NalimInTheHous
Primećen član
- Poruka
- 735
Objektivna, nepristrasna i kriticka analiza Srpsko-Bugarskih odnosa 
Ако се анлизирају изјаве српских и бугарских вођа у последњих десет година, онда се долази до закључка да у Србији и Бугарској влада процес демократизације, привредни просперитет, да су изразито проевропски оријентисане, односно да ЕУ и НАТО немају алтернативу, те да су односе довеле до савршенатва. Улазак у ЕУ захтева сређивање односа са суседима. Бугари су, уз велику помоћ масмедија, доказивали представнику ЕК, у подужем припремном периоду уласка у НАТО и ЕУ, да немају буквално ниједан проблем са Србијом. Прагматично, ограђивали су се од изјава неких партијских првака, антисрпских књига, од неких историчата, Ганев, Госцев (територијалних претензија, мењања граница), уз девизу да би прошлост требало оставити по страни.
Успели су да убеде Европу да са Србијом тече мед и млеко, иако то, да се не заваравамо, и није био услов, јер је та Европа Србију сатанизовала. Бугарска је за несрећу Бугара и околних народа, ушла у НАТО и ЕУ. По најважнијим параметрима, она и није чланица ЕУ. Нису јој дозволили да 2009., како је било предвиђено, уведу Евро, није добили обећане огромне кредите од фондова ЕУ, CARDS i FAR, и што је основ равноправности, Бугари се не могу слободно кретати, селити се, живети у другим земљама ЕУ. Она је, од уласка у ЕУ, најсиромашнија земља, њена привреда је у колапсу, стандард становништва је на ивици тоталне беде, влада „бела куга“, изгубила је духовни, културни, историјски, православни и сваки други идентитет. ЕУ је Бугарску ставила у један велики саркофаг и сахранила је. Да ли су Бугарска, Румунија, сада ништа мање Грчка, Италија, Шпанија, Ирска, Пољска, опомена онима који као овце, без предводника и чактара, хрле у ЕУ.
Када се о славјанским народима ради, после крвавих ратова Руса и Пољака, највише таквих ратова су водили Срби и Бугари. Није лако заборавити ту несрећну прошлост и великодржавне тежње вођа. Кад год се са Бугарима појави неки проблем (случај пуковника Бранковића, или афера након објављивања докумената о шпијунажи, признање фантомске државе Косово, покушај митинга партије АТАК-а у Босиљграду и др), одмах исплива на површину све оно што је кроз историју оптерећивало две земље. Тај анимозитет, који прокључа, свако коме МИР нема алтернативу, требало би да сузбија.
У свим временима, па и у овим (иако је знано), потребно је поновити да су рецидиви прошлости на Балкану снажно присутни. Регион Балкана и Црноморског басена представља значајно подручје, са свих аспеката, посебно геополитичког, где се дефинишу интересне сфере главних центара светског одлучивања. На овом подручју преламају се стратешки интереси Имаперије зла, Русије, ЕУ. Интерси су исти: контрола политичких, економских, војних и др. кретања, док су разлози за овако стратешко опредељење различити.
Бугари и Срби су се у „великим“ и „малим“ ратовима и у мирним периодима углавном налазили на супротној страни, пре свега блоковској. Такво стање је и данас. Бугарска је уместо Варшавског пакта врло брзо постала пуноправна чланица НАТО-а. На питање неким угледним Бугарима: како то да је Бугарска похрлила у НАТО, а док је била у Варшавском пакту, шапутали сте нам на уво, како је Варшавски пакт велико зло. Са дозом буквално туге, само су затварали очи, показујући одговарајућим покретом, да им је доста пактова.
У временима пре великих сукоба са Бугарском, Србија је, а посебно Београд, била Бугарима мост за Европу. Пре Сливничке битке, 1885. године, Београд је био најзначајнији град за бугарску културу. Постојале су разне културне институције у Београду, штампане су књиге на бугарском језику итд. Учевни људи су сматрали да западна цивилизација, заснована на култу знања, односно примене знања у техници, може наћи заједничке компоненте са медитеранском цивилизацијом, којој припадају Србија, Бугарска, Грчка, Румунија, Македонија. Очекивало се да те земље могу да одиграју значајну улогу у прожимању и уједињавању те две цивилизације. Нажалост, западна цивилизација је метафизичка, није успела да реши ниједно битно питање: духовно, економско, морално, историјско.
Како верујем у народ, а не у вође, народи и једне и друге земље последњих година су свесни да се морају ослобаћати међусобних оптуживања, иако смо сви рођени од чињеница прошлости. Не можемо негирати ни величенственост ни сервилност прошлости, ни живот ни смрт, али ћемо и даље само сањати добру будућност, ако тој будућности прилазимо са теретом прошлости. Велики догађаји у историји сваког народа и државе увек се изнова процењују и осењују, најчешће по последицама које се створе много година касније. То је случај и са односима бугарског и српског народа.
Чињеница је, што је такође знано, да су Србима, Бугари најближи од свих других јужнославјанских народа (иста вера, постоји немала сличност између старе штокавице и бугарског језика). У неким временима, као у доба просвећеног, култувисаног и европски оријентисаног Михаила Обреновића, заговарана је заједничка држава са Бугарском ( у Букурешту је Михаило Обреновић 1876. године склопио тајни споразум са бугарским првацима о заједничкој држави). Заједничку државу (до појаве Информбироа) договарали су Броз и Димитров (Георги Димитров, познат као јунак Лајпцишког процеса, шеф Коминтерне, извадио је Броза из чувеног хотела „Лукс“ у Москви, где су боравили многи комунистички прваци из Европе, одакле су одвођени без повратка у Љубљанку, затим Сибир, или су се убијали, односно једини је жив изашао анонимус, сумњивог поријекла Броз, кога је Бугарин поставио за генералног секретара КПЈ, а српске левичаре и комунисте, као браћу Вујовић и друге, су убили и сахранили под зидинама Кремља). Дакле, није случајно да је Коминтерна, односно Бугарин Димитров, одабро (клонираного Амброзија), а не некога од Срба да води КПЈ од 1937. године.
У време Информбироа, поготово у периоду до Стаљинове смрти, Бугарска је, од свих земаља Варшавског пакта, понајвише изражавала непријатељство прем оној Југи, боље речено Србији. Примери понашања Бугарске у тим временима, не би стали у неколкико дебелих књига. Довољна је констатација да је Бугарска (Бугари) била најоданија, најпослушнија слугењара СССР-а, од свих чланица ВП, као што је преко ноћи, након растурања Источног блока и СССР-а, постала најоданија Западу, односно НАТО-у и ЕУ. Први тзв. демократски председник Владе, бугарски цар (чија је странка НПСД, са партијом Турака ДПС формирала Владу након избора јуна 2001. године), прекинуо је сарадњу са Русијом, односно поништио је све уговоре, споразуме, протоколе, конвенције, забрањен је руски језик у школама, институцијама, чак и на улици. Енглески и немачки језик постали су доминантнији од бугарског.
Односе са Бугарском не би требало идеализовати. Не чека нас у тим односима, већ споменути - мед и млеко, али како се у народу каже: „Комшија је вежнији него кошуља“, те односе ваља градити са добрим намјерама. Свијест о томе требало би да захвати све средине у Бугарској. Међутим, стално су у власти присутне жеље за лидерством, а то лидерство схватају као наметање неких решења која би задирала у самосталност, достојанство, основне интересе, основе опстанка неке од суседних земаља. Поуздано се зна да је НАТО дао Бугарској посебне задатке када је Србија у питању, о чему је несмотрено нешто мало проговорио председник Бугарске 2006. године (критикован и од америчке стране), када је одржао предавање у Институту за стратешке студије у Вашингтону. Није Бугарска, у случају немира или рата, задужена само за Србију већ и за друге балканске земље. Себе сматра у том погледу лидером. Ако би, недо Бог, дошло до сукоба на овим просторима, Бугарска и Мађарска, као чланице НАТО, одмах би отцепиле део територије Србије. Бугари хлеба немају да једу, али годишње НАТО обавезе морају да измире из сиромашног буџета.
О односу према Македонији и жељама да је присвоји, да се и не говори. Водила је ратове, уцењивала савезе, све због Македоније. Сада би била задовољна једним њеним делом. Све македонске познате јунаке и историијске личности из разних области, сматрају Бугарима. У првој посети Македонији, бугарски цар, председник Владе, положио је венце на гробове Гоцета Делчева, Санданског и других, а на запрепашћење домаћина (К. Глигорова и др.) имао је одвојене, затворене разговоре са шиптарским првацима, иако Програм посете то није предвидео. Није тешко одгонетнути о чему су разговарали. Нажалост, Македонија неће опстати као држава. Једнога дана ће бити подељена између Шиптара (велика Албанија) и Бугара. Дигресија: та судбина ће задесити Црну Гору, Словенију, БИХ, Хрватску (о томе другом приликом).
У једну реч, границе су биле и остале основна болна тачка Бугарске и Бугара, од момента ослобађања од Турака и признања на Сан-Стефанском миру. Кад год обележавају Национални празник, позивају се на Сан-Стефански мир, односно негирају ревизију граница на Берлниском конгресу у суженом виду. Бугарска се никада неће одрећи промене граница. Независно од политике предходних или садашње Владе, у интерним материјалима неких институција, академским круговима и НВО, неретко употребљавају синтагму, Западне покрајине. Исти ти кругови, уз благослов неких политичара, посебно деснице, актуализују питање промене Нејског уговора из 1919. године (претензије према свим пограничним градовима са Србијом, чак до Ниша). Након једне посете патријарха Павла Бугарској, бугарски свештеници, који су га пратили преко наше границе, у разговорима у Босиљграду, изјавили су да се налазе у „западној бугарској провинцији“. Сведоци кажу да је патријарх то изузетно тешко доживео.
