Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 88.244
Primetio sam da nije bilo zasebne teme o ovom dokumentu. A takođe sam primetio i da nikada ranije nije u originalu bila objavljena na Forumu Krstarice. Umesto da se diskutuje po drugim temama, slobodno se to može učiniti i ovde.
Dokument o kojem govorimo prirode je međudržavnog ugovora. Nastao je zajedno u saradnji sa Dubrovčanima, koji su radili 1333. godine na dobijanju Stona i Stonskog rata, na koji su već ranije prikazivali pretenzije na dotičnim strateški i privredno za Dubrovnik vrlo ključnim mestima, deo područja koji je šire bio jabuka razdora između tadašnje Srbije i Bosne i čak predmet i nekoliko vojnih sukoba. Posle gubitka dela Huma u vreme kralja Stefana Dečanskog, delovalo je kao idealna prilika i za to su odabrali odgovarajući budžet i poslali izaslanstva simultano u Srbiju i u Bosnu. Kralju Dušanu su poslali Klimu Gučetića, a banu Stjepanu Mihaila Menčetića. Sa srpskim kraljem iz dinastije Nemanjića su postigli dogovor relativno brzo, u par sedmica u sred zime, a ključni pregovori sa bosanskim banom su bili vođeni u februaru 1333. godine. I 15. februara ban Stjepan II je konano povelju i izdao. Ovim je poduhvatima bilo došlo i do prvog značajnijeg uvećanja teritorije Dubrovačke republike.
Povelja je očuvana u prepisu iz XV veka, iz jedne dubrovačke knjige privilegija (Codex Ragusinus iliti Liber Prvilegiorum), iz pera pisara Nikše Zvijezdića. U zaglavlju na straici nalazi se sledeći zapis, prevod sa latinskog jezika: 1333, dana 15. februara, privilegija učinjena pod Srebrenikom. Ban Stefan potvrđuje poklon Rata i ostrva, koji su (...) 500 perpera dohotka kralju Bosne, uz neprihvatanje nijednog Bosanca, u Stonu ni u Ratu.
Savremeni prevod povelje:
Evo i same stranice iz knjige:
Kao što mislim da je mnogima poznato, ova povelja je uvek prizivala poseban značaj iz toga što je (govoreći vrlo strikno o Bosni, dakle, a ne o Hercegovini) ovo jedini primer srednjovekovnog bosanskog dokumenta u kojem je nazvan bosanski jezik. Evo uvećano dela koji je posebnu pažnju privlačio:
Dokument o kojem govorimo prirode je međudržavnog ugovora. Nastao je zajedno u saradnji sa Dubrovčanima, koji su radili 1333. godine na dobijanju Stona i Stonskog rata, na koji su već ranije prikazivali pretenzije na dotičnim strateški i privredno za Dubrovnik vrlo ključnim mestima, deo područja koji je šire bio jabuka razdora između tadašnje Srbije i Bosne i čak predmet i nekoliko vojnih sukoba. Posle gubitka dela Huma u vreme kralja Stefana Dečanskog, delovalo je kao idealna prilika i za to su odabrali odgovarajući budžet i poslali izaslanstva simultano u Srbiju i u Bosnu. Kralju Dušanu su poslali Klimu Gučetića, a banu Stjepanu Mihaila Menčetića. Sa srpskim kraljem iz dinastije Nemanjića su postigli dogovor relativno brzo, u par sedmica u sred zime, a ključni pregovori sa bosanskim banom su bili vođeni u februaru 1333. godine. I 15. februara ban Stjepan II je konano povelju i izdao. Ovim je poduhvatima bilo došlo i do prvog značajnijeg uvećanja teritorije Dubrovačke republike.
Povelja je očuvana u prepisu iz XV veka, iz jedne dubrovačke knjige privilegija (Codex Ragusinus iliti Liber Prvilegiorum), iz pera pisara Nikše Zvijezdića. U zaglavlju na straici nalazi se sledeći zapis, prevod sa latinskog jezika: 1333, dana 15. februara, privilegija učinjena pod Srebrenikom. Ban Stefan potvrđuje poklon Rata i ostrva, koji su (...) 500 perpera dohotka kralju Bosne, uz neprihvatanje nijednog Bosanca, u Stonu ni u Ratu.
Savremeni prevod povelje:
U početku Oca u ispunjenju Sina i svetoga Duha. U leto od rođenja Hristovog 1333, indikta prvog, 15. dan (...) februara meseca. Mi gospodin Stefan, po milosti Božijoj ban Bosne, Usore i Soli i gospodin Humske zemlje, kao što prijatelje i sluge naše volimo i njima milost našu dajemo sa korišću i ljubavlju, kako je dostojno držati se prema svakome, tako da zna svako ovog dana i ubuduće koji će posle biti amin. Ja videh dobro svedočanstvo i mnoga dela od baštine i vlastele i ljudi dubrovačkih i našim praroditeljima i nama veoma mnogo učinjena, i hoteći odsad raditi sa Božijom voljom, zato mi, gospodin ban Stefan i moji sinovi i unuci i dokle moje potomstvo bude, do veka vekova, dajemo i darujemo do veka vekova u baštinu i u plemenito ljudima dubrovačkim, a našim dragim prijateljima ceo Rat i Ston i Prevlaku i ostrva koja su okolo Rata i sa svim što se nalazi unutar Rata i Prevlake – i gore i polja, dubrave, šume, livade, vode, sela i sve što je od Prevlake do Loišta, i sud i globe i umir krvi da budu po njihovoj volji, da imaju i drže, i da čine svu svoju volju i želje kao od svoje baštine, do veka vekova, i da su voljni zidati kule, i drugo što im je volja i prokopati Prevlaku od mora do mora i napraviti po svojoj volji i želji. I još obećava gospodin ban Stefan za sebe i svoje sinove i svoje potomstvo, da ako odluče u neko vreme ili gospodin ili vlastelin ili građanin ili ljudi koji bi pakostili Ratu ili Prevlaci, pomogne koliko može naša snaga. A za to mi, Opština i ljudi grada Dubrovnika od sveg dobra zajedničkog, gospodinu banu Stefanu i njegovim sinovima i potomstvu njegovom do veka od muške glave, i do kraja sveta, da dajemo za Prevlaku i Ston 500 perpera, do kraja sveta od tog dobitka, za koji se ima doći kod nas u Dubrovnik u ono vreme. Ako ban i njegovi sinovi i njegovo potomstvo po muškoj glavi ne budu gospoda Humske zemlje, mi Opština dubrovačka davaćemo onaj dobitak na onaj dan svetoga Vlaha, 500 perpera, kako je gore pisano. I još obećava Opština dubrovačka, da ako u neko vreme dođe gospodin ban Stefan u Dubrovnik ili njegovi sinovi ili njegovo potomstvo po muškoj glavi do kraja sveta, da mu dâ palate zidane za prebivanje, dokle bude ostao, bez ikakvog najma. I još obećava Opština dubrovačka da neće da prima u Prevlaku i u Ston i u Rat i u ona ostrva koja su uzeli od gospodina bana Stefana, njegovog vlastelina koji bude njemu neveran i njegovim sinovima i njegovom potomstvu do kraja sveta. A ja gospodin ban Stefan zaklinjem se u sveto Božije jevanđelje i u četiri jevanđelista i u 12 apostola i u sve mošti svete koje su u Dubrovniku, za mene i za moje sinove i za moje potomstvo po muškom kolenu do kraja sveta, sve to čvrsto da imamo i držimo i ne prekršimo do kraja sveta. I za sve više pisano, mi Opština i svi ljudi dubrovački kunemo se u sveto Božije jevanđelje i u četiri jevanđelista i u 12 apostola i u sve svete mošti koje su u Dubrovniku, za nas i naše sinove i za naše naslednike do kraja sveta, sve čvrsto da imamo i držimo do kraja sveta nepromenjeno. I zato stavljam ja gospodin ban Stefan svoj zlatni pečat, da je za verovanje, svako da zna i vidi istinu. A o ovome su načinjene četiri povelje jednake, dve latinske a dve srpske, a sve su pečaćene zlatnim pečatima. Dve su povelje ostale kod gospodina bana Stefana, a dve povelje su u Dubrovniku. A to je pisano pod gradom pod Srebrenikom. A ovome su svedoci zvani i moljeni Vitan Tihoradić, Radoslav Hlapović, Miloš Vukasić, Hrvatin Stefanić, Stefan Druščić, Tvrtko Ivahnić, a za to su tri pristava: Divoš Tihoranić, Štitko Hlapović, Mihailo Menčetić Dubrovčanin.
Evo i same stranice iz knjige:
Kao što mislim da je mnogima poznato, ova povelja je uvek prizivala poseban značaj iz toga što je (govoreći vrlo strikno o Bosni, dakle, a ne o Hercegovini) ovo jedini primer srednjovekovnog bosanskog dokumenta u kojem je nazvan bosanski jezik. Evo uvećano dela koji je posebnu pažnju privlačio:
