Србија и средњи век

Како није? И немањићка србија а и за време војислављевића.

Srednjovekovna Srbija, koja je uživala visoku političku, ekonomsku i kulturnu reputaciju u Evropi Srednjeg veka, dosegla je vrhunac sredinom XiV veka tokom vladavine cara Stefana Dušana. Ovo je vreme Dušanovog zakonika, najvećeg pravnog dostignuća Srednjovekovne Srbije, jedinstvenog među feudalnim državama Evrope tog perioda. Nomokanon Svetog Save, Dušanov zakonik, freske i arhitektura srednjovekovnih manastira koji su krasili srpske zemlje su večni civilizacijski spomenici srpskog naroda.

Ово је са званичне странице срппског конзулата у Баварској
Napisane su silne knjige "Veštačka inteligencija danas, sutra", "Kad prodavati prasiće i globalna ekonomija"

Bre niko nije znao ni da čita ni da piše...
 
Када се осврћемо на историју било које земље и било којег народа, погрешнно је уопштено и поједностављено гледати на епоху читавог средњег вијека, јер је у питању период од хиљаду година (овирно од око 500--1.500 године) гдје су се измијењивали процеси, мијењале су се околности, политичке, вјерске, етнографске, културолошке, ту се ваља увијек фокусирати што прецизније на неку епоху или период неког владара или династије.
А када је простор данашње Србије у питању и нашег народа, у раном средњем вијеку (оквирнио период 500-1.000 године) наши преци нису оставили никаквих списа, списи на грчком и латинском су крајње оскудни, ту ваља из тих кратких фрагмената реконструисати историјске процесе, српски историци и археолози који се баве тим периодом заслужују свако поштовање, посебно што је српска археологија потиснута и једва се чека неки доказ кварности да се компромитује и обезвреди. И дјела српских историка која се баве преднемањићком епохом су од изванредне вриједности, препоручујем рад Тибора Живковића Портрети српских владара (IX-XII век).

Већ у развијеном и позном средњем вијеку, од самог краја XII вијека имамо мноштво списа на старосрпском, та наша историја је добро документована, може се кудикамо лакше исзвршити реконструкција тих процеса, Истина, у српској историографији, под плаштом критичке историографије настоји се предност дати свему ружном, грешним примјерима, аномалијама (при чему се потискује да примјере уморства најближихх сродника због власти имамо у исрорији свих народа, као и да примјере вјенчања малољетних чланова владајућих династија, но у популарној култури се подмеће како ето нико од Срба по том питању не бјеше гори, што је једносавно глупаво), детектује се оно грешно, некад и комотна тумачења српских списа, то често зна отићи и у аутошопвинизам.

Но ако реално сагледамо то вријеме, велике личности и династије, упамћене под модерним именима као Војислављевићи, Вукановићи, Немањићи те постнемањићка епоха, које је изњедрио наш род, примјере херојства, војних подвига, посвећености вишим циљевима, периоде просперитета, за то вријеме економског развоја, законе и законоправила која бејаху у том времену испред оних у западној Европи, српску средњовјековну књижевност која је од самог почетка XIII вијека па касније кроз читав позни средњи вијек једноставно речено фасцинантна и изазива дивљење, ми и немамо право не бити поносним на тај период српске историје.
 
Poslednja izmena:
Ja znam vrlo dobro šta je tvoje mišljenje, ali ti si u njemu potpuno usamljen.

Pa normalno jer sam ja jedini pametan.
Ti i Lekizan i Drago i ta ekipa sa raznih banditskih franackih faksova ne poznajete osnovne stvari: Kada je palo rimsko carstvo i gdje je palo rimsko carstvo i kako je palo rimsko. To je prvo, ne ide vam glavu ono sto pise.
Drugo, vi ste politicki radnici.
Tako isto, osnovne stvari, ne ide vam u glavu da je crkva carska a ne drzava papska. Vama osnovne stvari ne idu glavu, i zato nista ne znate.
I zato tumarate po istoriji.
 

Back
Top