najteze je naslov smisliti...

ja...hm...trenutno sam prazna...ni sama sebe ne prepoznajem...desilo se nesto sto me je skroz promenilo i jos uvek nisam sigurna koliko je to dobro...inace sam uvek bila za zez...smejanje,ludilo,kad bih samo nabacila mrku facu drustvo je kontalo da sam se razbolela...nisam volela da pokazujem drugima tugu...parola mi je bila da se smejem i kad mi se place...u sustini jednostavna ali sam navikla da komplikujem sebi zivot...kad mi je sve super ja moram naci nesto sto nestima makar bilo sitno...na neki nacin sam bila mazohista...u stanjima depresije opustala me muzika i to ne skenjuse nego neki dobar punk,ska...crtanje po zidovima moje sobe...setanje bez cilja...impulsivna sam bila i mnoge povredila svojim nastupom na prvu loptu...bez razmisljanja...
...ljubav...hm...posmatrala sam sve kroz zez...kad bih osetila da se neko jako vezuje za mene odmah bi bilo cao nema vise...ali sam upoznala i ono pravo kasnije...davala...dobijala i vise nego sto sam zasluzila i bila srecna sto nekome ulepsavam zivot....mogla bih jos puno toga da napisem ali bi se sve to odnosilo na mene od ranije...jos uvek pokusavam da provalim sta i ko sam sada...ljudi koji me dobro znaju ne mogu da veruju kako sam se promenila...mozda je to samo faza(mada nesto duuuugaaa)mozda i ne...videcemo...


mozda sam se izivela pa je sad red da se smirim...
 
srecna lalica:
Nalazimo se u periodu kada smo u sukobu sa samim sobom i drugima jer ne shvatamo jos uvek mnoge stvari zato sto ih nismo ni doziveli!Naravno upoznati smo sa mnogim problemima,sto preko roditelja,starijih prijatelja,brace,sestara ali je drugacije slusati,a drugo je doziveti na sopstvenoj kozi...Tema je fenomenalna jer ocigledno svi imamo probleme manje vise slicne prirode!Medjutim ni ne shvatamo koliko je vecina nasih problema banalna u odnosu na neke druge stvari...Ne cenimo mladost,lepotu,radost i pre svega ZIVOT!Ne kazem da probleme treba zanemariti i pobeci od njih,nego se samo malo distancirati i pogledati stvari sa objektivne strane!Ali to ljudi uce ceo zivot!Iskreno i ja sam prolazila kroz strasne situacije,sto se tice prihvatanja sebe,mrzela sam sebe,iako sam znala mnoge stvari koje sad pricam!Ali sam se sama izvukla iz te situacije i postala jaca!Ne kazem da i dalje opusteno prelazim preko svih problema,ali istina je vreme leci sve rane!I sve dok smo ovde na zemlji i dok su osobe nama vazne i vredne naseg truda tu,uzivajmo!Zivot je nista bez prijatelja i porodice naravno!Drug mi je rekao jednu jako pametnu stvar:"Ne juri ni za cim jer to neces stici,uzivaj u onome sto imas,a veruj da ce ti doci sta ti sleduje!"ZATO OSMEH NA LICE I U ZIVOT!A ja ako mogu nekako pomoci nekom ko prolazi kroz tezak period nek mi se slobodno javi...
Kliknite za proširenje...

Evo ja sam nov na forumu i vidim da skoro svi prolazimo kroz ista sranja zivota, ali isto tako vidim da su ljudi ovde super i da nema prozivanja i sl., tj. da se niko ni na kome ne iskaljuje.

E sad, citirao sam lalicu jer, ne znam, ali se nekako ne slazem sa ovim boldovanim. Mislim pozitivno misljenje te prikazuje kao pozitivnu osobu, ali nekad jednostavno ovo nepisano pravilo ne pije vodu. Evo na primer, kod mene, kad vidim devojku oko koje sam se trudio mesecima i prilazio i pricao sa njom i muvanje i sve i na kraju me ispalila. Ja to prihvatim kao covek i nastavim dalje. Ali, sto me baca u bedak jeste kad je vidim sa nekim seljakom koji je popularna "faca" koji je ne zasluzuje i koga sam video u parku kako se zvalavi sa nekom drugom dva dana posto se smuvao sa devojkom koja me je prethodno ispalila. Mislim, nisam ja neka emotivna *icka, ali, brate, srce mi se cepa i boli me kad vidim da je on sa njom da bi pokazao drugovima kako se smuvao slatku devojku, a ona zivi u nebesima i luda je za njim. I kada je vidim sa njim mislim pozitivno, ali ****, ne ide.

A nekad se jednostavno probudis i vidis ispocetka da ce sranje da ti bude dan, jer si se probudio sa glavoboljom ili si se sapleo o nesto ili imas kontrolni na koji si zaboravio et cetera and so forth . . . I onda je u skoli njesra, kad se vratis kuci, keva i cale nadrkani i ceo dan je da ga zaboravis. Verujem da smo svi ovo iskusili i da me shvataju kad kazem da u tom trenutku NE MOZES da budes pozitivan.


Pozdrav svim dobrim ljudima na ovome forumu! :-D
 
evo ovako,kao sto sam vec bila napomenula,temica je divna,s toga cu mozda pisati i vise nego sto treba(jer kad je ovakva tema,uvek volim da se raspisem :mrgreen: ),s toga vas upozoravam da ne citate :P
evo ovako,ne znam bas odakle da pocnem....ali za pocetak
vrline :mrgreen: to sto sam mogu reci pozitivna kad sam u drustvu,uvek nekog smirujem,retko kad pokazujem nervozu,(a da ne pricam nesto jos jace od toga),uvek sam za salu,pa mi se cini,pogotovo u poslednje vreme da iako odvalim nesto sto nije smesno,da ce se ljudi smejati,jer sam zvucala smesno(pa da,dete debil),volim kod sebe to sto sam uvvek tu za ljude,cak nekad vise se posveetim njima nego samoj sebi i u situacijama kad nas je dvoje u prostoriji(oboje recimo depresivni)napravicu prvi korak i reci,aj sta je bilo,iako tog nekog zabole ***** da mene pita sta je sa mnom....hm ,dalje,ovo ne znam da li se moze nazvati vrlinom,ali jakooooooo idealizujem ljude koje upoznam,i sem ukoliko me neko bas,bas iznervira taj ce mi biti fuj,ali u principu svi ostali su mi slatki i simpaticni i razmisljam maaaaaaaaaa dobri su oni.......takodje sam jakooooooo emotivna i koliko god neki rekli da to nije uvek vrlina,ja cvrsto stojim iza toga da to jeste.....znaci radije cu se rasplakati i samo ako recimo slusam neku pesmu,nego da nikad ne dozvolim sebi da ista osetim....znaci emocije su mi uvek na prvom mestu,kako moje,tako i tudje..........takodje vrlina je sto volim da pomognem drugima,da ih saslusam,bez obzira na to koliko sam u stanju da to uradim,ali ako mi neko zatrazi pomoc(iako znam da mi se nikad ne bi obratio u zivotu,sem tada)uvek cu reci aj ok,pomazem.......a da ne pricam o tome koliko volim druge da slusam i savetujem .......obozavam.....
vrlina ne mogu vise da se setim,mozda ih ni nemam vise....dopunicu drugi put :P
e sad mane: ok,cao...... :P salim se.........
ovako,ono sto me prvo asocira na mene kad kazem rec mana jeste tvrdoglavost,znaci necu popustiti pa ne znam sta da je u pitanju,idem po svome pa makar se pobila sa pola njih,i mnogi mi zameraju na tome,ali mora se :mrgreen:
dalje,depresija...huh,to me uhvatilo poslednje recimo 2 godine.......cesto umem da budem jakoo depresivna(naravno retko se to provali jer sam osoba koja to drzi u sebi i ne dozovoljavam da se to vidi),i onda se zatvorim u sobu i mazohisticki pustam pesme koje me rasplacu......nisam osoba koja ce juriti odmah nesto da se oraspolozi,jok,naprotiv,ja ukljucim moje baladice i...............:cry:
i stvarno mrzim to kod sebe,sto nisam osoba koja ce negativne stvari deliti,pa i svoje najgore probleme resavam sama,sto ne ide na dobro uvek.........
dalje........naivnost...huh tu se uvek zajebem....znaci kao sto sam vec bila napomenula pri upoznavanju su mi svi slatki,divni,itd...........i onda kad me neko zajebe,nisam osoba koja kaze e kraj,nego prastam dok mi ne prekipi,a to cesto moze dugo da potraje,a sa svakim novim zajebom meni je sve gore i gore............iako se razocaram,pruzam sansu,sve dok,kao sto sam vec rekla,maltene ne prepuknem.........
sledeca mana,volim da moja bude poslednja i da guram dok ne stavim do znanja da sam u pravu :P ,to mu nesto slicno dodje kao tvrdoglavost.....onda.....mnogo volim neke stvari da radim(pevanje,pisanje,crtanje,......) i toliko bih volela da se sve to ne zavrsi samo na tome,jer to sve toliko previse volim,pogotovo pevanje,da bi mi bilo zao da to bude samo ''to'',a ne radim nista po tom pitanju....sedim skrstenih ruku i sve kao maaaaaaaa desice se..........dakle zakljucak nedostatak ambicija...huh,to se i na fax odnosi............
e da mnogi su mi zamerali na tome kako ne umem da kazem nekome koliko mi je stalo.....da retko nekome kazem ono toliko bitno VOLIM TE,ili stalo mi je do tebe itd........
ja sam osoba koja stoji iza toga da su dela mnogo bitniija od reci,ali ocigledno da su i reci jako bitne,a ja cu ono sto osecam uvek prvo pokazati delima ,nego izgovoriti....ukratko,mogu nekog da volim jakkkkkoooooooooo i da taj neko to volim te cuje jako retko,jer takva sam,emocije drzim u sebi,a ti ljudi znaju sta osecam,samo sto to retko (ili neki nikad)mogu da cuju.........
e evo setih se jos jedne moje vrline :mrgreen: jakooo sam tolerantna i nisam konzervativna....idem u korak sa svima,sve mogu da istolerisem,ne osudjujem nikog ni zbog cega,trudim se da ljude i njihova osecanja i dela prihvatim najvise sto mogu i jako sam ponosna sto sam takva..........
huh,kad se ovo posalje ko zna na sta ce liciti :P ali eto rekoh...i dodacu u medjuvremenu sigurno jos nesto.........eto :)
 
evo i ja bih da napisem par reci na ovoj temi,iako znam da,me,skoro posle godinu dana,malo ljudi zna ovde,kakva sam u stvari,i tako to........ne volim mnogo da otkrivam o sebi,jer sam naucila da to nekad stvarno ne valja.Pisacu kao i lucky,posto sve moje osobine mogu samo da svrstam u vrline i mane(za neke nemam ni pojma da li su jedno ili drugo):
dakleM:
vrline:Mislim da je moja najveca vrlina ta sto volim ljude.Ne verujem u to da postoji osoba koja je apsolutno losa(ni apsolutno dobra),vec da u svakom postoji ono `nesto` sto te tera da u trenucima budes dobar,odnosno los.Nikoga ne mogu da mrzim,koliko god da je taj mene povredio(a povredjivali su me) i uvek kad se razocaram u nekoga,posle nekog vremena zapitam samu sebe,da li sam ja mozda tu osobu pogresno procenila?!?!?!Moja druga vrlina,koja je takodje jedna od vecih je ta sto sam uvek spremna da pomognem.Nazalost,to mnogi vole da iskoriscavaju,jer nema kontrolne vezbe da ja nekome ne uradim zadatak(znam da tako nikome ne pomazem,ali...)a i retki su recimo prosjaci na ulici ili zivotinje kojima ja nisam dala nesto novca,hrane...Zaboli me nesto kada vidim kako ljudi lose zive,jednostavno me presece,i zaklela sam se da cu ako,nekada budem imala dovoljno sredstava,pomoci onima kojima je to zaista potrebno(deca u Africi,Aziji,gladni,siromasni,bolesni itd...).Takodje sam veoma ambiciozna.Upornost mi je takodje vrlina.Kad nesto pozelim,ja to volim da dobijem.Mnogi mi pricaju da sam preterano ambiciozna,i da su to vise pusti snovi nego ambicije,ali ja se najvise plasim neznanja,pa su zato moje ambicije(sto se skole i karijere tice) zaista velike.Ne smatram to snovima,jer znam koliko vredim i znam da cu jednoga dana,ako ne posustanem,definitivno uspeti.
Mane:Najveca je definitivno tvrdoglavost.Mrzim tu osobinu,kako i kod mene,tako i kod drugih,ali sam stvarno neverovatno trvdoglava.Ranije nikad nisam posustajala u nameri da sve bude bas onako kako ja kazem,ali ta mana polako nestaje,jer sam se vremenom naucila da budem tolerantna,i da pristajem na kompromise...Jos jedna mana koju najvise mrzim,ali i nju pokusavam da iskorenim,jeste ta sto ja UOPSTE ne volim sebe.Volim sve ljude,ali nisam zadovoljna svojim telom i to me sprecava da ucinim mnoge stvari.Znam da svetom vlada poremecen sistem vrednosti,da se ljudi procenjuju po tome kakva kola voze,koje mobilne telefone imaju,koliki im je racun u banci,i sto je najgore,kako izgledaju,i konstantno se borim protiv toga.Jer,meni se desavalo da me procenjuju ljudi na osnovu izgleda,zato svi misle da sam ja ovakva ili onakva,ali niko nikada nije rekao:`Daj da zanemarim taj njen izgled,i da pogledam unutra...mozda cu naci nesto...``.Ja u sebi nosim mnogo ljubavi prema svima,koju ne znam kako da iskazem.Za moje dve najbolje drugarice i ruku bih stavila u vatru.Nikad mi nista ne bi bilo tesko za njih.Pokusavam da pokazem ljudima da ih volim,i da ih zelim oko mene,ali to kao da niko ne shvata...Kada mi se sve skupi,i kada padnem u depresiju(a to se cesto desava) dovoljan mi je samo jedan zagrljaj.Ali,stvar je u tome,sto niko ne misli da meni treba zagrljaj...niko to ne zna...svi samo pitaju:``sta ti je?sta ti je?`` a niko ne kaze ``razumem te`` ...
Ali skoro mi je jedna osoba na chatu rekla:`Izgled-to je najmanji problem.Ako ti se ne svidja tvoje telo-doteraj ga.`` To mi je palo kao grom iz vedra neba,i kao da sam sutra ustala potpuno preporodjena. Sada polako radim na tome,i zadovoljna sam,sve vise i vise...
Medjutim,ne znam kako ce mi to pomoci da steknem vise prijatelja.Jer,plasim se da oni i pored toga,ne bi znali kako da se ponasaju sa mnom.Razgovarala sam sa psihologom o tome,i rekla mi je da su deca,koja(u skoli ili na takmicenjima)odudaraju od drugih,uvek neshvacena od strane okoline.To mi strasno smeta....smeta mi kad neko s kim se dopisujem odredjeno vreme na chatu misli da studiram,ili da sam zavrsila srednju skolu,a kad kazem da sam 8. razred ta osoba mi ne veruje...a to se stalno desava...pocela sam da pustam ljude da komuniciraju sa mnom neko vreme i da mi kazu nakon toga,sta oni misle koje sam ja godiste...nijednom,nisam cula ispod 90....
tako da...takve stvari mi pruzaju samopouzdanje...zelim da uradim nesto veliko od svog zivota...zelim da me ljudi vole bar upola od onoga koliko ja volim njih...i ja cu biti prezadovoljna...
plasim se jos necega:Da mi zivot ne pobegne.Plasim se da ne ispustam prilike...Bar sam se plasila...recenica iz jedne knjige:``Zivot je kratak,ali sirok`` duboko mi se ucrtala u glavu,i izgleda da nema namere da odatle izadje....A takve recenice,i takve stvari cine me jacom...moja dusa se hrani njima...i postaje jaca...pocinje da gleda na svet drugim ocima...i strasno mi se svidja to...mislim da sam na putu da postanem ono sto zelim,samo moram da istrajem u tome...
 
Ja sam straaaasno uporna, sto cesto prelazi u tvrdoglavost... Ali, kad nesto zacrtam, skoro ovek to i ostvarim. A uz to ide i da sam veoma ambiciozna i sa svojih 14 godina manje-vise znam koje fakultete zelim da zavrsim i cime u zivotu da se bavim.
Iako onima koji me poznaju delujem kao jaka osoba, veoma sam ranjiva i cesto se emotivno vezujem za ljude. Jednostavno kad upoznam nekoga i taj neko mi se svidi (ali ne fizicki, nego u svim drugim pogledima), ja se vezujem za njega. I to me uzasno nervira, jer su to cesto osobe koje ne mogu cesto da vidjam ili koje znam da posle odredjenog vremena necu vidjati skoro uopste.
Nervira me nepravda, narocito u skoli. Ne mogu da podnesem da neki od nastavnika vredja mene ili moje drugove na bilo koje nacine. To mi strasno smeta...
Volim ljude... Ali u onom smislu da mi je zao svake osobe koja izgubi zivot pre vremena (jer kad babac od 95 godina umre, on je svoje proziveo i glupo ga je zaliti). Zao mi je one dece u Africi sto mogu prstima sebe da obuhvate oko struka... Zao mi je svih koji su zbog svoje boje koze ili veroispovesti proterani iz neke zemlje...
Nerviraju me bahate, neizivljene i surove osobe. Ne kapiram kako u njima ne radi ono "ljudsko", kako mogu da budu takvi-bezobzirni i da ih je bas briga za druge...

Nastavak u sledecem postu, ne mogu vise da kucam...
 
Danas sam ukapirrala da se moj otac koji mi mozda nije otac, mozda me nije on napravio, mozda lozi na mene, i malo pre sam samo probala iz svoje ciste kasicice eurokrem iz kantice iz koje je on najverovatnije jeo svojom kasikom i sad ne prestaje da mi smeta taj osecaj gadljivosti kao da sam progutala nesto pokvareno pa mi stoji u grlu.
 
topmodelsica:
Danas sam ukapirrala da se moj otac koji mi mozda nije otac, mozda me nije on napravio, mozda lozi na mene, i malo pre sam samo probala iz svoje ciste kasicice eurokrem iz kantice iz koje je on najverovatnije jeo svojom kasikom i sad ne prestaje da mi smeta taj osecaj gadljivosti kao da sam progutala nesto pokvareno pa mi stoji u grlu.
Kliknite za proširenje...
:shock: :shock: :shock:
 
topmodelsica:
Danas sam ukapirrala da se moj otac koji mi mozda nije otac, mozda me nije on napravio, mozda lozi na mene, i malo pre sam samo probala iz svoje ciste kasicice eurokrem iz kantice iz koje je on najverovatnije jeo svojom kasikom i sad ne prestaje da mi smeta taj osecaj gadljivosti kao da sam progutala nesto pokvareno pa mi stoji u grlu.
Kliknite za proširenje...

Majko Bozija :shock:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top