najteze je naslov smisliti...

Bleak WinterFullMoon:
Mozda zvuci glupo ali zaista bih bio spreman da 'stavim glavu na panj'kad je u pitanju ljubav.Ali za ljubav u pravom smislu,to se ne desava bas tako cesto u zivotu,ona obostrana ljubav.Kao sto sam rekao na nekoj temi...onaj trenutak kad se gledate u ochi (2 mala sunca) iz kojih mozes da procitas to i u kojima vidis ceo svet u tom trenutku...Za to zivim...

Kad vec spomenu smrt gore,bas sad razmishljam...Voleo bih da umrem tako...gledajuci u ta 2 sunca.Umro bih sa osmehom...
Kliknite za proširenje...

Uhh..izgleda da sam se grdno prevarila u vezi tebe! :cry:
 
Tema me je odusevila, Alexandra9, svaka cast!
Ovako... sta reci o sebi? Pa... ja cesto, ako ne i sve vreme, imam osecaj da me niko ne razume, da me niko, u sustini, ne poznaje. Ali, s druge strane, kad se okrenem oko sebe, shvatim da je mnogo, mnogo prijateljstava u stvari obicno poznanstvo, da neki ljudi zajedno idu u skolu, izlaze, druze se, smeju, ali ne znaju nista dublje jedno o drugom, ne znaju medjusobno misli i osecanja. Dobro, ne kazem ja da neko treba da me procita u svakom momentu, ali jednostavno se vrlo cesto osecam van svega... Imam drustvo, sasvim OK drustvo, ali se uprkos svemu vrlo cesto osecam kao autsajder. Zato sto ne slusam Nirvanu, zato sto ne zelim da bezim s casa, zato sto ne zelim da pijem/pusim/duvam i zbog jos milion razloga. Nemojte pogresno da me shvatite, to moje drustvo nisu neki propaliteti, cak vecina njih i ne pije/pusi/duva ali mogu da kazem da se ja krecem u nekom sirem krugu ljudi, nisam ogranicena na svoje drustvo, druzim se i s drugima... koji imaju osobine koje fale mojim dobrim drugovima i drugaricama... Ne znam...
Mislim, da me niko ne zna, zato sto ja navucem neku ,,masku'' kojom se branim od spoljnog sveta. Onda ispada, da to sto mislim da me niko ne pozna, jeste i moja zasluga. Ne volim da sipam osecanja na sve strane, iz jednostavnog razloga sto ne zelim da budem povredjena. Nekako se >cuvam<. Mnogi ljudi su me povredili u zivotu zato sto sam prema njima bila dobra, ili iskrena, i sad zelim da izbegnem sve to. Znam da je to lose, ali zasad ne umem drugacije. Jedna drugarica mi je, kad sam se s njom oko necega svadjala i rasplakala, jos u osnovnoj, rekla: ,,Nikad nemoj pokazati ljudima koliko si slaba.'' To smatram najboljim savetom koji mi je ikad iko dao. I eto, niko i ne zna koliko sam slaba, a koliko jaka, sta me boli a sta hrani. A ja, ja imam osecaj da su sve prave vrednosti s ovog sveta nestale, i da danas zivimo u jednom odvratnom svetu, povrsnom svetu koristoljublja gde ce te voleti dok im trebas, a kasnije - unistiti.
 
Electra:
Tema me je odusevila, Alexandra9, svaka cast!
Ovako... sta reci o sebi? Pa... ja cesto, ako ne i sve vreme, imam osecaj da me niko ne razume, da me niko, u sustini, ne poznaje. Ali, s druge strane, kad se okrenem oko sebe, shvatim da je mnogo, mnogo prijateljstava u stvari obicno poznanstvo, da neki ljudi zajedno idu u skolu, izlaze, druze se, smeju, ali ne znaju nista dublje jedno o drugom, ne znaju medjusobno misli i osecanja.
Mislim, da me niko ne zna, zato sto ja navucem neku ,,masku'' kojom se branim od spoljnog sveta. Onda ispada, da to sto mislim da me niko ne pozna, jeste i moja zasluga. Ne volim da sipam osecanja na sve strane, iz jednostavnog razloga sto ne zelim da budem povredjena. Nekako se >cuvam<. Mnogi ljudi su me povredili u zivotu zato sto sam prema njima bila dobra, ili iskrena, i sad zelim da izbegnem sve to. Znam da je to lose, ali zasad ne umem drugacije. I, niko i ne zna koliko sam slaba, a koliko jaka, sta me boli a sta hrani. A ja, ja imam osecaj da su sve prave vrednosti s ovog sveta nestale, i da danas zivimo u jednom odvratnom svetu, povrsnom svetu koristoljublja gde ce te voleti dok im trebas, a kasnije - unistiti.
Kliknite za proširenje...

Isto i kod mene... :cry:
 
~To Sasha~
Naravno da laz jos vise boli. Ljudi bi bili slozniji da svako ima hrabrosti da kaze istinu, i da druga strana to mirno primi. :wink:
Znas kada sam ti pricala koliko vreme na mene utice? Polako to ispravljam 8) Vise ne dozvoljavam sebi da mi sivo nebo pokvari dan...
Drugo, vec sam ti rekla- nisi hladna, vec nije naisla prava osoba... :wink:

~To PrincezaFiona~
Kako uspevas toliko da kontrolises emocije? Mislim, i ja sam realna prema sebi, pa kada uvidim da nisam interesantna nekoj osobi, jednostavno ge ostavim... ali to dugo boli...
I jos nesto- ne nisi smorila... :wink:

~To mystical_ocean~
Vidi... svi mi imamo puno ,,tih'' pitanja, ali nemoj odustajati od trazenja odgovora zato sto ni jedan deo njih ne vidis u ovom trenutku. Nemoj me pogresno shvatiti. Ne govorim o tome da treba ceo dan da sedis u zamracenoj sobi trazeci odgovore koji dolaze sa zivotom, iskustvom, a ne samo razmisljanjem o njima. Ima puno knjiga u kojima pise o tome. Nemoj samo uzimati sve- zdravo za gotovo... :wink:
,,uvijek kazem ono sto mislim,ali tesko kazem ono sto osjecam''... uff... to je moj problem...

~To QchCK*a~
Samo u vezi muzike da kazem nesto... Ne svrstava se samo opera u klasicnu muziku. Betoven, Mocart, Bah, ... (ne mogu ih sve nabrojati) komponovali muziku koja ce ziveti vecno...
ok... ukusi se razlikuju. Treba da cujes kompoziciju ,,Vltava''- Bedrich Smetana... :wink:
I mani se tog straha od smrti... :wink:

~To Electra~
Svi imamo fazu: ,,Sam/a sam na svetu, niko me ne razume''... tako da ubuduce, kada budes nesto slicno pomislila- seti se ,,onih'' na forumu... :wink:
Imam slican problem sa drustvom, samo sto je kod mene problem to sto ne volim da slusam Cecu, Jecu i kompanijicu...
I to ,,ne pokazuj nikad koliko si slaba, tuzna, povredjena, koliko te boli'' stvara drugima sliku da sam hladna... i da me nista ne zanima... :wink:


~To everyone~
Ne znate koliko mi je drago to sto ste ostavili trag na ovoj temi. Nisam ocekivala ni da ce otici dalje od pola strane... :wink:
 
Nemojte da mislite da vam drzim predavanje samo razmislite o onome sto cu vam reci... Mnogi ovo nece ni procitati jer je suvise dugacko ali... ko bude zeleo da cuje sta imam da vam kazem nece mu smetati.

Ja sam bila u vasim godinama kada je pocela da se raspada Jugoslavija. 1991. sam krenula u srednju i zavrsila je 1995. kada je rat zavrsen. 1993. je bila najgora godina koju ste mogli da zamislite... Moji su imali para samo za hranu i nije smelo da se izvoljeva, jer su ipak radnicka klasa - 93. plata 5 maraka, dok je doneses kuci 2dm. Nije se islo na ekskurzije, jer se nije imalo para... Ujka mi je dao pare za dzeparac kada sam isla na matursku ekskurziju... More nisam videla... sta to bese... Garderoba?! Sestra i ja smo nosile iste stvari, mnogi su rekli srecnice, jer smo iste gradje, jer nismo morale da kupujemo duplo. Grozne godine... Ali evo paradoksa: po gradu su se vozila besna kola, trestao je turbo-folk, sljastalo je zuto ok vrata, imalo se - moglo se sto bi se reklo... tada su se i pojavile sponzoruse... Sve u svemu bilo je mnogo gore nego sada... MNOGO gore.
A trebalo je formirati sebe kao licnost u tim uslovima izopacenog morala i sistema vrednosti. Ne zavidim mojim roditeljima nimalo vec molim boga da ja necu morati da decu vaspitavam u takvim uslovima. Ispala sam takva kakva jesam, nikada se u zivotu nisam napila i ne pijem alkohol, cigaretu jesam zapalila ali ne pusim, nisam probala niti imam zelju - drogu - bilo koju vrstu, nisam postala sponzorusa, vracala sam se kuci na vreme, uvek su znali gde sam, nisam pravila probleme, bila sam ok djak... Naravno nisam bila idealna (koja je Vodolija idealno dete :wink: ). I ja sam znala da kazem sta mi je na umu, bezala sam sa casova po potrebi, a onda ih falsifikovala tatin i mamin rukopis da opravdam casove, posvadjala se i to zestoko na kraju 4 godine sa profankom filozofije(ostala je zgranuta mojim ponasanjem :wink:) koja je pokusala da me ubedi da je Hegel bitniji u zivotu od ucenja za maturu i prijemni... imala sam svoje vetrenjace na koje sam jurisala i Drine koje sam pokusavala da ispravim... To je normalno, svi ih imamo.. Ko ih nema ne zivi zivot! Lezala sam i ja na krevetu sa vokmenom u usima i slusala Crvenu Jabuku i Balasevica i plakala za stvarima koje su prosle i koje se nece vratiti, o tome kako mi je tesko jer ne mogu da izadjem gde zelim jer nemamo para, jer sam mislila da ucim bezveze, jer ne mogu da kupim odecu koja mi se svidja, jos se non-stop ubijaju na 300 km odavde sa sve tv snimcima, da li mi je drug u Prijedoru ziv, da li mamina rodbina u Bugojunu i Sarajevu ziva... Zar je covecanstvo stvarno tako propalo... Mnogo pritiska na mlado bice od 16 godna koje bi trebalo da samo brine o decacima i ocenama. Ali ostadoh normalna... koliko se moglo ostati. Imam super prijatelje, malo drustvance koje se okupi i smeje uz kolace i picu celu noc, kome ne trebaju alternativni nacini podizanja raspolozenja, drustvance koje sada radi i zaradjuje (sto je to dobar osecaj) ali i dalje je na okupu i putuje zajedno, piknikuje i sl... To vam je veliko blago.
Uglavnom, ono sto sam primetila u vasim pisanjima uglavnom preovladava isto: stavljate maske, lenji ste - mrzi vas i da zivite, ne svidjate se sami sebi, ne znate svrhu svog postojanja, guse vas veze... Na neki nacin vi imate sve simptome puberteta. Moja sestra je imala za vreme puberteta naviku da ide i vice Mene niko ne voli - sto je inace zastitni znak teen godina. Sa tacke gledista kada buidete imali 27 to ce vam delovati smesno.. Mislim trebalo bi ako nesto uradite po gore navedenim pitanjima...
Moji saveti su vam ovakvi (icu cu poimence ali vazi za sve)...
Shinoda - Nemoj da te MRZI! Ono sto moras da znas je da se nista u zivozu ne radi samo od sebe. Ako dozvolis da drugi rade umesto tebe onda ces biti nezadovoljan time sto su oni u radili... Znaci moras da preuzmes stvar u svoje ruke i da uradis to onako kako ti mislis da treba. Ako je kod tebe izgradjen sistem rednosti - dobra i zla, onda niko nece brinuti naknadno oko ishoda toga sto radis. Da bi dobio priznanje drugih, a osnovno priznanje samom sebi moras da pocnes da sam radis, mislis, odlucujes i da naucis da snosis posledice toga - dobre ili lose. Ali moras da pocnes... Sto vise prakse to ce biti vise dobrih odluka a manje gresaka.
Qchck*a - moras da radis na sebi. Ako ti ne radis na sebi ko ce? Nisi vise mala. To nije samo fizički izgled, to je i unutrasnja nadgradnja. A to se ne moze dobiti samo slusanjem drugih sta pricaju. Ti moras da steknes svoja iskustva da bi mogla da imas svoje misljenje... inace ces se pretvoriti u nekoga ko ima tudje misljenje a takvi ljudi nisu bas voljeni ni u drustvu, ni na poslu... nigde. Tvoje misljenje je tvoje i ne moze ti ga niko uzeti i ti ces najbolje znati da ga branis i iznosis. A misljenje mozes da steknes tako sto ces otici da pogledas jednu operu, jedan balet, jedan koncert klasicne muzike, jedan koncert dzeza, odgledati folklor, procitati knjige i klasika i modernih pisaca, citati novine, probati i kinesku i italijansku kuhinju, i pogledati i crno-beli film i blokbaster... I onda ces moci iz svog iskustva da poredis i izaberes sta ti se svidja, a sta ne. I onda ti niko nece moci nametnuti svoje misljenje. Tada ces bitit samo SVOJA. Mozda otkrijes sebe u necemu sto si do sada odbacivala unapred (latinski "a priori" - pre iskustva). Ja napr. ne volim operu, ali zato volim balet i koncertnu muziku, volim Cajkovskog naprimer i Smetanu u Ravela. Ali volim i Balasevica i Jabuku i stranu pop muziku i igrala sam folklor i latino plesove.
Crni Labude - ako cemo religijski nasu svrhu postojanja na zemlji zna samo Bog. Ako cemo realno - ti moras da porazgovaras sa sobom da vidis sta volis da radis, sta umes da radis, u cemu si najbolja... mozda je tu svrha tog postojanja. Ja licno ne mislim da je svrha mog postojanja sedenje u kancelariji i pisanje naloga... To je nacin da se zarade pare. Sebe sam nasla mnogo mnogo ranije ... u pisanju. Ja pisem, za sebe trenutno a za javnost ko zna jednog dana - pesme (oko 100 ih imam) i imam dva zavrsena romana i mnogo stranica eto onako... neke lirske intimne proze... Neko ce slikati, neko ce komponovati, neko ce igrati, vajati, kreirati odecu, uredjivati eksterijer ili enterijer... Probaj da se nadjes u umetnosti. Ona je savrsena za pronalazenje SEBE. Nije svaciji cilj da bude direktor firme... Uostalom mislite da je Sale Djordjevic znao u 15-16 godini da ce biti sampion sveta i evrope toliko puta ili Stojakovic da ce biti dva puta za redom najbolji trojkas u NBA. Mozda je neciji cilj da usvoji decu i da ih izvede na pravi put... Usnija Redzepova je usvojila 30 dece odskolovala, odgajila i poslala u zivot. Ko zna u cemu si dobra sem tebe. BTW Procitaj "Alhemicara"!
Sashu85 gusi kada je u vezi i kada joj neko otima slobodu. Ja sma bila u 3 godisnjoj vezi od 16.-19. godine i nisam se nesto osecala zatvorenom. Veza u teen godinama treba da bude opustena, bez mnogo zatezanja, obecanja... dan za danom i uz mnogo smeha i srece... U tim godinama ne mozete ocekivati da je on bas taj do kraja zivota... I zato treba uzivati u stvarima koje donose mladalacke veze! Eh da su mi vase godine :wink: sada bih znala sta bih sa njima... I da... Moras i ti da naucis da volis sebe. A na tome se radi. Napisi kakva bi ti osoba volela da budes, ali budi realna (napr. ne mozes traziti od sebe da povecas obim grudi sa 1 na 5 - to su gluposti). Kreni od fizickog izgleda - frizura, kilaza, a onda sta bi promenila u "duhovnoj" sebi. I kreni. Ali nemoj da kazes sutra cu... Ne to moras odmah. Danas! I nemoj da odustanes dok ne ispunis cilj. Ogranici svoju zelju u vremenskom periodu. Za svaki uspeh nagradi sebe, za neuspeh se kazni. Cista pedagogija. Samo tako ces ostvariti cilj.
Fiona - samo hocu da kazem da ljubav ne moze da se kontrolise kako ti kazes... jer to nije ljubav. Ljubav se ne moze izazvati u sebi niti ugasiti po komandi. To je velika zabluda. A ti se opusti i uzivaj malo. Ne moras sebe terati da se zaljubis. Ljubav ce doci sama kada se budes najmanje nadala. Pa sta ako boli, to je bitno da znate. Boli mnogo toga u zivotu... ali kao sto jedan nas pisac rekao: Sto ne prolazi nije sreca i sto ne boli nije zivot! Ne brinite nece vam nista pobeci u zivotu, pogotovo ne ljubav.
Ocean - kao i mnogi ovde kaze sta misli. To je ok, ali ... Kroz razne primere u zivotu ces moratida naucis da ne mozes sve da kazes jer ces povrediti ljude oko sebe, one do kojih ti je stalo, ili ces napraviti neki belaj u poslovnom zivotu ili sluicno. Morate znati sta kome i kada mozete reci. Mogu da kazem drugarici da joj nesto od garderobe stoji ili ne stoji ali znam ton kojim cu to reci. Mogu da joj kazem da me nervira, ali joj necu reci da me njen decko nervira jer je kreten, nego cu izbegavati da ga vidjam, a kada ga budem videla bicu ljubazna, ali se necu glumiti koliko ga gotivim. Istina boli to je tacno, ali bolje je nesto precutati nego se opsvadjati sa celim svetom. Uvek se zapitajte sta ko precuti zbog vas ili u vezi sa vama u vasem okruzenju da vas ne bi povredio ili se posvadjao. Znate li koliko cete puta morati da se ugrizete za jezik kada vam sef prica o stvarima koje vec znate i kada ste vi u pravu ali on tera po svom a vi morate da slusate sta on kaze inace letite napolje...

To bi otprilike bilo to... kazem vam da sam dobra u pisanju romana.
Ono sto zelim jos da kazem je SRECNO! Zivot je super stvar, a vi gledajte da ga sto pre uzmete u svoje ruke i da uradite nesto sanjim. Eto, skoro sam upoznala decka koji je moje godiste, a direktor je u Nacionalnoj stedionici. Zavrsio decko fakultet odavno i zaposlio se kao obican sluzbenik i eto dokle je dogurao. Ko je meni kriv sto sam pocela da radim i batalila fakultet. Niko sem mene. Jer sam ja sama odgovorna za moj zivot i posledice sojih postupaka - i dobre i lose. Ali sada ucim nov strani jezik, zavrsih nekoliko kurseva i naporno radim da bih napredovala. Jer ne moze niko to za mene da uradi. I sa 27 radim na sebi i usavrsavam se.
Samo napred, jer ste vi buducnost. A ona ce biti onakva kakvom je stvorite. :D
 
~To Princeza~
Verujem da ce svi ovo procitati. Oni koji to zele su se i skupili ovde... :wink:
Mnogo njih mi je pricalo o tim teskim godinama, ali nisam ih shvatila toliko, koliko i tebe iz tvog posta.
Jos samo da kazem na ,,koja je Vodolija idealno dete''- ja sigurno ne... :lol: I meni su Djoletove reci pomogle da se izvucem iz nekih kriza... :wink:
Obavezno javi kada objavis romane... :wink:
 
Princezo...Stvarno si me odusevila!Tako si dobro napisala ovo da nemam reci!(Kakvi li ce tek biti romani?)Hvala ti mnogo za savete,ustvari,htela sam to i da dopisem-da je umetnost ono pravo...Samo treba naci nacin...Mislim,ja jako dobro crtam,pisem(rak,he he)i to je ono sto sam imala u planu za buducnost-Slikarka,dizajner,pisac,glumica.Nikako osoba u firmi,advokat,matematicar i sl.Pa i ako nemam veliku platu nije bitno-samo zelim da radim ono sto volim i sto hocu.
I da,bas sam ovih dana htela da uzmem "Alhemicara"... :wink:
 
Ja,kao ja.......
Ja imam samo 13 godina,ali nemoj brzo da sudis i mislis:Chekaj,videces sta ce ti zivot kasnije doneti......Ja se osecam kao da sam za ovih 13 godina prosla 13 potpuno razlicitih zivota...Ja sam se dosta trudila i trpela uzasne stvari,ruganja,podsmeh.......I dugo m ije trebalo da postanem jaka i shvatim da meni ne treba nista vise osim prijatelja........jer sam imala toliko laznih prijatelja......videla sam ulizice,ljubmorne,uspijuse........Devojke koje su se ocajnicki truddile da budu "cool"......Po koju cenu?Posle sam shvatila da treba da mi ih bude zao......svi oni koji su me ogovarali i podmetali mi nogu bili su obicni momci i devojke koji su se uzasno bojali da jednog dana neko njih ne zavitlava......Obicni ljudi koji samo zele da budu u centru paznje,,,,,,,,A nekima od njih ce sreca vecito biti naklonjena.......Ne krivim ih za to,jer mi se cini da su toliko navikli na to,da nista lose ne bi mogli podneti......
 
Baš tu u hodniku mojih uspeha i padova,osećanja i stradanja je groblje.Tamo leže sve moje crne senke,svi moji padovi,sve moje smrti,sva moja bol.Nad tim grobljem ne preleću laste,niti slavuji pevaju uspavanke nedogorelim svećama.Osećaš li miris zgaženosti?Miris truleži,miris ustajalosti i buđi,to je miris mojih snova,nada koje nestaju.Svi dodiri moji,sve moje kletve u ime minulih dana što se obistinjuju brzinom svetlosti,sve tu počiva u duši jednog pesimiste i optimiste,stihovi mojom rukom pisani,koji gore plamenom ironičnim.Sve je tu,u nekom uglu hodinika tame,koji me primorava da plačem i da se smejem.U istom onom hodniku gde žive zajedno anđeo i đavo,golub i zmija.U tim hodnicima neprekidnu borbu vode genije i idijot,pa tako nekad jedan,nekad drugi bude pobeđen.

p.s.Rado bih vam prezentovala celu "Molitvu" ali posto ce biti na festivalu knjizevnog stvaralastva,jednostavno se ne usudjujem...
p.p.s.Tesko je shvatiti, samo prividno cete to uspeti i svaki put kad procitate txt otkricete nesto novo vezano za moju licnost.Zainteresovani mogu da pokusaju.Ostalima pOz :evil:
 
Sad pronadjoh i ovo...
Uporno ne vidim nikog sem sebe.
I sve me je smorilo.Bauljam uporno pokushavajuci da dodjem do cilja zivljenja ali ga ne pronalzim.Bauljam ka cilju a da ga i ne vidim.Znam,desice se nesto sto ce mi po ko zna koji put ukazati da idem u pogresnom smeru.Da li cu tad biti shvacena,kad me pronadju,mrtvu?Ili kad mi svi ti ljudi budu donosili karanfile i posadjivali na moj grob...godinama.A oni se tako budu susili pri samom dodiru sa zemljom ispod koje ja trulim.Da li ce i tada odustati od mene?Da li cu i tada biti prepustena samoj sebi?Da...kad budu uvideli da moj grob ne moze tako vidno da se razlikuje od mog zivota,bacice preko mog kovcega crni mermer.Proklinjace me svi oni,dok budu radjali decu koja ce vristeti a ne plakati!I kad svu tu decu budu sahranjivale njihove majke.Nisu hteli da me shvate,a godine su letele....Sad bleda senka prati sva ta lica koja huce i cvile pod teskim teretom zivota.
Necete nikada osetiti pravo prolece ili dolinu lepih osecanja.Necete vi nikada biti ono sto sam ja bila nekada.Ziva a mrtva.
Prokletstvo je odavno napisano,nad njim su bajale veshtice kakvih se vi bojite i kad ste najsrecniji.I kako da gazim po cvecu ,kad nemam tu mogucnost, kad su se u meni rodili geni Lucifera i Haga...I naravno da je teshko gledati svoju lobanju koja svakim danom sve vidnije vene,nestaje.Mozda osetish jednom sve te glasove koji u tvojoj glavi cvile i muce te kao kakav otrov.I svi obecavaju.Sve te zmije oko mene umiruci placu,jer davno su se ovde vidjali osmesi,davno su zmijarnike drugacije nazivali.
Mozesh ti koliko hoces da vrishtish i da molish,u meni ima toliko mrznje koliko u tebi nikada nece biti radosti...jasno pred tobom je celi zivot a predamnom kilometri koji me dele od gradskog groblja.


p.s.Komentari me bas zanimaju... :evil:
 
Princeza:
Sashu85 gusi kada je u vezi i kada joj neko otima slobodu. Ja sma bila u 3 godisnjoj vezi od 16.-19. godine i nisam se nesto osecala zatvorenom. Veza u teen godinama treba da bude opustena, bez mnogo zatezanja, obecanja... dan za danom i uz mnogo smeha i srece... U tim godinama ne mozete ocekivati da je on bas taj do kraja zivota... I zato treba uzivati u stvarima koje donose mladalacke veze! Eh da su mi vase godine sada bih znala sta bih sa njima... I da... Moras i ti da naucis da volis sebe. A na tome se radi. Napisi kakva bi ti osoba volela da budes, ali budi realna (napr. ne mozes traziti od sebe da povecas obim grudi sa 1 na 5 - to su gluposti). Kreni od fizickog izgleda - frizura, kilaza, a onda sta bi promenila u "duhovnoj" sebi. I kreni. Ali nemoj da kazes sutra cu... Ne to moras odmah. Danas! I nemoj da odustanes dok ne ispunis cilj. Ogranici svoju zelju u vremenskom periodu. Za svaki uspeh nagradi sebe, za neuspeh se kazni. Cista pedagogija. Samo tako ces ostvariti cilj.
Kliknite za proširenje...

Lepo je ono sto si napisala...
Nisam ja nikad ocekivala vezu koja ce trajati vecno... Ne verujem u takve stvari... Nothing lasts forever...
I ja sam imala vezu sa 16 godina koja je trajala godinu ipo dana...
Svi smo mi razliciti... Svako gleda svojim ocima ovaj svet... Isto tako i ja... Kao sto sam rekla... Veza ume da me gusi... Mene barem...
Realna sam... Ne mogu da kazem da sam glupa niti da ne cenim sebe... Neke stvari su ocigledne...
Nemam takve zelje (sto se tice obima grudi :-)) i znam ja sve to... Ali me nista ne pokrece.. Ne postoji nista sto bih ja tako jako zelela da budem ili uradim... Tako da ni nemam ambicije...
 
Alexandra9:
~To Sasha~
Naravno da laz jos vise boli. Ljudi bi bili slozniji da svako ima hrabrosti da kaze istinu, i da druga strana to mirno primi. :wink:
Znas kada sam ti pricala koliko vreme na mene utice? Polako to ispravljam 8) Vise ne dozvoljavam sebi da mi sivo nebo pokvari dan...
Drugo, vec sam ti rekla- nisi hladna, vec nije naisla prava osoba... :wink:
Kliknite za proširenje...

Boli… I te kako boli… Ali ne znam… Vise bih volela da svako meni kaze istinu… Ma koliko ona surova bila I koliko ona bolela… Na kraju se ipak sve sazna,zar ne? Kao sto sam rekla.. Naucila sam kome cu sta I kako da kazem… Ali… I dalje stoji da ja sve kazem…
Drago mi je da ispravljas… :wink: Mene je malo zeznulo ovo vreme na raspustu… Najteze mi je kad je tako… Ali dobro… Znam da mogu ja da se izborim sa tim… Samo da mi neke stvari krenu na bolje.. I bice sve ok.. Drago mi je da su I tebi krenule… :wink:
Ko zna… Mozda me ta osoba vec ceka… :wink:
 
QchCK*a:
Jao, sto mi je to poznato! Svi znaju da mogu da me okrenu u 3h ujutro i da cu se ja javiti i slusati ih narednih sat vremena, pri tom malo ko na kraju razgovora, bar iz ciste ljubaznosti ili nekog reda pita kako sam ja i da li meni nesto treba.
Kliknite za proširenje...

To mi je ponekad lakse da uradim…
Najteze mi je npr. Kad imam isuvise tezak dan,nebitno sto ja u pitanju,a I oni su u losem raspolozenju I od mene ocekuju da im ulivam samopouzdanje I podizem raspolozenje… Tada moram da prekrivam svoja osecanja… Da gutam to sto osecam… Da bih njima pomogla…
Svi oko mene su veciti depresivci… A ja to ne mogu vise da radim… Ne mogu me povuci sa sobom… Jaca sam ja od toga.. Znam… Ali nemam vise snage da pomazem ljudima koji u stvari ocekuju samo sazaljenje,a ne pomoc…

QchCK*a:
U stanju sam da me neka sitnica razbesni I pocnem da placem, ne mogu da se zaustavim (inace, placem samo kad sam besna, nikada kad sam tuzna). Nesto krupnije kad se desi naravno da se potresem, ali ne toliko……ili je mozda stvar u tome sto me to nesto ozbiljnije *stigne* tek kada se pojavi ta neka sitnica i onda ustvari ne placem zbog sitnice, nego zbog te ozbiljne stvari ?
Kliknite za proširenje...

Ja ne placem tako cesto… Retko… Odavno sam prestala da placem…
Iako je lepo ponekad plakati.. Imas osecaj da ti kroz te suze izlazi sav bol… I da se sa poslednjom isplakanom suzom osecas bolje…
Moguce I da je to… Posto si rekla da places kad si besna… Sto je jako pogresno… Sve to trpis u sebi… I onda kad explodiras… To ume da bude veoma lose…
Isprazni se uvek.. Na bilo koji nacin.. Da ti se ne bi desavale takve stvari… Trci,vrsisti,skaci… Bilo sta…

QchCK*a:
Najvise mrzim kada sam dobro raspolozena i cujem neku pesmu koja me potseti na nesto tuzno i onda mi se skroz pokvari raspolozenje.
Kliknite za proširenje...

E,to je bec nesto sto moras da naucis da kontrolises… Svako secanje koje je tuzno,nosi I u sebi nesto lepo… Neki sekundu srece… Trenutak… Ti ga moras pronaci… I kad se setis te lose stvari… Priseti se tog lepog trenutka I bice ti lakse…
Ili jednostavno… Nauci to da kontrolises… Kazi sebi: “Ma,ne moze to meni da pokvari raspolozenje” nasmej se I nastavi da se zezas…

QchCK*a:
Meni kao nije svejedno I jako mi je bitno kakav ce mi biti zivot, ali s’ obzirom da nista ne preduzimam povodom toga (munjevito se priblizava prijemni za fax, a ja ne samo da se ne spremam, nego cak ni ne znam definitivno sta da upisem), dodje mi isto kao da mi je svejedno! Uzas!
Kliknite za proširenje...
Hm.. Ja imam malo vise srece od tebe… Jer koju god skolu da izaberem,nema prijemni.. Cisto neke gluposti I formalnost… Ali to je nebitno…
Kao sto sam rekla,stvarno mi nista u zivotu nije toliko bitno da bi me pokretalo…. Ne znam…
Znam da ce biti bolje kad samo prodje sva ova frka u kojoj sam trenutno (mnogo toga za kratko vreme, I jos dosta toga)…

QchCK*a:
E bukvalno svaku rec iz ovog dela razumem I prozivljavam u svom zivotu, ali sve do jedne reci !
Kliknite za proširenje...

Drago mi je da se razumemo… :wink:
 
Electra:
Ovako... sta reci o sebi? Pa... ja cesto, ako ne i sve vreme, imam osecaj da me niko ne razume, da me niko, u sustini, ne poznaje. Ali, s druge strane, kad se okrenem oko sebe, shvatim da je mnogo, mnogo prijateljstava u stvari obicno poznanstvo, da neki ljudi zajedno idu u skolu, izlaze, druze se, smeju, ali ne znaju nista dublje jedno o drugom, ne znaju medjusobno misli i osecanja. Dobro, ne kazem ja da neko treba da me procita u svakom momentu, ali jednostavno se vrlo cesto osecam van svega... Imam drustvo, sasvim OK drustvo, ali se uprkos svemu vrlo cesto osecam kao autsajder. Zato sto ne slusam Nirvanu, zato sto ne zelim da bezim s casa, zato sto ne zelim da pijem/pusim/duvam i zbog jos milion razloga. Nemojte pogresno da me shvatite, to moje drustvo nisu neki propaliteti, cak vecina njih i ne pije/pusi/duva ali mogu da kazem da se ja krecem u nekom sirem krugu ljudi, nisam ogranicena na svoje drustvo, druzim se i s drugima... koji imaju osobine koje fale mojim dobrim drugovima i drugaricama... Ne znam...
Mislim, da me niko ne zna, zato sto ja navucem neku ,,masku'' kojom se branim od spoljnog sveta. Onda ispada, da to sto mislim da me niko ne pozna, jeste i moja zasluga. Ne volim da sipam osecanja na sve strane, iz jednostavnog razloga sto ne zelim da budem povredjena. Nekako se >cuvam<. Mnogi ljudi su me povredili u zivotu zato sto sam prema njima bila dobra, ili iskrena, i sad zelim da izbegnem sve to. Znam da je to lose, ali zasad ne umem drugacije. Jedna drugarica mi je, kad sam se s njom oko necega svadjala i rasplakala, jos u osnovnoj, rekla: ,,Nikad nemoj pokazati ljudima koliko si slaba.'' To smatram najboljim savetom koji mi je ikad iko dao. I eto, niko i ne zna koliko sam slaba, a koliko jaka, sta me boli a sta hrani. A ja, ja imam osecaj da su sve prave vrednosti s ovog sveta nestale, i da danas zivimo u jednom odvratnom svetu, povrsnom svetu koristoljublja gde ce te voleti dok im trebas, a kasnije - unistiti.
Kliknite za proširenje...

Pa,niko ni ne moze da te poznaje… :wink:
Ni ne treba… Nikad ne treba previse reci… Neke stvari su ipak isuvise licne…
I ja sam isto to nekad mislila… Ali… Onda sam shvatila da sam zivela u zabludi… I da samo treba da budem malo otvorenija… I da ce sve ostale stvari doci na svoje mesto….
Dobro… I dalje mi mnogi kazu da sam cudna… Ali to shvatam kao kompliment sada…
Zvuci cu kao reklama,ali ako takva sebi odgovaras,ni zbog koga se nemoj menjati… Sto bi to radila? Ako ti je do nekoga stalo,pokusaj da se prilagodis.. Da nadjete zlatnu sredinu… I to je to…
Pa,ko od nas to voli...? Ja sam pocela da se kajem sto sam u opste pocela da pisem o sebi… Jer ne znam… Ovih dana imam neke kocnice u glavi I ne mogu da kazem I napisem ono sto zelim… Ne mogu da se otvorim…
Ono sto sam rekla za sebe nije nista… Nula…
Osetiljiva si… Pa,sta? Nije to nista strasno… Ja sam znala da se rasplacem kad neko pocne da vice na mene… A ne daj Boze da vidim da neko zgazi macku ili kuce…
A ta drugarica sto ti je to rekla… Nema reci za nju… Dacu ti jedan drugi savetr…“ Pokazi ljudima do kojih ti je stalo I kojima verujes kakva si… Znace oni to da cene… A to da li ce te neko povrediti… To sve zavisi od tebe… Nauci da se branis… Za pocetak”…
Za sve ostalo ima vremena… :wink:
 
mystical_ocean:


Kao prvo,svaka ti cast za temu,jer u zadnje vrijeme zaista nema kvaltietnih tema,i tema na kojima necemo pisati samo gluposti...
A sada....
Ja,kao osoba,licnost sam veoma komplikovana...Znas,kad samu sebe ne razumijem,kako onda da ocekujem od drugih da me razumiju?!Ne znam odgvor...Isto tako ne znam odgovor na mnoga pitanja u ovom dosadnom zivotu...
Cesto,dok lezim u krevetu u svojoj sobi,i slusam balade,(ili bilo koju drugu muziku) razmisljam o nekim stvarima,o kojima niko normalan ne bi razmisljao...
Razmisljam npr. o tome,zasto ja uopce postojim,i sta radim na ovom svijetu...Zbog cega je sve ovo...Sta kad umrem?! Sta onda...Zivim da umrem?!! Ne...To mi se ne svidja...Ni malo...

Ljudi me u cudu gledaju kad im spomenem nesto od ovakvih stvari,tako da vise i ne pokusavam da zamaram druge svojim cudnim i dosadnim pitanjima...

U drustvu sam sasvim normalna osoba,uvijek sam nasmijana,medjutim mnogi ljudi ne znaju ko sam ja ustvari...Ne znam...Mozda im ja ne dopustam da saznaju...Nisam nikada voljela da ljudi znaju da patim,ili da se lose osjecam....da imam problema...Ne znam zasto...Mozda nemam povjerenja u ljude...Bezbroj pitanja imam,na koje ni sama ne znam odgovor....

Zatim,kao sto Sasha rece,neki me ljudi dozivljavaju kao okrutnu osobu,zato sto kazem ono sto mislim....Ne znam zasto ljudi vishe vole laz nego istinu...Ja to mrzim! (znam,teska rijec...)
Ja npr.uvijek kazem ono sto mislim,ali tesko kazem ono sto osjecam...na zalost...

Druga stvar...Ako ista na ovom zivotu cijeim to je iskreno prijateljstvo...Znam mnogo ljudi koji su tako hladni sto se tice toga,medjutim,meni se cio svijet srusi kad me dobarj prijatelj iznevjeri...Nesto najgore... :cry: Mozda zato ne vjerujem ljudima,bojim se...bojim se da me ne povrijede...

smijesna sam sad sama sebi jer ovako pisem...jer...niko me ne vidi ovakvu...svi me dozivljavaju kao vedru,veselu osobu,uvijek spremnu da pomogne...(sto i jeste osoba),medjutim,voljela bih jednog dana,da nekome kazem ove stvari koje sam sada ovdje napisala...

ali...uspjecu...uspjecu... pozdrav!
Kliknite za proširenje...

Veruj mi… O svim tim stvarima svi mi ponekad razmisljamo…
Svrha zivota uvek postoji… Nikad se nisam zapitala zasto sam ovde… Docice vreme kad cu to saznati…
Zivot je isuvise kratak… Zasto bih ga protracila razmisljajuci o takvih stvarima…
Necu da zapocinjem raspravu da li postoje neki drugi zivoti… Recicu ti samo ovo… Zivis da bi prozivela zivot I ispunila sebi neke svoje zelje… Da bi videla sve lepo te ovog sveta (naravno,tu je uvek I neizbezno ono ruzno) I jos mnogo toga… A ne da bi provela zivot pitajuci non-stop neke nebitne stvari…

Sto se tice drustva,to sam pisala vec jednom Electri,a za okrutnost Alexi… Necu ponovo da smaram…
Samo cu ti ovo reci… Moras nauciti kako ces I sta kome da kazes… Posle ce ti biti lakse…
Problem je u tebi… Nauci kome mozes da verujes… A kome ne… Prijateljstvo se gradi ceo zivot… Za to je potrebno mnogo vremena… I ne treba odmah otkrivati sve svoje mane I strahove… Pravi prijatelj ce znati sam da ih vidi…
Polako…
Drago mi je sto sam videla na kraju to “uspecu”… :wink: That’s the spirit…
 
Sasha85:
mystical_ocean:


Kao prvo,svaka ti cast za temu,jer u zadnje vrijeme zaista nema kvaltietnih tema,i tema na kojima necemo pisati samo gluposti...
A sada....
Ja,kao osoba,licnost sam veoma komplikovana...Znas,kad samu sebe ne razumijem,kako onda da ocekujem od drugih da me razumiju?!Ne znam odgvor...Isto tako ne znam odgovor na mnoga pitanja u ovom dosadnom zivotu...
Cesto,dok lezim u krevetu u svojoj sobi,i slusam balade,(ili bilo koju drugu muziku) razmisljam o nekim stvarima,o kojima niko normalan ne bi razmisljao...
Razmisljam npr. o tome,zasto ja uopce postojim,i sta radim na ovom svijetu...Zbog cega je sve ovo...Sta kad umrem?! Sta onda...Zivim da umrem?!! Ne...To mi se ne svidja...Ni malo...

Ljudi me u cudu gledaju kad im spomenem nesto od ovakvih stvari,tako da vise i ne pokusavam da zamaram druge svojim cudnim i dosadnim pitanjima...

U drustvu sam sasvim normalna osoba,uvijek sam nasmijana,medjutim mnogi ljudi ne znaju ko sam ja ustvari...Ne znam...Mozda im ja ne dopustam da saznaju...Nisam nikada voljela da ljudi znaju da patim,ili da se lose osjecam....da imam problema...Ne znam zasto...Mozda nemam povjerenja u ljude...Bezbroj pitanja imam,na koje ni sama ne znam odgovor....

Zatim,kao sto Sasha rece,neki me ljudi dozivljavaju kao okrutnu osobu,zato sto kazem ono sto mislim....Ne znam zasto ljudi vishe vole laz nego istinu...Ja to mrzim! (znam,teska rijec...)
Ja npr.uvijek kazem ono sto mislim,ali tesko kazem ono sto osjecam...na zalost...

Druga stvar...Ako ista na ovom zivotu cijeim to je iskreno prijateljstvo...Znam mnogo ljudi koji su tako hladni sto se tice toga,medjutim,meni se cio svijet srusi kad me dobarj prijatelj iznevjeri...Nesto najgore... :cry: Mozda zato ne vjerujem ljudima,bojim se...bojim se da me ne povrijede...

smijesna sam sad sama sebi jer ovako pisem...jer...niko me ne vidi ovakvu...svi me dozivljavaju kao vedru,veselu osobu,uvijek spremnu da pomogne...(sto i jeste osoba),medjutim,voljela bih jednog dana,da nekome kazem ove stvari koje sam sada ovdje napisala...

ali...uspjecu...uspjecu... pozdrav!
Kliknite za proširenje...

Veruj mi… O svim tim stvarima svi mi ponekad razmisljamo…
Svrha zivota uvek postoji… Nikad se nisam zapitala zasto sam ovde… Docice vreme kad cu to saznati…
Zivot je isuvise kratak… Zasto bih ga protracila razmisljajuci o takvih stvarima…
Necu da zapocinjem raspravu da li postoje neki drugi zivoti… Recicu ti samo ovo… Zivis da bi prozivela zivot I ispunila sebi neke svoje zelje… Da bi videla sve lepo te ovog sveta (naravno,tu je uvek I neizbezno ono ruzno) I jos mnogo toga… A ne da bi provela zivot pitajuci non-stop neke nebitne stvari…

Sto se tice drustva,to sam pisala vec jednom Electri,a za okrutnost Alexi… Necu ponovo da smaram…
Samo cu ti ovo reci… Moras nauciti kako ces I sta kome da kazes… Posle ce ti biti lakse…
Problem je u tebi… Nauci kome mozes da verujes… A kome ne… Prijateljstvo se gradi ceo zivot… Za to je potrebno mnogo vremena… I ne treba odmah otkrivati sve svoje mane I strahove… Pravi prijatelj ce znati sam da ih vidi…
Polako…
Drago mi je sto sam videla na kraju to “uspecu”… :wink: That’s the spirit…
Kliknite za proširenje...

Hvala Sasha...na savjetima... :wink:
trudim se sto vise mogu da neke stvari(Lose) kod sebe promijenim... poz :)
 
Choveche…Ovo mozda naizgled nije bog zna kako zanimljiva tema, ali…BOLJU U ZIVOTU NISAM VIDEO!!!!!!
Kada citam vase postove, ne osecam se vise tako usamljeno…Prosto ne znam koga pre da citiram, sa kime pre da se poistovetim…
Znao sam negde duboko u sebi da osobe kao ja postoje(sa istim ili slicnim problemima, istog ili slicnog karaktera), ali to je poprimilo neke sasvim druge dimenzije kada sam procitao vase postove…
Skinuo sam sve 3 strane do sada napisane da mogu u svako doba dana da ih procitam I da pomislim: “Mozda ima nade I njima nije lako”, “Ako mogu oni, mogu I ja” itd…
Da ne zaboravim da se direktno zahvalim Alexandri jos jednom za ovu fenomenalnu temu!!!!!!

P.S.Ovo sam napisao pre nego sto sam procitao Prinzezin post…
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top