Bakići
Grb Bakića je poznat na osnovu pečata Petra Bakića iz 1606. i na osnovu grba na crkvenom zidu u Bratislavi. Grbovi su istovetni u gotovo svim detaljima. Na štitu se nalazi oklopnik na propetom konju kako se bori sa lavom. Na nebu su polumesec i dve zvezde, šestokrake. Kaciga je turnirska a plašt je izuvijan sa obe strane štita. U čelenci je oklopnik sa mačem. Grb je karakterističan za ugarski heraldiku XVII veka. Na osnovu toga su i rekonstruisane boje grba.
(Prezime je izvedeno od baka, hipokoristika imenice baba, dakle naziva za očevu i majčinu majku ili pak za stariju žensku osobu uopće. Prezime Bakić može nastati i od imenice bák, što znači neuškopljeni vol..odnosno bik.)
За Бакиће се верује да су пореклом из планинских делова данашње Херцеговине.Средином прве половине 16. века,преласком у Угарску они доживљавају свој највећи успон.
Њихов најпознатији изданак је,свакако,Павле Бакић.Носио је титулу Војводе,а пред крај живота,1537. године,од угарског Краља добија титулу Деспота.
Грб Бакића,какав је овде приказан,реконструисан је са печата Петра Бакића из 1606. године.
Павле Бакић (?-1537) је последњи српски деспот. Прешао је из Србије са Венчаца ("Земља Бакићева") са петорицом браће и око 1.000 ратника у Угарску, где је био заповедник српских пешадијских, коњичких и шајкашких чета.
После пораза хришћанске војске код Мохача 1526, у борби за угарски престо био је на страни војводе ердељског Јована Запоље, али кад је он побеђен од краља Фердинанда Хабзбуршког код Токаја 1527, с њим се измирио Павле Бакић и он му је подарио титулу српског деспота у Угарској. Покушај краља Фердинанда да протера Турке из Славоније, са српским деспотом Павлом на челу, није успео.
Не могавши да освоји од Турака Осијек, повлачио се према Ђакову, где је код Горјана у боју (1537) са Османлијама деспот Бакић погинуо. Његову главу је Мехмед-паша по своме сину послао у Цариград.
Pavle Bakić, poslednji srpski titularni despot, poticao je iz stare srpske plemićke porodice sa Venčaca. Prema navodima istoričara Milana Milićevića, na vrhu Venčaca još u XIX veku su se nalazile "stare zidine za koje narod priča da su Bakićevi dvori". Pod Turcima Bakići su zadržali deo poseda, koji su se prostirali na pedesetak naselja. Čitava oblast oko Venčaca u narodnoj tradiciji do prošlog veka je nazivna "Bakićeva zemlja".
Pošto je od ugarskog kralja dobio potvrdu da će se Srbima zajamčiti verska i nacionalna sloboda, dobivši nove povlastice za srpske šajkaše, Pavle Bakić je sa svojom braćom i mnoštvom naroda prešao u Ugarsku. Ovde je dobio velike posede, odgovarajuće onima u zavičaju. Za sedište je dobio Lak, sa okolnim naseljima. Ovde je postavljen na čelo kraljeve obaveštajne službe, sa zadatkom da, preko svojih ljudi, motri na kretanje turske vojske, koja se pripremala da izvrši odlučujući juriš i porazi ugarsku vojnu silu.
Pavle Bakić je stekao veliki ugled u Ugarskoj, i to ne samo među Srbima. Biskup Nadaždi ga je okarakterisao kao "mudrog i hrabrog čoveka, iskusnog u ratnoj veštini, koji u Turskoj ima rođake, pa i uhode, koji ga o svemu obaveštavaju".
Osnovni zadataka Bakićeve vojske bio je da spreči prodor turske vojske prema Beču. Pošto je doprineo odbrani Beča od turske opsade 1529. godine, postao je simbol junaštva, čija je slava borca protiv Turaka proneta čitavim hrišćanskim svetom. U njemu su Srbi videli svog najmoćnijeg zaštitnika. Njegovo ime ovaploćivalo je herojsku borbu srpskog naroda protiv osmanskih osvajača.
Zbog svojih zasluga Pavle Bakić je od Ferdinanda dobio zvanje "manjifikus" - uzvišeni, i imanja u Gornjoj Zemlji.
Područje Zapadne Slovačke Pavle Bakić je naseljavao srpskim stanovništvom. O tome svedoči njegova prepiska sa Ferdinandom Habzburškim.
Posedi Pavla Bakića su se protezali od reke Trnavke i istoimenog utvrđenja do krajnjeg zapada Slovačke - Holiča na reci Moravi, u dužini skoro stotinu kilometara. U neposrednoj blizini utvrđenja Trnave, u kanjonu Trnavke, u tesnacu na Malim Karpatima, Pavle Bakić je sa suprugom Teodorom i kćerkama Margaritom i Angelinom posedovao utvrđeni grad-zamak Oštri Kamen, na teško pristupačnom uzvišenju. Bilo je to nadaleko čuveno "orlovsko gnezdo". U svom delu Deli Bakić, Jaša Ignjatović je napisao: "Deli Pavle je timario i jahao pripitomljene jelene gorske". Posedi Bakića su se završavali utvrđenjem Holičem na Moravi, koje je držao njegov brat Petar sa svojih hiljadu konjanika i čuvenim hajducima.
Uočavajući značaj šajkaša za odbranu zemlje, Ferdinand je Pavlu Bakiću dao zadatak da ojača šajkašku flotilu. Pored punktova u Gornjoj Zemlji - u Komoranu, Šalji, Ostrogonu i Ćuru i njima pribrežnim rekama, organizovao je šajkaše i na Dravi, Muri i Savi.
Iza Pavla Bakića ostale su njegove kćerke Margarita i Angelina. Za ime Angeline Bakić vezan je tzv. "marjanski kult" u Šaštinu, 1564. godine. Među naslednicima se isticao Petar Bakić, koji je učestvovao u Tridesetogodišnjem ratu (1618-1648) na strani austrijskog cara, protiv vojske erdeljskog kneza Betlena. Bakićevi su u XVII veku imali posede u Šaštinu, Holiču i Ostriježu. Tamo je postojala i srpska pravoslavna crkva. U Holiču je ona zabeležena 1663. godine. Bakići su pominjani još i u XVIII veku.
http://ojkrajino.com/smf/index.php?a...e;topic=1734.0
