Ko je izmislio "Listu najboljih knjiga"?

[Nina]

Dodje doba godine kada liste najboljih knjiga godine pršte na sve strane poput snežnih pahuljica. New York Times uvek u drugoj polovini godine objavi izbor od 10 najboljih knjiga po mišljenju njegovih kritičara, a mnogi od tih naslova se do kraja kalendarske godine nađu na listama Publisher’s Weeklyja, BuzzFeed Booksa, NPR-a, BookRiota, pa i na listama čitalačke publike poput portala Goodreads… a lista se nastavlja i nastavlja. Snažne reakcije čitalaca obično prate takve liste. Međutim, da li ste se ikada zapitali zašto su takve liste počele da se prave?

Prema saznanju Donalda L. Fostera koje je izneo u svom eseju „100 najboljih knjiga“ (100 Best Books), ovaj trend je zvanično počeo 1886. godine kada je ser Džon Labok sastavio listu knjiga koje je smatrao „neophodnim za opšte i slobodno obrazovanje“. Ta lista je štampana više puta u različitim oblicima sa komentarima i sugestijama Vilijama Gledstona, preko Tomasa Karlajla, sve do princa od Velsa. Ubrzo su mnogi drugi počeli da prave sopstvene liste od „100 najboljih knjiga“ i ovaj internacionalni trend je uzeo maha. Mnoge ugledne ličnosti, poput ser Artura Konana Dojla, Aptona Sinklera i Vilijama Dženings Brajana, sačinili su svoje liste „najboljih knjiga“, čak u više navrata; osmišljavanje kompilacija „najboljih“ knjiga je vremenom evoluiralo tako da smo dobili varijacije na temu kao što su liste „knjiga u kojima najviše uživam“ i „knjige koje su imale najveći uticaj“, dok je doba interneta dovelo do toga da se ovaj trend još više rasplamsa i razgrana. Foster primećuje da izdavači i čitaoci sličnog ukusa obožavaju ovakve liste uprkos činjenici da ne podležu nikakvim pravilima: „Osmišljavanje lista je evoluiralo tokom vremena ali se nije vodilo računa o nekakvim osnovnim pravilima, što je prouzrokovalo mnogo nedoslednosti.“

Ovaj „hobi“ je verovatno povezan sa onom dubokom željom u čoveku da čita „valjane knjige“, a koja nam je usađena putem obrazovnih sistema i održavana kroz spiskove „dodatne literature“ (ukoliko smo onaj tip ljudi koji žudi za dodatnim bodovima ili ocenama). Bezbroj knjiga izlazi iz štampe na godišnjem nivou i kako onda da znamo koje su vredne čitanja? Nije ni čudo što smo željni nekakvog ažuriranog i dopunjenog kanona.

Izvor: daily.jstor.org
Prevod: Aleksandra Branković za portal Laguna

 

[argumentovano]

Meni su Paviceva dela bolja od, recimo, dela Dena Brauna
Jer Pavic ima specifican tok misli, mastovit iako je Braun svetski priznat a Pavic nije.

 

[edi54]

Meni su Paviceva dela bolja od, recimo, dela Dena Brauna
Jer Pavic ima specifican tok misli, mastovit iako je Braun svetski priznat a Pavic nije.

Pa kad je den braun smece

 

[pura moca]

metar knjiga je dovoljan u životu

 

[Zelena milja]

Ne priznajem ničije liste.
Imam svoju,

 

[quentin]

Bezbroj knjiga izlazi iz štampe na godišnjem nivou i kako onda da znamo koje su vredne čitanja? Nije ni čudo što smo željni nekakvog ažuriranog i dopunjenog kanona.

S jedne strane, radi se o ovome, a s druge strane u pitanju je opasna namjera da se čitanje predstavi kao neki kvantitativno ograničeni zadatak. Dobijemo listu od xy knjiga koje moramo pročitati i onda je dovoljno, ne moramo više da čitamo, nema potrebe da se dalje mučimo, obavili smo svoje. Jer ovu vrstu spiskova nekako uvijek povezujem s ljudima za koje je čitanje napor. Ovako bar dobiju spisak, pa vide kad je kraj na vidiku.

Čitanje nije spremanje ispita, nego zadovoljstvo, lična filozofija i stil života. Naravno da su za čitanje potrebni putokazi, ali sljedećoj knjizi uvijek najbolje vodi neka od onih koje smo već pročitali. Čitanje jeste za život korisna stvar, ali ne postoji korist od čitanja jedne, deset ili 100 knjiga sa spiska. Korist nam donosi navika čitanja, potreba da se knjizi obraćamo i da koristimo obrasce razmišljanja koje je dobra književnost u nama izgradila.