Odusevljena sam sto me niste iskritikovali i pomislili sada ce ova da nas smara nekim pedagoskim packama. Posebno mi je drago jer sam bila veoma iskrena sa vama i kada bih mogla da vam odgovorim na sva vasa pitanja i nedoumice bila bih presrecna ali to je malo teze tema bi se verovatno rasirila na 2786798strana...
Ono sto jos imam da dodam na vase odgovore...
Miss worms da obavezno prati desavanja na sajtu knjizara.com gde se objavljuju knjizevni konkursi!!! I da slucajno ne odustane od pisanja! Pisanje je veoma zahvalan nacin kanalisanja energije i misli!
Sasha je spomenula kucice i macice- imam vikendicu na Dunavu i pre par godina tu su dosle dve kuje i ostenile se, ali su imale groznu naviku da laju na kola i traktora koji prolaze putem odmah iznad kuce. I jedno jutro zuta kuja pojuri za traktorom koji ju je udario... Cvilela je... cvilela... grozno... Ja sam pocela da dozivam tatu koji je inace spavao i probudila ga... gusila sam se u suzama... Tata je iako besan sto sam ga probudila doneo kuju sa puta do kuce - srecom bila je ziva samo ugruvana... plakala sam kao kisa sledecih nekoliko sati... nije htela da jede ni da pije vode... Mislila sam da ce mi uginuti na oci, ali srecom par sati kasnije pomerila se i popila malo vode. Par dana kasnije normalno je setala... Ali tj trenutak kada je zacvilela od udarca nikada necu zaboraviti.
Vec 8 godina imam patuljastu pudlu kod kuce... i ne znam sta cu kada ona bude uginula.
Briga za druge nije slabost. Da li su to zivotinje, deca, ljudi... nebitno... Pomoci coveku je fanrtastican osecaj i tada bi trebalo da se osecamo najvrednijim i ne treba da ocekujemo nista zauzvrat, jer to ona nije to. Kada pomazes nekome ili brines o nekome ili za nekoga nije slabost. To je snaga. I naucices sa vremenom da te veza ne gusi... Uostalom, vidi sta te gusi u vezi, pa to od samog pocetka veze ispravljaj... Ako ne ide... cao, do vidjenja... Samo da znas - da sto su ljudi stariji to je teze i prilagoditi se i prilagoditi njih sebi. A sto si stariji sve vise cepidlacis. Veruj mi na rec. :wink:
A za pokretacku snagu. Pre 10 godina da su me pitali sta me pokrece - kao iz topa bih rekla ljubav. Pre 5 godina bih rekla - lepo vreme, muzika, ljubav, pisanje... Danas cu reci - zivot me pokrece. A zivot cine sve te sitnice: ujutru me pokrece misao da eto nov dan - do pola cetiri ga vodim onako kako moram (posao), a posle toga je moj i provescu ga kako hocu. I dalje me veoma pokrece pisanje i ljubav kao inspiracija. Za koji mesec ce me pokretati moja beba...
Moja sestra je imala problem sa tom ambicijom i sl.... Uvek je super igrala folklor - godinama je igrala u "Loli". I upisala je Luj Davico smer - folklorni igrac - a to nije ni malo lako upisati, jer je imala vrlodobar uspeh u osnovnoj, a nismo imali vezu. Ipak uspela je. Ali to ju je zadovoljilo samo par meseci. Onda je pocela da bezi sa casova da bi se na sredini prve godine ispisala iz skole (citaj: izbacena). Ponovo je isla na prijemni i upisala ugostiteljsku - sto? Ni danas niko ne zna, a konobarstvo je poslednja stvar koja je zanima. I to je na kraju zavrsila vanredno. Radila je u Rio Bravu kao konobarica neka 2 meseca i dala otkaz, jer joj je bilo naporno... Sedela je kod kuce i trosila moje pare (ja sam batalila faks posle 3 godine i pocela da radim), ustajala je u 14-15h i razvlacila se po kuci ceo dan. Onda sam joj nasla posao u Mobtelu. Radila je tamo dve godine, zimus se udala, ali je u januaru ostala bez posla. I od tada niti ga trazi niti je nesto voljna da radi, a plata njenog muza ne moze da pokrije sve troskove. Medjutim, njoj kao da to ne ulazi u glavu. Kad je pitas sta bi radila, ne zna, nista je ne interesuje, niste ne voli da radi sem da gleda filmove... I ceo zivot se "vadila" na to da nema ambiciju. I sa svima se svadja zbog toga i u 25. godini je u fazonu da je niko ne voli. Dokle ce... verovatno dotle dok ne shvati da nece uskoro imati sta da jedu, jer su sav štek od svadbe potrosili. A sta ce raditi za 10-15 godina... Mozda ce biti domacica i cuvati decu i zavisiti od muza da li ce joj dati za uloske. Sve zbog nedostatka amicije!
Uglavnom, bitno je sledece sto svi moraju da znaju: skola mora da se zavrsi. Drugacije nema posla u danasnje vreme, a i u vreme koje dolazi. Ni mene nije interesovala fizika, hemija, matematika, odbrana i zastita (vi to nemate), filozofija i sociologija... i imala sam trojke i cetvorke, ali sam iz strucnih ekonomskih predmeta imala petice. I resila da sto bolje zavrsim tu skolu, iako me je mrzelo da ucim Pravo napamet. I zavrsila sam je. Fakultet sam upisala iz druge: bila sam prve godine 5 ispod crte, ali nisam odustala i sledece godine se upisala na ono sto volim - na knjizevnost. Tu godinu koju sam "pauzirala" radila sam prvo na radiju, pa sam paraleleno isla na kurs novinarstva, pa sam 2 meseca radila u cvecari... i tako... nisam mogal da trazim vise pare od mojih. Onda je dosao fak, pa protesti, pa dadoh uslov, pa za trecu ne dadoh, pa poce rat, pa se zaposlih i by-by faks. Ono sto je trebalo da bude posao na 4 meseca pretvorio se u stalni posao na 5 godina koliko sam ovde. Sada radim u knjigovodstvu za platu od 200 evra. Moja drugarica sa faksom radi isto u knjigovodstvu, ali za 500 evra. Sta sam htela da kazem: ambicija ili ne... skola danas mora da se zavrsi. Da sam ja zavrsila faks radila bih kao profa srpskog sto mi je bila zelja, za istu platu, ali bih radila posao koji volim. Sta je jos bitno: ne dajte da roditelji odlucuju na koji cete faks ili u srednju skolu! Nikakvo ispunjavanje zelja ne dolazi u obzir. Zasto: primer. moja najbolja drugarica je upisala ekonomiju 1995 i jos uvek je na 2. godini. Upisala je taj faks samo zato sto joj je majka rekla da to upise. A Kaca je htela psihologiju. I sada se razvlaci na faksu koji ne voli, trosi pare obnavlja godine, a psihologiju bi sigurno zavrsila u roku jer je to zanima. Ono sto morate znati je da podvucete crtu kada je ispunjavanje roditeljskih zelja u pitanju. Da ponesem kisobran ok, ali da ucim nesto sto me ne zanima - nikako. Izvoli i ti upisi taj faks ako hoces lekara ili pravnika, a vi u dusi slikari ili profani ili arhitekte... Kada izadjete iz srednje vas zivot je u vasim rukama i sami ga dalje usmeravate, ona prica o prihvatanju odgovornosti za postupke i posledice. To i vasi roditelji moraju da znaju. To nije bunt - to je jasna pokazatelj da vise niste deca! Zasto da provedete zivot radeci nesto sto ne volite za veliek pare, kada mozete da radite ono sto volite i da imate duhovnu satisfakciju, mozda za manje pare, ali to je nebitno u odnosu na mir koji cete vi imati sa sobom! A taj mir niko ne moze da plati.
Sasha ako ne znas sta bi radila ... pauziraj godinu... nemoj bacati pare i vreme na faks koji neces zavrsiti... bolje i jedna godina pauze nego sledecih 40 bacenih u nepovrat na nesto sto ne volis. To vazi i za druge stvari u zivotu. Za brak takodje... nema ispunajvanja zelja, vi cete ziveti sa tim covekom ili zenom, a ne roditelji. Drugo je dati savet i poslusati taj savet od roditelja ili bilo kog drugog starijeg, a drugo je upravljanje zivotima. A kao sto sam bila rekla... pokusaj da otkrijes sebe u hobiju... razmisli sta ti najbolje ide, gde se najbolje osecas, sta te privlaci... onda vidi sta treba da uradis da bi dosla do tog posla i ... SAMO NAPRED!
Milicaanchi – samo da ti kazem da su «najbolje» face u mojoj osnovnoj skoli zavrsile ovako: jedna se udala u 23 jer je zatrudnela, ima sina 4 godine i razvela se par meseci po rodjenju sina, ali je uspela da zavrsi faks pre par meseci, zivi kod mame i tate, jedna je zavrsila na rehabilitaciji od droge, jer je otisla u Holandiju u bolji zivot, pocela da se drogira i sad je jedva ziva, glavni frajeri su danas glavni obijaci kola i stanova u kraju... Sve u svemu glavne face nisu tako glavne posle par godina. I ne obracaj paznju na njih – ni ja nisam bila glavna riba u razredu... stavise... mi smo uvek bile autsajderke, jer nismo pusile i pile i «vatale» se sa decacima... Da je danas samo *vatanje i cigare u pitanju nego... Uopste vam ne zavidim sto ste teenejdzeri sada...
Shionda – ti si me odusevio. A Balasevic stvarno ima resenje zasve probleme. Dovoljno mi je da ujutru sebi pustim Ringispil i ceo dan mi je suncan cak i ako curi od 4-5... A ono sto je interesantno... Odavno ne placem uz Balaseviceve pesme... One mi sada sve vise daju snagu nego sto me rastuzuju. Samo sebi ujutru pustim ili zapevam u sebi Ringispil i dan je vec vedar iako curi od 4-5... Uz Lepu protinu sam napisala drugi roman. Njegova muzika mi je velika inspiracija! Inace decko me je zaprosio uz reci: «Dolazim sto dukata donosim i kasmirsku maramu cudesih boja, dolazim da te opet zaprosim dok te drugom ne daju ljubavi moja...» gde cete lepsi, nezniji, romanticniji nacin J!
BTW brat nikada nece moci da ti zameni oca. Razmisli malo... Verovatno ni njemu nije lako to sto je stariji i sto je morao da preuzme ulogu oca, da se brine o tebi... Da li si nekada pricao sa njim o tome? Da li je neko nekada dao njemu savete o zivotu? Da li je njega imao ko da usmeri ili je sve morao sam da uci? Pricajte o tome mozda otkrijete da imate sta jedan drugome da kazete i da se zajednickim snagama usmeravate kroz zivot. Sa srecom!
A sto se tice onoga da treba da se radi na sebi stojim iza toga. Ja sam u osnovnoj skoli bila neprimetna jer sam imala obicnu smedju kosu, smedje oci, iako sam bila mrsava nisam se isticala, jer nisam imala neku extra garderobu, morala sam da nosim protezu, i nisam bila lepa – san svakog decaka. Cak su mi i grudi jedva porasle do broja - 75. Danas kada se pogledam u ogledalo isto imam dugu smedju kosu, smedje oci, male grudi, i dalje nisam lepotica, nisam ispravila zube, znam da nabacim u dupetu koje kilo ali nisam debela, ali... Od kada radim nasla sam svoj stil u oblacenju, vodim racuna o izgledu i kose i kože, fizickoj kondiciji... Zadovoljna sam sobom. I primetna sam. Moje samopouzdanje se vidi i u ogledalu. I zracim (ne radioaktivno!). Uvek sam nasmejana, vesela u drustvu, ljubazna prema kolegama, okolini... Trudim se da me sto manje ljudi vide narogusenu, tuznu - jadan moj decko uglavnom je to on i moje dve najbolje drugarice, ali zato sluze, zar ne?!... Radila sam sve i svasta, isla na razne kurseve, citala novine, gledala tv, informisala sam se – morate biti informisani da biste imali o cemu da pricate sa ljudima, jer cete u zivotu sresti raznorazne face koje su u prolazu ali koje mogu da uticu na cas zivot ovako ili onako, a ne smete da budete «neobavesteni» o svemu po malo. Ne smete da se ogranicite na jednu oblast! Procitala sam stotine knjiga, odslusala sate i sate muzike... pronasla sebe u ljubavi prema cvecu, kosarci, plesu, pecanju i pisanju. To je ta unutrasnja nadgradnja koja je svakome potrebna.
Sa osmehom na usnama zivot se mnogo lakse zivi. Ako pogledate na ulici retko je ko nesmejan... To je najlakse! A ako prodjete sa osmehom na usnama mozda nekome ulepsate dan. Sebi cete sigurno. Nije sve tako crno... Sve je stvar tacke gledista. Ne treba biti pesimista, ne treba se niceg plasiti, setite se kako ste kao mali smeli sve... ida se pentrante po drvecu i da naucite da vozite bicikl, pa rolere... nije vas bio strah da se povredite jer niste o tome razmisljali... Ne dajte da vam kazu dane sto ne mozete dauradite. Covek je poleteo u kosmos! Zato sto je verovao da moze. Svaki put kada posumnjate u sebe procitajte Malog Princa – neka vam on bude obavezna lektira svaki put kada ste u bedaku! Verujte puni baterije i daje samopouzanje vise nego bilo koja americka-instant-psiholoska knjiga!
E sada sam vas sigurno udavila. Necu vise! Odoh da knjizim!
I meni su Djoletove reci pomogle da se izvucem iz nekih kriza... :wink: 