ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.221
Mit o izdaji kao uzroku svake nesreće srpskog naroda, kao logična druga strana medalje mita o njegovoj nebeskoj, imperijalnoj prirodi, veoma je star, a temeljci su mu konstruisani u okviru kosovskog mita i na osnovu srpsko-crnogorske legende o istrazi poturica "na Badnje veče, okolo 1702".
Podstaknut, preciznije rečeno, isprovociran strahovitim jurišom poklonika srpske romantičarske istorijske škole, pogotovo nekritičkim kopiranjem delova iz "Istorije Srba - srpskih - jugoslovenskih - zemalja u Turskoj i Austriji" (naslov sa Svevlada), odlučio sam da postavim neke tekstove koji govore o drugoj strani - o kritičkim istoriografima.
Osnovna prednost ovih drugih bilo je veliko stručno obrazovanje koje predstavnici romantičarskog pravca uglavnom nisu imali.
Dimitrije Boarov: Nepokolebljivi Ilarion Ruvarac
U trenutku kada je jezik politike u Srbiji "podivljao", pa se politički konkurenti već kompariraju sa šumskim zverima ili se opisiju, nešto blaže – kao špijuni i udvarači međunarodnih svinja i u vreme kada se širenje laži u ime naroda čini gotovo legitimnim i kada se ideološka diferencijacija simplificira na relaciju patrioti ili izdajnici, mnogima se čini da toga nikad ranije nije bilo. Na žalost – jeste.
Mit o izdaji kao uzroku svake nesreće srpskog naroda, kao logična druga strana medalje mita o njegovoj nebeskoj, imperijalnoj prirodi, veoma je star, a temeljci su mu konstruisani u okviru kosovskog mita i na osnovu srpsko-crnogorske legende o istrazi poturica "na Badnje veče, okolo 1702". Na ta dva ugaona kamena mita o izdaji, koja je navodno uvek kočila pošteni srpski narod da se vine do moći i gospodstva, prvi je odvažno udario čuveni kaluđer-istorik Ilarion Ruvarac, još krajem 19. veka, što je još za njegova života izazvalo čitavu buru negodovanja. O tim prvim velikim svađama u srpskoj javnosti, koje su izbile povodom narušavanja mitova o izdaji, još pre dve decenije precizno je pisao i dr Kosta Milutinović (pa ćemo se ovde pomoći s nekoliko članaka o odnosima Ruvarca i Jaše Tomića, koji su sakupljeni u Matičinu knjigu njegovih studija, koja je objavljena 1986. godine).
Je li bilo Kneževe večere
Prvi veliki skandal Ruvarac je izazvao kada je u novosadskom "Stražilovu" (1887-1888.) u nastavcima objavio studiju "O knezu Lazaru", u kojoj je jednostavno raspršio narodna predanja o izdaji Vuka Brankovića i u kojoj je dokazao da nema relevantnih istorijskih zapisa o postojanju Miloša Oblića, Jug Bogdana i njegovih Jugovića, i tako dalje i tako redom. Iz svega toga je, naravno, proizišao i zaključak da nije bilo čuvene Kneževe večere na čijem dnevnom redu je bilo famozno srspko pitanje: ko je vjera, a ko je nevjera?
Ovaj udar na »narodnu tradiciju« i na narodne pesme jako je zaboleo starog radikala i demagoga Jašu Tomića i on je u više navrata pisao čitave feljtone i brošure protiv Ruvarca. Tako Tomić odrešito tvrdi: "Mi priznajemo da u našim pesmama ima dosta uvećanog i ulepšanog, ali krupnih, sasvim izmišljenih istorijskih stvari teško da ima". Tomiću strašno smeta što je Ruvarac "hteo da sruši rodoljubivu istoriju" kojoj je prvo rodoljublje, pa posle istina, pa kad se u tome prebacio, stvorio je "nerodoljubivi istorijski pravac".
Za Tomića je malo što je Ruvarac "sve čitao, skoro sve pamtio i skoro sve znao", jer smatra da je to "bila samo sila koja klade valja, sila koja je preskočila realnost". Njega posebno provocira što je Ruvarac ismevao "istorijsko pesništvo" i što je navodno hteo da pokaže "da naš narod nije ništa i nema ništa". Nasuprot tome, Tomić smatra da je prirodno što je omladina srpska "pevala istoriju, pevala politiku, pevala ekonomiju i da je mogla da peva hemiju, ona bi je pevala" sve da bi "oduševila narod".
Teza o bezgrešnom narodu
Ne znajući kako drugačije da ocrni Ruvarca zbog surove istorijske kritičnosti, Tomić ga je uporedio sa Šopenhaurom. "Onako je mogao pisati samo Šopenhaurer o Nemcima, ali on nije bio ni realni istorik, niti uopšte istorik", vajka se Tomić i ponovo se vraća na problem "ukidanja izdajništva" Vuka Brankovića, pa kaže: "I zar ima pravo Ruvarac, kad veruje, da bi narod mogao ovako ogrešiti dušu i ocrniti nevina čoveka i udariti tešku kletvu na njega? Ne, to narod ne radi. Da takvo što ima u kakvom izvoru, što ga je pojedinac pisao, moglo bi se i posumnjati. Pojedinci hoće iz zlobe, mržnje i da ocrne, narod neće. Vi možete kadgod naći naivnu narodnu skasku i pesmu. Ali ono glavno ima uvek istinske podloge. Narod nikad ne gradi junaka kukavicu, niti od kukavice junaka. Nije taj Vuk bio slavan, nit mogao biti slavan, kad ga je narod žigosao kao izdajicu" (Kritika Ruvarčeve škole, Novi Sad 1908.).
Ilarion Ruvarac je gotovo svakom svojom raspravom izazivao sablazan ondašnjih patriota i rodoljuba, pa je tako bilo i kada se prihvatio crnogorske istorije i u "Brankovom kolu" (1897-1898.) objavio "Montenegrinu, priloške za istoriju Crne Gore". Opet se jedan od ključnih skandala zapleo oko Ruvarčeve tvrdnje da nema istorijskih izvora koji potvrđuju da je doista na početku 18. veka bilo famozne "istrage poturica", te navodne crnogorske bartolomejske noći u kojoj su pobijeni nacionalni izdajnici. Ipak, osporavajući Njegoševo "istorijsko sobitije pri svršetku XVII veka", Ruvarac smotreno iznosi hipotezu da je tog sobitija ipak bilo, ali ne pri kraju veka, već nekad ranije.
Težnje sujemudrenih neznalica
No, bez obzira na taj smotreni hipotetični ustupak, da je nečega možda ranije bilo, u vremenu iz koga nisu sačuvani istorijski izvori, na Ruvarca se opet sručilo drvlje i kamenje. Jaša Tomić je kasnije, tek posle Ruvarčeve smrti, gotovo likovao: "Eto vidite, to je ta – nerodoljubiva istorija! Kad to čitate, izlazi vam pred oči ona tupa, blesasta radost, koju oseća pisac nad satrvenim narodnim idejalima. Ta porušena je ne samo slavna prošlost Crne Gore, nego i sve ono, što su o tome pevali najveći srpski pesnici". U finalu svoje analize Jaša Tomić napada Ilariona Ruvarca da "on ne vidi ono što je veliko i glavno, već se hvata za najmanje sitnice. Njegov pogled ne može da gleda u daljinu. Da je drukčije, on bi pored ovako ogromnog poznavanja činjenica napisao istoriju, ali on na to nije ni pomišljao".
Tvrdi utemeljivač srpske istoriografske škole Ilarion Ruvarac nije se mnogo obzirao na primedbe takve vrste, a kad se obzirao nije štedeo pogrda na račun "praznoglavaca i sujemudrenih neznalica". Ovaj čovek koji se godinama bavio teškim poslom trežnjenja srpskog naroda i razbijanjem njegovih političkih iluzija, još 1888. godine je napisao: "Ja se nisam ni do sada obzirao, pa se neću ni sada obzirati na množinu i na ono što množina želi i priželjkuje, ili što je njoj mrsko i od čega se odvraća ona, već ću i u tom pogledu ići svojim putem..."
http://www.vojnel.co.yu/Januar/04Duplerica/duplerica.htm
Podstaknut, preciznije rečeno, isprovociran strahovitim jurišom poklonika srpske romantičarske istorijske škole, pogotovo nekritičkim kopiranjem delova iz "Istorije Srba - srpskih - jugoslovenskih - zemalja u Turskoj i Austriji" (naslov sa Svevlada), odlučio sam da postavim neke tekstove koji govore o drugoj strani - o kritičkim istoriografima.
Osnovna prednost ovih drugih bilo je veliko stručno obrazovanje koje predstavnici romantičarskog pravca uglavnom nisu imali.
Dimitrije Boarov: Nepokolebljivi Ilarion Ruvarac
U trenutku kada je jezik politike u Srbiji "podivljao", pa se politički konkurenti već kompariraju sa šumskim zverima ili se opisiju, nešto blaže – kao špijuni i udvarači međunarodnih svinja i u vreme kada se širenje laži u ime naroda čini gotovo legitimnim i kada se ideološka diferencijacija simplificira na relaciju patrioti ili izdajnici, mnogima se čini da toga nikad ranije nije bilo. Na žalost – jeste.
Mit o izdaji kao uzroku svake nesreće srpskog naroda, kao logična druga strana medalje mita o njegovoj nebeskoj, imperijalnoj prirodi, veoma je star, a temeljci su mu konstruisani u okviru kosovskog mita i na osnovu srpsko-crnogorske legende o istrazi poturica "na Badnje veče, okolo 1702". Na ta dva ugaona kamena mita o izdaji, koja je navodno uvek kočila pošteni srpski narod da se vine do moći i gospodstva, prvi je odvažno udario čuveni kaluđer-istorik Ilarion Ruvarac, još krajem 19. veka, što je još za njegova života izazvalo čitavu buru negodovanja. O tim prvim velikim svađama u srpskoj javnosti, koje su izbile povodom narušavanja mitova o izdaji, još pre dve decenije precizno je pisao i dr Kosta Milutinović (pa ćemo se ovde pomoći s nekoliko članaka o odnosima Ruvarca i Jaše Tomića, koji su sakupljeni u Matičinu knjigu njegovih studija, koja je objavljena 1986. godine).
Je li bilo Kneževe večere
Prvi veliki skandal Ruvarac je izazvao kada je u novosadskom "Stražilovu" (1887-1888.) u nastavcima objavio studiju "O knezu Lazaru", u kojoj je jednostavno raspršio narodna predanja o izdaji Vuka Brankovića i u kojoj je dokazao da nema relevantnih istorijskih zapisa o postojanju Miloša Oblića, Jug Bogdana i njegovih Jugovića, i tako dalje i tako redom. Iz svega toga je, naravno, proizišao i zaključak da nije bilo čuvene Kneževe večere na čijem dnevnom redu je bilo famozno srspko pitanje: ko je vjera, a ko je nevjera?
Ovaj udar na »narodnu tradiciju« i na narodne pesme jako je zaboleo starog radikala i demagoga Jašu Tomića i on je u više navrata pisao čitave feljtone i brošure protiv Ruvarca. Tako Tomić odrešito tvrdi: "Mi priznajemo da u našim pesmama ima dosta uvećanog i ulepšanog, ali krupnih, sasvim izmišljenih istorijskih stvari teško da ima". Tomiću strašno smeta što je Ruvarac "hteo da sruši rodoljubivu istoriju" kojoj je prvo rodoljublje, pa posle istina, pa kad se u tome prebacio, stvorio je "nerodoljubivi istorijski pravac".
Za Tomića je malo što je Ruvarac "sve čitao, skoro sve pamtio i skoro sve znao", jer smatra da je to "bila samo sila koja klade valja, sila koja je preskočila realnost". Njega posebno provocira što je Ruvarac ismevao "istorijsko pesništvo" i što je navodno hteo da pokaže "da naš narod nije ništa i nema ništa". Nasuprot tome, Tomić smatra da je prirodno što je omladina srpska "pevala istoriju, pevala politiku, pevala ekonomiju i da je mogla da peva hemiju, ona bi je pevala" sve da bi "oduševila narod".
Teza o bezgrešnom narodu
Ne znajući kako drugačije da ocrni Ruvarca zbog surove istorijske kritičnosti, Tomić ga je uporedio sa Šopenhaurom. "Onako je mogao pisati samo Šopenhaurer o Nemcima, ali on nije bio ni realni istorik, niti uopšte istorik", vajka se Tomić i ponovo se vraća na problem "ukidanja izdajništva" Vuka Brankovića, pa kaže: "I zar ima pravo Ruvarac, kad veruje, da bi narod mogao ovako ogrešiti dušu i ocrniti nevina čoveka i udariti tešku kletvu na njega? Ne, to narod ne radi. Da takvo što ima u kakvom izvoru, što ga je pojedinac pisao, moglo bi se i posumnjati. Pojedinci hoće iz zlobe, mržnje i da ocrne, narod neće. Vi možete kadgod naći naivnu narodnu skasku i pesmu. Ali ono glavno ima uvek istinske podloge. Narod nikad ne gradi junaka kukavicu, niti od kukavice junaka. Nije taj Vuk bio slavan, nit mogao biti slavan, kad ga je narod žigosao kao izdajicu" (Kritika Ruvarčeve škole, Novi Sad 1908.).
Ilarion Ruvarac je gotovo svakom svojom raspravom izazivao sablazan ondašnjih patriota i rodoljuba, pa je tako bilo i kada se prihvatio crnogorske istorije i u "Brankovom kolu" (1897-1898.) objavio "Montenegrinu, priloške za istoriju Crne Gore". Opet se jedan od ključnih skandala zapleo oko Ruvarčeve tvrdnje da nema istorijskih izvora koji potvrđuju da je doista na početku 18. veka bilo famozne "istrage poturica", te navodne crnogorske bartolomejske noći u kojoj su pobijeni nacionalni izdajnici. Ipak, osporavajući Njegoševo "istorijsko sobitije pri svršetku XVII veka", Ruvarac smotreno iznosi hipotezu da je tog sobitija ipak bilo, ali ne pri kraju veka, već nekad ranije.
Težnje sujemudrenih neznalica
No, bez obzira na taj smotreni hipotetični ustupak, da je nečega možda ranije bilo, u vremenu iz koga nisu sačuvani istorijski izvori, na Ruvarca se opet sručilo drvlje i kamenje. Jaša Tomić je kasnije, tek posle Ruvarčeve smrti, gotovo likovao: "Eto vidite, to je ta – nerodoljubiva istorija! Kad to čitate, izlazi vam pred oči ona tupa, blesasta radost, koju oseća pisac nad satrvenim narodnim idejalima. Ta porušena je ne samo slavna prošlost Crne Gore, nego i sve ono, što su o tome pevali najveći srpski pesnici". U finalu svoje analize Jaša Tomić napada Ilariona Ruvarca da "on ne vidi ono što je veliko i glavno, već se hvata za najmanje sitnice. Njegov pogled ne može da gleda u daljinu. Da je drukčije, on bi pored ovako ogromnog poznavanja činjenica napisao istoriju, ali on na to nije ni pomišljao".
Tvrdi utemeljivač srpske istoriografske škole Ilarion Ruvarac nije se mnogo obzirao na primedbe takve vrste, a kad se obzirao nije štedeo pogrda na račun "praznoglavaca i sujemudrenih neznalica". Ovaj čovek koji se godinama bavio teškim poslom trežnjenja srpskog naroda i razbijanjem njegovih političkih iluzija, još 1888. godine je napisao: "Ja se nisam ni do sada obzirao, pa se neću ni sada obzirati na množinu i na ono što množina želi i priželjkuje, ili što je njoj mrsko i od čega se odvraća ona, već ću i u tom pogledu ići svojim putem..."
http://www.vojnel.co.yu/Januar/04Duplerica/duplerica.htm
