Blogovi

Kako je jesen, moja terasa i donji dio dvorišta svako jutro osvanu prekriveni suhim lišćem, što džinovskim smedjim listovima vinove loze koja je na izdisaju, što sićušnim zlatnim listićima stabla šljive i jabuke što ih vjetar donese iz bašte. Taj cijeli kaledioskop boja prožet sjenama Sunca što proviruje kroz gole grane, ali i slika moje mačke Lenčice koja se stvori odnekud na terasi i svojim šapicama provlači kroz taj šuštavi tepih uživajući u igri sa lišćem, stvori mi toliko ugodan osjećaj da mi naprosto bude žao da uzmem metlu u ruke i bacim se na posao da ga uklonim sa terase. Odnekud mi izviri i sjećanje na djetinjstvo kad smo s jeseni u školu nosili suhe, zlatne listove različitih nijansi, oblika i veličina pa ih bojili...

Tvoj tobogan, Svod koji se brzo vrti, Plavi, zeleni, plastični hula hop krugovi, Odmereni i brzi pokreti, Mirna si... Slušaš galop moga srca, Kriješ dijamant u grudima, Svataš raspeće kosmosa... Vodim te... U vodeni grad, Ne ostavljaj nežnost za kraj.

BLAGOUMILNI DAŠAK SEĆANJA ---------------------------------------------- Volim kada me nemirni titraj sećanja, kao blagi dašak povetarca, ponese u moje rano detinjstvo, a naročito kada mi pred očima zatitra, istina sve maglovitija, bleđa i nejasnija, slika mojih, davno na Nebesa vaznesenih, roditelja - osetim u ranjenim grudima kako me greja ta njihova pozitivna energija ...Uvek je među njima bilo vragolija, zadirkivanja i začikavanja, ali nikada iz zlih namera - na kraju bi uvek pobeđivao osmeh, ljubav, milina i svakoliko-pozitivna energija koja ih je neizmerno krasila, od drugih ljudi razlikovala i štitila od bezumlja, zala, ala i budala ... Evo i jedne kriške osmeha iz tog mog rano-detinjeg sećanja ... "Viđu, Petro mila...

U potrazi za knjigom koja je nekada bila veliki hit – “Prohujalo s vihorom” autorice Margaret Mičel, prema kojoj je snimljen i film koji sam gledala najmanje tri puta, najviše zbog Klarka Gebla i njegovog nevjerojatnog šarma u ulozi Reta Batlera, ali i zbog čuvene rečenice Skarlet O’Hare: “Sutra je novi dan,” koja mi je u nekim životnim situacijama bila svojevrsni podsjetnik – ostadoh zatečena kad istu knjigu, nakon pretraživanja po online trgovinama, nađoh upravo pod takvim naslovom: “Sutra je novi dan.” Prva misao bila mi je da su to samo moje fantazije (kako bi rekao jedan moj prijatelj, često komentarišući moje povremene pjesničke slobode), ali ipak pročitam ponovo i vidim: knjiga Prohujalo s vihorom, sada u izdanju Lagune...

pitam se, da, posle ovolikog smucanja po forumu, nikad dosad nisam spazio ovaj ptf. Jeli nov ili nije? Ne znam. Nisam primetio. Mozda je to samo moje urodjeno slepilo da ne primecujem stvari koji me ne zaintrigiraju. I doista, spazivsi ga, iz radoznalosti, usao sam u ptf. I... sta? pa nista, prvo mi je uletela u oko neka tema o 2J, tako da nisam ni primetio druge teme, i odmah potom sam shvatio da ovaj ptf zapravo nije za mene. Pobegao sam bez obzira. Moracu da pazljivije citam sta ima u ptf-ovima t.j. cime se bave pre no sto zadjem negde. S vremena na vreme mi se pojavi tako neki horor, a ja bas nisam ljubitelj horora

U današnjem dobu, tehnokratija - vladavina "stručnjaka" i tehnologije nad društvom - nije samo sistem zasnovan na naučnom znanju i tehničkoj stručnosti. Ona se sve više percipira kao proces koji oduzima čoveku suštinske karakteristike, pretvarajući ga u mehanizam podložan algoritamskim instrukcijama, zanemarujući i potirući emocionalni, etički i duhovni aspekt postojanja. Ovaj proces može se okarakterisati kao „dehumanizacija kroz različnošćavanje," gde tehnologija nametnuta spolja počinje da kreira otuđenost među ljudima i time nagriza temeljne vrednosti same Ličnosti a time se odvaja od zajednice, odnosa sa drugim i unutrašnje slobode. Tehnološka pismenost postaje merilo vrednosti čoveka, a sposobnost prilagođavanja novim...

MOJA PREMILA MAJČICA PETRA ------------------------------------ Retko kada se usudim da prelistavam moje prašnjave spomenare i svaštare stare - iz njih mi uvek neki dragi lik iskoči - izmami mi duboki uzdah, bol u grudima i suze na oči... Najčešće je to moja majčica mila koja je mene kao pesnika rodila ... Da, to je živa istina, već u drugom razredu OŠ, "Rada Vranješević" u Krupa na Vrbasu, sam joj posvetio pesmicu koja je bila objavljena u "Malim novinama", tada školskim novinama u SR BiH... Već tada sam dobi "reputaciju" velikog, ali i veoma vragolastog, budućeg pesnika, ali, draže mi je od toga, jest` - tako vi Svevišnjega Boga, moja pokojna majka Petra je naročito na to bila ponosna, što sam bio najbolji učenik, pošteno dete i uvek...

Pesnik izgnan iz svoje rodne grude ima istu sudbinu one nesrećne `tice trnuljčice ... Bole ga sećanja, mori čežnja, razara tuga ...Život mu postane gorak i crn, a onda se pojavi onaj spasonosni trn koji mu probode grudi ...A on prestane da tuguje više, suze sa lica obriše, najmilozvučniju pesmicu zagudi i ne prestaje dok zora ne zarudi ...Tako silno umilnu, nebesku i finu, ali i tugaljivu, najtugaljiviju, da čak i Bog zarida i postide se ljudi za koje je život dao, otadžbinu opevao i nije se zbog tog pokajao ...

...na taj put ja sam te uputio put jest od mene ali sta to radim tebi kad sam pod zakletvom a rusim je i prljam vjeran sam promjeni i tebi put mijenjam od mene daleko i da te moj ne vidi neko jer svi me vole a moja kradja tebe i obmana nije mana nego kradja tvojih dana mene gubim i svoje jatake za vise dobro ne smije se odvajati od tebe jer sloboda je bilet za proslost i retrogradiju koju razorni februar jedva ceka i krv joj ispije ne okreci se i ne gledaj Meduza ne spava ili bar oko jedno njeno.. sve sto posjedujes dato ti je i nemas pravo da ga nemas ni umanjeno ni ispijeno mora bar dobijeno i nabreklo da se drzi da svaku hladnocu przi lijepo i jedro takvi su jer se dopunjaju ruse ruzne i halapljive a lukave o jadu zabave ...daju im...

Povodom tragedije u Novom Sadu, izbacujem ovaj prevod apokaliptične swing-core numere benda "Gosn.Smotani". Gitarista, autor teksta, upravo me je demantovao u mom dosadašnjem uverenju da je opisao naučnu fantastiku. Početnička greška... Mendelove mašine se repliciraju u noći... u crnom gvozdenom zatvoru od avgustinske svetlosti. On plaća račune, a oni ga čine ponosnim Mogu da saberu svoje ponude na udruženim oblacima. S tačkom Omega na vidiku Novi Frenklini puštaju svoje zmajeve... I postmoderno carstvo je izgrađeno večeras! Iz istorije izbačena poplava falsifikata Crni oblak redukcionizam i zver... Automati sakupiće sve delove da bi svet mogao da bude uveličan... U simuliranom slavlju mrtvih ! Naprskana odeća i dijamantske...

Nedostaje mi naš prijatelj @Smorisha Zašto nije sa nama? :zag: :zag::heart:

Susreli su se bogohulno odeljenje, misleni nedostatak i usijani sumrak. Tada su javili da komarac nosi bakteriju. Inteligentni motor na virtuelni pogon se uplašio i odleteo. Uleteo je u pustinju, Upao je u rupu. U rupi je ležala prašnjava, plastična ženska noga. Slomio je i nju i sebe. Po pustinji hoda živi mrtvac i neutešno nešto traži. Vrabac je na mom dlanu. Prolazi čas. Postoje različite svetlosti i mesta gde su se spojili san i java. Zaštićni mornar, zna ko to tamo odavno zove, zovni, svetli i lupa!

G.R je strašno žurio tog nesnosno, usijanog i vrelog dana. Žurio je na posao. G.R. je tog bio dana strašno nervozan, maltene je izleteo iz kuće. Već je osmi put, tog meseca, žurio da ne zakasni na posao. Izlazio je iz stana veoma užurbano, tako da je nervozno i jako zalupio vratima, ali mu tada kvaka od ulaznih vrata ostade u ruci. Tada je shavatio šta je uradio. „Ma nek se nosi…“ - pomisli on a kvaku gurnu stavi u džep od pantalona. Pogledavši na sat i shvatio je da će morati da potrči da bi stigao na autobus. U autobus je ušao mirno i stao pored dobrodržeće gospođe, koja ga je nezainteresovano pogledala. Autobus je brzo išao. G.R. je shvatio da više nema razloga za uzrujanost, stići će na posao... kada je to shvatio on se umiri...