Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Daleko u neistraženim zaledjima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog
kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto sunce.
Na orbiti oko njega, na rastojanju od približno devedeset sedam miliona milja,
nalazi se beznačajna plavozelena planetačiji su stanovnici, koji su nastali od
majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne ručnečasovnike strašno
zgodnom idejom.
Ta planeta ima - ili, da budemo precizni, imala je - jedan problem, koji se može
ovako opisati: većina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrećna. Kao rešenje
ovog problema predlagane su mnoge stvari, ali sve su uglavnom bile povezane s
kretanjem nekakvih malenih, zelenih komada hartije, a to je zaistačudno, jer ti
mali, zeleni komadi hartije nisu i sami bili nesrećni.
Zbog toga je problem opstajao: ljudi su uglavnom bili zlovoljni, a mnogi su se
osećali bedno,čak i oni s digitalnimčasovnicima.
Sve je veći bio broj onih koji su počinjali da misle kako su svi napravili veliku
grešku još onda kad su sišli sa drveta. A neki su i drveće smatrali lošom zamišlju i
rekli su da uopšte nije trebalo ni napustiti okean.
A onda, jednogčetvrtka, skoro dve hiljade godina pošto su izvesnog tipa
prikovali za drvo zbog toga što je rekao da bi bilo sjajno kada bi ljudi, za promenu,
počeli da se ponašaju ljubazno prema drugim ljudima, jedna devojka koja je za svoj
groš sedela u nekom kafiću u Rikmansvortu, iznenada je shvatila učemu su sve
vreme grešili i najzad dokučila način na koji bi se svet mogao pretvoriti u dobro i
srećno mesto. Ovoga puta sve je bilo u redu, stvar je bila sigurna i niko nije morao
nikog da prikucava za drvo.
Ali, na žalost, pre nego što je stigla da to nekome javi telefonom, došlo je do
užasne, glupe katastrofe i ideja je zauvek izgubljena

Autostoperski vodic kroz galaksiju
 
Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.
Na sve strane vidim one koji ne žude ni za čim,
osim hranom, krovom, i odećom,
usresredjeni samo na to,
bez snova.
Oni ne osećaju užas što ne vole
ili što nisu voljeni.

Čarls Bukovski-Selacted Poems
 
"Smeh uopšte nije loš početak prijateljstva, a daleko je najbolji završetak istog... Prijatelje biram po lepom izgledu, poznanike po dobrom karakteru, a neprijatelje po visokoj inteligenciji. Čovek ne može da bude previše obazriv u izboru neprijatelja. Nemam nijednog koji je budala."

Oskar Vajld-Slika Dorijana Greja



"Nesklad je prisiljavati nekoga da bude u harmoniji s drugima... Mislim da je prava tragedija siromašnih što ne mogu sebi da priušte ništa drugo osim samoodricanja. Lepi grehovi, kao i lepe stvari, povlastica su bogatih... Verujte mi da nijedan civilizovan čovek nije nikada zažalio zbog uživanja, niti bilo koji necivilizovan čovek zna šta je uživanje..."

Oskar Vajld-Slika Dorijana Greja
 
Cemu divljenje i cudjenje?
Zar ne vidite sasvim jasno da je san bio moj ucitelj i da jos uvek, evo, strepim da cu se opet probuditi i opet doci u tamnicu?
Pa kad i ne bi bilo tako, samo sanjati vec je dosta jer sanjajuci spoznao sam da svaka sreca covekova nestaje kao pusti snovi.
I zato hocu da prozivim i da u dobro iskoristim sve dane svoje, dok mi traju.

Pedro Calderon de la Barca, "Zivot je san"
 
Uopšte uzevši, žena neće obmanuti muža, neće ga izdati, sem ako joj on sam pokvari ili pogazi srce, ili ako je ne obeshrabri i odgurne svojom sitničavošću, svojim egoizmom, svojom uskogrudošću, svojom ništavnom i bednom prirodom. Pri tom, voli! Neka se ona ne oseća kao tvoja ženka, nego kao tvoja najdraža glava, tvoje dete, tvoj prijatelj; nosi je u nedrima, nek joj bude toplo, i budi spokojan; iz godine u godinu ona će se sve čvršće pribijati uz tebe, dok ne srastete kao sijamski blizanci. Ako joj ne daš to, ako je pokvariš, uništiš svojom ništavnošću - otići će! Otići će čim se neke plemenitije ruke pruže prema njoj, jer mora da ode, jer je njoj ta toplina i priznanje potrebno kao vazduh da bi mogla da diše.


Henrik Sjenkjevič, Život bez dogme
 
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on…
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu…

"Mali Princ"
 
Mjuriel Barberi ,,Otmenost jeza``

``Prvi put u zivotu osetila sam smisao reci nikad. E pa, uzasan je. Tu rec izgovorimo stoput dnevno, ali ne znamo sta govorimo dok se ne suocimo s pravim ``nikad vise`. Naposletku, uvek se zanosimo mislju da drzimo pod kontrolom ono sto se dogadja, nista nam ne izgleda konacno. Nema veze sto sam svih ovih poslednjih nedelja sebi govorila da cu se uskoro ubiti - jesam li zaista verovala u to? Da li sam zbog te odluke zaista osetila smisao reci ``nikad``? Ne, uopste. Osetila sam svoju moc da odlucujem. I mislim da bi, nekoliko sekundi pre nego sto sebi donesem smrt, ``nikad`` i dalje ostala prazna rec. Ali kad umre neko koga volimo... mogu vam reci da tad osetimo sta to znaci i dozivimo strasnu strasnu strasnu bol. Kao kad se vatromet najednom ugasi i sve postane crno. Osecam se usamljeno, bolesno, muka mi je i svaki pokret staje me ogromnih napora.
.....
Dok razmisljam o tome, veceras, zdrobljenog srca i zeluca, kazem sebi da je, naposletku, zivot mozda to: mnogo ocaja, ali i nekoliko trenutaka lepote, kada vreme vise nije isto. Kao da note stvaraju nekakvu zagradu u vremenu, nekakvu zadrsku, drugo mesto upravo tu, jedno uvek u nikad.
Da, to je to, uvek u nikad.
Ne bojte se, Rene, necu se ubiti niti cu ista zapaliti.
Jer zbog vas cu od sada tragati za tim uvek u onom nikad.
Za lepotom u ovom svetu.``
 
Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam. Da, ničeg nije
bilo i ničeg nema, jasnog sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno.
Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka
na metalu d u vođi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i
hiljade dru¬gih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema.
Samo da ne prestanem da je iščekujem!

Ivo Andrić - Jelena ,žena koje nema
 
I ja sam se osetio da sve ponovo prezivim.Kao da me je ovaj veliki gnev ocistio od zla, oslobodio nade u ovoj noci prepunoj znamenja i zvezda, ja sam se prvi put predao onoj prijatnoj ravnodusnosti sveta.Iskusivsi da je toliko slicna mojoj, da mi je posle svega tako bratski bliska, osetio sam da sam bio srecan i da sam to jos i sada.I da se samo sve svrsi, samo da se osetim manje sam, preostaje mi da pozelim da na dan mog pogubljenja bude mnogo gledalaca i da me docekaju s povicima mrznje

A. Kami - Stranac.
 
Jedan čovek je umro i dospeo u raj. Međutim, u raju mu je ubrzo postalo dosadno. Anđeli su neprestano pevali, svirali na harfama, sve je to bilo lepo i krasno, ali on je oduvek bio čovek od akcije. Zato se obratio Svetom Petru i zamolio ga za premeštaj.

« Gde si to mislio da odeš? » rekao je Sveti Petar. « Osim ako nećeš u pakao? Ne bih ti preporučio.»

« Može li bar na kratko? » zamolio ga je čovek.

« To se nikad nije radilo, ali napraviću izuzetak – pustiću te na mesec dana.« I Sveti Petar mu je otvorio vrata pakla.

Čoveka je na ulazu sačekala limuzina koja ga je odvezla do jahte... Usledilo je putovanje kakvo nikad nije doživeo, uz obilje najdivnijih jela, najboljih pića, prelepih devojaka, noćni ribolov, itd, itd. Mesec dana prošlo je kao u snu.
Po povratku u raj, čoveku je bilo još dosadnije nego pre. Ubrzo se ponovo obratio Svetom Petru i zamolio da ga opet malo pusti u pakao.

« Takve šetnje tamo-amo nikad nisu praktikovane. Ako toliko želiš u pakao, možeš da odeš, ali bez mogućunosti povratka. »

« Pristajem! » uskliknuo je čovek, već se naslađujući onim što ga je čekalo tamo.

Ali avaj! Čim su se teška vrata pakla muklo zalupila iza njega, čovek je počeo da propada u ponor na čijem dnu je ugledao gomilu užasnih đavola, koji su čekali da ga kukama ubace nesrećnika čiji su jauci sve glasnije dopirali do njega.

« Šta je ovo!? « kriknuo je.

« Pakao, brate «, odgovorio je jedan đavo. « Ti izgleda ne razlikuješ turizam od emigracije.»


Damari - Antoni de Melo
 
attachment.php
 
Svi mi imamo s Bogom jedan ugovor. Polovina svega što imamo, ili činimo,
polovina vremena, snage ili lepote, naših poslova i putovanja ostaje nama na
raspolaganju, a druga polovina ide Bogu. Tako je i sa ljubavlju. Pola naše ljubavi
ostaje nama, a druga polovina ide Bogu na istinu i ostaje tamo na lepšem mestu
i traje zauvek, ma šta se s našom polovinom naše ljubavi ovde desilo…

Milorad Pavić..Poslednja ljubav u Carigrdu
 
``Ponovo se zaculo lupanje, jos jace. Pogledao je u mrak. Kad je devojcica otvorila usta i viknula na njega, video je... da su joj zubi... i da joj nesto visi s ruku.
- Reci da mogu da udjem!
Sta god.
Mike je klimnuo glavom i gotovo necujno prozborio:
- Mozes da udjes.
Devojcica se odmakla od vrata, nestala u mraku. Ono sto joj je visilo s ruku je zaleprsalo, i nestala je. Mike se ponovo okrenuo ka bazenu. Jimi je izvukao Oskarovu glavu iz vode i uzeo skakavac od Jonija, priblizio ga Oskarovom licu i uperio.
Svetla tacka se javila naspram crnog srednjeg prozora i mikrosekundu kasnije, on je pukao.
Armirano staklo nije se lomilo kao obicno. Eksplodiralo je u hiljadu delica koji su uleteli u salu, ka vodi, i pali kraj ivice bazena, svetlucajuci poput milijarde belih zvezda.
*****
Gunar je pogledao zabeleske iz razgovora s decacima koji su sinoc bili na bazenu. Njihova svedocenja su se u najvecoj meri poklapala, i jedna rec se neprekidno ponavljala: andjeo.
Oskara Eriksona je odneo andjeo.
Isti andjeo koji je, prema njihovim tvrdnjama, otkinuo glave Joniju i Jimiju Fosberju i ostavio ih na dnu bazena.
*****
``Andjeo... krila... glava je pukla... skakavac... pokusali su da udave Oskara... Oskar je skroz poplaveo... zubi kao kod lava... podigla Oskara...``
*****
- Je l` ovo tvoje?
Stefan Lason, kondukter na liniji Stokholm - Karlstad, upro je prstom u torbu na resetkama iznad sedista. Takve se ovih dana retko vidjaju. Pravi... kofer.
Decak u kupeu je klimnuo glavom i pruzio kartu. Stefan ju je ponistio.
- Hoce li te neko sacekati?
Decak je odmahnuo glavom.
- Nije tako tezak kao sto izgleda.
- Aha, aha. Sta ti je unutra, ako smem da pitam?
- Od svega pomalo.
Stefan je pogledao na sat i mahnuo heftalicom.
- Mm.
- A kutije? Jesu li i one tvoje?
- Da.
- Ne mislim da se... ali kako ces...?
- Neko ce mi pomoci. Kasnije.
- Aha. Da, da. Okej. Zelim ti prijatan put.
- Hvala.
Stefan je zatvorio vrata kupea, otisao ka sledecem. Cinilo se da decak zna sta radi. Da on ima toliko da nosi, tesko da bi bio tako srecan.
Ali drugacije je kad si mlad.``

``Pusti pravog da udje`` - Jon Ajvide Lindkvist
 
Poslednja izmena:
Ne...
Nismo mi bili ljubavnici...
Nikad...
Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali...
I to je sve...

Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali
da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao
ukleta lađa...
Negde ovde daleko...
Negde tame blizu...
Ni na nebu, ni na zemlji...

Nikad mi nismo bili ljubavnici…Samo smo se ponekad, u nocima punog meseca malo trazili po dugim talasnim duzinama Ceznje…

I to je sve…


Balašević
Jedan od onih života
 
"Protekle zime oni su se zavoleli. Jeli su istom viljuškom naizmenice, i ona mu je pila vino iz usta. On ju je milovao tako da joj je duša škripala u telu, a ona ga je obožavala i terala ga da mokri u nju. Govorila je smejući se svojim vršnjakinjama kako ništa ne češe kao muška trodnevna brada nikla u ljubavi. A mislila je ozbiljno u sebi: trenuci mog života umiru kao muhe kad ih gutaju ribe. Kako da ih učinim hranljivim za njihovu glad? Molila ga je da joj odgrize uho i pojede ga i nikada za sobom nije zatvarala fioke i vrata ormara da ne prekine sreću. Bila je ćutljiva jer je odrasla u tišini beskonačnih očevih čitanja uvek iste molitve oko koje se hvatala uvek ista vrsta tišine. I sada kada su se uputili na teferič, bilo je slično i njoj se to dopadalo."

Milorad Pavić, "Hazarski rečnik"
 
Ljubav je kao droga. U početku javlja se osecanje euforije, potpunog predavanja. Kasnije, sutradan, želiš još. Još se nisi zasitio, ali osecanje ti se dopalo, i uveren si da ga možeš kontrolisati. Mislis na voljenu osobu dva minuta, a tri minuta je zaboravis.
Ali, uskoro, naviknes se na tu osobu i pocinjes u potpunosti da zavisis od nje. Onda na nju mislis po tri sata, a zaboravis je na dva minuta. Ako nije pored tebe, osecas se kao narkomani kad ne nabave drogu. U tom trenutku, kao sto zavisnici od droge kradu ili se ponizavaju da bi pribavili ono sto im treba, ti si spreman na sve radi ljubavi.
„Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala”,

Paulo Koeljo
 
Za mene nije materijalno dobro koje se cuva u kuci kao kakav predmet, već dusvno zadovoljstvo. Ne znam da objasnim to što pojedinci, iako poseduju materijalne vrednosti nastavljaju da žive u riziku i naporu da uvecaju svoje bogatstvo. Ja,iako na izgled siromasan, imam toliko posjeda da im ne vidim kraja: spavam,jedem,čitam,slusam muziku,želim i živim za ljubav makar i u pozne godine. Imam utisak da mi celi svet pripada i da mi na tome taj isti svet zavidi. To je moje pravo bogatstvo

Sokrat u istoj knjizi
 
U boga je verovao ne strahujući, mada na crkven način, zamišljajući ga kao krupna starca lepoga lika, kao dobra i pametna gospodara sveta, koji ne može pobediti zlo samo stoga što ne stiže, namnožilo se suviše ljudi. Ali, ne mari, stići će on, videćeš! A, eto, Hrista ne mogu shvatiti nikako! On mi nije ni za šta. Ima boga - pa dobro! A ovamo - još jedan! Sin, vele. Pa šta ako je sin? Valjda bog nije umro...

Maksim Gorki - Moji univerziteti
 
Nežnost je postojala, nacin na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama.
Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupcenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne cinjenice, nego što su bila pitanja koja su cekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje vecito, vrtoglavo ljuljanje izmedju sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa znacili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde covek može da bude ko god hoce.
Možda je i ona morala da prizna da u pocetku nema nikakvog znacaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se krece po tragovima koje ostavlja, kroz oci koje zadržava svojim pogledom dok hoda.
Možda je i ona razumela da nam prica ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pricamo sami i da nam prica postaje poznata tek kad se isprica.
Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znaci i koliko. Da prica mora da se prica dan za danom, korak po korak, bilo da je pricamo oklevajuci ili odlucno, uverljivo ili sumnjicavo.
Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slucajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog coveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome cemu je utabala put svojim strpljivim koracima.

Kristijan Grendal
U oktobru
 
On,neko drugi

Već duže vreme neki čovek u meni odbrojava moje korake. Jedan, dva, tri, četiri... I tako po čitave dane.

Pustim ga da to čini, hoću da kažem, ne mogu zaustaviti kada nešto naumi. On unapred zna što ću ga pitati, a ja se uvek iznenadim njegovim odgovorom.

Sve u svemu, navikao sam se već na njega. Poslednjih godina neprestano je sa mnom. Ponekad mi se učini da je živeo u meni od najranijeg detinjstva, tj. od kada se pamtim. Kako bi inače znao neke najintimnije stvari koje nikome nisam poverio? Često zaželim da izađe iz mene, da sednemo za sto i ljudski popričamo o svemu.
On se tada zavuče u najdublji deo mene, postaje malen i gotovo nevidljiv i odnekud iz daleka odgovara.
Neće da govori o sadašnjosti i uopšte, pravi se kao da ne hodamo ulicama Londona i kao da ne postoji ova nova stvarnost oko nas sa svim svojim posebnostima.
On bi samo da priča o prošlosti.
Naročito o stvarima koje bih ja što pre da zaboravim.
Kaže (gotovo podsmehujući se): Sve tvoje je u tebi.
Treba ti samo pomoći da pravilno rasporediš uspomene.

Ponekad mi uspeva da se pretvaram kao da me njegova priča naročito zanima. On tada, sebe ljubiv kakav već jest, raspriča se i postane velik tako da zauzme potpuni oblik mene. Ja se tada samo umnožim, brzo i spretno sakrijem iza ugla, a on produži nekom od ulica Londona.
Sednem napokon sam u bar, naručim pivo i ne razmišljam ama baš ni o čemu. Tih nekoliko dana dok sam sâm družim se samo sa Englezima i govorim naravno Engleski.
On za to vreme kruži ulicama Londona i prati naše izbeglice da bi pronašao put do mene.
Obično uđe s leve strane, namrgođen i uvređen, gleda na drugu stranu ulice. Neko vreme tako šutimo i samo hodamo.
On zna sve što bih ga ja mogao pitati, a ja ne znam što će mi odgovoriti.

Zatim, nakon nekog vremena, počinje ponovo da mi broji korake.

Jedan, dva, tri, četiri...I tako po čitave dane...

Rade Šerbedzija
 
Pismo Branka Miljkovića upućeno Ljiljani Ilić

Ja te samo želim, ali ničemu se ne nadam da ne bi patio, jer "svi se ljudi razočaravaju u svojim nadama, varaju u svojim očekivanjima". Ja se ne nadam pa se zato neću ni pretvarati, neću gorčinom govoriti: živeh u zabludi. Ono i želja je iluzija, ali želja bez nade, ovakva kakva je u meni, to je iluzija bliže stvarnosti no iluziji; iluzija koja pomaže čoveku da se u stvarnosti održi a ne da se od nje ogradi.

Moje iluzije su jače, postojajnije, no sama stvarnost.
Kliknite za proširenje...


Knjiga:
Najlepša ljubavna pisma, Slavko Ivanović
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Atomic™
Књига је најјефтније злато
Odgovora
5
Pregleda
271
Black_star
Black_star
Nina
Ko je izmislio "Listu najboljih knjiga"?
Odgovora
5
Pregleda
288
quentin
quentin
Baudrillard
Teror razonode Nova knjiga Aleksandra Ćukovića
Odgovora
0
Pregleda
105
Baudrillard
Baudrillard

Back
Top