Primetio sam da nije bilo zasebne teme o ovom dokumentu. A takođe sam primetio i da nikada ranije nije u originalu bila objavljena na Forumu Krstarice. Umesto da se diskutuje po drugim temama, slobodno se to može učiniti i ovde.
Dokument o kojem govorimo prirode je međudržavnog ugovora. Nastao je zajedno u saradnji sa Dubrovčanima, koji su radili 1333. godine na dobijanju Stona i Stonskog rata, na koji su već ranije prikazivali pretenzije na dotičnim strateški i privredno za Dubrovnik vrlo ključnim mestima, deo područja koji je šire bio jabuka razdora između tadašnje Srbije i Bosne i čak predmet i nekoliko vojnih sukoba. Posle gubitka dela Huma u vreme kralja Stefana Dečanskog, delovalo je kao idealna prilika i za to su odabrali odgovarajući budžet i poslali izaslanstva simultano u Srbiju i u Bosnu. Kralju Dušanu su poslali Klimu Gučetića, a banu Stjepanu Mihaila Menčetića. Sa srpskim kraljem iz dinastije Nemanjića su postigli dogovor relativno brzo, u par sedmica u sred zime, a ključni pregovori sa bosanskim banom su bili vođeni u februaru 1333. godine. I 15. februara ban Stjepan II je konano povelju i izdao. Ovim je poduhvatima bilo došlo i do prvog značajnijeg uvećanja teritorije Dubrovačke republike.
Povelja je očuvana u prepisu iz XV veka, iz jedne dubrovačke knjige privilegija (
Codex Ragusinus iliti
Liber Prvilegiorum), iz pera pisara Nikše Zvijezdića. U zaglavlju na straici nalazi se sledeći zapis, prevod sa latinskog jezika:
1333, dana 15. februara, privilegija učinjena pod Srebrenikom. Ban Stefan potvrđuje poklon Rata i ostrva, koji su (...)
500 perpera dohotka kralju Bosne, uz neprihvatanje nijednog Bosanca, u Stonu ni u Ratu.
Savremeni prevod povelje:
U početku Oca u ispunjenju Sina i svetoga Duha. U leto od rođenja Hristovog 1333, indikta prvog, 15. dan (...) februara meseca. Mi gospodin Stefan, po milosti Božijoj ban Bosne, Usore i Soli i gospodin Humske zemlje, kao što prijatelje i sluge naše volimo i njima milost našu dajemo sa korišću i ljubavlju, kako je dostojno držati se prema svakome, tako da zna svako ovog dana i ubuduće koji će posle biti amin. Ja videh dobro svedočanstvo i mnoga dela od baštine i vlastele i ljudi dubrovačkih i našim praroditeljima i nama veoma mnogo učinjena, i hoteći odsad raditi sa Božijom voljom, zato mi, gospodin ban Stefan i moji sinovi i unuci i dokle moje potomstvo bude, do veka vekova, dajemo i darujemo do veka vekova u baštinu i u plemenito ljudima dubrovačkim, a našim dragim prijateljima ceo Rat i Ston i Prevlaku i ostrva koja su okolo Rata i sa svim što se nalazi unutar Rata i Prevlake – i gore i polja, dubrave, šume, livade, vode, sela i sve što je od Prevlake do Loišta, i sud i globe i umir krvi da budu po njihovoj volji, da imaju i drže, i da čine svu svoju volju i želje kao od svoje baštine, do veka vekova, i da su voljni zidati kule, i drugo što im je volja i prokopati Prevlaku od mora do mora i napraviti po svojoj volji i želji. I još obećava gospodin ban Stefan za sebe i svoje sinove i svoje potomstvo, da ako odluče u neko vreme ili gospodin ili vlastelin ili građanin ili ljudi koji bi pakostili Ratu ili Prevlaci, pomogne koliko može naša snaga. A za to mi, Opština i ljudi grada Dubrovnika od sveg dobra zajedničkog, gospodinu banu Stefanu i njegovim sinovima i potomstvu njegovom do veka od muške glave, i do kraja sveta, da dajemo za Prevlaku i Ston 500 perpera, do kraja sveta od tog dobitka, za koji se ima doći kod nas u Dubrovnik u ono vreme. Ako ban i njegovi sinovi i njegovo potomstvo po muškoj glavi ne budu gospoda Humske zemlje, mi Opština dubrovačka davaćemo onaj dobitak na onaj dan svetoga Vlaha, 500 perpera, kako je gore pisano. I još obećava Opština dubrovačka, da ako u neko vreme dođe gospodin ban Stefan u Dubrovnik ili njegovi sinovi ili njegovo potomstvo po muškoj glavi do kraja sveta, da mu dâ palate zidane za prebivanje, dokle bude ostao, bez ikakvog najma. I još obećava Opština dubrovačka da neće da prima u Prevlaku i u Ston i u Rat i u ona ostrva koja su uzeli od gospodina bana Stefana, njegovog vlastelina koji bude njemu neveran i njegovim sinovima i njegovom potomstvu do kraja sveta. A ja gospodin ban Stefan zaklinjem se u sveto Božije jevanđelje i u četiri jevanđelista i u 12 apostola i u sve mošti svete koje su u Dubrovniku, za mene i za moje sinove i za moje potomstvo po muškom kolenu do kraja sveta, sve to čvrsto da imamo i držimo i ne prekršimo do kraja sveta. I za sve više pisano, mi Opština i svi ljudi dubrovački kunemo se u sveto Božije jevanđelje i u četiri jevanđelista i u 12 apostola i u sve svete mošti koje su u Dubrovniku, za nas i naše sinove i za naše naslednike do kraja sveta, sve čvrsto da imamo i držimo do kraja sveta nepromenjeno. I zato stavljam ja gospodin ban Stefan svoj zlatni pečat, da je za verovanje, svako da zna i vidi istinu. A o ovome su načinjene četiri povelje jednake, dve latinske a dve srpske, a sve su pečaćene zlatnim pečatima. Dve su povelje ostale kod gospodina bana Stefana, a dve povelje su u Dubrovniku. A to je pisano pod gradom pod Srebrenikom. A ovome su svedoci zvani i moljeni Vitan Tihoradić, Radoslav Hlapović, Miloš Vukasić, Hrvatin Stefanić, Stefan Druščić, Tvrtko Ivahnić, a za to su tri pristava: Divoš Tihoranić, Štitko Hlapović, Mihailo Menčetić Dubrovčanin.
Evo i same stranice iz knjige:
Pogledajte prilog 1479153
Pogledajte prilog 1479162
Kao što mislim da je mnogima poznato, ova povelja je uvek prizivala poseban značaj iz toga što je (govoreći vrlo strikno o Bosni, dakle, a ne o Hercegovini) ovo jedini primer srednjovekovnog bosanskog dokumenta u kojem je nazvan bosanski jezik. Evo uvećano dela koji je posebnu pažnju privlačio:
Pogledajte prilog 1479163
Iz aviona se primećuje. I da od bilo kakve precizne diskusije bežiš na taj način što odmah prebacuješ na nešto što se tiče nekakvih kolektivnih nacionalnih karakterizacija i „vi“ ovo, „vi“ ono, kao da to ima veze sa bilo čime (a i kao da me uopšte i zabole). Dakle, da podvučem ne „ti“, nego „vi“. Jasno je kao dan da pokušavaš da u celosti pobegneš što dalje od onog što sam napisao i da se sakriješ iza čaršava takvih prepucavanja.
Dakle, primi ovo (nula sarkazma, zbog nekih moram očigledno te stvari da naglašavam zato što loše razumeju) kao najtopliji i iskreni savet: prestani sa tim, zato što ti ne ide. S jedne strane, vređaš mene i moju inteligenciju (koju ne smatram ni izbliza toliko strašno niskom), ali vređaš i samog sebe tj. sopstvenu inteligenciju, zato što ni ti nisi baš toliko glup da posle toliko mnogo diskusija sa mnom ne znaš da sa mnom ti ne možeš uopšte tako da razgovaraš. Ja ne dopuštam sagovorniku nikakvo meandriranje; ako i primetim, vratim ga uvek na ono što je rečeno i samo isečem delove objava i rečenica koje vidim da predstavljaju upravo to (to sam i uradio sad, upravo).
I necu da pricam. 
