држави тоталитарног надзора. Поред нове личне карте из 2006. године, нове здравствене књижице из 2007, однедавно новог пасоша, сада нам уводе и нове саобраћајне и возачке дозволе са биометријским чипом. Србија ће тако до краја ове године, далеко пре 2084, бити држава са заокруженим системом централизованих база података о својим грађанима, на корак да сва лична документа обједини у један. Остаје да се у овај систем интегрише и платна картица, и више ништа нећемо моћи да урадимо у држави Србији а то не буде регистровано где треба: у централној бази свих база података.
Србија је тако веома близу остварења највећег неоствареног сна свих тоталитарних држава у историји света: да своје грађане има под пуном контролом.
Може ли бити случајно да у тренутку смене власти 2003. године тадашњи министар полиције неовлашћено купује техничку опрему од америчке фирме „Моторола“ у вредности од 100 000 долара за потребе израде нових личних докумената? Све то без тендера, закона о заштити приватности, закона о новој личној карти, јавне расправе и било које друге демократске процедуре?
Да ли је могуће да пет година касније, упркос вишегодишњем противљењу стручне јавности и уредби Владе Републике Србије о алтернативности (не)узимања чипа у новој личној карти, поново у тренутку смене власти и одсуства министра полиције са своје дужности, неко решава да крене у израду нових саобраћајних и возачких дозвола са чипом, поново без икакве законске процедуре? Да ли ћемо коначно сазнати ко је тај Неко?
Ко стоји иза овога?
Након свега што нам се догодило у вези са недемократским увођењем нових личних докумената, поставља се као кључно питање ко заиста влада овом државом? Ако се овако крупне одлуке у безбедносном, правном и економском смислу доносе у време техничке владе, а друга од њих чак и без присуства надлежног министра и у вакуму када практично не постоји ни техничка влада, ко је тачно тај ко је издао налог за њихово извршавање? Ко доноси овакве одлуке и практично влада Србијом, уводећи је у ред најнедемократскијих држава у савременој Европи?
Да ли је потребно напоменути да у Европи нема примера државе са толиким одсуством заштите приватности? Да ли је потребно рећи да овакви тоталитарни науми нису услов за евроунијатске интеграције, већ наша држава иде и даље од других и од онога што се тражи? Зашто су грађани Србије постали заморчићи тоталитарних тенденција у савременој Европи? Треба ли напоменути да све вајне невладине организације за одбрану људских права и слобода поново ћуте, а о новом покушају угрожавања приватности оглашава се једино Српска православна црква и српски део невладиног сектора, као и пре две године?
Нема нам друге: поново морамо да покренемо све слободољубиве појединце и организације у Србији у један фронт за одбрану људских права и приватности грађана, као што смо то учинили када смо током 2006. године довели у питање Закон о новој личној карти и изборили се за Владину уредбу којом је чип постао необавезан. Тада смо показали друштвену снагу српског невладиног сектора и били достојни наследници српских слободарских традиција, о чему су са похвалом и неверицом писали бројни страни медији и организације у свету са сличним активностима. Оно што тада није прошло сада желе да уведу на други начин. На нама је да им то поново не дозволимо и да коначно истрајемо на расветљавају тамне позадине ове приче, како бисмо најзад сазнали ко је Велики брат који стоји иза свега овога и пре рока нас уводи у Србију 2084.
Аутор: Бошко Обрадовић
Живимо у држави у којој се полако али сигурно заокружује систем биометријске идентификације грађана, који дефинитивно води ка држави тоталитарног надзора. Поред нове личне карте из 2006. године, нове здравствене књижице из 2007, однедавно новог пасоша, сада нам уводе и нове саобраћајне и возачке дозволе са биометријским чипом. Србија ће тако до краја ове године, далеко пре 2084, бити држава са заокруженим системом централизованих база података о својим грађанима, на корак да сва лична документа обједини у један. Остаје да се у овај систем интегрише и платна картица, и више ништа нећемо моћи да урадимо у држави Србији а то не буде регистровано где треба: у централној бази свих база података.
Србија је тако веома близу остварења највећег неоствареног сна свих тоталитарних држава у историји света: да своје грађане има под пуном контролом.
Може ли бити случајно да у тренутку смене власти 2003. године тадашњи министар полиције неовлашћено купује техничку опрему од америчке фирме „Моторола“ у вредности од 100 000 долара за потребе израде нових личних докумената? Све то без тендера, закона о заштити приватности, закона о новој личној карти, јавне расправе и било које друге демократске процедуре?
Да ли је могуће да пет година касније, упркос вишегодишњем противљењу стручне јавности и уредби Владе Републике Србије о алтернативности (не)узимања чипа у новој личној карти, поново у тренутку смене власти и одсуства министра полиције са своје дужности, неко решава да крене у израду нових саобраћајних и возачких дозвола са чипом, поново без икакве законске процедуре? Да ли ћемо коначно сазнати ко је тај Неко?
Ко стоји иза овога?
Након свега што нам се догодило у вези са недемократским увођењем нових личних докумената, поставља се као кључно питање ко заиста влада овом државом? Ако се овако крупне одлуке у безбедносном, правном и економском смислу доносе у време техничке владе, а друга од њих чак и без присуства надлежног министра и у вакуму када практично не постоји ни техничка влада, ко је тачно тај ко је издао налог за њихово извршавање? Ко доноси овакве одлуке и практично влада Србијом, уводећи је у ред најнедемократскијих држава у савременој Европи?
Да ли је потребно напоменути да у Европи нема примера државе са толиким одсуством заштите приватности? Да ли је потребно рећи да овакви тоталитарни науми нису услов за евроунијатске интеграције, већ наша држава иде и даље од других и од онога што се тражи? Зашто су грађани Србије постали заморчићи тоталитарних тенденција у савременој Европи? Треба ли напоменути да све вајне невладине организације за одбрану људских права и слобода поново ћуте, а о новом покушају угрожавања приватности оглашава се једино Српска православна црква и српски део невладиног сектора, као и пре две године?
Нема нам друге: поново морамо да покренемо све слободољубиве појединце и организације у Србији у један фронт за одбрану људских права и приватности грађана, као што смо то учинили када смо током 2006. године довели у питање Закон о новој личној карти и изборили се за Владину уредбу којом је чип постао необавезан. Тада смо показали друштвену снагу српског невладиног сектора и били достојни наследници српских слободарских традиција, о чему су са похвалом и неверицом писали бројни страни медији и организације у свету са сличним активностима. Оно што тада није прошло сада желе да уведу на други начин. На нама је да им то поново не дозволимо и да коначно истрајемо на расветљавају тамне позадине ове приче, како бисмо најзад сазнали ко је Велики брат који стоји иза свега овога и пре рока нас уводи у Србију 2084.
