Betty
Elita
- Poruka
- 21.481
mali antrfile - za Queen 
radujem se pasulju, o daaa......
(pa neka ovo zloupotrebi kome je do toga 
)
Pasulj sa suvim rebarcima ( deminutiv obavezan za one koji umeju da cene naše!) i vojnički pasulj u našem narodu imaju reputaciju odličnog jela koje može itekako da zasiti, do te mere da ukoliko ga vojnik jede samo jednom dnevno, kažu, može bez brige da preživi do sutrašnjeg dana.
Ovaj gurmanluk na naše tlo stigao je iz južne Amerike, ali je vrlo brzo postao jelo broj jedan – kako u uvek gladnoj vojsci tako i među napaćenim narodom koji je prigrlio zasitne bobice oberučke, i ustanovio da se pasulj jede – petkom, bez obzira na godišnje doba.
Suva rebra, s druge strane, sasvim su poželjan dodatak u zemlji koja je pre svih svetskih ratova trgovala najjedrijim i najjeftinijim svinjama i izvozila ih u Evropu, usput se bogateći i bez imalo stida i zazora naoružavajući vosku i dižući ustanke, „kuke i motike”, od tog novca. Od mesa, koski i rebaraca ovih životinja stvoreno je prvo autohotno (ratničko) plemstvo – vojvode, i izborilo se za nezavisnost, ujedinjenje i skidanje vela sa, dotada, terra incognita područja.
E, baš ta suva rebra, što su se kadila međ' srpskim domaćinskim kućama po „pušnicama” (uz plamen trešnjevog drveta i šišarki) i tavanu (uz ukrštaj planinskih vetrova), dodavala su neodoljivi i veličanstveni ukus običnom kuvanom pasulju. Naročito kada o njemu piše (gladan) novinar beogradske rubrike našeg lista, pa izveštaju sa pijace u kome su listom navedene cene svega i svačega, doda recept za pasulj, a posledice istoga uporedi sa košavom, pa na kraju teksta rezimira: „a za vetrove, ko još mari”.
I danas se ponegde brojanje uči uz pomoć pasulja (u Vojvodini, doduše, uz pomoć krupnog lepo pečenog semena suncokreta), a oglasi poslednjih decenija sadrže ozbiljna obećanja o pogađanju budućnosti: uz pasulj se vidi bolje i dalje, pasulj je teleport za srećnije sutra.
I mogao bi da bude, i to ne samo „kobajagi”. Nacionalnog jela sa dimljenim ukusom prve srpske trgovačke moći ne bi trebalo niko da se stidi. Pasulja takođe, on je sasvim naš i sasvim nasušni: od belosvetskih skitara i probisveta makar nešto čestito da dođe. Vatrene vode i vatrenih naravi ovde ionako napretek.
radujem se pasulju, o daaa......
(pa neka ovo zloupotrebi kome je do toga )Pasulj sa suvim rebarcima ( deminutiv obavezan za one koji umeju da cene naše!) i vojnički pasulj u našem narodu imaju reputaciju odličnog jela koje može itekako da zasiti, do te mere da ukoliko ga vojnik jede samo jednom dnevno, kažu, može bez brige da preživi do sutrašnjeg dana.
Ovaj gurmanluk na naše tlo stigao je iz južne Amerike, ali je vrlo brzo postao jelo broj jedan – kako u uvek gladnoj vojsci tako i među napaćenim narodom koji je prigrlio zasitne bobice oberučke, i ustanovio da se pasulj jede – petkom, bez obzira na godišnje doba.
Suva rebra, s druge strane, sasvim su poželjan dodatak u zemlji koja je pre svih svetskih ratova trgovala najjedrijim i najjeftinijim svinjama i izvozila ih u Evropu, usput se bogateći i bez imalo stida i zazora naoružavajući vosku i dižući ustanke, „kuke i motike”, od tog novca. Od mesa, koski i rebaraca ovih životinja stvoreno je prvo autohotno (ratničko) plemstvo – vojvode, i izborilo se za nezavisnost, ujedinjenje i skidanje vela sa, dotada, terra incognita područja.
E, baš ta suva rebra, što su se kadila međ' srpskim domaćinskim kućama po „pušnicama” (uz plamen trešnjevog drveta i šišarki) i tavanu (uz ukrštaj planinskih vetrova), dodavala su neodoljivi i veličanstveni ukus običnom kuvanom pasulju. Naročito kada o njemu piše (gladan) novinar beogradske rubrike našeg lista, pa izveštaju sa pijace u kome su listom navedene cene svega i svačega, doda recept za pasulj, a posledice istoga uporedi sa košavom, pa na kraju teksta rezimira: „a za vetrove, ko još mari”.
I danas se ponegde brojanje uči uz pomoć pasulja (u Vojvodini, doduše, uz pomoć krupnog lepo pečenog semena suncokreta), a oglasi poslednjih decenija sadrže ozbiljna obećanja o pogađanju budućnosti: uz pasulj se vidi bolje i dalje, pasulj je teleport za srećnije sutra.
I mogao bi da bude, i to ne samo „kobajagi”. Nacionalnog jela sa dimljenim ukusom prve srpske trgovačke moći ne bi trebalo niko da se stidi. Pasulja takođe, on je sasvim naš i sasvim nasušni: od belosvetskih skitara i probisveta makar nešto čestito da dođe. Vatrene vode i vatrenih naravi ovde ionako napretek.
ops: 
