U današnjem dobu, tehnokratija - vladavina "stručnjaka" i tehnologije nad društvom - nije samo sistem zasnovan na naučnom znanju i tehničkoj stručnosti. Ona se sve više percipira kao proces koji oduzima čoveku suštinske karakteristike, pretvarajući ga u mehanizam podložan algoritamskim instrukcijama, zanemarujući i potirući emocionalni, etički i duhovni aspekt postojanja. Ovaj proces može se okarakterisati kao „dehumanizacija kroz različnošćavanje," gde tehnologija nametnuta spolja počinje da kreira otuđenost među ljudima i time nagriza temeljne vrednosti same Ličnosti a time se odvaja od zajednice, odnosa sa drugim i unutrašnje slobode. Tehnološka pismenost postaje merilo vrednosti čoveka, a sposobnost prilagođavanja novim...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
MOJA PREMILA MAJČICA PETRA
------------------------------------
Retko kada se usudim da prelistavam moje prašnjave spomenare i svaštare stare - iz njih mi uvek neki dragi lik iskoči - izmami mi duboki uzdah, bol u grudima i suze na oči... Najčešće je to moja majčica mila koja je mene kao pesnika rodila ... Da, to je živa istina, već u drugom razredu OŠ, "Rada Vranješević" u Krupa na Vrbasu, sam joj posvetio pesmicu koja je bila objavljena u "Malim novinama", tada školskim novinama u SR BiH... Već tada sam dobi "reputaciju" velikog, ali i veoma vragolastog, budućeg pesnika, ali, draže mi je od toga, jest` - tako vi Svevišnjega Boga, moja pokojna majka Petra je naročito na to bila ponosna, što sam bio najbolji učenik, pošteno dete i uvek...
Pesnik izgnan iz svoje rodne grude ima istu sudbinu one nesrećne `tice trnuljčice ... Bole ga sećanja, mori čežnja, razara tuga ...Život mu postane gorak i crn, a onda se pojavi onaj spasonosni trn koji mu probode grudi ...A on prestane da tuguje više, suze sa lica obriše, najmilozvučniju pesmicu zagudi i ne prestaje dok zora ne zarudi ...Tako silno umilnu, nebesku i finu, ali i tugaljivu, najtugaljiviju, da čak i Bog zarida i postide se ljudi za koje je život dao, otadžbinu opevao i nije se zbog tog pokajao ...
...na taj put
ja sam te uputio
put jest od mene
ali sta to radim tebi
kad sam pod zakletvom
a rusim je i prljam
vjeran sam promjeni
i tebi put mijenjam
od mene daleko
i da te moj ne vidi neko
jer svi me vole a moja kradja tebe i obmana
nije mana
nego
kradja tvojih dana
mene gubim
i svoje jatake
za vise dobro
ne smije se odvajati od tebe jer sloboda je bilet za proslost i retrogradiju
koju razorni februar jedva ceka
i krv joj ispije
ne okreci se i ne gledaj
Meduza ne spava ili
bar oko jedno njeno..
sve sto posjedujes
dato ti je i nemas pravo
da ga nemas
ni umanjeno ni ispijeno
mora bar dobijeno i nabreklo
da se drzi
da svaku hladnocu przi
lijepo i jedro
takvi su jer se dopunjaju
ruse ruzne i halapljive
a lukave o jadu zabave
...daju im...
Povodom tragedije u Novom Sadu, izbacujem ovaj prevod apokaliptične swing-core numere benda "Gosn.Smotani".
Gitarista, autor teksta, upravo me je demantovao u mom dosadašnjem uverenju da je opisao naučnu fantastiku. Početnička greška...
Mendelove mašine se repliciraju u noći...
u crnom gvozdenom zatvoru od avgustinske svetlosti.
On plaća račune, a oni ga čine ponosnim
Mogu da saberu svoje ponude na udruženim oblacima.
S tačkom Omega na vidiku
Novi Frenklini puštaju svoje zmajeve...
I postmoderno carstvo je izgrađeno večeras!
Iz istorije
izbačena poplava falsifikata
Crni oblak
redukcionizam i zver...
Automati sakupiće sve delove
da bi svet mogao da bude uveličan...
U simuliranom slavlju
mrtvih !
Naprskana odeća i dijamantske...
Susreli su se bogohulno odeljenje, misleni nedostatak i usijani sumrak. Tada su javili da komarac nosi bakteriju.
Inteligentni motor na virtuelni pogon se uplašio i odleteo. Uleteo je u pustinju, Upao je u rupu. U rupi je ležala prašnjava, plastična ženska noga. Slomio je i nju i sebe.
Po pustinji hoda živi mrtvac i neutešno nešto traži.
Vrabac je na mom dlanu. Prolazi čas.
Postoje različite svetlosti i mesta gde su se spojili san i java.
Zaštićni mornar, zna ko to tamo odavno zove, zovni, svetli i lupa!
G.R je strašno žurio tog nesnosno, usijanog i vrelog dana. Žurio je na posao. G.R. je tog bio dana strašno nervozan, maltene je izleteo iz kuće.
Već je osmi put, tog meseca, žurio da ne zakasni na posao. Izlazio je iz stana veoma užurbano, tako da je nervozno i jako zalupio vratima, ali mu tada kvaka od ulaznih vrata ostade u ruci. Tada je shavatio šta je uradio.
„Ma nek se nosi…“ - pomisli on a kvaku gurnu stavi u džep od pantalona. Pogledavši na sat i shvatio je da će morati da potrči da bi stigao na autobus.
U autobus je ušao mirno i stao pored dobrodržeće gospođe, koja ga je nezainteresovano pogledala. Autobus je brzo išao. G.R. je shvatio da više nema razloga za uzrujanost, stići će na posao... kada je to shvatio on se umiri...
U moju baštu je stigao nekako s proljeća. Prilično neugledan, visok i vižljast.
Dobila sam ga od komšinice, starije gospodje, rođene Sarajke koja mi reče
da su ga naše nane zvale Kadun-pašom. Prvo što sam pomislila bilo je da
ima neke veze sa onim starim bosanskim jelom naslijedjenim još od Osmanlija
što se zove Kadun-butići koji se spravljaju od mlade teletine i u bukvalnom
prevodu znače da prostite - damska bedra No, brzo sam odbacila tu misao
jer nisam mogla dovesti u vezu ovaj neugledni cvijet sa jelom za koje kažu
da je za prste pojesti.
Uglavnom, nakon što sam na internetu pronašla prevod imena, shvatila sam
da u bašti imam - gospodina kralja (cvijeća), ali kako ni po čemu nije odavao
da ima plave cvjetne tečnosti u sebi...
Neka ti ovi hladni sibirski vetrovi drhtaje moje duše donose, neka dušmanima tako prkose… Bože, da li je još samo to ostalo od tebe i mene … Platone, potpuno jasno mi je, ova dva oblutka jedne duše samo na Nebesima mogu u jedno da se spoje i da u slasti nebeske ljubavi zadrhte dva srca, dve duše i dva tela – naravno - njeno i moje …
--------------------------------------------------------------------------
Šapat u vetru
-----------------
Godinama, prepunih čežnje, pokušavam da se naviknem da nekako smireno živim bez nje, činim sve da mi zauvek iz misli, duše i srca izađe, da za sobom ne ostavi u meni ni jedne mrvice, kako bi mi bilo mislima lakše, srcu podnošljivije i duši blagougodnije i kako bih time olakšao preteško životno breme i...
ТРИ СЕСТРИЦЕ, МОЈЕ САПАТНИЦЕ
-----------------------------------------------
Еј, сестрице, моје саптнице,
Хоћу и ја с` вама у тај санак -
да ми туга не накази лице,
да ми тужно не шобоњи срце
и престане болет` бели данак !
-------------------------------------------
Већ данима, узгред буди речено то је и једино нешто лепо, душу милујуће-зовљиво и за тужни поглед очаравајуће-мамљиво што могу замагљеним, посусталим и посве од боле измученим погледом да видим кроз прозор из перспективе моје болничке собе, по цели боговетни дан пратим непрестану игру овог гадног, завијајуће-хучећег и сибирски-застрашиво-зебљиво хладног ветра и три вижљасто-танане, мило-милене, лепршаво-свилене и у небо високо дубоко, преслатко као најварљиво девојачко око...
Kod mene je, tu nema nikakve dileme, ako izuzmem jezika, a on je, to svako zna, kod poeta i lingvista najizraženija ljubavna alatka, skromnost najizraženija vrlina, baš onako milena i nebeski fina, no kako da uskromim se kad mi mnoge sele ovo, kroz uzdah i slađeni osmeh, cvrkutavo vele:
• jasan kao beli dan (luce clarior)
• tvrd kao kamen (saxo durior) i
• sladak kao med (melle dulcior).
Zato što pravilno sve, naročito kada srcem pišem pesmuljke za slatke seke:
• ispišem (inscribo),
• pripišem (ascribo),
• propišem (praescribo) i
• potpišem (subscribo).
A još teže, a, boge mi, slađe i rađe, bude kad mi neka slatka seka, gledeći me izazovno, kao da samo na me` celi život čeka, ovo doda – slatkorečivost je kod ženskadije uvek bila i...
Obećanja data nogom na vratima...
neodevena u šepavoj beznačajnosti,
nada se gubi u katatoničnoj bedi-
pogrešno dijagnostikovana i tako glupo održavana...
moje šaputano ništa postaje pesma...
kaskadno kroz prste naših ruku
stenje trčeći rečni pesak...
izgubljena u mračnom bordelu propasti,
na dve istrošene štake
naša ljubav se ljulja...
ta ljubav nije ostavila išta za priznanje
I ne ostavivši išta, nema adresu za prosleđivanje
sloboda pronađena u priznanju krivice.
dok vreme vrši samoubistvo,
čeznem za suzama da bi moja tuga mogla da se udavi.
Bezobzirnost je postala pravilo
Gazenje po lesevima pojava
Podsmeh zrtvama kao drustva osnova
Ugradjuju trule materijale u sve potpore pa I u moral
Tu se najvise stedi
A od odgovornosti beze kada stradaju deca
Jer nisu njihova,nikada nece ni biti
Postoji jasna podela ko je za odstrel a ko za bahacenje
Vlast se cuva ne pita se za cene
Vise to nije Cena jedan slucaj
Sumski pozar je zahvatio drzavu
A piromani anesteziraju ljude lazima ne bi li ih zadrzali u stihiji
Jer sledeci su svakako...
Nevjerovatno je koliko neka od tih malih naizgled nevinih dječijih bića
ponekad u sebi mogu nositi surovosti i zla. Sjećam se da smo bili na
času likovnog, mogli smo biti peti-šesti razred. Likovno nam je predavao
nastavnik Miladin koji je u naš mali grad došao čak iz Srbije, a sudeći
po njegovom specifičnom akcentu, vrlo moguće negdje sa juga, pa nam
se učinilo da bi bilo zgodno da mu damo neki nadimak koji bi odgovarao
temperamentu južnjaka – Miladinče. Tog dana naš zadatak je bio da
crtamo cijelu figuru čovjeka, pa je nastavnik Miladinče, svojim tamnim
očima neko vrijeme kružio pogledom po razredu, da bi mu se na kraju
pogled zaustavio na djevojčici koja je sjedila zajedno sa mnom
i rekao joj da ode do table i stane ispred nje kao...
Пришао ми је ходом одлучним који је упадљиво одударао од погледа замагљеног сетом, очију пуних нелагоде и збуњености. Стао испред мене покушавајући да телом остави утисак самопоуздања али је питање изговорио гласом меканим, као силом утишаним и одмереним :
„Када тачно путујеш?“
„Прекосутра, знаш“, помало изненађено док сам склапала целу слику са осећајем који се у мени комешао.
„Морам да одем до града, враћам се брзо.“ рекао је обарајући поглед.
Одбила сам да размишљам о било чему и појачала музику. Певушила сам довршавајући посао и нисам чула када се вратио. Нестрпљиво је шетао око мене, желећи да ми помогне да што пре завршим а то ми је уносило немир.
„Иди направи нам пиће и сачекај да завршим, брзо ћу.“ замолила сам.
Лагано сам...
Nisam nikada imala razlog da propitujem ovu tišinu u sebi, ovo mesto koje deluje
tako netaknuto, dok gledam oko sebe druge boginje – žene ratnice, ljubavnice,
majke. Svaka nosi neki deo sveta u svom zagrljaju, osećanja i obaveze isprepletene
sa moćima. Ja sam ostala ona koja čuva svetost sebe same, nepomućenu i
zatvorenu, kao šuma kroz koju niko ne sme da kroči bez mog dopuštenja. Ali sada
se pitam: da li je to moj izbor, ili nametnuta maska iza koje se skrivam?
Ne, nikada nisam videla ljubavnika kako izlazi iz mog hrama u svitanje, niti čula
šapat pored mog uzglavlja, i taj deo mene ostaje tajanstven čak i meni. Da li sam ovo
birala, ili je to put koji su smrtnici, oni koji se u mene zaklinju, očekivali? Jer, kad su
izgovarali...
Sve se kotrlja i na prstima prikrada,
Tihi glasovi i čudni oblici,
Nikada ih neće prepoznati.
Zvezda je okovana u tamnici straha,
Rastrzana , puca…
U beskrajnoj želji za slobodom.
Sanjao je da je daleko,
Pesak mu je klizio kroz prste,
Crveni plamen se stapao sa nebom.
Stotine živih, ranjenih vukova,
Luta izbezumljeno u čoporima,
Mislili su da mogu odoleti.
Dugo je mislio na nju,
Ostao je samo zveket kiše na oknima,
Ova jesen ju je odnela.
Seksualnost ljudi je veoma kompleksna jer pored fizičke komponente sadrži društvenu i psihičku. Zato se različito doživljava i interpretira. Može se osećati samo pohota ili snažan, primitivan nagon baziran isključivo na telesnoj potrebi bez ljubavi. Pohota je lišena moralnosti i razuma. Kada zavlada umom/inteligencijom navodi na beskrupulozne, nasilne i destruktivne poduhvate.
Duhovna privlačnost obuhvata celu osobu. Nije usmerena samo na telo i fizički izgled, već i personalnost. Sinteza telesnog i duhovnog se oseća kao ljubav, čežnja i žudnja. Žudnjom se obnavlja praiskonska težnja duše i duha da se spoje i budu jedno. Nema jače sile u univerzumu od ljubavi. Iako je nevidljiva pokreće sve vidljivo. Empedokle je verovao da se čak i...
...
...covjek ne moze postojati
tamo
gdje ljubavi nema...
Цртице о Лепоти
Кад одеш на истину, питаће те Господ да му покажеш
своје ране и ожиљке. Ако кажеш да их немаш, питаће:
„Зар за целог свог живота ниси нашао ништа вредно због
чега би се вредело борити“
ПРОЛОГ
С времена на време, деси се да лепота и чаролија никну тамо где то нико не
очекује и где мали људи сматрају да је немогуће да је буде. Као кад леп и
здрав цвет никне између масних железничких прагова. Кад се међу
сналажљивцима и муљаторима појави искрен и поштен човек. Кад се међу
урбаним себичњацима и малограђанима појави јунак. Деси се, да се леп и
весео сунчев зрак пробије кроз неку рупу у унутрашњост свињца, обасја
буђаве дуваре од блата, па они постану филмична и мистериозна сцена, а не
туга, штрока и јад. Онда...
Мајска небеса, у најлепши део дана, кад се сенке издужију и косе. Ускоро све иде да спава и остају само славуји и кукувије.
Ја иначе не волим пролеће, али кад избије сунце одмах после кише, као овде на фотографији коју сам усликао пре три дана у Суботу у Топлици, онда ми замирише како треба. Ту после кише мирише здравац и млада зова, па некаква прошла средњошколска младост заједно са свим тим. Па ми се иде на ексурзију са пољопривденом школом, и пије ми се, ( мада сам слаб штих за пиће), онај најгори вињак из пластичих чаша, не ексурзији у Поречу који смо локали, без икаквог разлога. Па да се после лепо најлепшој девојци у школи, исповраћам у крило, и тако упропастим све шансе, ( које нисам ни имао), док она вриска, и шљепа ме малом...
Raymond A. Moody: "...to što smo naučili o smrti može napraviti značajnu razliku u načinu kako živimo naš život.”
"Istina je da mi ne možemo u potpunosti razumeti ovaj život dok nemamo nagoveštaj onoga što je iza njega."
*
Dr Anne Wilson Schaef: "Smrt nije kraj. To je samo jedna faza u beskrajnom krugu života kao kad se ide od detinjstva do adolescencije, do zrelosti, do drugog detinjstva u starosti. Život nije linearno zaustavljanje i početak. Smrt je prelazak u iduću fazu kruženja. Kad upoznamo i proživimo krug, ne osećamo strah, ni brigu. Postoji samo prelaz koji afirmiše življenje."
*
Bhagavad Gita: "Sigurna je smrt za rodjene i sigurno je rodjenje za umrle; Zbog neizbežnog ne bi trebao žaliti."
*
J.K. Rowling: "Za dobro...
Rumi: "Umro sam kao mineral i postao sam biljka. Umro sam kao biljka i digao se kao životinja. Umro sam kao životinja i postao čovek. Zašto bi se trebao plašiti? Kada me nije bilo umiranjem? I opet ću da umrem kao čovek da se uzvisim s blagoslovom anđela. Ali čak i kao anđeo moram nestati. Svi osim Boga nestaju. Kada žrtvujem moju anđeosku dušu, postaću što um ovde nije u stanju da shvati. Oh, pusti me da ne postojim. Jer nepostojanje proklajmuje u tonu orgulja. Njemu ćemo se vratiti."
*
Zhuangzi: "Rodjenje nije početak, smrt nije kraj. Postoji egzistencija bez ograničenja; kontinuitet bez početne tačke. Postojanje bez ograničenja je prostor. Kontinuitet bez početne tačke je vreme. Radjaš se, umireš, izlaziš, ulaziš. To kroz koje...
Angelus Silesius: "All heaven's glory is within and so is hell's fierce burning. You must yourself decide in which direction you are turning." (" Sva nebeska slava je unutra, kao i žestoki oganj pakla. Morate sami odlučiti u kom pravcu se okrećete.")
***
Iz svakog dogadjaja se može izvući pouka. Da li ćemo je shvatiti zavisi od reakcije. Kada ego ostane u domenu podsvesnog i Polusvesnog ega izostaje dublja unutrašnja introspekcija. Izgubi se kontrola nad mišljenjem i ponašanjem. Ljudi nisu svesni da misle, već ostaju zaslepljeni onim što misle i osećaju. To postaje jedina istina koju brane po svaku cenu. Nisu sposobni da se otvore za drugačija shvatanja, da ga razmotre i uvaže valjane argumente, već ih nerazumno odbacuju. Postanu...
Prije par dana, dok sam pretraživala nešto po internetu, slučajno naiđoh
na članak o čuvenoj Da Vinčijevoj Mona Lizi, koji govori o pravom
razlogu zbog kojeg ona nema obrve i trepavice. Zapravo, u tom trenutku
uhvatih sebe kako nikad ranije nisam ni primijetila da joj one nedostaju,
a nije da nisam često puta viđala njenu sliku, pogotovo jer se njen lik u
savremenoj kulturi često koristi za postizanje humorističnog efekta na način
da se njeni izrazi lica, raspoloženja mijenjaju uz pomoć fotošopa.. Uglavnom,
prvo što sam uradila bilo je da pronađem sliku Mona Lize i uvjerim se
svojim očima. I zaista, obrva nema. Nema ni trepavica, ali mi nije ni čudno
da nisam primijetila njihovo odsustvo jer bi, ionako, i da ih je bilo, bile teže...
Пошто су ми обрисали блог и ошишали профил на којем је писало све што човек треба да зна о ССЦ-у, шта је то и кога то представља, и да не дозволи да га приводе том коме га приводе, и вешто избегавам ту тему да ме они "неопредељени" не би "определили"... сад морам и ово да им напишем.. што је теже... да их припреми да схвате.. заиста.. у каквом дивљем сметлишту цивилизације.. живе. Ајд полако...
Luster se klati,
Pogledom pratim,
Brzo mislim,
Sat mi broji,
Šapuće treći,
Hoće li nešto iskreno reći,
Ili Hoćeš ti?
Јел стварно поранио Милорад?
Како да се сложимо кад смо толико различити? Ево, па и песма сама каже... Милорад обилази младе чобанке, а Милан креће у војску, па га прати село и вереница што га моли да јој не прође мимо тарабу (капију) а да се не јави. Па.. онај Мита што је бекрија, па онда Никола што га најурили из манастира (љубио тамо ђевојке, што се не сме), па онда Сејдефа, што воли да спава, па Мујо воркахолик, што бије чекићем и баца варнице, прави буку, и дању и ноћу и празником, па онда она Јелена, убаво врањско циганче, што је многим памет помутила, па Коштана, („баба на Цецу“) другарица у песми и пићу, па Митке жалобитан на младос''.... а онда кад прођу батаљони таки, онда тек долазимо до Милоша јунака, до Лазара Кнеза, до...