Vuk Karadžić, reformator ili čovek koji je osakatio ćirilicu?

Ne postoje antivukovci, jer da postoje pisali bi staroslovenski.
Postoje ljudi koji imaju malo kritičarskog stava u sebi i ne žele ga idealizovati.
Dakle postojali su drugi književnici njegovog vremena čije su kritike merodavne a ne naše danas.

Ne mogu slepo idealizovati Vuka i napraviti od njega Svetoga Savu.
To je suština, srž mojih stavova.
Ne može na Istoriji Krstarice da se radi nekakva nova standardizacija srpskog jezika, a kamoli da se piše 31-vi slovni znak!!!

Ima jedan odličan članak u Vremenu.

Neki delovi za one koji nemaju vremena da čitaju...

Srbi, početkom devedesetih oficijelno proglasivši srpski za svoj jezik, i ne mogavši da prebole što moraju arapskim znakovima da pišu brojeve, mahnitaju ćirilicom dotle da u Bosni čak traže od predstavnika međunarodne zajednice da im se ćirilicom potpisuju na dokumentima. Dok Republika Srpska u toku rata za službenu upotrebu proglašava ekavicu, u radikalnim srpskim krugovima uveliko se ekaviziraju nazivi "srpskih" gradova (Osek, Belovar, Beljina). Kolika je zbrka tada vladala demonstrirala je Biljana Plavšić pomenuvši jednom prilikom "Sovetski Savez". Istovremeno, srpski turbolingvisti uporno "naučno" dokazuju da su svi oni koji govore štokavskim – Srbi, dakle i Bošnjaci i Hrvati. Vrag je odneo šalu tek kada se pojavila opasnost u vidu neprihvatljivog ekaviziranja psovki u stilu "Odebi!".

U Hrvatskoj u isto vreme hrvatski postaje jedini zvaničan jezik a latinica jedino zvanično pismo...
... Tako je u novohrvatskom maniru švaler postao vanobiteljski piconamicatelj, ljubavnik – dojebnik, dvocijevni balobacač – nos, okolovratni dopupnik – kravata, a čobanin – nadzornik četveronožnih travopojedala.

Za Srbima i Hrvatima po ovom pitanju nije zaostajao ni treći konstitutivni narod u BIH. Bošnjaci...
... Dok je grejpfrut u hrvatskom rečniku zaista limunka, na bosanskom je ova voćka "mašala limun", za razliku od ananasa koji je "mašala šišarka". Tenk je "belaj bager", betmen "hairli šišmiš", picajzla "ašik baja", a balerina "poskok hanuma".

Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића.

Ovo bih voleo da mi neko objasni zašto jedan monaški učeni čovek prosvetitelj Dositej grubo odbija jednog ubogog čoveka sa drvenom štulom?
Ovo sam negde pročitao... valjda ću da se setim! :dash:
 
Da, kada je moj kolega u pitanju...

I veliki Meša citira Reformatora...

"Kako koji zareže pero da piše, on već odmah počne misliti kako će jezik popravljati, a ne kako će ga učiti..."

Nije zabrinjavajuće kada čovek poštuje do svetosti neku istorijsku ličnost, ali opako je ako nije dovoljno oprezan pa se poistoveti sa tim likom, prihvati njegove manire, način komunikacije sa drugim ljudima pre svega sa onima koji drugačije misle.

Jer, Meša ne štedi Oca srpskog jezika kojim danas govorimo i pišemo i izvanredno opisuje Reformatorovu prgavost:

Vuk rano izgovara reč rat, u svojoj "srditoj i zubatoj" recenziji na Glas narodoljubca Lukijana Mušickog iz 1819, odgovarajući na stihove u kojima Mušickog prigovara Vuku zbog silovitog i nemilosrdnog tona, što bi moglo naneti štetu knjižestvu, jer gde se dvojica bore, treći se raduje.

Vuk kaže na to: "Rat u knjižestvu nikad nije štetan, nego je od velike potrebe i polze, a osobito u ovakvom početku kao što se sad knjižestvo naše nalazi". Tako, po logici ovih reči, i Vukova stava uopšte, rat u knjižestvu nikad nije štetan jer raščišćava stvari, a pogotovu nije štetan u vreme kad se počinje od samog početka: početka narodnog.

Odričući svu dotadanju literaturu srpsku zbog nenarodnog jezika, odričući čak i Dositeja i njegovu slavu rodonačelnika srpske književnosti, što je bilo gotovo bogohulno, Vuk neprestano insistira na tvrdnji da početak srpske književnosti pada u njegovo vreme, jer narodna književnost može početi samo sa narodnim jezikom, prostonarodnim jezikom, kako je govorio, jasno označavajući oprečnost prema jeziku više klase[5].

Vuk ne priznaje ništa od ranije, negira sve do temelja, ne pristaje na evoluciju, na poboljšavanja, popravljanje jezika, na kompromise. Vuk neće nagodbu, on hoće rat, hoće pobedu...
 
... i u napomeni [5] pojašnjava:

Najoštrije i najnepovoljnije mišljenje o Dositeju izrekao je u recenziji "Primječanije na predgovor g. Pavla Solarića k Mezimcu Dositeja Obradovića" (prvi put u celini objavljena u Kovčežiću 1958. i 1960, u knjizi Vuk St. Karadžić -Kritike i polemike, Matica srpska i SKZ, odakle prenosimo ove navode i citate).

To je prilično oštar pamflet, koji bi izgledao čudan i neobjašnjiv, kad se ne bi sagledao u kontekstu Vukova stava u celini, u odbijanju svega što se dešavalo u književnosti pre ustanka.

Vuk ne prihvata Dositejev slavjanski jezik, zatim njegov kosmopolitizam, religioznu indiferentnost i naročito negativan stav prema narodnim običajima, što je za Vuka deo narodnog duhovnog bogatstva, jedna njegova dragocena osobenost, znak po kome se izdvaja medu drugim narodima. (Zakon, jezik i običaji su najsvetliji svakom narodu, kaže Vuk.)

"Za prve tri godine", piše Vuk o Dositejevu boravku u Srbiji, "nije imao nikakvog drugog posla osim što je učio ono jedno dijete (Aleksu, sina Crnoga Đorđija), pa i to nije sve učio, nego je išlo i u školu, a on ga je samo poučavao i s njim življeo. Ako nije imao nikakve plate, nije mu ni trebala", jer je imao gospodsku hranu i napitak, konak, svu poslugu, a "davalo mu se opet kašto po desetine dukata.

Pa šta mu je više trebalo plata (njemu kao staru kaluđeru)? Zar je on bio došao u Srbiju da teče novce?

A o njegovim muzama u Srbiji (među koje g. Solarić računa i njegovu platu), toliko nam je poznato; a da je pisao nekoliko poučenija, koja su se čatila u crkvi biogradskoj, 1808. godine na novo ljeto stihove ruskome caru i Rodofinikinu (koji su naštampani u Mlecima), i može se reći da su najgori od sviju njegovih stihova..."

Nije Srbija kriva, kao što kaže Solarić, da Dositej nije više napisao, jer je on i izvan Srbije napisao malo, niti je "vrlo hitio s pisanjem". A i u Vlaškoj nije ništa znamenitije učinio nego što je dobio jedan sveštenički zlatan krst; i sto je došao u Biograd prije Petra i Milenka [Petra Dobrnjca i Milenka Stojkovića] i protolkovao Crnome Đorđiju njihove intrige i pomagao ih proćerati iz Srbije (i tim načinom pomogao da Srbija prije propadne), i potom postao ,popečitelj duhovnih djel i narodnago prosveščenija' i dobio pet stotina dukata plate na godinu.

I tu je već bila riba uhvaćena, i ključevi se našli (niti je trebalo više mreže na trpezu metati, ni pogureno ići...) Sad dakle i mi velimo sa g. Solarićem: kamo sreće da ne bješe ni on prešao u Srbiju!

Zašto on Srbiji ako nije učinio kakve štete, polze nije nikakve; a sebi je učinio i štetu i sramotu. Zašto je on na ovoj strani po svome, ‚veщjedstvu‘ i ’sladkorječiю‘ propovijedao i kazivao kako bi trebalo činiti, pa je pokazao da je to sasvim različito: znati o kakvom poslu lijepo govoriti, i znati ga dobro i pametno raditi!" – "Koliko je Dositije vikao na laskanje i na laskatelje, toliko je to rado imao." –

Što se tiče jezika, Dositej je "pisao po pravilam babi Smiljani", kao i ostali. Nije Dositej prvi počeo izostavljati ni neka slova, kao što veli Solarić, nego su "Srblji pisali bez jerova i bez я i ю na dvadeset godina prije Dositejevih knjiga".

"Vrlo nam je drago što g. Solarić ne pominje uzrok zašto je Dositej u početku Mezimca potvrdio svoje misli da treba srpski pisati knjige: zašto onomlani pisaše neko u njemačkim novinama (Österr. Beob. 1818. №260) da se Dositije pokajao od svoga govedarskog jezika!" –

"Što se tiče jezika u ovom predgovoru, on je obična bezpravilna smjesa srpskog i nisko-slavenskoga kao i u Mezimcu."
 
Pa dobro na kraju su pobedili najuporniji,najambiciozniji i oni koji su pred sebe postavili jasan cilj.
Ono što ga izdvaja od ostalih je jasna ideja o onome što je trebalo uraditi.

Tako da Vuk zaslužuje naša priznanja ali nije savršen kao i njegova reforma.
Na Balkanu ne postoje bele ili bijele stvari samo crno-bele.

Tako da uz svu savršenost reforme zafali nam po neko slovo:D
 
"Nisam ja, Vuk je!"

Čast diskutantima koji su se (na vreme) povukli, ali već neko vreme mi je jasno da je za upućenog posmatrača ovaj razgovor postao jedan socio-psihološki eksperiment.

Po najbitnijim nacionalnim pitanjima, raspravljači se identifikuju sa stavovima frankovske kroatistike, a ovi im otpozdravljaju...

Naprosto, radi se o interesantnom adaptivnom mehanizmu projekcije. Projekcija je jedan od najpoznatijih mehanizama odbrane. Sastoji se od težnji i sklonosti osobe da svoje želje, impulse ili sadržaje podsvesti koji nisu prihvatljivi za sopstveni ego, projektuje na druge osobe pripisujući im slične osobine. Zatim, ima tu i konverzije koja pomaže subjektu da ukloni psihološke konflikte i da tim putem stvori novi self-image. Takođe, na ovaj se način subjektu pruža prilika za reinterpretaciju i rekonstrukciju njihove prošlosti, kao i planiranje budućnosti u kontekstu novousvojenog self-imidža. Prema tome, subjekt konstruiše konvertirani self-imidž.

Odatle je jasno kako su i zašto argumenti i nove informacije od marginalnog značaja za ove diskutante, pa ih ne vredi ponavljati jer su gotovo svi koji unapred pobijaju njihovu potrebu za elongacijom priče davno pre, odnosno lane, izrečeni.

Nažalost, suština je ipak socio-psihološka, a sastoji se u tome da čoban vidi u Vuku čobana kojeg optužuje za sopstveni čobanluk, a lupež vidi u Vuku lupeža koji preuzima krivicu za njegove lupeštine nudeći svom egu oprost od grehova. Dakle, koliko ja vidim, oni su ti koji Vuku nude atribute Sina Gospodnjeg. Naročito mi je degutantno Miljkovićevo besciljno i gotovo fetišizovano insistiranje na Vukovoj hromosti. :mrgreen:

Ceneći ljude po delu, a budući da sam argumente već dao, sklon sam Vuka uvrstiti u red srpskih plemića prvog reda, ni manje, ni više. :D
 
insistiranje na Vukovoj hromosti.

У старој српској вери хромост је сматрана за особину Дабога, врховног Бога Срба, који је био, између осталог, и господар вукова. Због тога појава Хромог Вука је Божији знак према српској традицији.
:kafa:
 
"Nisam ja, Vuk je!"
Pa, nisam ja zaista, Reformator je!

On je, svojom reformom azbuke, ostavio nama u nasledje neophodnost da se dodaju novi slovni znaci.
Dokazi: novi crnogorski slovni znakovi; tvoj "jat", ovde na forumima Krstarice.

Ostavimo crnogorski jezik Crnogorcima, da ne bismo zašli u dnevnu politiku, i da se zadržimo ovde, u ovoj priči.
Da podsetim, post #128

Prvo, ako ćemo grafem jat (ě) ("palatalizovano e") někome da pripišemo onda to mora biti Čeh Jan Hus koji ga uvodi svojom reformom godine 1412. (ako se ne varam).

Drugo, srpski jezik jeste standardizovan, ali proces dostandardizacije uvěk teče, jer jezik "diše". Na kraju, nije standardizovan sa 30 slovnih znakova, nego sa 120 štampanih i isto toliko pisanih slovnih znakova. z:mrgreen:

Treće, srpski standardni jezik ima dva izgovora, kako se to danas definiše. Ja samo doslědno pratim tu definiciju promovišući jedinstveni pravopis. U pogledu pisma stojim na stanovištu da je naša dvoazbučnost uslovljena neophodnost i mi tu ne možemo da biramo, ako nam je, bez prětěrivanja, opstanak mio. Zato i ćirilica trěba da ima jat (ĕ) u obliku slova e (a ne tradicionalnom) da se ne bi prěkidao kontinuitet čitljivosti, tj. da ljudi ne bi morali ponovo da uče da čitaju.

***
Прво, ако ћемо графем јат (ĕ) ("палатализовано е") нĕкоме да припишемо...
I, na kojim smo pozicijama? Ti sebi uzimaš ulogu reformatora azbuke, da bi nam bio "mio opstanak", a meni dodeljuješ ulogu učesnika u raspravi sa psihopatološkim simptomima....
Nažalost, suština je ipak socio-psihološka, a sastoji se u tome da čoban vidi u Vuku čobana kojeg optužuje za sopstveni čobanluk, a lupež vidi u Vuku lupeža koji prěuzima krivicu za njegove lupeštine nudeći svom egu oprost od grěhova.
Nije ni celishodno ni korektno prebacivati priču na teren dnevne politike, još manje – psihijatrije, odenute u socijalnu patologiju.
U oba slučaja su pravila rastegljiva do beskraja.

I zašto si ovaj sadržaj u citatu o "grafemu jat" "preveo" na ćirilicu? Da bi se uočilo lepo tvoje e sa kvačicom, da se vidi kako lepo stoji i u azbuci?
Da zaliči kao drugi slovni znak sa nečim iznad njega? Kao Kopitarevo malo "j".

Najiskrenije, molim Gospoda da ti se to ne usvoji, ako uopšte neko ozbiljan i bude uzeo u razmatranje u ovom vremenu anarhičnog reformisanja jezika.

Ne bih voleo da moj unuk, kada odem Svevišnjem na istinu, traži po mojim knjigama taj tvoj "jat".

Ili da shvati kako mu je deda bio nepismen jer nije znao celu azbuku, ili kako nije bio dovoljno dalekovid i kuražan pa da se i on upusti u reformu, pa da bar jedan slovni znak on osmisli.
Dakle, koliko ja vidim, oni su ti koji Vuku nude atribute Sina Gospodnjeg.
Ja neću da ovo što si napisao protumačim kao socio-patološki fenomen.
Neka neko drugi prosude zašto si tako hiperboličnu tezu pripisao drugima?
Jedan kolega i ja smo došli do nivoa svetosti, do svetoga Save.
Otkud, sad, atributi Sina Gispodnjeg?

Najblaže rečeno – čudno i nejasno. Bar, meni!

Naročito mi je degutantno Miljkovićevo besciljno i gotovo fetišizovano insistiranje na Vukovoj hromosti. :mrgreen:
Ovo, kao i prelazak na obraćanje meni u trećem licu, plod je adolescentne tranzicije, pretpostavljam kod tebe – zakasnele, jer nisi naveo godine života u javnom profilu.
Svuda o ovom periodu razvoja ličnosti piše, da su promene koje se dešavaju izuzetno značajne za dalji razvoj osobe, a ukoliko se u ovom periodu ne završe uspešno razvojni zadaci, kasnije može da dođe do lošeg prilagođavanja ulozi odraslog.

Neću da se branim, ali nikada, ni kada sam u društvu sa samim sobom, nisam razmišljao o hendikepu nekog čoveka u negativnom kontekstu.

Ako, pak, imaš u vidu to što citiram Reformatora u vezi sa doprinosom njegove štule reformi srpskog jezika, pa on je to sam napisao i ostavio nam to saznanje u nasledje.

Čast diskutantima koji su se (na vrěme) povukli, ali već něko vrěme mi je jasno da je za upućenog posmatrača ovaj razgovor postao jedan socio-psihološki eksperiment.
Ako ti ovu rasrpavu vidiš tako, moguće je da si u istinskom problemu...

... ali meni nećeš imati prilike da dodeliš "čast" da bih se povukao iz priče.

Jer, ti si u septembru, na 5. strani ove teme, sve one koji su napisali nešto što je drugačije od tvojih stavova, okvalifikovao da su

... “rusofili-evropofobi o kojima sam govorio, samo što se ovima od prě 200 godina može i oprostiti...“

Posavetovao me...
Opusti se, bre, Miljkoviću. Sve je pod kontrolom.
... i ućutao.

Ja ovu temu ne bih ni vraćao na prvu stranu da nije bilo reakcija učesnika u raspravi:

Re: Vlasi
http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=12579313&postcount=474
http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=12579397&postcount=475

... i tvog posta u vezi sa kvačicom na "e": http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=12579767&postcount=477

Cěneći ljude po dělu, a budući da sam argumente već dao, sklon sam Vuka uvrstiti u red srpskih plemića prvog reda, ni manje, ni više. :D
Do ovog nivoa sam i ja spreman da idem, ponavljajući još jednom...

Reformatora poštujem, poštujem njegovu upornost i istrajnost koja su, što narod kaže, "za kapu dole"!
Potrudio sam se, koliko sam mogao i umeo, da savladam dosta znanja iz jezika koji nam je ostavio, jer mi je taj jezik maternji, nametnut mi je rodjenjem, i nije mi žao zbog toga.
Niti će biti!

Ali, Reformatora nikada neću da postavim na pijedestal nepogrešivosti, još manje svetosti u koju ne sme da se dira.
Oni koji to hoće i žele, ne branim im, imaju na to pravo, ali uz to pravo ide i rizik da ima i onih koji drugačije misle.
Različitosti moraju da se poštuju, čak i ako nisu zakonom propisane.
 
Poslednja izmena:
Shvatiću ovu psihoanalitičku studiju kao Mrkaljev izraz zahvalnosti prema neistomišljenicima koji su doprineli da pokaže svoj kapacitet i znanje i ubedljivo revnosno pobedi na ovoj temi.

U protivnom sam se našao izgleda na VIP temi koja je možda trebala biti jednoličanka o Vuku Karađiću pa smo se mi smrtnici umešali i dobili dijagnozu.

Da sam znao da ćeš tako reagovati u sopstvenoj pobedi veruj mi da bih i ja odavno odustao tako da mi je ovo za nauk.
 
Mrkalj je po običaju briljirao, a što su neki zamenjivali teze u pokušaju da mu pariraju, njihov problem.Mrkaljevi postovi su suvi dijamanti zbog toga vandal ostaje u pričuvi...
Hajde, ti Mr. publisher, daj neki dokaz za ove zamene teza!

Nemoj ponovo po starom: da pratiš moje postove kao pudlica i da pretešku kosku nudiš drugima, u nadi da će da se zakrve, otimajući se oko nje!

Tako si bezbroj puta radio, u svim temama gde sam učestvovao u raspravi.

Da te podsetim, recimo – ovde!

Hajde, izadji iz svoje "pričuve" ovde, na crtu, i navedi šta je to "zamenjivano", kada je reč o Ocu jezika kojim govorimo i pišemo?
 
Ma, Slavene, on je u "pričuvi", samo naviruje i čeka druge da krenu u priču.

Beše skoro film “Banović Strahinja” na TV, nešto sam razmišljao o tome kako Franko Nero lepo govori srpski, pa se setih i Mihiza, i jedne svoje polemike od pre nepune tri godine. Ali, Majstoru kapa dole, ne sme se dirati u neprevazidjeno…

Борислав Михајловић Михиз, "Аутобиографија о другима"

Говорећи о другима, дакле, Михиз је представио своју гимназијску професорку књижевности Теодору Петровић као истраживача "заверенички оданог". Она је, каже затим, "сав свој живот посветила двема карловачким сасвим супротним традицијама - Бранку Радичевићу и митрополиту Стевану Стратимировићу". Поменута професорка, са надимком Мајица, "била је и остала наш најбољи познавалац живота младог песника и маторог митрополита", тврдио је Михиз. Оно што је даље навео у својој "Аутобиографији о другима" свакако делује као својеврсно откриће или бар као голицљив путоказ будућим истраживачима:

"Касних педесетих година у Библиотеци Матице српске посетила ме је Мајица. Дуго се нисмо били видели... логиком теме брзо смо ушли у њен забран, у разговор о првенцу наше лирике, сада више не језиком професора и ђака већ аргументима стручњака, од којих је, прећутно се подразумевало, један прави, а онај млађи тек приучен и на путу да то евентуално једнога дана и постане.

Баш смо били у речи о песми 'Безимена' или 'Луди' Бранко'. Распричао сам се, помало се разбацујући ауторитетом престоничког критичара, како је ненадокнадив губитак што тај спев Бранко није довршио и да би овај ироничан, па и порнографски опис живота студента, српског ђакеле у бидермајерском Бечу и његових швалераја са демимондом, курвама и једном мајком и ћерком, тај зачетак реалистичког романа у стиховима, тај помало скурилни натурализам био живо чудо српске књижевности - кад сам одједном приметио да се моја строга и патријархална професорка некако чудно мешкољи.

Прекинула ме је и, поцрвеневши при том као девојчица, саопштила ми нешто од чега сам се забезекнуо. Забезекнут сам и данас.

По неким одломцима Бранкове преписке са Даничићем, по чињеници да Вук ретко спомиње Бранка (у својој бескрајној преписци у којој свако значајније српско име помиње безброј пута о Бранку пише само кад мора у писмима, песниковом брижном ујаку, вуковарском трговцу и пренумеранту Јустину Михајловићу), по неким алузијама и видном и дискретном прећуткивању сведока који као да нешто крију, а нарочито и баш по песми 'Луди Бранко', лако је могло бити да Бранко није био само заљубљен у Вукову лепу и младу ћерку Мину, но је - и данас видим Мајичине стидљиво оборене очи под увеличавајућом диоптријом наочара - но је нешто могло бити и са Вуковом женом Аном, на чијим рукама је песник и издахнуо.

Каква прича! Бркати, намрштени, костобољно сакати геније, средовечна Бечлијка која беспрестанце рађа децу која беспрестанце умиру, шеснаестогодишња ћерка лепотица и песник враголан 'који жене или уздиже до звезда или их обара у траву'. А око њих трешти променадна музика Беча средине једног века тек изашлог из револуције и мађарске буне и трешти рат за српски језик и правопис. И моја провинцијска професорка, која је живот посветила њима, у тренутку видовитости или у заблуди бласфемије."

(Дарко Спасић, МИНИНЕ СЛИКЕ, МИНИНА ПИСМА, МИНИНЕ ТУГЕ)
 

Back
Top