Većinom naklapanje, bez želje da se Karadžićeva uloga nepristrano ocijeni.
Dunque, njetko će to morati, a to ću biti ja.
Što bi bilo da nije bilo Karadžića, najvjerojatnije:
* došlo bi do standardizacije na narodnom ekavskom govoru, uz dosta crkvenoslavizama
* ne bi bilo ni približno toliko turcizama
Prvo, ja sam vrlo precizan i kada govorim o Reformatoru, i o njegovoj reformi, i o njegovoj privatnoj ličnosti, pa i o njegovoj porodici.
Dakle, ono što pišem – nije naklapanje! Vredja me to, jer poštujem sve kolege, pod uslovom da mogu da ispoštujem sebe.
Prema tome, ukoliko nadješ moj post, ili deo posta koji je van konteksta, citiraj i slobodno navedi kvalifikaciju: ovo je naklapanje. Reč "većina" je gora od generalizacije.
Ja uvek volim da se sve, a pogotovo napisano – personalizuje.
Drugo, prelistaj malo temu, pa ćeš naći mnoge koji su pre njega pisali na srpskom jeziku. Ili, pošto planiraš da se upustiš u veliki posao, zaboravljaš.
Evo, od Meše:
Meša o "predvukovskom periodu":
"Kad govorimo o našem narodnom jeziku,
gotovo uvek polazimo od netačne činjenice, od mita, da je pravopisnu i jezičku reformu započeo i prvi formulisao Vuk. Učinili su to, međutim, drugi pre njega, sa manje ili više doslednosti i odlučnosti, jer
Vuk nije pao s neba, već je došao posle mnogih (bez obzira što je njihov uspeh bio delimičan ili nikakav), preuzevši ideju koja je postojala, i davši joj neslućen zamah i društveno-politički značaj, pretvorio je u određujuću misao i realnu snagu epohe, u zavisnosti od intenziteta kojim je rasla snaga i istorijska uloga naroda. Kad ovo kažemo, nimalo ne umanjujemo istinski revolucionarni značaj Vukova dela, nego ga svodimo u realne okvire, oslobađajući ga elemenata čuda. To delo je toliko veliko, da Vuku ostaje neokrnjeno naše divljenje, i kad njegovim prethodnicima priznamo njihov udeo.
Po onome što danas znamo,
pre Dositeja, Solarića, Stojkovića i drugih,
narodnim srpskim jezikom vanredno lepim i čistim, počeo je da piše još Gavril Stefanović Venclović, u prvim decenijama XVIII veka, sto godina pre Vuka.
"Prosto vam ovo govorimo vašim srbskim jezikom, a ne po knjiški skriveno", piše Venclović, objašnjavajući to veoma zanimljivim mobilizatorskim razlogom: "Ako nepoznat glas truba daje, ko će se na boj pripraviti?" (Taj izuzetno daroviti pesnik, koji je delio zlo i dobro sa svojom seljačkom pastvom doseljenom iz stare domovine u južnu Ugarsku, smelo i otvoreno je izražavao svoja demokratska shvatanja:
"Tko te hrani? Ne orač li i kopač? Da ih nije, kako bi ti, gospodičiću, živio? Ko koga hrani ono mu je i gospodar". To je prvi, sasvim rani glas o seljaštvu kao društvenoj i političkoj snazi, koji će u Vukovom političkom manifestu Viša klasa naroda našega zazvučati preteće.)
Venclović je izvršio i pravopisnu reformu, pisao je "uprošćenim pravopisom". On je "od šest znakova, koliko će kasnije Vuk uneti u svoju novu azbuku, upotrebljavao već tri: dž, ć i đ (samo je zamenjivao ć i đ), a lj i nj, je pisao bez tankog jer, zamenivši ga apostrofom (l', n').
Ta rana anticipacija Vukove reforme, kao očevidan znak makar i početaka jačih kretanja narodnih masa, potisnuta je polovinom XVIII veka ruskoslavenskim jezikom i starom fonetskom ortografijom, da bi se jače naglasila veza sa pravoslavnom Rusijom, kao ustuk pokušajima unijaćenja i denacionalizacije."
* slovopis bi bio nješto drugačiji, t.j. vjerojatno bi slova ostala uz tanki jer mjesto nj i lj, ostao bi jat (kao kod Rusa do Oktobarske revolucije), ne bi bilo latiničkoga j, nego grčki i s dvije točke, dok bi ju i ja i još neki- nestali. Pravopis bi bio kao ruski- mješavina fonemskoga i morfonemskoga (iskazati, gladko, odkinuti, raspaliti,..)
Za ovo, pogotovo za jat, prepuštam te kolegi Mrkalju. On je uveo 31-vi slovni znak i piše ga stalno.
* ostali bi i participi i glagolski pridjevi (dragomu čitajućemu)
I ovo vidi sa Mrkaljom, stručniji je od mene.
Ovo mislim ozbiljno, jer onaj što me proziva, zaista...
* crkvenoslavenski i francuski bi bili glavni za obogaćivanje leksičkoga fonda (predpolagati, predsudenija,..).
Ovo bi morao da pogledaš u Reformatorovom uvodu, ili predgovoru prevodu Novog zaveta.
U njeku ruku, jezik sličan onomu Garašanonova Načertanija ili Božidara Petranovića.
Pročitaj Venclovića, odnosno ono što je citirao Meša, još jednom (gore: podebljano, crvena slova).
Сви који критикују Вука немају способност да сагледају 'велику слику'. Основно је питање: да ли је Вук могао да натера некога да прихвати његову језичку реформу? Да ли је Вук био политички ауторитет, који је имао моћ да наметне било каква институционална решења?
Nije mogao nikoga da natera iz više razloga.
Prvo, udario je na Crkvu, koja se, sa mitropolitom u Karlovcima, borila da se očuva od srpske kulture i baštine ono što je ostalo i moglo da se sačuva.
Pogotovo ono što je ostalo iz srednjeg veka, počev od sv. Save.
Drugo, nije bio politički autoritet ni u autonomnoj kneževini Srbiji, a pogotovo kod Srba severno od Save i Dunava i zapadno od Drine.
A, nije bio, jer je bio alav, znao je da se izbalega ko krava u mleko ili, opet ko krava, da ošine gazdu repom, pa i rogom da zamahne. Ovde, naravno mislim na gazdu Srbije – Miloša.
Čas: daj penziju; a potom, kad penzije nema odmah...
...
dve istorije o Milosu: jednu javnu i jednu tajnu.
"U prvoj, koju je objavio 1828, Vuk je velicao Milosa kao slavnoga vozda, obdarenog mudroscu i pravdoljubivoscu, koga narod postuje kao sto deca postuju svoga roditelja.
U drugoj, pisanoj cetiri godine kasnije, zapecacenoj i namenjenoj da bude objavljena tek posle 1900. godine, Vuk je optuzio Milosa da vlada kao turski pasa koji je otudjio od sebe svoje podanike. Svestan prava buducih pokolenja da znaju istinu o Milosevom karakteru i zloupotrebama vlasti, Vuk je sastavio neku vrstu srpske tajne istorije. U tome nije bio ni prvi ni poslednji i sledio je stopama dvorskog vizantijskog istoricara Prokopija koji je takodje u svojoj istoriji "Arkani" ocrnio cara Justinijana.
Ipak, Vuk je smogao hrabrosti da uputi knezu jedno otvoreno pismo iz Zemuna u kome je delimicno izneo kritiku njegove vladavine. Pismo je za duze vreme izazvalo prekid odnosa medju njima."
Не, Вук је заправо био политички аутсајдер. И како је онда као такав успео да избоксује да његова реформа буде прихваћена? Ако је неко наметнуо Вукову реформу, онда то сигурно није био Вук.
Naravno, da nije On. Reformu je nametnuoDaničić, to je i vrapcima na grani jasno, a poznato je i zašto, a i u kojim okolnostima kada je reč o knezu Mihailu..
Inače, samo zbog savršenosti reformisanog jezika – sigurno ne!
Наравно, увек постоје они који ће овај проблем премостити тезом да је иза Вука стајао Беч, католичка црква, масони.
Ovo je za mene sporedno, jer ide u red spekulacija i mistifikacija.
Ovdje ima logike. Poznat je bio u to vrijeme tz. ilirski pokret.
Bila je želja svih južnoslovenskih naroda da se ujedine i tako lakše oslobode od Turaka kao i AU-monarhije.
Možda se radilo na tome, da se stvori neki novi jezik, npr. jugoslovenski i preko njega i neka nova nacija - jugoslovenska.
U tome su prednjačili Slovenci (Kopitar, Miklošić, Vraz, kasnije Cankar) kao i Hrvati.
Ujedinjenje su željeli i Crnogorci (Njegoš) i Srbi, Makedonci...
U čemu je prednjačio Kopitar? Da li misliš na Reformatorovog mentora?
Ali meni je nešto drugo zanimljivo:
Prva ideja o ujedinjenju se rodila kod Slovenaca i kasnije Hrvata a baš ti su prvi kasnije srušili tu državu.
Srušili su je onda, kad su postigli ono što su željeli a to je oslobađanje svojih teritorija.
E, sa “ovim zanimljivim“ idi na neku drugu temu.
Iako su Reformatorovi pobornici jedva dočekali (“delimično si u pravu”, “dobro uočeno”), jer polemika je, kad ponestanu argumenti, skoro kao ova poledica napolju...
Ova tema jerezervisana isključivo za Reformatora!!!
) ali sam morao da uveličam fotografiju iz matice srbske.
