Odlomci knjiga koje volimo

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
"Gledao sam kroz prozor dok je voz jurio prema Buenos Airesu. Prošli smo pored jednog ranča; neka žena je ispod nastrešnice gledala voz. Pala mi je na pamet glupa pomisao: "Ovu ženu vidim prvi i poslednji put. Nikada je više u svom životu neću videti." Misli su mi plovile kao pluta u nekoj nepoznatoj reci. Šta me se ticala ta žena?Ali nisam mogao da se otrgnem od misli da je u jednom trenutku ona postojala za mene i da nikada više neće postojati. To je sa moga gledišta bilo kao da je već umrla: malo zakašnjenje voza, jedan telefonski poziv iz ranča, i ta žena nikada ne bi ni postojala u mom životu."

ERNESTO SABATO - TUNEL
 

Moj kofer je spreman

Ako mene pitate ja sam za opreznost, za preventivu. Sa muzevi-
ma se ne zna ... Zena mora svakog trenutka da bude spremna na
sve. Za svaki slucaj . Zato ja stalno drzim u predsoblju spako-
van kofer sa mojim stvarima. Ono sto mi je najpotrebnije, to
drzim u koferu. I moj muz to zna. Ako se nesto dogodi, ako me
izda ili izneveri ja uzimam kofer i odlazim. S vremena na vreme
prome nim stvari u koferu, operem ih ispeglam, provetrim - pa
opet u kofer! Taj mi kofer stoji kao onaj pesak za gasenje poza-
ra... Ako ne bude pozara, molim! Necemo upotrebiti pesak. I da
vidite, moj muz malo cvikuje od tog kofera. Mozda bi nekad ne-
sto i pokusao ali ga taj kofer i isprati i doceka. Ne moze a da ne
misli na njega. To ga razumljivo nervira i iks puta me je molio da
sklonim kofer da ga vise ne nerviram, ali ja necu! Samo tako mo-
gu da te sacuvam ako se nerviras. A kad prestanes da se nervi-
ras, sve je gotovo. Ako uhvatim, ako ti nadjem karte u dzepu ja
tog trenutka odlazim i nikad se vise ne vracam. Prema tome, mo-
zemo da se volimo, i sve normalno, ali kofer ima da stoji tamo
gde sam ga ostavila.

D.Radovic..Zenski razgovori
 
S Tugom jednostavno treba umeti...
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moras praviti da je ne primecujes pa ce se kad tad okrenuti i otici, iako ti se u prvi mah cini da ce zauvek cvileti kraj stola...
I pazi...
Poklonis li joj samo mrvicu paznje nece se smiriti dok ti ne uvali citavu korpu...
I onda si gotov...
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih musterija...
I nikad te vise nece zaobici...

Jedan od onih zivota-Djordje Balasevic
 
- Tama, koja je nadolazila sa Sredozemnog mora, prekrila je grad koji je prokurator mrzeo. Iščezli su viseći mostovi koji su spajali hram i strašnu Antonijevu kulu... Nestao je Jerušalem, veliki grad, kao da ga nikad nije ni bilo na svetu... Pa, idite bestraga i vi i vaša nagorela sveska i sasušena ruža! Sedite ovde na klupi sami i preklinjete ga da vas oslobodi, da vam dopusti da udišete vazduh, da nestane iz vašeg sećanja!
Prebledelog lica, Margarita se vrati na klupu. riđi ju je gledao žmirkajući.
- Ništa ne razumem - tiho reče Margarita Nikolajevna. - .......
- Kakva gnjavaža... - progunđa riđi i progovori glasnije: - Oprostite, ali rekao sam vam da nisam ni iz kakve ustanove. Sedite, molim vas.
Margarita se bez reči povinovala, ali ipak, sedajući, upita još jednom:
- Ko ste vi?
- Pa dobro, zovem se Azazelo, ali to vam svejedno ništa ne govori.
- A da li biste mi rekli kako ste saznali za listove i moje misli?
- Neću da kažem - hladno odgovori Azazelo.
- Ali vi nešto znate o njemu? - molećivo šapnu Margarita.
- No, recimo da znam.
- Preklinjem, recite samo jedno.... da li je živ? ... Ne mučite me!
- No, živ je, živ - nerado se odazva Azazelo.
- Bože! ...
- Molim vas, bez uzbuđenja i uzvikivanja - namršteno reče Azazelo.
- Oprostite, oprostite - mrmljala je sada pokorno Margarita - naravno, naljutila sam se na vas. Ali, složićete se, kad neko na ulivi poziva ženu nekud u goste...Nemam predrasuda, uveravam vas - Margarita se nesvesno nasmešila - ali nikada ne srećem nikakve strance, uopšte nemam volje da se sa njima upoznajem... a osim toga, moj muž... Moja tragedija je u tome što živim sa nekim koga ne volim... ali smatram nedostojnim da mu kvarim život... Od njega ništa osim dobra nisam videla...
Azazelo sasluša ovaj nepovezani govor s očiglednom dosadom i reče grubo:
- Zamolio bih vas da za trenutak ućutite.
Margarita poslušno zaćuta.
- Pozivam vas kod stranca koji je potpuno bezopasan. I neće ni živa duša znati za tu posetu. Eto, za to vam ja jamčim.
- A šta ću ja njemu? - ulagivački upita Margarita.
- To ćete saznati kasnije.
- Razumem... Treba da mu se podam - reče Margarita zamišljeno.
Ovo Azazelo nekako nadmeno proprati sa ''hm'' i odgovori ovako:
- Uveravam vas da nema žene na svetu koja to ne bi poželela - smešak iskrivi Azazelovu njušku - ali, razočaraću vas, toga neće biti.
- Kakav je to stranac!? - smete se Margarita i uzviknu tako glasno da se prolaznici okrenuše prema njoj. - Kakvog ja interesa imam da idem kod njega?
Azazelo se naže prema njoj i značajno šapnu:
- No, interes je veoma veliki... iskoristićete priliku...
- Šta!? - uzviknu Margarita i razrogači oči. - Ako vas dobro razumem, vi aludirate na to da tamo mogu saznati nešto o Njemu?
Azazelo ćutke potvrdi glavom.
- Idem! - silovito uzviknu Margarita i uhvali Azazela za ruku.
....
- ...znam na šta pristajem. Ali pristajem na sve zbog Njega, zato što se ničemu više na ovome svetu i ne nadam....
...

Mihail Bulgakov - Maestro i Margarita
 
OSNOVNA ŠKOLA

Kad smo ušli u razred, učitelj nas je povrstao po veličini i tako uterao u klupe. Najmanji su zauzeli mesta u prednjim klupama, a sve veći i veći u zadnjim. Docnije će nas tek klasificirati po znanju, te će najbolji đaci sesti u prve klupe, lošiji za ovima, a najgori u poslednjoj, koja se zvala magareća klupa. Tada, kada sam ja učio osnovnu školu, postojala je kao vaspitno sredstvo i ta magareća klupa, u koju bi učitelj upućivao one koji odista ništa ne bi znali. Ja nalazim da je to bila vrlo dobra ustanova, jer su se neznalice, na taj način, navikavale na to da su magarci. Otkako je to ukinuto, neznalice se nikako neće da izmire s tim faktom, te u životu obično magarci sede u prvim klupama.
Poređani tako u klupe po veličini, izgledali smo kao semenke u lubenici. Svi jednoliki, svi bezizrazni i svi balavi, pa ipak - ko bi to tada rekao - tu su, jedan kraj drugoga, sedeli: budući ministar i budući razbojnik, budući episkop i budući zajmodavac, budući robijaš i budući berzanski milijarder. Koliko bi sreće po čovečanstvo bilo kada bi se još kod tako male dece znalo šta će ko biti, pa ako ništa drugo a ono bar, dok smo deca, da se siti natučemo budućeg ministra, episkopa i berzanskog milijardera.

Branislav Nušić; odlomak Iz "Autobiografije"
 
Valer: ”Uvideo sam da najlakše možemo zadobiti ljude ako se kitimo onim
što se njima dopada, ako se slažemo s njihovim načelima, ako hvalimo njihove
mane i odobravamo njihove postupke. Ne treba se bojati da ne preteramo sa
uslužnostima, jer, iako se vidi da ih varamo, najlukavije uvek najlakše obmanjujemo
laskanjem, i nema bezočnosti i šege koje oni ne bi podneli, samo ako se ove začine
hvalama. Postupajući ovako, postajem pomalo neiskren; ali kad su nam potrebni ljudi,
moramo im se prilagoditi; a pošto ih samo tako možemo pridobiti, onda nisu krivi oni što
laskaju, već oni koji žele da im se laska.”

Molijer - Tvrdica
 
Pre toga ću da te upitam nešto drugo. Lavovi ubijaju antilope; pauci muve; lisice kokoši – koja je jedina rasa na svetu koja neprestano diže ratove sama protiv sebe, udara sama sebe i ubija sama sebe?
– To su pitanja za decu. Kruna stvaranja, razume se, čovek, koji je pronašao reči ljubav, dobrota, milosrđe.
– Dobro. Koje je jedino biće na svetu koje može da izvrši samoubistvo i izvršava ga?
– Opet čovek – koji je pronašao večnost, boga i vaskrsenje.

E. M. Remark; Trijumfalna kapija
 
Mala Princeza

Mala princeza, čije su kose imale boju mesečeve svetlosti, čiji je pogled bio modar,i čiji je glas imao miris žutih ruža,- mala princeza je umorna od života,i ona je tužna.
Ona je na svojim mramornim teracama nad morem, pored ogromnih vaza u kojima su mirno umirale njezine hrizanteme, plakala kradomice u duge mutne večeri. Nejasna i nostalgična i neizvesna tuga umarale su njenu krv i njeno telo,koji su bili isti onakvi kao krv i telo u ljiljana.
I u tople noći, kada je vazduh pun zlatne zvezdane prašine,i dok na zračnim zidovima spavaju mirni paunovi, i kada svi cvetovi otvaraju svoja srca, otvaralo se i srce male princeze. Zato su te noći bile tako pune tuge i toplote.
A kada je umrla,nečujno i spokojno kao sto su poumirale njene hrizanteme,dugo su sa katedrala pevala stara zvona,a glasovi tih zvona bili su mirni i svečani kao glasovi davno pomrlih sveštenika.
Jovan Dučić
 
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive.
Popiju ih daljine.

Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji.
Sve je na dohvat ruke.

Zar to ne liči na slobodu?

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki.
Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ:
zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrezama od zlata,
i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.

Zar to ne liči na slobodu?

Mika Antić - Nosač
 
Ustaneš ujutru, saspeš u sebe vrelu kafu, poludiš u prevozu, čekaš na semaforima, na poslu saspeš vrelu kafu u sebe, onda kao nešto radiš, može još jedna kafa, vratiš se sa posla, poludiš u prevozu, čekaš na semaforima, pojedeš nešto hladno, spavaš posle ručka, probudiš se, saspeš u sebe vrelu kafu, izrazgovaraš se telefonom sa istim takvim očajnicima kao što si sam, preskočiš večeru, navodno zbog zdravlja, a mrzi te da spremaš za sina jedinca svoje majke, zuriš u TV dok ti se ne prispava, knjigu koju mesecima želiš da pročitaš uredno premeštaš sa police na policu (ko danas čita knjige, pa zašto bi se ti razlikovao), padaš u hronično neraspremljen krevet, hrčeš, budiš se noću, kopaš po frižideru da nadoknadiš propuštenu večeru, ujutru sve ispočetka...

Mihajlo Pantić - Žena u muškim cipelama
 
Mi smo nepoznati sebi samima, mi - saznavaoci; za to postoji dobar razlog. Mi nikada nismo za sobom tragali - pa kako onda da sebe jednog dana i nađemo? S pravom je rečeno: "...gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše", a naše blago je tamo gde su košnice našeg saznanja...

Početak Ničeove Genealogije morala
 
Nekad verujem da u životu svako obećanje treba prihvatiti sa dozom sumnje, neverice, čak i kao laž, jer viteške karakteristike u svetu bez vitezova ne mogu postojati. Sve više mi se čini da danas ljudi olako daju obećanja, a još lakše ih ne ispunjavaju.
Verujem da je osnovni zadatak svakog od nas da ovaj svet načinimo boljim, da svi postanemo vitezovi, ne po mačevima koje nosimo, već po rečima iza kojih stojimo.
Ako moram da padnem, potrudiću se da padnem na odskočnu dasku.

Slaviša Pavlović.. Pogledi sa strane ..
 
Čovjek je opkoljen strahom, kao plamenom...potopljen njime, kao vodom...plaši ga sudbina, plaši ga sutrašnji dan, plaši ga vladajući zakon, plaši ga moćniji čovjek...i on nije ono što bi htio biti,već ono što mora da bude, umiljava se sudbin, moli se sutrašnjem danu, poslušno ponavlja zakon, ponizno se smiješi mrskom, moćnom čovjeku, pomiren da bude nakazna tvorevina, sačinjena od straha i pristajanja... Ako je ponekad tužan, to je zato što se sjeća sebe željenog, sebe nasmijano, kakav bi mogao biti da nije ono što jest...i da svijet nije ovakav kakav jest...
Neću tako! Kažem: ne bojim te se, sudbino! Ne bojim te se, sutrasnji dane! Ne bojim te se, moćni čovječe!....ali to kažem u sebi... i kažem strijepeći, upola slobodan, udvojen...jedan se usamljuje jer ne može da pristan, drugi šuti jer ne želi da strada!

Meša Selimović - "Tvrđava"
 
Evo ovo je pjesma i objasnjenje prije toga iz moje omiljene knjige. A da ne pisem citavu knjigu ukratko cu objasniti da se radi o pocetku saveznickog rata u Rimu

Onda je došao prvi canticum - čudesna arija za tenor, otpevana u pratnji lire. Pevač, Italik iz Samnija jednako poznat po svojoj sposobnosti da menja piščeve reči kao i po glasu, zakorači napred i obrati se neposredno počasnom podijumu na kojem je sedeo rimski pretor

"Zdravo i zbogom, pretore Rima,
Zdravo i zbogom, dovde si svima!
Oči nam mažeš na ovom slavlju,
Dokle da lažeš? - ostaj u zdravlju!
Sve u vis leće, zemlje se stidi,
A nikad neće ništa da vidi.
Nije po pravdi, braćo i druzi,
Da ovaj smradi po našoj ćuzi!
Hajdemo, zemljaci, nogom u bulju!
U blato baci smrdljivu hulju!
Kakvim se čudim ovenč'o silom -
Sa jednim mudom, pa i to gnjilo?!
Podaj ga bliže, šutni ga niže,
Nek mu se diže dok nam ga liže!"

Nije stigao dalje sa svojom izmisljenom pesmom. Jedan od telohranitelja Kvinta Servilija (tog rimskog pretora - usput budi receno gada!) izvukao je koplje izmedju kolena i bacio ka, cak se ne potrudivsi ni da ustane; samnitski tenir pade mrtav, koplje da je skroz probilo, a na licu mu se video izraz krajnjeg prezira...

Kasnije je nastao opsti pokolj u tom mjestu i do kraja veceri u Askulu Picenskom nije ostao ziv ni jedan Rimljanin.
 
Ovo sam ucinila od srca ispunjenog ljubavi prema ocu Amunu;
U njegov skriveni plan sam prokinula ove prve godisnjice;
Mudrost mi je pruzio Njegov izvandredan Duh i nisam zagoravila nijedan Njegov zahtev...
moje velicanstvo zna da je bozanstvo.
To sam ucinila po Njegovoj zapovesti; On me vodio.
Nista nisam zamislila bez Njegovog udela; On me uputio...
njegov hram mi nije dozvolio da spavam; nisam pogazila Njegove zapovesti.
Srce mi se ispunilo mudroscu pred mojim Ocem; proniknula sam i tajne Njegovog srca;
Koje se odlikuje Njegovom lepotom i obuzima one koji ga slede...

Molitva kralja Hatsepsuta I, srocena za proslavu jedne godisnjice...
 
Poslednja izmena:
"Neće ostati u noći nijedna zvezda.
Neće ostati noć.
Umreći i sa mnom zbir nepodnošljive vasione.
Izbrisaću piramide, medalje, kontinente i lica.
Izbrisaću nagomilanu prošlost.
U prah ću pretvoriti istoriju,
u prah praha.
Posmatram poslednji zalazak sunca.
Čujem poslednju pticu.
Nime ništa ne zaveštavam!"

Horhe Luis Borhes
 
eh, pećka, pećka - reče čapajev - poznavao sam jednog kineskog komunistu po imenu čuang ce. on je često sanjao isti san - da je crveni leptir koji leti kroz travu. i kada bi se budio, nije mogao da shvati da li to leptir sanja da se bavi revolucionarnim radom, ili je ilegalac sanjao da leti kroz cveće. e, pa, kada su tog čuang-cea u mongoliji uhapsili zbog sabotaže, on je na ispitivanju tako i rekao, da je on u stvari leptir koji sve to sanja. pošto ga je ispitivao sam baron jungern, a on je čovek koji ima mnogo razumevanja, sledeće pitanje je bilo zašto je taj leptir za komuniste. a ovaj je rekao da on uopšte nije za komuniste. onda su ga pitali zašto se u tom slučaju leptir bavi ilegalnim radom. odgovorio je da je sve čime se ljudi bave toliko neodređeno, da je svejedno na čijoj si strani.
- i šta je s njim bilo?
- ništa. postavili su ga uza zid i probudili.
- a on?
čapajev slegnu ramenima.
- odleteo je dalje, verovatno


viktor peljevin, čapajev i praznina
 
Znaš li kako ćeš najlakše primetiti da je sirotinja ušla u narod? - govorila je Megi.
Pre svega, po cipelama! Sve drugo se nekako skrpi i sakrije, za sve drugo se čovek nekako snađe... ali cipele!
Cipele kad se ne kupuju, to se vidi

Vesna Aleksić, "Marija Modiljani".
 
Bez hljeba ponekad, ali bez mržnje, bez stalne strepnje, bez straha. Ja sebi mogu da dopustim luksuz lude misli, bezrazložne radosti jakog osjećanja, neodgovorene riječi. uvijek imam vremena za sebe običnog! Pripremam se dugo, istina, za ljudski život u miru.
...a meni je u mislima žena koju volim i u srcu djetinja rado...st zbog prvog snijega. Gledam oduševljeno kao da nikad nisam vidio, kako pada u gustim pahuljama, bjelinom pokrivajući grad.
Beznačajne misli, beznačajna osjećanja, a koliko sam od njih bogatiji! I javile su se zato, izgleda, da me svojom bezazlenošću odvoje od njihova mraka.

-Tvrđava, M. Selimović
 
U dubini moje duše je pjesma koja neće u riječ da se odjene. To je pjesma što kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toči na hartiju, ona mi osjećanja obuhvata poput tananog omotača
i neće da se jezikom skrnavi.
Kako da je izdahnem kada se plašim da je zrak ne zaprlja? Kome da je ispjevam kada je navikla da živi u mojoj duši kao u svome domu te se plašim da se slušanjem ne povrijedi?
Ako mi u oči pogledate, vidjet ćete sjenku njene sjenke i ako mi vrhove prstiju dotaknete, osjetit ćete njeno treperenje.
Svojim djelima je iskazujem kao što jezero odražava sjaj zvijezde, moje suze je otkrivaju kao kapi rose, rasute na vrelini sunca, otkrivaju tajne ružinog cvijeta.
U meni je pjesma koju tišina objavljuje, a buka sputava; koju snovi izgovaraju, a java progoni.

Kahlil Gibran - " Prorok"
 
Ko hoće da osvoji tvrđavu, mora najpre da osvoji svoju dušu. Put kroz sopstvenu dušu vodi nas i do Beograda, jednog od najstarijih i najčešće rušenih gradova sveta. Kada je Korbizije rekao za Beograd da je najružniji grad na najlepšem mestu, imao je pred sobom samo rezultate tih viševekovnih rušenja. Oni koji danas vole i poznaju ovaj grad, ne poznaju ga na osnovu onoga što su u njemu videli ili dotakli. Njegov najveći i možda najlepši deo je onaj koji je netragom iščezao, pa ga više nikada nećemo videti, snimiti ili dodirnuti"
Milorad Pavić..iz Kratke istorije Beograda
 
Posmatranja i doživljaji nemog usamljenika ujedno su nejasniji i prodorniji no u čoveka društvenog, njegove misli su teže, čudnovatije, i svagda malo osenčene tugom. Više no što bi trebalo zanimaju ga slike i opažanja kojih bi se inače olako oslobodio jednim pogledom, osmehom, izmenom mišljenja; oni se produbljuju u ćutanju, bivaju značajni, postaju doživljaj, avantura, osećanje. U samoći sazreva ono što je originalno, lepota smela i neočekivana, pesma. No, u samoći sazreva i ono što je naopako, nesrazmerno, apsurdno i nedopušteno.


Tomas Man, Smrt u Veneciji
 
…Oslušni, srce moje, i poslušaj šta govorim:
Duša mi bješe moćno stablo čije korijenje seže u dubine
zemlje, a grane mu se izvijaju prema beskraju.
Duša mi procvjeta u proljeće, plodove dade u ljeto, a
kada jesen dodje sakupih plodove u srebrne posude i stavih
ih na raskrsnicu. Prolaznici su ih uzimali, jeli i svojim putem
nastavljali.
Kada jesen minu, kada se njeni kliktaji u plač i jadikovku
pretvoriše, u posudama vidjeh samo jedan plod koji ljudi
meni ostaviše. Ja ga uzeh i vidjeh da je nesnošljivo gorak,
kiseo kao zeleno groždje, te rekoh svojoj duši:
Teško meni. Ljudima sam u usta stavio prokletstvo i u
utrobe neprijateljstvo. Šta si, dušo, učinila sa slašću koju si
korijenjem sisala iz dubine zemlje, šta si učinila sa mirisom
koji su tvoje grane upijale iz sunčeve svjetlosti?
Potom isčupah moćno stablo svoje duše.
Isčupah ga zajedno sa korijenom iz zemlje iz koje je raslo
i iz koje se hranilo. Isčupah ga iz prošlosti i oduzeh mu
sjećanje na hiljadu proljeća i hiljadu jeseni. Zatim posadih
stablo svoje duše na drugo mjesto.
Zasadih ga u polje daleko od staza vremena. I bdio sam
nad njim govoreći: Bdijenje nas približava zvijezdama.
Zalijevao sam ga krvlju i suzama govoreći: U krvi ima mirisa i
u suzama slasti.
A kada dodje proljeće, moja duša ponovo procvjeta i u
ljeto plodove dade. U jesen sakupih zrele plodove u zlatne
posude i stavih ih na raskrsnicu. Ljudi su prolazili, sami ili u
grupama, ali niko ne pruži ruku da uzme iz mojih posuda.
Uzeh i pojedoh jedan plod te osjetih da je sladak poput
meda, ukusan kao rajsko vrelo, prijatan kao vavilonsko
vino, mirisan kao dah jasmina. Tada uskliknuh:
Ljudi ne žele da kušaju blagoslov, niti istinu, jer blagoslov
je plod suza , a istina je plod krvi!
Zatim sjedoh u sjenku stabla svoje osamljene duše, u
polju daleko od staza vremena.
Ćuti, srce moje, do jutra.
Ćuti, jer se zrak zasitio odvratnim mirisima
i tvoj dah neće da kuša....

Gibran
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Atomic™
Књига је најјефтније злато
Odgovora
5
Pregleda
271
Black_star
Black_star
Nina
Ko je izmislio "Listu najboljih knjiga"?
Odgovora
5
Pregleda
289
quentin
quentin
Baudrillard
Teror razonode Nova knjiga Aleksandra Ćukovića
Odgovora
0
Pregleda
106
Baudrillard
Baudrillard

Back
Top