Malo je reći da živimo u svetu simbola

Ukrašavanje božićnog drveta i pevanje prazničnih pesama u Rusiji imaju dugačku i burnu istoriju

HIMNA JELKI STARA STO GODINA ​

Jelku u početku kitili samo na dvoru. U vreme revolucije zabranjena. Pisac Mihail Bulgakov podsetio na lepotu carskog običaja postavivši je na scenu, a publika padala u nesvest

Pre ravno sto godina u peterburškom časopisu "Maljutka" uoči Božića 1903. prvi put su štampani stihovi o novogodišnjoj jelki. Pesmu "Jelka" danas sva deca i odrasli u Rusiji znaju napamet, kao svojevrsnu novogodišnju himnu.

"U šumi se rodila jelka, u šumi je rasla, zimi i leti vitka i zelena je bila. Vejavica joj je pevala uspavanku, spavaj jelka, baju, baj, Mraz je snegom kitio..." - pevuše svi u Rusiji.
Stihovi su bili potpisani inicijalima A.E. i gotovo 40 godina nije se znalo ko je autor pesme koja je postala ruska novogodišnja himna.

Pesma "Jelka" je osvojila i agronoma Leonida Karloviča Bekmana, koji je držeći u krilu svoju dvogodišnju kćerku Vericu napravio muziku za stihove. Verica je zapamtila tu pesmu, a njena majka, poznata ruska pijanistkinja zapisala je na notnom papiru. Vremenom je Verica sakupila nekoliko pesama koje je komponovao njen otac, a zapisala majka, a roditelji su izdali "Veričine pesme". Taj prvi zbornik pesama o jelki ubrzo je postao pravi hit u Rusiji. Ukrašavanje doma zelenilom, odnosno girlandama od svežih cvetova, počinje od rimskih patricija. No, hladnije evropske zemlje među kojima Nemačka, umesto ruža uzimale su jelove grane za Božić i Novu godinu. Od njih su taj običaj preuzeli Rusi u vreme carice Aleksandre Fjodorovne, koja se udala za cara Nikolaja Prvog 1817. godine.

Jelove grančice ukrašavale su stolove peterburškog Zimskog dvorca uoči Božića, kao sećanje bivše princeze na detinjstvo, gde su pravljeni pokloni i jelka se kitila ukrasima i poklonima. Kako je na ruskom dvoru bilo mnogo sveta, trebalo je okititi veću jelku. Jelku su u početku ukrašavali dvorjani, zatim Peterburžani i najzad cela Rusija. Revolucija je strogo zabranila božićne jelke kao buržujsku tekovinu. To je bilo teško vreme i za decu i roditelje. Nova godina je postala običan radni dan - na posao zorom, nikakvih poklona, ni jelki, koje je bilo nemoguće kupiti, a poseći je bilo veoma opasno.

Ruski pisac Mihail Bulgakov se prvi "drznuo" da podseti Moskovljane na lepotu carskog običaja. Na početku drugog čina legendarnog spektakla Moskovskog hudožestvenog teatra "Dani Turbinih" publika na sceni ugledala novogodišnju jelku sa svećama i trakama, i čula pucketanje sveća. Miris četinara ispunio je ceo parter. Ljudi su bili oduševljeni, a istovremeno dirnuti. Nekima je i pozlilo od iznenađenja i ushićenja, pa je uprava pozorišta uvela dežurstvo hitne pomoći, prenosi agencija RIA "Novosti".

Veruje se da je videći na sceni zelenu raskoš i čuvši uzdahe u publici, Staljin (koji je ovaj spektakl video najmanje 15 puta) "tajno" odlučio da vrati jelke u ruske domove. Prva sovjetska jelka, visoka 15 metara bila je i zvanično svečano postavljena u dvorani Doma Sojuza 10. januara 1937. godine.

Reportaža o tom događaju prenesena je preko filmskih novosti "Sovjetski Savez". Naredne godine, sledeći kremaljski potez, pojavile su se stotine jelki širom Rusije. Kićenje jelke nije ometeno ni ratom, a ona je postala pravi kult kada je 1947. godine prvi januar proglašen kao neradni dan, kao nekada.

Vremenom je otkriveno i ko je A. E, autor pesme "Jelka". Bila je to pesnikinja Raisa Adamovna Kudaševa, koja u vreme otkrivanja "tajne" bila još živa, imala je 60 godina i radila kao bibliotekar. U mladosti je napisala mnogo stihova, priča i bajki za decu, ali je naglasila: "Nisam želela slavu, želela sam samo da pišem" i to pod pseudonimom, ne otkrivajući godinama da je ona napisala rusku novogodišnju himnu za sva vremena.

Autor: Lj. Šuković (izvor: Glas javnosti)
 
BOŽIĆ U HRVATA​

POVIJEST BOŽIĆA

Po riječima sv. Augustina: "Bog se počovječio, da se čovjek može pobožanstveniti". Taj jedinstveni povijesni događaj rođenja Boga-čovjeka kršćanski svijet slavi od davnina. Svetkovina je nazvana Božić. Sama riječ Božić umanjenica je riječi Bog i prvotni naziv djeteta Isusa, koji je kasnije prenesen i na sam blagdan njegova rođenja. Značenje riječi Božić kao mali Bog u kršćanstvu poprima umilna značenja: blagi Bog, dobri Bog, bliski Bog - Bog dostupan i pristupačan čovjeku. Tako je svemogući Bog postao djetešce da nas ne prestraši i ne premaši, da nas k sebi privuče i privije. Isus je stoga sveprisutni i bliski Bog. Tako sam naziv Božić podsjeća da je blagdan Božića evanđeoska škola ljudskosti i čovječnosti. Iz njega struje uočljive odlike: pristupačnost, jednostavnost, susretljivost, povjerljivost, skromnost.

Božić se do pred konac IV. stoljeća obilježavao 6. siječnja, da bi potom bio premješten na 25. prosinca kako bi se potisnula, još od cara Aurelija (270.-275.) uvedena rimska svetkovina Natalis Solis Invicti, a koja je padala u vrijeme zimske obratnice. Kršćani su vrlo rano taj dan Isusovog rođenja smatrali i početkom nove godine. U razdoblju obnovljenog Zapadnog rimskog carstva gotovo je u čitavoj Europi početak nove godine bio na Božić. I hrvatska božićna pjesma Narodil nam se kralj nebeski sa stihom na tom mladom letu veselimo se upućuje na Božić kao prvi dan nove godine. Tek je 1691. Crkva prihvatila 1. siječnja kao Novu godinu. Kršćanstvo je u potpunosti uspjelo potisnuti rimsku svetkovinu rođenja nepobjedivog sunca, ali nije moglo spriječiti da se mnogo poganskih običaja i rituala iz pretkršćanskog razdoblja po sili inercije zadrži u puku i do današnjih dana - uloga vegetacije, svjetlosti, darova i čestitanja.

Svi ti običaji su se vjekovima oblikovali utjecajem raznih naroda i krajeva, pa su po tome zajednički čitavom kršćanskom svijetu, a opet, svaka im je sredina udahnula nešto svoga i tako ih učinila prepoznatljivima.

BIBLIJSKI BOŽIĆ

Razumijevanje Božića i njegovo otajstveno značenje lučimo po Bibliji. Tako je Božić prije svega biblijski događaj. Na blagdan Božića se već od 5. stoljeća slave tri mise: polnoćka, zornica ili pastirska misa te poldanjica. Kod polnoćke i zornice čita se izvještaj o događaju Božića s njegovim povijesnim odreženjem: u one dane izađe naredba cara Augusta da se provede popis svega svijeta. Kod zornice je naglasak na evanđeoskom izvještaju o navještaju pastirima, a kod poldanjice je proglas evanđelja sv. Ivana: u početku bijaše Riječ, i Riječ bijaše u Boga, i ta Riječ bijaše Bog... I Riječ tijelom postade i nastani se među nama! Ovaj proglas jasno uspoređuje stvaranje svijeta i utjelovljenje Sina Božjega; oba događaja povezuje osoba Sina Božjega. On, besmrtan, je po Božiću postao smrtnikom da bismo mi, po njemu, postali besmrtnici. On, vječan, postade vremenit, da bismo mi po njemu postali vječni. Nastanio se među nama, prihvatio naš život, postao naš suputnik i supatnik. Ostvario je svoje poslanje i postao naš Spasitelj i Otkupitelj.

Biblijski izvještaj Isusovo rođenje tumači kao događaj koji se je zbio na slavu Bogu na visini i za mir ljudima dobre volje. Zapravo Biblija izriče trodjelno poruku o Božiću: očitovala se slava Bogu na visinama, uspostavlja se na zemlji mir, koji je potvrda Božje naklnosti prema ljudima. Ljudi su od prvog Božića svjesni da uživaju Božju naklonost, a svakog Božića obnavljaju tu svijest, pa stoga njegovu i uzajamnu blagonaklonost, dobrostivost, dobrovoljnost. Hrvatski katolici dokazali su svoje vjerničko razumijevanje biblijskog Božića i u pjesmi Čestit svijetu izrekli svoje vjerovanje. Pjesnik Jeronim Korner, jedan od najboljih hrvatskih duhovnih pjesnika, ispjevao je neposredno prije II. svjetskog rata ovu pjesmu o Božiću:

I bio je Čovjek-Bog,
I dobar i drag i blag!
Kud prošla je njegova stopa,
Rastao milinja trag.
I bio je Čovjek-Bog,
I lijep i svet i tih.
I svaka njegova riječ
Bijaše zvonak stih.
On življaše davno,
Al spomen je o njemu živa.
I mnoštvo o njemu zvijezda
Zemlji priču dariva.
O, čuva cijeli svijet
O njemu spomen čist:
Bio je čovjek, Bog i cvijet,
A zvao se Isus Krist.

HRVATSKI BOŽIĆ

Otajstvo Božića oblikovalo je vjerničko doživljavanje blagdana Božića hrvatskih katolika do te mjere da se opravdano govori o hrvatskom Božiću. Božić je naišao na odraz u književnosti, umjetnosti, a osobito spletu običaja i u božićnim pjesmama i melodijama. Posebno su božićni običaji, a napose božićne pjesme, u stanju iz godine u godinu pobuditi vjerničko doživljavanje Božića, u pripravljanju na blagdan i u slavljenju blagdana. Svi ti običaji i pjesme uvjetuju pun odjek Božića u osobnom proživljavanju, ali i u obiteljskom i društvenom životu. Običaji, naime, obnavljaju niz sadržajnih i ljudski vrijednih čina upravljenih očitovanju čovjekoljublja od čestitanja i darivanja do izmirenja zavađenih i novog poleta u obiteljskom življenju. Pjesme pak stvaraju ozračje radosti i svečanosti, a sadržajem su zapravo prepjev božićnog evanđelja i kršćanskih vjerskih istina.

Božić je stoljećima odgajao hrvatskog čovjeka, i to ne samo u kršćanskoj vjeri, nego i za temeljne ljudske vrednote. Božićne pjesme odgajaju hrvatsku vjerničku dušu za kršćansku osjećajnost i suosjećanje. Razvijaju te stavove prema Isusu, Sinu Božjemu, rođenom kao dijete, ali i prema svim ljudima koji trpe. Odgajaju na djelotvornu solidarnost sa svom djecom svijeta koja dijele sudbinu maloga Isusa. Hrvatski je vjernik od Božića učio i naučio da nije najveće zlo kad je dijete rođeno na slamici oštroj, ako može računati s ljubavlju roditelja.

U božićnim je pjesmama, naime, jasno naznačena središnja kršćanska vjerska istina o rođenju Bogočovjeka, koga one često nazivaju Mladim kraljem, od Djevice Marije. Tu istinu pjesme uokviruju s jedne strane u idiličan svijet pastira, mudraca zvanih kraljevima, anđela, štalice, jaslica i zvijezde vodilje. Ipak te pjesme ne skrivaju krutu životnu stvarnost i neizvjesnost u kojoj su bili novorođeni Isus, Marija i Josip. Pogodilo ih je siromaštvo, odbijanje ljudi i neprijateljska prijetnja samoga kralja Heroda. Upravo tu i takvu stvarnost živjela su pokoljenja koja su stvorila te božićne pjesme i zatim mnoge druge generacije koje su pjesme pjevale. Jedva da su koje druge pjesme Hrvati prihvatili u takvoj mjeri kao božićne. U njima pronalaze izraz vlastite duše, povijesti i sadašnjosti. Istodobno dopuštaju da ih te pjesme odgajaju, oblikuju. Te su pjesme doista pjesme Božjega naroda koji se u njima prepoznaje, s njima poistovjećuje i upravo njima najbolje izražava svoju vjeru, cjelovito kršćansko vjerovanje, svoje kršćansko opredjeljenje, spremnost nastaviti Isusovo djelo među ljudima i danas.

Izvor: Hrvatski informativni centar
 
BOŽIĆ U HRVATA​

HRVATSKI PUČKI OBIČAJI

Božić se kao kršćanski blagdan u svakom narodu obilježava na poseban način čineći dio njegove etnografske baštine. U nekim hrvatskim krajevima već na Svete Katarinu (25. studenoga) počinje božićna priprava i traje točno mjesec dana.

Advent ili Došašće je vrijeme priprema za dolazak i rođenje Isusa Krista, a sastoji se od četiri tjedna koja neposredno prethode Božiću i koji simboliziraju četiri tisućljeća, koliko je po Bibliji prošlo od stvaranja svijeta do dolaska Kristova. Prema crkvenim regulama, od dana sv. Katarine počinje propisani četiri-tjedni post tj. počinje božićna priprava koja traje točno mjesec dana. Kroz adventsko vrijeme naša se razmišljanja i osjećaji kreću i u prošlost, sa sjećanjem na prvi Kristov dolazak, i u budućnost, s nadom u njegov ponovni povratak. Svako jutro drže se mise Zornice ili Rorate, a vjernici pristupaju ispovijedi i pričesti pa stoga Božić ima značenje obnove i novog htijenja u vjerničkom životu ka samo-prosudbi vlastitog života i djelovanja u svjetlu kršćanskog morala.

Slaveći mise Zornice narod je stvorio osobite adventske pjesme. Adventska pjesma Poslan bi anđel Gabrijel u stihovima proriče otajstvo Kristovog utjelovljenja i Marijinog bogomaterinstva.

Hrvatski puk adventsko vrijeme izričito usmjeruje Božiću nazivajući dane od Svete Katarine, prvo čelo Božića tako da božićni krug pučkih običaja koji započinje s vremenom Adventa, a završava Svijećnicom i danom Sv. Blaža. U novije vrijeme sve prisutniji znak Adventa, koji ukazuje na Božić i poziva na obiteljsku molitvu, je adventski vijenac, koji se plete od zimzelenih grančica, ali tako da nema početka ni kraja što označuje vječnost. U vijenac se umeću četiri svijeće koje označuju četiri razdjelnice u ljudskoj povijesti: stvaranje, utjelovljenje, otkupljenje i svršetak. Prve adventske nedjelje pali se prva svijeća i tako redom da do Božića gore sve četiri. Advenski je vijenac danas prihvatila gradska sredina, ali mu prijeti realna opasnost da preraste u puki ukras, da izgubi istinsku simboliku i snagu poziva na božićnu pripravu.

Nakon Svete Katarine slijede dani Svete Barbare (4. prosinca), Sveteog Nikole (6. prosinca) i Svete Lucije (13. prosinca) koji u pojedinim krajevima imaju istu ulogu početka kruga božićnih običaja. Likove Svetog Nikole i Svete Lucije često predstavljaju muškarci ili žene i obilaze domove donoseći darove djeci. Na Svetu Luciju običaj je da se noću osoba ogrnuta bijelom plahtom uputi po kućama darivajući djecu suhim smokvama, bademima, orasima i jabukama te plašeći nestašne mališane. Neposlušni pak pod jastukom pronalaze šibu kao opomenu da se poprave. U današnje doba ovu službu preuzeo je Sveti Nikola koji u čizmicu dobre djece stavlja slatkiše, a šibe dijeli njegov pomoćnik Krampus (simbol zlog duha ili vraga). Tradicionalni, stari hrvatski božićni dar bila je i ukrašena jabuka zvana božićnica, a darivali su je mladići djevojkama.

Jedan običaj koji se sačuvao do danas jest običaj sijanja božićne pšenice kao simbola obnove života i plodnosti. Na dan Svete Barbare ili Svete Lucije sije se pšenica, simbol života u katolika i pripravlja zelenilo za ukras kuće i stola kod svetkovanja Božića. Sam običaj pretkršćanskog je porijekla, ali danas ima kršćansku simboliku, a svrha mu je blagoslov ljetine. Zanimljivo je da ovog običaja nema u protestantskim zajednicama i velikom dijelu Europe pa je uz Portugal i južnu Italiju, on vezan još samo za hrvatsko podneblje. Do Božića pšenica lijepo naraste u posudi ispunjenoj vodom, te ukrašava božićni stol, dok tijekom božićnog vremena stoji pod borom, uz jaslice ili u kutu sobe. Da bi izgledala lijepo, pšenica se podrezuje i ovije hrvatskom trobojnicom, a u nekim se krajevima posred pšenice stavi jabuka te svijeće. Nakon Božića pšenica se daje pticama jer se ništa iz tog svetog doba ne smije baciti. Prema narodnom vjerovanju, gustoća iznikle pšenice, boja i sočnost njezinih vlati, predskazat će bolju ili lošiju žetvu iduće godine.

I dok se običaj sijanja pšenice sačuvao i u gradovima, dotle su i u selima gotovo nestali običaji unošenja badnjaka i rasprostiranje slame pod blagdanskim stolom u predvečerje Božića.

Badnjakom se naziva jedan a u nekim krajevima i tri velika panja, koja se unose u kuću na Badnju noć i stavljaju na ognjište. Taj običaj također je pretkršćanskog porijekla, ali je vremenom zadobio kršćanske oznake. Tri panja simbol su Svetog Trojstva, a njihovim se žarom pripaljuju sve svijeće u kući. Panjevima koji tinjaju obično bi se davalo malo od hrane s blagdanskog stola i vina koje se istom pilo. Vjerovalo se da će vatra velikih panjeva donijeti dobro cijelom domu i svim ukućanima.

Slama se kao znak Božića održala znatno duže od panjeva. Trenutak unošenja slame u kuću, što je obično činio glavni član domaćinstva, označavao je službeni početak proslave blagdana Božića. Unošenje slame i rasprostiranje po podu događalo se s izričitim naglaskom na događaj Božića, jer su redovito taj čin članovi obitelji pratili pjevanjem božićnih pjesama. Slama bi se rasprostrla po podu pod stolom, manji se dio stavljao na stol i pokrivao stolnjakom, a dio se klasja vezivao u snopove ili pleo u vijence. Nakon večere, svi bi ukućani od stola pošli do slame gdje bi sjedili i pričali do vremena polaska u crkvu, a u pojedinim se krajevima na Badnju noć nije spavalo u krevetu već na donesenoj slami. Slama razasuta po tlu bila je znak Isusova rođenja u štalici, dok je simbolika snopova i vijenaca vezana uz plodnost. Poslije blagdana tu su slamu smatrali blagoslovljenom i jamstvom dobrog uroda u vrtu i polju.

U Hrvatskoj se sve do 1850. nije običavalo kititi božićno drvce, iako je takva praksa u njemačkim pokrajinama postoji još od 16.st, a zanimljivo je da su prva božićna stabla bila bjelogorična. Tek učestalim pošumljavanjem u upotrebu ulaze crnogorična drvca. Stablo se nekada kitilo jabukama, narančama, šljivama i kruškama, pozlaćenim orasima i lješnjacima te slasticama od šećera i papira ili staklenim figurama ako ih je tko imao. Uza to, stavljani su papirnati lančići u bojama, zlatne i srebrne niti te lampioni i svjećice koje su se palile u najsvečanijim trenutcima. Iako se u Hrvata običaj kićenja stabla javlja relativno kasno, kićenje doma zelenilom od davnine je uvriježen običaj i dužnost koju su obično obavljala djeca. U primorskim krajevima običaj je bio da djeca kuću ukrase grančicama kadulje, bršljana ili borovim granama, a simbolika kićenja doma zelenilom označava životnu snagu suprotnu zimskom umrtvljenju prirode. Božićno drvce, a negdje zelene grane, su osobito vidljiv božićni simbol. Okićeni borovi stoje danas po gradskim trgovima i pred javnim zgradama. U kućama i u stanovima oni su središte oko kojega se okuplja obitelj i darivaju djeca na Badnjak ili na Božić. Premda se može uočiti pretkršćanska ili nekršćanska pretpovijest tog njihovog unošenja božićnog drva ili zelenila u domove, danas su neizostavan znak slavljenja Božića. U osobit događaj obiteljskog zajedništva spada kićenje borova u kući, a pod bor se redovito stavljaju i jaslice ili koji drugi znak Božića.

Jaslice, koje se stavljaju pod božićno drvce izravno ukazuju na događaj koji se proslavlja - noć Isusova rođenja i jasno označuju da se on rodio u štali. Nekada su se jaslice radile od gipsa, gline ili drveta, a nalazile su se samo u crkvama i bilo je pitanje časti napraviti što veće i vjerodostojnije jaslice. U njima su likovi Isusa, Marije i Josipa, pastira, trojice mudraca i njihove pratnje, a zatim vola i magarca te ovaca i deva. Prema nekim zapisima prve jaslice, u prirodnoj veličini napravio je Sveti Franjo još 1223. godine. Na jaslice ukazuje reljef Kristovog rođenja u luneti trogirske katedrale, djelo majstora Radovana. Najstarije danas sačuvane jaslice nalaze se u vrtnoj kapeli franjevaca na otočiću Košljun uz otok Krk. Načinio ih je nepoznati majstor u 17. stoljeću. U kućama se jaslice postavljaju tek od 19. st. U Hrvatskoj je poznato i koledanje uz nošenje jaslica, a početkom ovoga stoljeća jaslice postaju vrlo čest ukras crkvi kroz božićno vrijeme. Danas su jaslice našle mjesto gotovo ispod svakog božićnog drvca, jer su iz crkvi jaslice prešle i u kuće i stanove. Naravno, kućne jaslice su nekad vrlo skromne, bez mnogo likova, sadržajno upravljene samo na događaj u betlehemskoj štalici.

Od božićnih ukrasa spomenimo i svijeće koje imaju dvojaku simboliku: one su znak buđenja prirode i znak svjetla koje je Isusovo rođenje donijelo svijetu.

Izvor: Hrvatski informativni centar
​
 
BOŽIĆ U HRVATA​

BADNJAK

Badnjakom se naziva dan uoči Božića, a ime mu dolazi od riječi "bdjeti", jer se na Badnju večer bdije pobožno čekajući Kristovo rođenje. Kako se u badnjoj se noći bdije razumljiva je uloga koju ima svjetlo. Neizostavne su još iz davnina uobičajene božićne svijeće, a skoro u pravilu je kod svih Hrvata posebno za ovu priliku napravljena svijeća - svijeća voštanica. Badnji dan ili Badnjak je bogat božićnim običajima i folklornim sadržajima. Na Badnjak se u našim ruralnim hrvatskim krajevima ženska čeljad rano ustaje da na vrijeme, do zvuka večernjih zvona uspije sve u kući i oko kuće počistiti i pripremiti obilje svakojake hrane i to nemrsne za badnju večer i mrsne za sutrašnji Božić. Naime, na Badnjak nema objeda, jer se posti do večeri, a jede se samo navečer, ali i tada samo nemrsnu hranu. Večera na Badnjak je posna, a izbor jela i pića osobit. Posebno priređena jela obilježena su kršćanskim simbolima, a blagovanje je pak isprepleteno božićnim nazdravicama i običajima koji su usmjereni društvenom i gospodarskom dobru članova obitelji. Glavno jelo je u pravilu bakalar, ili u nedostatku bakalara, neka druga vrsta ribe. U nekim krajevima se u kući peku dva različito ukrašena kruha; jedan za Badnjak, a drugi za Božić. U drugim krajevima se peče samo jedan kruh koji na stolu treba biti od Badnjaka do Sveta tri kralja, a ovisno o pojedinim krajevima naziva se: česnica, litanja, božić, krsnica, križica i dr. što je veći tim bolje, jer je to znak obilja u idućoj godini. U južnim krajevima se frigaju uštipci ili pršurate. Muška čeljad treba na Badnjak temeljito srediti i obilno nahraniti blago, jer i ono treba osjetiti radost božićnih blagdana. Osim toga, na njima je da nabave sve namirnice te da donesu i iscijepaju dovoljna drva za naredne dane. Posebna im je dužnost da kući donesu "badnjak", kako se, ovisno o pojedinim krajevima, zove debeli panj ili klada koji se stavlja na ognjište, ili dugačka zelena grana koja se prislanja uz zid kuće u blizini ulaznih vrata. Svi poslovi trebaju biti posvršavani do večernje Zdrave Marije (večernjeg zvona), nakon koje domaćin objavljuje početak večere. U prostoriji u kojoj se blaguje na određeni se način rasprostire slama. Ona slama koja se stavlja pod stolnjak služi za gatanje. Koja žena izvuče dulju slamku imat će dulju kudjelju. Prije nego se započne s večerom, domaćin unosi badnjak (panj) u kuću čestitajući ukućanima, a oni mu zajednički uzvraćaju čestitke. Sve ide po tradicionalno ustaljenom ritualu, koji je karakterističan za svaku pojedinu sredinu, a često i za pojedinu obitelj. Večeru je valjalo završiti u predviđenom vremenu . Poslije večere, neko vrijeme se sjedi i priča za stolom, a potom se mlađa čeljad obično zaputi prema crkvi na polnoćku, a stariji odlaze na počinak. Vrhunac badnjeg bdjenja jest proslava polnoćke. Upravo s bdjenjem je povezan niz običaja: unošenje drva "badnjaka" koje gori na ognjištu tu noć i kasnije, zatim božićne svijeće, jedne ili tri, redovito povezane trobojnicom. Bdjenje počinje uvečer, kad se obitelj okuplja oko stola, još uvijek s posnim jelima, i unošenjem badnjaka i slame kad - barem u nekim hrvatskim krajevima - domaćin pozdravlja ukućane pozdravom koji naviješta skori Božić "Faljen Isus! Na dobro vam došla badnja večer"! Na taj pozdrav slijedi odgovor: "I s tobom zajedno!" Negdje je pozdrav bogatiji sadržajem: "Faljen vam bio Isus i Marija. Čestita vam Badnjica!" Odgovor glasi: "Čestita ti bila i duša, svitla obraza ko i do sada!" U dijelu Slavonije čestitari na badnje veče ulaze u kuću i govore: "Faljen Isus! Čestita vam badnja večer i Adam i Eva", a odgovara se: "I vi živi i zdravi bili!" Uz donošenje panja badnjaka običaj je unositi i slamu; negdje tu slamu ne prostiru samo po tlu već je stavljaju i na stol pod stolnjak, a zatim slijedi večera s osobito biranim jelima. Badnjak u gradu, sačuvao je tek dijelić seoskih tradicija, ali slavi se uz božićno drvce, uz kućne jaslice, uz pjevanje ili slušanje božićnih pjesama i uz posebno pripravljenu večeru. Najvažnije jest: bdjenje u iščekivanju polnoćke. Sudjelovanje na polnoćki smatraju važnim i oni koji ne odlaze redovito nedjeljama na misu. Takvo božićno slavljenje badnje večeri toliko je općenito kod svih hrvatskih katolika da ukazuje opću svijest o nepobitnosti i privlačivosti otajstva Božića. Ono je drago i onim ljudskim dušama koje svoje kršćanstvo nisu razvile do pune zrelosti. Božić i njih dosiže, a božićno čestitanje je izraz da prihvaćaju kršćansku poruku o miru, ako i zastaju pred porukama o Bogu i čovjeku.

BOŽIĆ

Božić je blagdan mira. U mnogim krajevima je običaj da se na taj dan ide na tri mise. Prva je polnoćka, druga je rana jutarnja, a zove se pastrica, zornica ili mala misa, i obično se na toj misi ide na pričest. Treća misa se zove poldanica ili vela misa. Mlađa čeljad, a posebno djevojke, se za svaku misu presvuku u drugu svečanu haljinu. U kući na stolu treba čitavo vrijeme biti boca s rakijom i košarica sa smokvama, orasima, lješnjacima, bademima, iako svaki kraj obiluje svojim specifičnostima. Ručak je svečan i obilan, a za stolom se treba naći čitava obitelj. Do iza ručka su svi ukućani na okupu, a popodne mlađa čeljad odlazi čestitati prijateljima i znancima. Ako na Božić pad kiša, vjeruje se da će roditi sve što se motikom okopava.

Značajan je i bogati božićni jelovnik. Uz tradicionalna jela na stolu će se naći sve vrste voća, povrća i mesa, neobično obilje bilo brojem vrsta jela bilo količinom. Osobito su značajna peciva i božićni kruhovi, božićna pečenka, te hladetina. Božić se pretežno svetkuje po tradiciji intimnije, strogo unutar same obitelji. U starijoj tradiciji poznat je polaznik ili položar, prvi posjetitelj koji na Božić uđe u kuću; u nekim krajevima je to na Badnjak, Stjepanje ili Novu godinu, uz kojega je vezano više običaja i vjerovanja. On treba biti zdrav i krepak, jer to kući donosi sreću. Da se kojim slučajem ne bi dogodila "nesreća", ukućani se obično unaprijed dogovore s nekim kršnim momkom, koji onda "slučajno" prvi uđe u kuću.Gotovo svi običaji vezani uz polaznika imaju isti cilj i smisao da se izazove radost i uopće blagostanje čitavoga doma.

Božićno čestitanje najprije se događalo u kući među članovima obitelji. Zatim je obuhvatilo rođake i prijatelje, a na kraju sve mještane. Čestitanje Božića od kuće do kuće, tzv. koledanje, obavljalo se uz pjevanje božičnih pjesama, a čestitari, zvani betlehemari ili pastiri, bi primali darove. Vjernost kršćanskoj poruci Božića iskazuje se izrazima božićnog čestitanja: Faljen Isus! Čestit vam bio Bog i Božić i sveto slavno porođenje! uz odgovor: I vaša duša kod Boga bila! Ili: Čestit Božić i porođenje Isusovo! uz odgovor: Čestita ti vira i duša! Lijepa je čestitka: Na dobro ti došlo porođenje Gospodinovo! s odgovorom: I tebi, brate, i svim tvojim u kući! Svetkovanje blagdana uključuje božićni odlazak u crkvu na mise, ali i znakove izmirenja između zavađenih unutar roda ili među susjedima. Čestitanje Božića želi povećati radost slavljenja božićnog blagdana. Vjernost običajima može umnožiti tu radost, ali vjernički narod ne zaboravlja da je Isus Krist Svijeta Razveselitelj. Tu radost, osim općeprihvaćene pjesme u zbiru hrvatskih božićnih popijevki Radujte se narodi, izrazito naglašava pjesma iz okolice Šibenika, i to osobitu u pripjevu koji Isusa naziva "radošću, dikom i sladošću":

Veselmo se ov čas, braćo premila,
jer je Diva noćas Sina rodila.
Zdrav Isuse, naša radost, naša dika,
naša slodost, Spasitelju naš!
Svitlost u jedan čas bi svita svemu
kad Marija rodi u Betlemu,
Zdrav Isuse, naša radost, naša dika,
Naša slodost, Spasitelju naš!
Pastiri, sad vi stada pustite,
ditiću malom svi skupno hodite,
Zdrav Isuse, naša radost, naša dika,
naša slodost, Spasitelju naš.

BOŽIĆNI TJEDAN

Božićni tjedan, blagdan Sv. Stjepana, Sv. Ivana, Nevina dječica ili Mladenci te Stara godina, također su krcati božićnim događanjem koje prate osobiti pučki običaji: na Stjepanje ili Štefanje grupe mladića obilaze selo i s popratnim pjesmama čestitaju Stjepanima i Šteficama imendan; na Svetog Ivana, koji dolazi iza Stipanja, blagosivlje se vina, iznosi slama iz kuće i stavlja na voćke da bolje rode; na Nevinu dječicu, Mladence ili Herdoševo, dan iza Svetog Ivana, u mnogim je krajevima običaj da se s vrbovim šibama ljudi lagano udaraju šibanje, a nekoć i starohrvatsko "biranje kralja" te drugih narodnih dužnosnika.

NOVA GODINA

Da je Nova godina nekoć počimala na Božić kazuje i naziv za taj dan u nekim hrvatskim krajevima gdje se i danas naziva Mali Božić ili Mladi Božić. Taj običaj vuče korijen od vremena kad se i Nova godina slavila 25. prosinca. Tek se kroz 16./17. stoljeće provodi razdvajanje i Nova godina se opet pomiče na 1. siječnja, kako je svetkujemo i danas. Obiteljsko svetkovanje Nove godine vrlo je slično božićnom, s time da je Božić okrenut užoj obitelji, a Nova godina rodbini i prijateljima. Danas je iščekivanje Nove Godine izgubilo značajku obiteljskog blagdana, ne samo u gradu nego i na selu. Nisu se sačuvala ni stara čestitanja koja isprepliću poruku o događaju Božića s novogodišnjim dobrim željama članovima obitelji i njihovom materijalnom dobru. Suvremeno slavljenje Nove godine je opće; pripada svima, a ne samo kršćanima. Kako su narodni običaji gotovo zamrli, valjalo bi u tom slavljenju razvijati ljudske vrednote; osobito u čestitanju. Treba poći od činjenice da čestitanje popraćuje redovito gesta rukovanja, stisak ruku, a i ljubljenje uz riječi: "sretna ti Nova godina!"

Izvor: Hrvatski informativni centar
 
BOŽIĆ U HRVATA​

TRI KRALJA

Božićni blagdani završavaju 6. siječnja, kada Crkva slavi Bogojavljenje. Ovim blagdanom Crkva se spominje dvaju događaja iz Isusova života. Prvi je Isusovo krštenje u rijeci Jordan pa se taj dan naziva i Vodokršće a u crkvu donosi krstiti voda s kojom se poslije blagoslivljaju polja i životinje. Drugi je pohod triju mudraca s istoka koji su se došli pokloniti malome Isusu donijevši mu darove, mirtu, zlato i tamjan. Na dan Bogojavljenja ili Sveta Tri kralja posljednji put pale se božićne svijeće i drvo badnjak, a blaguju se i određena božićna peciva. Blagdanom Tri kralja zaključuje se središnji skup božićnih običaja. Toga dana se skidaju božićni ukrasi i u kući završava obiteljski božićni ugođaj. Tim danom završava se osobit period - tzv. "dvanaest dana"- dvanestodnevnica. I taj je blagdan obilježen počimanjem što se očituje blagoslovom kuća, koje obično počinje drugi dan iza Božića i traje do Sveta Tri kralja. Svećenik s dvojicom svojih pomoćnika, negdje nazvani glorijaci a negdje križari, obilaze i blagoslivljaju kuće, gdje ih dočekuju svečano obučeni ukućani, a na odlasku ih domaćin nagrađuje darovima, koji su nekada bili u naturi, a danas su obično u novcu. Nekoć se blagoslovljenom vodom škropilo po kući, staji, vrtu, polju, pčelinjaku itd. Uz Bogojavljenje je vezan i običaj ophoda tzv. zvjezdara, trojice dječaka koji su odjeveni kao tri "kralja" s rasvijetljenom zvijezdom. U tom običaju su prisutne kolede pa zvjezdari pjevaju božićne pjesme, ali i pjesme kojima se želi duhovno i materijalno dobro ljudima. Naravno, i ti ophodi su povezani s darivanjem čestitara.

Kršćansko značenje blagoslova domova temelji se na božićnoj istini da se je Bog udomio na zemlji. Svećenik započinje blagoslovnu molitvu zazivom: "Mir kući ovoj i svima koji prebivaju u njoj!". Po Božiću naši hramovi postadoše kuće, a kuće hramovi, jer se Bog okućio na zemlji da stanuje među nama, s nama i u nama. Blagoslov kuća stoga želi naglasiti da su naše kuće i stanovi obitavališta Božja i zazivlju da se Bog ne iseli iz naših domova. Stoga valja blagosloviti čovjeka, obitelj, da bi on sam, njegova obitelj i njegov svijet - bili dom Božji. Božićni krug običaja završava na Svijećnicu i blagoslovom grla na dan Svetog Blaža. Bez obzira na mnoštvo različitih običaja, s pravom se može reći da je Božić čisti obiteljski blagdan. U duhovnom svijetu Božić je mjera vrijednosti, mira, sloge, poštovanja doma, moralnih normi i obilja.

BOŽIĆNE PJESME

Uz božićne blagdane su vezane i brojne božićne pjesme i popijevke. Po izričaju i melodici se razlikuju one iz sjevernih od onih iz južnih krajeva Hrvatske. Jedne i druge se opet dijele na one koje se pjevaju u crkvi i one koje se pjevaju na neliturgijskim slavljima. Jedna od najpoznatijih pjesama iz južne Hrvatske je "U se vrime godišta", a iz sjeverne "Narodi nam se kralj nebeski". U neliturgijske pjesme spadaju i one koje pjevaju koledari i veseljaci idući od kuće do kuće navješćujući Božić, Mladence, Novu godinu i Sveta Tri kralja.

Radujte se narodi
Radujte se narodi, kad čujete glas,
da se Isus porodi u blaženi čas.
Svaki narod čuj, čuj,
i Betlemu pristupljuj,
pristupljuj.
Vidi Božje otajstvo u podrtoj štalici
I tko trpi uboštvo na toj tvrdoj slamici.
To otajstvo čuj, čuj,
i k jaslicam pristupljuj!
Pristupljuj!
Raduje se Marija s Josipom gledeći
Anđeo pjeva "Glorija" po zraku leteći
I ti, svijete čitavi,
Spasitelja pozdravi!
Pozdravi!

Svim na zemlji
Svim na zemlji mir, veselje,
Budi polag Božje volje.
To sad nebo navješćuje
I glas s neba potvrđuje.
Dobre volje svaka duša
grijeha neka već ne kuša
Nego hvali, diči Boga,
Što je posl'o Sinka svoga.
Sinka svoga, Boga moga,
S Ocem, Duhom jednakoga
Duhom Svetim začetoga
Od Djevice rođenoga.

Veselje ti navješćujem
Veselje ti navješćujem,
puče kršćanski.
Jerbo se kralj u Betlemu
rodi nebeski.
Još mali, u štali,
Kog stvorenje svako slavi
Štuje, diči, jer je pravi
On naš Spasitelj
i Otkupitelj.
Pored njega stoji Majka,
Djeva Marija.
Pa sveg svijeta Spasitelja
lijepo povija.
Njeg doji i goji,
Uspavljuje njegujući
"Spavkaj, spavkaj" pjevajući
U toj štalici,
sve na slamici.

Spavaj mali Božiću
Spavaj mali Božiću, buj, buj, buj.
Spavaj neba kraljiću, tuj, tuj, tuj.
Tako piva sad Divica
Sinka Božjeg porodica,
tuj, tuj, tuj.
Spavaj lipi cvitu moj, buj, buj, buj.
Spavaj rožmarinu moj, tuj, tuj, tuj.
Spavaj, spavaj ružičice,
Puka tvoga ljubičice,
tuj, tuj, tuj.
U tranjavoj štalici, buj, buj, buj.
Na hlađanoj slamici, tuj, tuj, tuj.
Zimu trpiš u jaslicah,
Kano odveć sirotica,
tuj, tuj, tuj.
Spavaj dite maleno, buj, buj, buj.
Radošću dočekano, tuj, tuj, tuj.
Tebe dvore svi anđeli,
Kerubini s arhanđeli,
tuj, tuj, tuj.

Izvor: Hrvatski informativni centar
 
Marina Cvetajeva

NOVOGODIŠNJE

Srećna ti Nova – nov svet – i kraj – pod novim krovom!
I prvo pismo tebi na novom
– Nesporazum je da je na rodnom –
(Rodnom-plodnom) mestu zvučnom, mestu zvonkom,
Kao Eolova kula prazna i strašna.
Prvo pismo tebi iz jučerašnje,
Gde ću bez tebe da zgasnem,
Domovine, sad već nejasne
Zvezde... Zakon odlaska i odbijanja,
Po kojem za srce više prianja
Nebila i neviđena, neznana.
Da pričam kako sam za tvoju saznala?
Ne zemljotres, ne lavina snežna.
Čovek je ušao – bilo koji – (nežno
Voljeni – Ti). Najbolnije od zbitija svih.
U Novosti i Danu. – Članak il stih?
Gde? – U planini. (Prozor u granju jele.
Čaršav.) – Zar ne vidite novine, je l’ te?
Članak, dakle? – Ne. – Al... Poštedite me truda.
Glasno: Teško je. Unutra: Nisam Juda.
U sanatorijumu. (Raj iznajmljen.)
Dan? – Juče, prekjuče. – Pamćenje izdaje.
Bićete u Alkazaru? – Ne prolazim tuda.
Glasno: Porodica. Unutra: sve sam, al ne Juda.
Srećna ti Nova! (Rodilo se sutra!) –
Da kažem šta rekoh saznavši jutros da...
Pssst... Po navici, eto – omaklo mi se.
Život i smrt davno već stavljam u navodnice,
Zna se da su to fraze sročene vešto.
Nisam ništa učinila, ali se nešto
Učinilo, bez senke i odjeka, lako –
Delotvorno!
A sad: – Kako si putovao? Kako
Se kidalo srce i kako to da
Nije se iskidalo? Ko što na kasačima iz Orla,
Koji i orlovima, rekao si, prednjače,
Ponestao ti je dah – ili jače?
Slađe? Nigde visine, nigde spusta.
Leteo je na orlovima Rusa –
Ko. Krvnu vezu imao s drugim svetom:
U Rusiji si bio – onaj svet na ovom, prokletom,
Video si. Bekstvo udešeno vešto!
Život i smrt izgovaram sa smeškom
Skrivenim – svojim ćeš ga dotaći potom!
Život i smrt izgovaram sa fusnotom,
Zvezdicom (noć kojoj se nadam uopšte:
Mesto moždane polulopte –
Zvezdana!)
Da ne zaboravim, prijatelju, ovo
Što sledi: ako je slovo
Rusko zamenjeno nemačkim – to se može –
To nije zato što će danas, tobože,
Sve biti primljeno, što će mrtav (nišči) pojesti sve –
Ne trepnuvši! – već zato što onaj svet,
Naš – trinaesti, u Novodevičjem, nagonski
Sam shvatila: nije bez-, već – sve-jezički.
Tako i pitam, ne bez tuge snažne:
Ne pitaš više kako se ruski kaže
Nest? Ta jedina što sva gnezda
Pokriva rima: zvezda.
Udaljujem se? Al nema takve stvari
Koja od tebe može da udalji.
Svaka pomisao, svaki, Du Lieber,
Slog u tebe vodi – ma o čemu tu lire
Govorile (od ruskog nemački ako
Mi je bliži, anđeoski mi je bliži!) – kako
Nema mesta gde tebe nije, no ipak ima (greše):
Grob. Sve je kako ne beše i sve je ko što beše,
A o meni baš ništa – zar ne?! –
Okruženje, samoosećanje, o, Rajnere?
Uporno, sveneizostavno naselje –
Prvo viđenje vaseljene
(Podrazumeva se: i pesnika zanetog
U njoj) i poslednje planete,
samo jednom i date tebi – u celini, celom!
Ne pesnika s prahom, duha s telom
(Odvojiti ih znači uvredu, neistinu)
Već tebe s tobom, tebe s istim u
Tebi. – Biti Zevsov ne znači biti polubog
I od Kastora bolji – tebe s tobom-Poluksom,
Mermera-tebe s tobom-travkom,
Ne rastankom i ne sastankom –
Već suočenjem: sastanak i rastanak, u lúku,
Odjednom.
Sopstvenu ruku
Kako si gledao (trag – na njoj – mastila)
Sa svoje od toliko i toliko (koliko?) milja
Beskrajne jer bespočelne i stalne
Visine, nad razinom kristalnom
Sredozemnog – i ostalih jezera slitih.
Sve je kako ne beše i kako će biti
I sa mnom posle kraja predgrađa i mesta.
Sve je kako ne beše i sve je kako već jeste.
Zar je onome ko je pisao do nedelje
Silno još do ičega! – i gde još gledati nevolje,
Nalaktivši se na rub lože, na lakat,
Sa ovog – ako ne na onaj, sa onoga pak
Ako ne na mnogopaćenički ovaj, naših strana.
U Belviju stanujem. Gradić od grana
I gnezda. Izmenih pogled s vodičem; pogledam:
Belvi. Zatvor sa divnim pogledom
Na Pariz – dvorac himere galske –
Na Pariz – i na malo dalje, bar se...
Nalaktivši se na purpurni rub,
Kako ti »mora biti« smešan (kome) taj stub,
(I meni) moraju to biti, s visina bezmernih,
Naši Belviji i Belvederi!
Prebacujem se. Pojedinačnost. Hitnja. Mašta.
Nova godina na vratima. S kim ću i za šta
Da se kucnem preko stola? Čime? Mesto pene – vate
Pramen. Zašto? Evo i otkucava – šta ću ja tu, brate?
Šta da radim u ovogodišnjoj noći šumnoj
S tom unutrašnjom rimom: Rajner je umro.
Ako si ti, ako se takvo oko ugasilo, smračilo,
Znači život nije život, smrt nije smrt. Znači
Smračuje se: shvatiću kad se sretnemo – uspeće? –
Nema ni života, ni smrti – već nešto treće,
Novo. I iza njega (slamom bezgrešnom
Zastrvši sedmom – dvadeset šestom
Odlazećem – kakva mi sreća pesmu zapečati:
Tobom završiti, tobom započeti!)
Preko stola, neuhvatljivog okom ucveljenim,
Kucnuću se s tobom kucnjem tihim
Stakla o staklo? – Ne, ne onim u kafanskom dimu:
Ja o ti, što sliveni daju rimu:
Treće.
Vidim preko stola: krst tvoj sja pa nesta.
Koliko je mesta – izvan grada, i mesta
Za gradom! I kome to maše
Ako ne nama – žbun? Mesta – upravo naših
I ničijih više! Sve lišće! Sva četina što stoji!
Mesta tvojih sa mnom (i sa tobom tvojih).
(Koliko bi i koliko moglo
Da se govori?) Koliko mesta! Meseca koliko mnogo!
A nedelja! A kišnih predgrađa
Bez ljudi! A jutara! A zajedno sveg beznađa
Što slavuji još ni počeli nisu!
Sigurno loše vidim, jer sam u klisuri.
Ti sigurno vidiš bolje jer si se više uspeo:
Baš ništa između nas nije ispalo, uspelo.
Toliko, tako često i tako prosto.
Ništa, toliko po meri i prostoru
Našem – da ni prebrojavati ne vredi.
Ništa drugo; – ne čekaj onog što iz reda
Izlazi (nije u pravu što ispada
Iz takta!) – a u koji bi, i kako bi, sada,
U red ulazeći?
Pripev večni:
Baš ništa na nešto nečim
Bilo šta – bar izdaleka – bar sen seni!
Ništa što: čas taj, i dan taj sneni,
Dom taj – čak osuđeniku na smrt što u okovima usta
Sećanjem je poklonjeno: ta usta!
Ili smo se suviše razumeli u sredstva?
Od svega toga jedan je samo svet taj
Naš bio, kao što smo mi sami samo odsev,
Nâs, - u zamenu za sve to – sav onaj svet!
Srećno ti najneizrađenije predgrađe –
Srećno ti novo mesto, Rajnere, nov svet, Rajnere!
Srećan ti dokaza krajnji rt, pronađen –
Srećno ti novo oko, Rajnere, nov sluh, Rajnere!
Sve ti je prepreka
Bilo: strast i drug.
Srećan ti nov zvuk novog Odjeka!
Srećan ti novi odjek, novi Zvuk!
Koliko puta na gimnazijskoj stoličici:
Kakve su ono planine? Kakve rečice?
Lepi su krajolici bez turističkih krda?
Nisam se prevarila, Rajnere – raj je sav od brda,
Olujan? Ne onaj iz udovičjih tuga, ne taj-
Ta nije samo jedan raj, nad njim drugi raj
Je? U terasama? Sudeći po Tatrama –
Raj ne može da amfiteatar
Ne bude. (A zavesa nad kim je spuštena...)
Nisam se prevarila, Rajnere, Bog je natušten
Baobab što raste? Ne, Zlatni Luj nije –
Jedini Bog? Nad njim drugi je
Bog?
Kako se piše na novom mestu?
Uostalom: gde ti jesi – i stih jeste tu:
Sam i jesi stih! Kako se piše u tom žiću laku
Bez stola za lakat, bez čela za šaku
(Pest).
Poruku uobičajenim šiframa!
Rajnere, raduješ li se novim rimama?
Jer, previlno tumačeći reči iz
Rima i rimu – šta je drugo ona do ceo niz
Novih rima – Smrt?
Nema se kud: jezik je izučen.
Ceo je niz značenja i sazvučja izvučen
Novih.
Do viđenja! Do poznanstva!
Videćemo se? – Ne znam, al’ spojićemo se.
Sa meni najnepoznatijom zemljom i predelom –
S celim morem, Rajnere, sa mnome celom!
Da se ne mimoiđemo – obavesti me ranije.
Srećan ti novi nagoveštaj zvuka, Rajnere!
Na nebu lestvice, po njima s Darovima...
Srećno ti novo rukopoloženje, Rajnere!
Da se ne razliju držim dlanovima –
Iznad Rone i iznad Rarogne,
Iznad očitog i potpunog rastanka i tuge –
Rajneru – Mariji – Rilkeu – u ruke.

(Sa ruskog preveo Danilo Kiš)

Iz časopisa ''Polja''
 
NOVOGODIŠNJA PRIČA​

Sneg je pao te zime još u novembru, i odmah se istopio. Ali nije dugo potrajalo i pao je ponovo, pa onda još jednom i tako je i ostalo. Čim bi malo krenulo da popušta, pao bi novi nanos, a onaj stari se zaledio i stegao u neprobojnu i sve deblju koru, koja će se otopiti tek u aprilu, pretvarajući se u jezero blata, plastičnih kesa i raznog ostalog smeća. Ali sada se belilo dokle je dopirao pogled, a zaleđene krošnje i krovovi činile su da grad izgleda iznenađujuće lepo. Čak i oronulo naselje koje su izgradili Francuzi za svoje najamne radnike pre velikog rata, dok je rudnik još bio njihov. Kroz naselje je išla staza koja je vodila do velikog obdaništa, znatno novijeg i još uvek sasvim modernog izgleda, ali tek nešto manje zapuštenog od okolnih zgrada. Sneg je padao čitave nedelje pred Novu godinu i staza je sada predstavljala tek uzanu prtinu, dovoljnu da se dva slučajna prolaznika mimoiđu, ako se jedan malo iskosi.
Za Peđu i njegovog sina bilo je to sasvim dovoljno prostora. Jedino je ogromna torba koju je Peđa nosio u levoj, slobodnoj, ruci, svojim dnom povremeno zakačinjala okolni sneg. Učiteljica im je te godine objasnila da obdanište više neće organizovati uplatu paketića. Roditelji su se stalno bunili, nekome su slatkiši bili bezvezni, neko je dete već imalo baš takvu igračku, neko baš takvu nije želelo, mnogima je sve to bilo preskupo… Vremena su bila teška, deca nisu problem, ali ljude je teško zadovoljiti… I tako je donešena odluka da obdanište obezbedi samo Deda Mraza i fotografa, a roditelji da donesu sami paketiće. Pa neka unutra stave šta im je volja, i za onoliko para koliko mogu ili misle da treba.
„Gledajte da paketiće nekako sakrijete, u neku veću torbu, i donesite ih u salu pošto smestite dete, ne moraju baš da vide…“, rekla je još, „mada od njih teško može nešto da se sakrije, sve hoće da znaju. S druge strane, nije strašno ni ako vide. Deca su ionako već velika, znate, šesta im je godina i znaju da je Deda Mraz samo jedna velika i lepa bajka…“

„Tata, a šta ću ja da dobijem ove godine od Deda Mraza?“, pitao je radosno Filip.
„Dobićeš… razne stvari“, odgovori Peđa.
„Oću da dobijem puuuno slatkiša?“
„Puno.“
„I igračkice?“
„Biće sigurno i neka igračkica“, reče Peđa, trudeći se da se ne nasmeje.
„A je l će Deda Mraz da mi donese sve igračkice koje sam hteo?“
„Ako si bio dobar dečak cele godine, onda hoće.“
„I Supermena?“
Uf, Supermena… znao je da je nešto zaboravio.
„Pa ne znam… zavisi koliko si bio dobar. Uostalom, sačekaj još malo, pa ćeš da vidiš.“
„A kako Deda Mraz uvek zna baš tačno sve što ja hoću da dobijem, i uvek mi baš to donese?“
„A šta ti misliš?“, odgovori Peđa pitanjem.
„Ja mislim da Deda Mraz ima jedan veliki televizor tamo, na Severnom polu, i da on gleda tamo svu decu, i tako zna ko je bio dobar i onda mu donese baš sve što hoće. Ako je bio stvarno dobar. Ili ne znam kako.“
„I ja isto mislim da je tako.“

***

„Je l si se slikao sa Deda Mrazom?“
„Aha.“
„I, kako ti se čini?“
„O, on je super, tata. Je l si znao da on izgleda baš isto kao na slici?“
„Nisam to znao“, reče Peđa.
„Tata, a je l možemo da otvorimo paketić čim stignemo kući?“
„Naravno da možemo.“
„Ali pre nego što ručamo. Mama će da nas tera prvo da ručamo.“
„Mislim da će ručak danas moći malo da sačeka.“
„Tata!“
„Molim Filipe“, reče Peđa zamišljeno. Znao je da još nešto trebalo da uradi, ali nije mogao da se seti šta.
„Je l ti znaš da sam ja bio najbolji dečak u celom obdaništu?“
„Nisam to znao.“
„Jesam“, dodade Filip ponosno. „U celom obdaništu. Od svih dečaka i devojčica! A je l znaš kako znam?“
„Ne znam.“
„Svoj drugoj deci su tate i mame kupile paketiće. Jedino je meni stvarno doneo Deda Mraz.“
Onda se setio. Supermen! „Ma nije strašno“, reče u sebi. „Kupiću ga odmah ponedeljak u Toysu. Neće ni tad biti kasno. Ako nemaju ni tamo otići ću u Zaječar. Da, to će biti dobro, svakako ćemo otići u Zaječar.“
„Hoćeš da idemo u ponedeljak u Zaječar?“
„Hoću!“, reče Filip ozareno.
„Sednemo u auto, samo ti i ja, i otperjamo u Zaječar da se zezamo.“
„Važi“, reče Filip. „Ti sedi u auto i idi. A Supermen i ja ćemo da odletimo.“

Branislav Bane Dimitrijević

(KIŠOBRAN) http://kisobranblog.com
 
Novogodišnja priča

Goran Marković (30 Decembar, 2006 - 18:06)

Na nekom od pulskih festivala, u hotelu “Rivijera”, književnik Joža Horvat, inače strasni moreplovac, ispričao mi je sledeću priču.

On, žena i sin su sav svoj imetak uložili u gradnju jahte “Besa” i 1968. krenuli na put oko sveta. Jedrenjak je bio solidno urađen, prepun savremene opreme, imali su dovoljno iskustva za takav poduhvat pa je njihov kolektivni, porodični san najzad počeo da se ostvaruje. Atlantik su prešli bez većih problema ali kada su stigli u Dominikansku republiku sačekao ih je haos građanskog rata. Nekako su nastavili dalje ka jugu, ali, kao po pravilu, gde god bi stigli nailazili su na revolucije, vojne prevrate, ratove. Srednja i Južna Amerika su te godine plamtale. Nekako su se dokopali Pacifika i krajem decembra stigli u Indoneziju.

Prespavali su prvu noć u nekom pristaništu na Baliju ali kada su rešili da nastave dalje lučka kapetanija im je saopštila da su se u okolini pojavili gusari pa im ne preporučuje isplovljavanje. Oni su se nećkali dan, dva i, najzad, shvativši da opasnost od pirata može trajati ko zna koliko, rešili da krenu na svoju ruku. Isplovili su trideset prvog decembra, poslednjeg dana te značajne godine. Novu 1969 godinu su dočekali na otvorenom moru, otvorivši flašu vina, specijalno čuvanu za tu priliku.

Sutradan ujutru je Joža, koji je bio na kormilu, na horizontu primetio veliki jedrenjak. Brod je naglo izmenio kurs i počeo da im se približava. Horvat je promenio putanju ali brod pratilac se uputio za njim. Shvativši da stvar postaje ozbiljna, probudio je ženu i sina. Brod im se naglo približavao sa očiglednom namerom da im prepreči put. Horvat je pokušao još nekoliko manevara ali nije vredelo, jedrenjak koji ih je očigledno progonio bio je sve bliži.

Joža je predao krmu sinu, otišao u potpalublje i odande izvadio karabin sa snajperom, oružje koje je, na sreću, poneo predviđajući razne opasne situacije. Pogledao je kroz durbin i na palubi neprijateljskog broda ugledao nekog tipa koji im je davao znakove da stanu. Oba broda su se prilično ljuljala pa je mome poznaniku bilo teško da nanišani dovoljno tačno da bi onog preko puta oborio prvim hicem. U trenutku kada mu je najzad uspelo da ga nacilja, sin je povikao: “Šta kaže?! Nešto govori!”

Joža je za čas sklonio kažiprst sa oroza i, ne skidajući neznanca sa oka, dozvolio mu da im se još više približi. Posle nekoliko trenutaka, začuli su jasno ono što im je onaj od preko puta poručivao: “Happy new year! Happy new year!!!”…


http://blog.b92.net/arhiva/node/3591
 
Божић - тродневно весеље у част и славу Господњу​

Рођење сина Божијег, Господа Исуса Христа - Божић, један је од највећих хришћанских празника. Долазак Сина Божијег на земљу спада међу најзначајније догађаје у историји рода људског. Њиме је испуњено обећање Божије о доласку Спаситеља међу људе.

Српска православна црква припрему прославе Божића почиње 40 дана прије празника, када је прописала почетак Божићног поста, чија строгост се појачава од Светог Николе, а и сами обичаји су видније изражени.

Детињци, Материце и Очеви, у ове посљедње три недјеље пред рођење Господа Исуса Христа, говоре о богатству наших обичаја који имају своју симболику и хришћанско схватање везано за овај велики догађај.

На Детињце очеви и мајке симболично вежу своју дјецу, ови се одвезују и тада родитељи дарују поклоне дјеци. На Материце везивање чине очеви и дјеца, а на Оце, дјеца и мајке. Сваки пут они који се дријеше бивају од својих најближих награђени припремљеним поклонима.

Ово узајамно чињење поклона љубави ствара празничну атмосферу у породичним хришћанским круговима, а такву атмосферу створили су источни мудраци Светог породици Богодјетета, поклонивши Му се у витлејемској пећини уз дарове: измирне, тамјана и злата.

Симболика овог догађаја је јасна и односи се на новорођеног Господа, који је помирио човјека са Богом, одријешивши га веза греховних, а везавши га новом везом за Бога.

Ово везивање прелази у круг породице и простире се и на рођаке, пријатеље и све познанике наше, и тако настаје спонтано православно везивање у љубави пред рођење Богочовјека - који је љубав.

На два дана прије Божића је Туциндан. Тога дана се коље печеница. На Бадњи дан се пече, а на Божић једе. Овај обичај води поријекло од рођења Господа Исуса Христа у витлејемској пећини, у коју су пастири затварали своје стадо.

Свети апостол и јеванђелист Лука свједочи да су витлејемски пастири, када им се анђео Господњи јавио и обасјала их слава Господња, оне чудесне ноћи када се Господ родио, отишли до Витлејема и у пећини витлејемској нашли Марију и Јосифа и дијете гдје лежи у јаслама и поклонили Му се, а Свето предање учи да су пастири на дар Богомладенцу однијели јагње.

То је наша "печеница" или "божићњак", како се зове у другим крајевима гдје овај обичај прославља српски православни народ.

Бадњи дан је дан уочи Божића. Зове се тако јер се тога дана, те вечери бдије, не спава се, већ се са нестрпљењем очекује најсветији моменат у историји рода људског.

Видљиви симбол овог догађаја, који се са нарочитим обредом уноси у домове је - бадњак.

Млад цер или храстић, церова или храстова гранчица, симболички представља Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, који је у напону своје снаге, силом свога божанства, раскинуо ланце ропства гријеху, препородио човјека и у њему разбуктао пламен љубави према добру, врлини и према Богу, највећем добру, омогућивши му спасење од гријеха, зла и вјечне смрти, смрти духовне, као што и млад церић, односно храст, силином својом разбуктава ватру на огњишту, а јарким пламеном својим освјетљава све углове домова наших.

Све је везано за ону чудесну божанствену витлејемску ноћ, када су пастири, чувајући своја, тада ложили ватре, а на глас анђела Божијег, који им јави велику радост, кренули у витлејемску пећину, понијевши доста грана да наложе ватру поред новорођенчета и његове мајке, јер та ноћ бијаше хладна.

Временом у нашем народу развио се читав култ везан како за бадњак тако и за Бадње вече. На Бадњи дан изјутра рано, домаћин или неко од мушких укућана, одлази у шуму са сјекиром, пронађе церић или храст и прекрсти се изговоривши: "У име Оца и Сина и Светог Духа", и у три ударца сјекиром одсијече бадњак, претходно изговоривши молитву: "Помози Боже и бадњаче свети".

Мора се пазити да одсјечени бадњак падне на источну страну, одакле Господ долази, а затим се одсијече гранчица дрена изговоривши: "На здравље вам било." Бадњак се стави на десно раме и носи кући пјевајући "Рождество Твоје...".

До вечери бадњак стоји пред кућом (у градским срединама у предсобљу) а на Бадње вече уноси се у кућу. Домаћин говори: "Добро вече и срећно вам бадње вече". Домаћица и укућани одговарају: "Бог ти добро дао и среће имао."

Из посебне здјеле бадњак се посипа житом, премазује се медом и посипа вином. Затим се прекрсти, пољуби се бадњак тамо гдје је преливен, пољуби се бадњачар уз мирбожење, а бадњачар говори "Мир Божији" Христос се роди", а сви одговарају: "Ваистину се Христос роди." Симболика је јасна. Господ Исус Христ, новорођени Спаситељ свијета, у виду бадњака улази у дом и свим члановима доноси здравље, изобиље плодова земаљских и духовну радост.

Бадњачар иде пред икону своје крсне славе, окади је као и сву кућу, проспе сламу, новчиће и остало, и још по три ораха у сва четири угла гостинске собе. Док ово чини, бадњачар "квоче", а остали "пијучу". Симболика је и овдје очигледна. На слами се Господ родио. Дарови злата, измирне и тамјана су заступљени у новцу и у мирису окађене куће, ораси представљају Свету тројицу која влада свијетом од сјевера до југа и од истока до запада.

Када се по с им одајама распе слама, бадњачар ставља бадњак на ватру да прегори уз пјесму "Рождество Твоје". У градовима гранчице се стављају у шпорет да прегоре или на пламен свијеће.

Слиједи бадњачка вечера, која је многоврсна, обилна и строго посна.

Сутрадан, на Божић, када се укућани врате из цркве, "чељад се мирбожи". Домаћин изговара "Христос се роди", а остали одговарају "Ваистину се роди".

Тога дана не смије се нико ни на кога љутити. Домаћин подијели нафору оним укућанима који нису били у цркви и приступа се божићном ручку. Домаћин се прекрсти, запали божићну свијећу ,. окади трпезу, прочита "Оче наш..." и сви пјевају "Рождество Твоје Христе Боже наш..." узме чесницу, подигне је увис у славу новорођеног Богомладенца и за живот и здравље свих укућана, положајника, путника намјерника, окрене је као славски колач са свим укућанима три пута, преломи преко средине и подијели.

Други дан Божића, хришћанска црква одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која роди господа и Бога и спаса нашега Исуса Христа. Сабором се Њезиним назива ово празновање зато што се тога дана сабирају сви вјерни, да прославе. Њу, матер Богородицу и што се свечано, саборно служи у част Њену.

Трећег дана божићних празника славимо Светог мученика и архиђакона Стефана. Он је био Јеврејин и сродник светог апостола Павла. Био је први мученик који је због људске злобе, пакости и завидности пролио своју крв за свога божанског учитеља.

Аутор: Мирослав Филиповић
 
Na Badnje veče okuplja se porodica, unosi badnjak i serviraju određena jela

Simbolika trpeze

Pogača predstavlja samog Gospoda Isusa Hrista, so silu božansku, koja čuva delo Božje, vino krv Spasiteljevu. Med je simbol sladosti večnog života

Srbi mnoge svoje praznike tradicionalno počinju da slave naveče, pred sam praznik, i to se zove „navečerje praznika“, a navečerje Božića je Badnje veče. Badnji dan obiluje različitim običajima i verovanjima. Tog dana rano izjutra domaćin odlazi da iseče badnjak, najčešće je to hrastovo drvce, da bi ga te večeri uneo u kuću i time označio početak božićnih praznika. Iza toga se nižu razni običaji. Na Badnji dan se ništa ne iznosi iz kuće, obeduje se na slami, jedu se posna jela. Tu je još paljenje badnjaka i unošenje slame i prostiranje slame po podu, uz kvocanje i pijukanje, pa večera na podu, simbolika sveća, oraha, meda, vina, svenoćnog bdenja u iščekivanju Božića.

Važan smisao Badnje večeri, kao praznika koji je posvećen porodici, jeste okupljanje sve čeljadi na posnoj trpezi, najčešće na podu. Osim toga, za večeru se priprema neparan broj posnih jela, što, kako se veruje, ima veze sa kultom predaka. Trpeza se spušta na pod jer se smatra da će tako biti najbliža dušama pokojnika. Zato večera protiče u miru i tišini, a ako je ko i bio zavađen, Badnjeg dana se morao obavezno izmiriti.

Od jela, na stolu, pored hleba i soli, treba da se nađe i riba pržena na ulju, presan kiseli kupus preliven uljem, rezanci s orasima, turšija, med, vino i pasulj (obično prebranac). Svaki deo ove praznične posne trpeze ima svoju simboliku. Badnjačka pogača simboliše samog Gospoda Isusa Hrista, riba kao i hleb simboliše Gospoda Isusa Hrista, jer na grčkom jeziku, preko koga su naši preci primili hrišćanstvo, riba je IHTHIS, a to je skup inicijala Isusa Hrista. So simboliše silu božansku, koja čuva delo božje, kao što so čuva hleb i ribu od plesni i truleži. Vino predstavlja krv Spasiteljevu, dok med simboliše sladost večnog života. Pored toga, na sto se postavlja božićna sveća i sito ili tepsija u koju domaćica stavlja četiri velike rumene jabuke, žito, kukuruz, novac, suve šljive i orahe. Sve to simbolično predstavlja želju za berićetom i dobrim životom u kući. Pred badnjačkom večerom, domaćin se prekrsti, zapali sveću, okadi trpezu, pročita molitvu Gospodnju, razlomi kolač i svu čeljad ponudi večerom, pri čemu se uz čaše vina dižu zdravice. Ne pojede se sve jelo nego se od svega po malo ostavi, a trpeza se ne rasprema do jutra, ništa se iz kuće ne izbacuje tri dana, čak ni smeće, niti se kuća čisti. Deca odlaze ranije na spavanje, sveća ostaje da gori preko noći, a neko od ukućana ostaje budan celu noć i pazi da se vatra ne ugasi. I u crkvama se bdi, služe se takozvani Carski časovi, spoj sva četiri časa u jednu službu sa dodatkom izobraziteljne (služba koja na neki način zamenjuje liturgiju) i iščekuje radostan događaj rođenje Hristovo, Božić.

Autor: S. Šimpraga (Glas javnosti)
 
ŠTA JE DOBRO DA SE URADI NA BOŽIĆ​

Božić je jedan od najvećih hrišćanskih praznika. Slavi se u čast rođenja Isusa Hrista i simbolizuje svetlost, radost rađanja i obnavljanja života. Na Nikejskom saboru, 336. godine, Hrišćanska crkva je prihvatila da se Božić slavi 25. decembra. Posle raskola, Pravoslavna crkva ga obeležava 7. januara, po julijanskom kalendaru. Bugari, Rumuni i Grci, iako pravoslavci, slave ga 25. decembra po reformisanom julijanskom kalendaru. Postoji mišljenje da Božić pada baš na taj datum jer se tada u još paganskom Rimu slavilo rođenje boga Sunca Sola, pa je crkva, u želji da potisne taj praznik, počela slaviti rođenje Isusa Hrista.

Kod Srba Božić je takođe veoma važan praznik, koji se obeležava uz mnoštvo običaja i tradicionalnih obreda. „Prihvatanjem hrišćanstva, Srbi su počeli slaviti Božić unoseći različite elemente starobalkanskih i staroslovenskih verovanja i običaja. Pravoslavna crkva se nije bunila protiv toga, već je nastojala da te narodne obrede poveže sa Isusom Hristom i njegovim rođenjem”, kaže etnolog Vesna Marjanović. „Božić je kod Srba bio u važnoj relaciji sa kultom predaka, kultom mrtvih. Po verovanjima, smatralo se da je uoči božićnih praznika čitava porodica na okupu, uključujući i mrtve. Takođe, ovaj praznik je predstavljao početak nove agrarne godine i poziv prirodi na buđenje.”

Badnji dan i Badnje veče, koji prethode Božiću, takođe su puni rituala i simbolike. Sam izraz potiče od staroslovenskog glagola bad – bdeti, jer se tog dana bdelo u iščekivanju Hristovog rođenja. U rano jutro na Badnji dan domaćin kreće u šumu da donese badnjak. To je obično mlado hrastovo ili cerovo drvo. Kad odabere drvo domaćin se okrene ka istoku i tri puta se prekrsti, a zatim ga seče. Ono mora biti posečeno sa tri jaka udarca. Domaćin zatim badnjak stavlja uspravno uz kuću, gde stoji do večeri. U hrišćanskom verovanju on simbolizuje drvo kojim je Josif založio vatru u pećini u kojoj se Isus rodio. Na Badnji dan negde se peče pečenica, obično prase. Ovaj običaj vuče korene iz vremena mnogoboštva kao prinošenje žrtve bogu. Takođe, toga dana žene spremaju ručak za sutrašnju božićnu trpezu.

Na Badnje veče domaćin unosi badnjak u kuću, stupajući desnom nogom preko praga i pozdravlja ukućane rečima: „Dobro veče! Čestit Božić, Badnje veče!”, na šta mu oni odgovaraju posipajući ga pšenicom: „Dobro veče! Čestiti vi i vaš badnjak!” Badnjak se stavlja na ognjište, ali pošto toga više nema, stavlja se na istočni zid stana ili kuće. Pored badnjaka u kuću se unosi i slama. Onaj koji je nosi obilazi kuću kvocajući kao kvočka, a deca idu za njim pijučući kao pilići. Slama se na kraju posipa po podu. Ona simbolizuje slamu u pećini u kojoj se Isus rodio. Zatim se pristupa svečanoj badnjoj večeri. Ona je obavezno posna, obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba, a jedu se i orasi, suve šljive i med.

Na Božić, još pre izlaska sunca, odlazilo se po takozvanu nenačetu vodu. „Od te vode, kojoj su se pripisivala magijska i isceliteljska svojstva, prvo se odlivalo za mešenje česnice, a zatim bi se svi ukućani umivali njome”, kaže Vesna Marjanović. Po pravilu, devojke zahvataju vodu i svako daruje devojku koja ih poliva. Nad ovom vodom se moli domaćin za zdravlje porodice, a devojka koja nosi vodu moli se da u njoj vidi momka za koga će se udati. Česnica je važan obredni kolač. Pravi se od belog brašna, sa vodom i mašću, bez kvasca. Njen naziv potiče od reči „čest”, „deo”, „sreća”, jer se lomi na delove, prema broju ukućana. Onaj ko dobije deo u kome je novčić, prema verovanju, biće srećan cele godine.

Jedan od najlepših božićnih običaja jeste miroboženje s težnjom da se stvori prijateljska i ugodna atmosfera, pa se pri susretu ljudi pozdravljaju sa: „Mir božji, Hristos se rodi!” i „Vaistinu se rodi”.

Rano pre podne, na dan Božića, u kuću dolazi specijalni gost, koji se obično pozove, a može biti i slučajni namernik i zove se položajnik. „U većini krajeva to je mlad muškarac, pun vrlina. On ima posebnu ulogu i tretman. Po dolasku, on bi džarao vatru govoreći zdravicu: ’Koliko varnica, toliko srećica, koliko varnica, toliko parica...’. Domaćica bi ga posipala kukuruzom i darivala poklonima (košulja, kolač...)”, dodaje Vesna Marjanović. U vreme predviđeno za božićni ručak, cela porodica treba da je na okupu. Pre iznošenja jela domaćica bi kadila trpezu, jelo i sve prostorije u kući, kao zaštitu od zlih sila.

Božić se danas, u gradskim sredinama obeležava na nešto drugačiji način iz praktičnih razloga. Umesto da se seče u šumi, badnjak se kupuje na pijaci, ne spaljuje se na ognjištu, već se jednostavno drži u kući ili kolektivno pali ispred crkve. Mnogi tradicionalni običaji se više ne primenjuju, ali Božić je sačuvao svoju osnovnu poentu – slavljenje života, mira i porodičnog sklada.

Autor: Ivana Krstić
 
SIMBOLIKA NEKRŠTENIH DANA​

Kod Istočnih Slovena dvonedeljni period zimskih praznika, koji počinje Badnjim danom 6. januara, a završava se Bogojavljenjem 19. januara, naziva se nekršteni dani. Po crkvenom kalendaru početni i krajnji datum ovog perioda posvećeni su sećanju na biblijske događaje vezane za Hristovo rođenje i krštenje u Jordanu. U narodnoj tradiciji praznovanje Nove godine pada sredinom ciklusa nekrštenih dana. Sva tri datuma – Božić, Nova godina i Bogojavljenje doživljavani su kao jedinstven ciklus praznika o čemu svedoči ponavljanje kompleksa rituala istog tipa.

Neobična zasićenost mnogobrojnim običajima, obredima, magijskim radnjama, gatanjima, zabranama, prognostičkim predznacima, izdvaja nekrštene dane iz čitavog kalendarskog kompleksa. Nekršteni dani su smatrani za opasan period, vreme kada duše umrlih i nečiste sile ulaze u svet ljudi. Po verovanjima Istočnih Slovena, Bog, radujući se rođenju sina, pušta s „onog sveta“ sve umrle i zle duhove da šetaju po „belom svetu“. Time je objašnjavano negativno tumačenje tog vremena kao „Đavoljeg“, „nečistog“, „zlog“,
„strašnog“ i „štetnog“.

Dolazak lica sa „onoga sveta“ prikazivale su božićne maskare, među kojima su najpopularnije figure strašila – vampira sa zoomorfnim crtama, staraca, pokojnika. Domaćini su učesnike koledarskih obreda primali kao sakralne goste i „božje poslenike“.

U krug predstava o nevidljivom prisustvu duhova u čovekovom životnom prostoru vezane su i mnogobrojne zabrane: nije se smelo šiti, presti, vezivati, seći, bosti šilom...inače bi priplod domaćih životinja bio kriv, slep, unakažen. Čitav period nisu iznosili đubre iz kuće – da ne iznesu svoju sreću. Briga o duhovima - zaštitnicima kuće izražavala se u zabrani prazne trpeze tokom noći.

Centralani momenat sva tri božićna praznika predstavljala je zajednička porodična ritualna trpeza koja je predstavljana kao parastosna trpeza: obavezno jelo bilo je koljivo, na sto je postavljan prekobrojni priboj – za duše. Pre večere je obavljan ritual pozivanja za sto duhova predaka ili štetnih sila: mraza, gradonosnog oblaka, vuka...

Prisustvo duhova u ljudskom prostoru obezbeđivalao je, po narodnom verovanju, mogućnost da se zaviri u budućnost, čime se objašnjavaju mnogobrojne forme božićnih gatanja.

Verovanje o povratku došljaka s „onoga sveta“ natrag , u carstvo mrtvih, poslednjih dana božićnih praznika, dobija svoje ritualno oblikovanje u nizu običaja tumačenih kao simboličko „sprovođenje“ duhova – isterivanje koleda, zime, mraza.

Izvor: Slovenska mitologija

Priredila: N.J.
 
NOĆ KADA SE NEBO OTVARA​

BOGOJAVLJENJE je jedan od velikih godišnjih praznika hrišćana. Praznuje se 19. januara.

Kod pravoslavaca se praznuje kao sećanje na krštenje Hristovo u Jordanu, kod katolika i kao sećanje na poklonjenje trojice careva-čarobnjaka novorođenom Hristu. Najvažniji momenti iz sadržaja obreda i verovanja tog dana vezani su za simboliku lustracionih svojstava vode i krsta koji isteruju nečistu silu iz čoveka i čovekovog životnog prostora.

Za istočnoslovensku tradiciju najznačajnije je veče uoči Bogojavljenja. Verovalo se da je ponoć uoči Bogojavljenja trenutak kada se odvija smena vremena i dešavaju neka čuda: „otvaraju“ se nebesa, a čoveku koji to vidi ispunjava se svaka želja; prestaje da duva vetar, životinje su u stanju da govore; snovi se ostvaruju... Čudesna, lekovita, „sveta“ postaje tada voda na izvorima.

Bogojavljenskom vodom donetom sa izvora škropili su stambeni prostor, čeljad, dvorište, stoku, povrtnjake i njive, bunar, bačve i dodavali stočnoj hrani. Kod Srba u Homolju trudnice su tu vodu pile prilikom teškog porođaja verujući da se mogu otvoriti kao što su se nebesa otvorila na Bogojavljenje.

Kod Istoćnih i Zapadnih Slovena i kod Slovenaca poštovan je običaj crtanja krstova a kod katolika i ispisivanje početnih slova imena „tri kralja“. To je rađeno kredom, testom ili belim lukom na prozorima, vratima, ogradi, da bi se prostor ogradio od „besova“, zmija i svake nečisti.

U tradiciji Južnih i Zapadnih Slovena čuveni su rituali obilaženja kuća koje čine maskare. Kod Slovena katolika trojica maskiranih „kraljeva“, Kasper, Meliher i Baltazar, ulazili su u kuće i škropili čeljad „svetom“ vodom.

Kod Istočnih i Južnih Slovena postojao je običaj kupanja u reci ili jezeru posle osveštavanja vode: to kupanje je bilo obavezno za učesnike koledanja „da bi sprali sa sebe prljavštinu besovnih maski“. Na isti način, bolesni ljudi su pokušavali da se oslobode bolesti i nabačenih čini.

U Bugarskoj je, u cilju očišćenja, obavljan obred sovojnica: devojke, obučene kao mlada i mladoženja, išle su po kućama i vodom i bosiljkom škropile sve građevine u svakom dvorištu i svu čeljad.

Za Bogojavljenje su vezana mnoga gatanja i predskazivanja o vremenu i letini u nastupajućoj godini. Kod Istočnih Slovena se smatralo da toplo vreme ili mokar sneg na Bogojavljenje predviđa dobar rod na njivama. Na osnovu pravca vetrova određivano je kakvo će leto biti: kišno, sušno, „zdravo“...

Kod Južnih Slovena istočnog dela Balkana, u bogojavljenske praznike, pored večeri uoči Bogojavljenja, uključeni su i dan sv. Jovana Krstitelja (20.januar) i Babin dan (21. januar) koji su terminološki vezani kao „muški“ i „ženski“ praznici.


Izvor: Slovenska mitologija

Priredila: N.J.
 
СИМБОЛИКA ЗВИЈЕЗДA, СУНЦA И МЈЕСЕЦA КОД СРБA​

"СВA ПРЕТХРИШЋAНСКA вера Срба произлазила је из природе, што значи да су као и остали словенски народи обожавали Сунце, Месец, звезде и облаке. Посматрајући те, њима неразумљиве појаве, они су их, уперених очију ка небу, тумачили како су најбоље знали и умели. Због тога су са примањем хришћанства, а са њим и симболике неба и небеских појава и тела, ова “Божја чуда” лако пронашла пут до срца културних стваралаца на тлу средњовековне Србије.

Небеска тела, а посебно сунце, била су присутна и у књижевности. О томе нам говори српска биографија. Она је конституисана књижевним делима светог Саве и Стефана Првовенчаног. Ипак, као поетизација савремене историје и њен идеолошки тумач, своје најпотпуније остварење добила је у “Животу светог Саве” од хиландарског јеромонаха Доментијана 1243. године.

...светлосни симболи - Сунце, звезда Даница, зраци - подастиру читаво “Житије светог Саве” и откривају његов најдубљи смисао.
Савин животни пут симболички је представљен као кружење Сунца од истока ка западу, од рађања дана - његовог свитања - до сумрака и ноћи, од Свете Горе у којој је започео свој духовни живот ка свом “западном” оточаству које је уздигао и просветио. Ипак, ово није суштина његовог виђења значаја светог Саве. Права порука овог дела лежи у односу човека и његове отаџбине што је била изузетно ретка појава у европској књижевности средином 13. века."

http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/oi_uperene_ka_nebu/
 
Poslednja izmena:
"Бескрајни плави круг. У њему звезда."​

"Да погледамо сада она места на којима у роману "Сеобе" Црњански посеже за сликом небеса и звезда. Покушајмо да установимо с којим се конотацијама појављују споменуте космичке одреднице у роману који као наслов првог и последњег свог поглавља носи поетске реченице "Бескрајни плави круг. У њему звезда." Незнатно извариране ове ће се реченице појављивати на важним, преломним местима живота сва три главна јунака. Роман почиње сценом буђења Вука Исаковича на дан његовога одласка у рат, a завршава се сценом повратка ратника у његов сада већ опустели дом, те првим сном, у који пада прве ноћи по повратку. Роман се одвија, дакле, између једнога буђења и једнога пада у сан, али не у једноме дану, него у једној сезони, од јесени 1744. до пролећа 1745. И баш те сцене између сна и јаве испуњене су космичком визијом:

Тада, помућеном свешћу, прво зачује лавеж пaca и пој петлова, да одмах затим широм, у мраку, отвори очи и не види ништа, али да му се учини као да види, у висини, бескрајан, плави круг. И, у њему, звезду.

Када се Дафина сећа својих првих година брака проведених са мужем Вуком, она их види овако:

Ноћи пуне трава, таме у шуми, жбуње са дивљим, црвеним плодом, жубор вода, a нарочито светлост неба, звезда u сазвежђа, пролазили су над њом кад се сећала на прве године са мужем.

Када због прељубе са мужевљевим братом Дафина осећа грижу савести до те мере да јој се заврти у глави, те падне, позледи се и због тога — губећи плод који је у утроби својој носила још од последњег сусрета са Вуком — у страшним халуцинацијама умире, један од тих момената халуцинације Црњански овако описује:

Затим синуше пред очима њеним читави колутови звезда, плавих, љубичастих и жутих, и прелише је ванредне млаке воде, над којима су текла и небеса.

Најдраматичнији тренутак у животу Аранђела Исаковича јесте смрт госпоже Дафине. Ево како га описује Црњански:

Стаде тек онда кад дубље загледа у очи госпоже Дафине која издахну, у два непомична, модра круга, боје зимског неба, хладног и чистог, који издалека беху мали, али који су изблиза расли и обухватали га целог... Њему се учини као да се појављује високо небо. Као и његов брат, у сну, и он је над њом видео, ван себе од страха и жалости, плаве кругове и у њима звезду.

Захваћен осећањем узалудности, чак својеврсним spleen-ом, војник Вук Исакович гаји у себи жељу — супротну презиру према вечном сељакању — жељу за још једном сеобом, оном која би га одвела у његов "повлашћени простор", у Русију. И као што у том Вуковом односу према сеобама постоји истовремено одбојан, негативан став, али и огромна привлачност ка још једном пресељењу, тако и у оном контрасту између мукотрпног, блатњавог, примитивног начина живота у реалности свих протагониста романа и идеализације пута у небеса и звезде као стално отвореног и примамљивог, откривамо оксиморон, решење које у себи садржи контрастне вредности: небеса и звезде нису само пука идеализација, митски бег из грубе реалности, него се небеса често спуштају на земљу, одсијавају у месечини, на водама, у бојама пролећног раскошног зеленила... То су у бити исти они пејзажи које познајемо из путописног текста, из описа ауторовог путовања по Тоскани.

Небеса и звезде су — у поимањима јунака М. Црњанског из романа Сеобе — идеализовани простор који прима у себе јединку у тренуцима обележеним временом између: небеса су ту, уз јединку, у часу преласка из сна у будно стање, или у тренутку дубоке мучнине и халуцинације, или у самом тренутку смрти вољене особе. Небеса немају религиозну семантику, то није свет у којем станује Бог или богови, то је простор који самом својом благошћу и лепотом делује као контраст и уточиште пред блатњавим и мучним животом. Али, и као уточиште, небеса су само варка, само илузија, која живи у својој раскоши само у тренутку између свесног и бесвесног стања.

Црњански — експресионистички космополит, аутор теорије суматраизма — објективизује чињеницу која је банално истинита, толико банално истинита да је више и не примећујемо. Доиста, куда год да кренемо, у свакоме часу и у свакој ситуацији, над нама је небо. Оно је највиши кров нашег земаљског дома. Црњански га користи у бројним сценама, додајући му увек нове епитете, и баш ти епитети који се везују за константну именицу небо потцртавају разлике које у свету постоје и с којима се јединка непрестано суочава.

Небо је мерило вредности свих ствари, критеријум апсолутног квалитета.

Појам небеса, односно бескрајног плавог круга, како га именује Црњански, као и појам звезда треба, дакле, тражити и унутар хришћанске тематике и напетости које су присутне унутар самога хришћанства. Ho, c обзиром на ауторове експлицитне изјаве о јаком утицају који је на њега извршила кинеска и јапанска уметност, симбологију небеса и космичког плаветнила ваља читати и у контексту будистичке културне традиције и симбологије."

http://www.rastko.org.yu/rastko/delo/12166
 
PLAVA ZVEZDA

Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava,
zvezda prava.

Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš.

Ali pazi:
Ako nije sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja,
mora dalje da se luta,
trista puta,
petsto puta,
mora druga da se nađe... treća... peta...
mora u snu da se zađe na kraj sveta
i još dalje iza kraja - do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš?
Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš.
Pazi samo da se negde ne izgubi,
ne povredi.
Takva zvezda u životu mnogo znači, mnogo vredi.

Ja ti neću reći šta je ova zvezda plava,
zvezda sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati.
Sad je tajna.

Miroslav Antić​
 
Народни обичаји и симболика​

Светог Саву празнују сточари из разних крајева. Попут светог Мрате и светог Аранђела, свети Сава се сматра вучјим пастиром.

Многи српски народни обичаји око Светог Саве везани су за стоку и за страх од вукова. Пред Савиндан се није смела стока терати у шуму, из страха од вукова, јер би то за њу било погубно. Ових дана се ништа није смело радити са сечивом. Бритве нису отваране да би вуцима чељусти остале склопљене. А жене нису смеле ништа бојити у црвено да вуци не би клали стоку.

Да би умолили свеца да вукове окрене од њиховог стада, у многим крајевима се овај празник прославља врло свечано и пре њега се постило седам дана.

Постоји много српских народних веровања везаних за Савиндан, међу којима и то да ако на Светог Саву грми, десиће се важни догађаји у земљи.

(С. Марковић)

Vikipedija
 
Poslednja izmena:
"Verovanje u životinje kao oblik u koji se utelovljuju različiti, većinom zli duhovi ili pak pojedina božanstva je jako, naročito u našem narodu; a i kod ostalih Slovena nije ni do danas posve prestalo, nego se održava s tom razlikom što sada mesta slovenskih bogova zauzimaju hrišćanski svetitelji. Neretka je stvar da se poneko božanstvo (anđeo ili svetitelj) javlja u obliku prosjaka, putnika ili čak i poneke životinje.

Verovanje u vukodlaka datira iz vrlo daleke prošlosti slovenske. Još nam Herodot veli o Neurima (za koje se misli da su Sloveni) da se svaki od njih godišnje jedanput na neko kratko vreme pretvarao u vuka, ali je posle dobijao opet ljudsko obličje. Uz ovu zabelešku Herodotovu interesantno je i to, da naš narod veruje, da Srbin potiče od vuka."

http://www.rastko.org.yu/antropologija/svasiljev-mitologija.html#_Toc530384683
 
Poslednja izmena:
SIMBOLIKA NEBESKIH TELA

Nebeska tela uopšteno sadrže osobine transcendencije i svetlosti, koje karakterišu nebo, s nijansom neumitne pravilnosti, kojom upravlja istovremeno i prirodni i tajanstveni razlog. Kreću se kružno, što je znak savršenstva.

Nebesko telo je simbol savršenog i pravilnog ponašanja, kao i simbol udaljene lepote koja ne može uvenuti.

U staro doba nebeska tela su bila gotovo divinizirana, a kasnije se verovalo da njima upravljaju anđeli. Postala su boravišta slavnih ljudi, kao što potvrđuje Ciceron u Scipionovom snu. Bila su predmet ne samo pesama nego i prelepih molitava. O tome svedoči usrdna himna planetama koju navodimo.

Ovu je molitvu napisao neki pobožni paganin na početku IV veka, a izražava kosmički i moralni simbolizam koji su u prvim vekovima naše ere više ili manje mistični astrolozi pripisivali planetama.

Sunce, neograničeno dobro, bezgranično veliko, koje si posred neba, koje si um i koje upravljaš svetom, poglavaru i vrhovni gospodaru sviju stvari, ti koji činiš da vatre drugih zvezda zauvek traju, šireći za njih pravom merom plamen vlastite svetlosti,
i ti Meseče, postavljen u najniži predeo neba, iz meseca u mesec neprestano hranjen sunčanim zrakama, sjajiš uzvišenim sjajem da održiš rasplodno seme,
i ti Saturne, koji smešten na krajnjem vrhu neba odmičeš, bleda zvezdo, letnjim hodom nebeskog kretanja,
i ti Jupitere, stanovniče Tarpejske stene, koji svojim posvećenim i spasonosnim dostojanstvom ne prestaješ da pružaš radost svetu i zemlji, ti koji imaš vrhovnu vlast nad drugim nebeskim krugom,
i ti, Mars Gradivus, čiji crveni sjaj uvek ispunjava svetim užasom, a koji si postavljen u trećem predelu neba,
i vi, napokon, verni pratioci Sunca, Merkure i Venero,
u skladu s vašom vladavinom, vašim poštovanjem suda Svevišnjeg Boga koji dodeljuje našem neograničenom gospodaru Konstantinu i njegovim nepobedivim sinovima, našim gospodarima i našim carevima, trajno carstvo, učinite da i nad našom decom i nad decom naše dece oni neprekidno vladaju kroz beskraj vekova kako bi, otklonivši svako zlo i patnju, ljudski rod stekao dobrobit večnog mira i sreće.
Firmicus Maternus (po prevodu A. J. Festugierea, u Trois dévots paîents, Pariz 1944, I str. 13-14).

Izvor: Rečnik simbola
 
''...Po mitovima su najstarije naše pesme koje govore o svadbama nebeskih tela. Na njih treba biti ponosan, jer većina naroda čija je drevna poezija zapisana nema pesama sa motivima toliko drevnim. U Evropi samo Litvanci osim Srba imaju pesme slične starine. U staroj poeziji naći ćemo slične primere u sumersko-vavilonskoj tradiciji, i u starim indijskim pesmama - Vedama. Te svadbe nebeskih tela kazuju o drevnim religijama koje su još uspevale da vežu kosmičke ritmove i ljudske fenomene života, rađanja, godišnjih smena. Prisustvo nebeskih tela kao ličnosti u mitskim pesmama govori o vremenu kad antropomorfne predstave u umetnosti nisu bile pobedile. Verovatno su, dakle, poreklom i početkom iz ranog neolita, ili iz slične mentalne i društvene konstelacije.

Te su pesme, kod nas, iako himnično-svadbenog karaktera, ispevane sa velikom prirodnošću, slegnutošću. Taj ton je karakterističan za religijske inkantacije pre dolaska tzv. visokih religija, koje unose retorski ton, doživljaj uzvišenosti i emotivnu dramatiku (budizam, hrišćanstvo, islam). One deluju kao da su ispevane juče, i kao da su posledica neposrednog nadahnuća što dolazi od gledanja nebeskih tela. Međutim, motiv svadbe nebeskih tela ukazuje nedvosmisleno na prethodne religijske predstave: tim "svetim svadbama" obezbeđivala se snaga obnove kosmičkog i životnog ciklusa. Našim precima nikako nije izgledalo da je obnova prirode garantovana sama sobom: oni su osećali da za tu obnovu nešto sami moraju da učine, a uz to što su činili (obred, npr. svadbe), pevali su i pesme koje su sve osmišljavale pozivanjem na mitske sile.

Imena hrišćanskih svetitelja javljaju se po već uhodanom obrascu da zamene prethodna imena slovenskih bogova. Dvojeverje je bilo široko rasprostranjeno u našem narodu, od davnina. Nema dokaza, kao što su neki hteli da vide, da su Sloveni bili posebno skloni mesecu, i da su, sudeći po tome, duže održali običaj matrijarhata nego ostali indoevropski narodi. Sve ukazuje da su kod nas, kao i u akadsko-vavilonskoj tradiciji, i u Egiptu, sunce i mesec bili muški principi, ravnopravni, kao dva oka u glavi jednog većeg nebeskog božanstva. Oni su sa jednom ženom u sredini (Ištar ili Izis, ili neko drugi) zatvarali božansku trijadu koja je postala bitnom karakteristikom egipatske religije. To trojstvo se podrazumeva i u našem mitskom predanju, recimo, u pesmi Sunce i mesec prose devojku...''

Miodrag Pavlović
 
SUNCE I MJESEC PROSE DJEVOJKU
(iz Gornjega primorja)

Pade magla po Bojani,
sitna rosa po livadi.
Nitko rosu proć ne može,
nego jedna bosa Mare.
Ni ona je proć ne može:
noga joj se popljužnula,
prsten joj se oskočio.
Mare Marka potvorila:
''Ti mi, Marko, prsten nađe.''
Marko joj se kunijaše:
''Nijesam ti prsten naša.
No sam sinoć s vojske doša;
puštah hrte i ogare,
puštah hrte niz livade,
a ogare uz dubrave;
do Dunava dohodiše,
na Dunav se nadzirahu,
al' su u grad devet bratah.
Devetina sestru 'maju,
no ih sestru Sunce prosi;
nijedan je brat ne daje,
najmlađi je brat davaše, ona braća govorahu:
''A ne brate, jedan brate,
jer je Sunce ognjevito,
sestru će ni izgoreti!''
S druge strane Mjesec prosi;
nijedan je brat ne daje,
najsrednji je brat davaše,
sva ga braća poslušaše;
jer se Mjesec promjenjuje,
ona ima svojte dosta:
sve zvijezde za jetrve,
Pehodnicu drugaricu,
a Danicu zaovicu.''

''Srpske narodne pjesme I'', Vuk Karadžić
 
SIMBOLIKA SUNCA

Simbolizam sunca je višestruk kao što je sunčeva stvarnost bogata suprotnostima. Kad nije božanstvo, sunce je kod mnogih naroda prikazivanje božanstva (uranska epifanija). Može se shvatiti kao sin vrhovnog boga i kao brat duge. Za Pigmeje plemena Semong, za stanovnike Ognjene zemlje i za Bušmane, ono je oko vrhovnoga boga. U Australiji ga smatraju za Stvoritelja sina i božanski lik sklon čoveku... Samojedi u suncu i mesecu vide oči Numa (neba): sunce je dobro oko, mesec je zloćudno. Sunce se smatra i za oploditelja. Ali ono isto tako može i da sprži i da ubije.
Besmrtno sunce se svakog jutra diže i svake večeri silazi u carstvo umrlih; zato ono može da sa sobom povede ljude i, na zalasku da ih odvede u smrt: ali, istovremeno, može da provede duše kroz podzemlje i sutradan, sa danom, da ih opet izvede na svetlost. Ono, dakle, ima dvojaku funkciju smrtonosnog psihopompa i inicijatičkog hijerofanta... Ima verovanja da običan pogled na zalazak sunca može da izazove smrt. Sunce rađa i proždire svoju decu, kaše se u Upanišadama. U Republici Platon prikazuje sunce kao sliku dobra onakvog kakvo se ogleda u vidljivim stvarima; za orfike ono je razum sveta.

Sunce je izvor svetlosti, topline i života. Njegovi zraci predstavljaju nebeske – ili duhovne – uticaje koje prima zemlja. Genon je primetio da se ti zraci u ikonografiji ponekad prikazuju naizmenično kao ravne i kao valovite crte: reč je o simboličkom prikazivanju svetlosti i toplote, ili, sa jedne druge tačke gledišta, u prikazivanju svetlosti i kiše koji su ujedno i jang i jin vidovi životnog zračenja.
Pored toga što je životvorno, sunčevo zračenje čini stvari vidljivim, i to ne samo tako što omogućuje da budu primećene, već i time što ono predstavlja proširenje ishodišne tačke, jer meri svemir. Po predanjima ima sedam sunčevih zrakova (sa kojima se poistovećuje Šivina kosa), što se poklapa sa šest dimenzija prostora i vankosmičkom dimenzijom koju prikazuje sam centar. Taj odnos između sunčevog zračenja i kosmičke geometrije u Grčkoj ima svoj izraz u pitagorejskom simbolizmu. To je isto i Blejkov Pradavni, sunčevo božanstvo koje meri nebo i zemlju uz pomoć šestara. Hinduski tekstovi smatraju sunce za izvorište svega što postoji, početkom i krajem svake pojavnosti, hraniteljem (savitri).

Iz jednoga drugog aspekta sunce je uništavatelj, princip suše – kojoj je suprotnost plodnosna kiša. Zbog toga su se u Kini strelama morala obarati suvišna sunca. Ponekad u obredima dozivanja kiše – na primer u Kambodži – ubijaju neku sunčevu životinju. Ciklično stvaranje i uništavanje od sunca pravi simbol Maja, majku oblika i kosmiču iluziju. Smenu života, smrti i ponovnog rađanja simbolizuje, na jedan drugi način, sunčev ciklus: dnevni ciklus (univerzalni simbolizam, koji je u vedskim tekstovima naročito razvijen); godišnji ciklus. Sunce se pojavljuje i kao simbol uskrsnuća i besmrtnosti. Kineski besmrtnici upijaju sunčevu esenciju, a upijaju je iz zrna suncokreta čija je veza sa sunčevim simbolizmom očigledna. Sunce je jedan od vidova drveta sveta – drveta života – a ono se poistovećuje sa sunčevim zrakom.

Sunce je u centru neba, kao što je srce u centru bića. Ali, tu je reč o duhovnom suncu koje vedski simbolizam prikazuje nepomično u zenitu i koje se naziva i srce sveta ili oko sveta. Ono je boravište Puruše ili Brame; ono je Atma, univerzalni duh. Sunčev zrak koji povezuje Purušu sa bićem odgovara sušumni, tankoj srčanoj arteriji Joge. To podseća na simbolizam niti, a posebno na simbolizam paukove mreže, koji je očigledno sunčeve prirode. Sunce se kao srce sveta ponekad prikazuje u centru točka Zodijaka; prikazuje se na način sličan načinu prikazivanja dvanest Aditija. Dok se univerzalni simbol sunčevih kola obično dovodi u vezu sa kružnim kretanjem, točak tih kola (Sirijina kola imaju samo jedan) je sam pre svega simbol sunca koje zrači.

Svetlost koju zrači sunce je intelektualno saznaje, a sunce samo je kosmički razum, kao što je srce u biću sedište saznajne sposobnosti. Naziv Tvrđava sunca ili Grad sunca (Heliopolis) često se daje prvobitnom duhovnom centru. To je sedište cikličnog Zakonodavca (manu), Homerova Sirija (surya = sunce) koja se nalazi sa one strane Ogigije, gde se sunce okreće. Iz hiperborejskog sveta je izašao Apolon, sunčevo božanstvo par excellence i bog začetnik čija je strela kao sunčevi zraci. Isto tako, sunce je znamenje Višnua i Bude (Zlatni čovek, Sunce Buda, kažu neki kineski tekstovi); takođe je i znamenje Hrista čijih dvanaest zrakova predstavljaju dvanaest apostola: zovu ga Sol justitiae (Sunce pravednosti), a i Sol invictus (Nepobedivo sunce); Isus nam se ukazuje kao sunce koje zrači pravednost, piše Hezikijus de Batos, to jest; kao duhovno sunce ili srce sveta. Filotej sa Sinaja još kaže da je on Sunce istine, što podseća na sunčanu transfiguraciju Tabora. Tome još treba dodati da je kod Jevreja veliki sveštenik na grudima nosio zlatnu ploču, simbol božanskog Sunca.

Analogno tome sunce je univerzalni simbol kralja, srce carstva. Premda je majka cara Vua iz dinastije Han rodila svoga sina pošto je sanjala da je sunce ušlo u njenu utrobu, sunce tu nije samo simbol oplodnje – ono je pre svega carski simbol.
Izlazeće sunce nije samo znamen Japana, već i njegovo ime (Nipon). Predak angkorskih dinastija naziva se Baladitija (izlazeće sunce), a njegova akcija se – kao i delovanje kineskog cara u Ming-tangu – izričito poistovećuje sa zodijačkom menom. Ophod se izvodi u smeru kretanja sunca, svuda gde su hramovi otvoreni prema istoku, ishodištu dnevnog ciklusa.
Solarno načelo se prikazuje u obliku brojnih cvetova i životinja koje ovde navodimo samo po sećanju (hrizantema, lotos, sucokret, orao, jelen, lav, i tako dalje), a i kao metal, zlato koje se u alhemiji zove sunce metala.

Mesec je u odnosu na sunce – koje je jang – uvek jin, jer sunce neposredno zrači svoju svetlost, a mesec odražava sunčevu; sunce je, prema tome, aktivni princip, a mesec pasivni. To ima vrlo široku simboličku primenu: kao svetlost i saznanje, sunce predstavlja intuitivnu neposrednu spoznaju; mesec naprotiv spoznaju putem odraza, racionalnu, spekulativnu. Prema tome, sunce i mesec odgovaraju duši, odnosno duhu (anima i spiritus), kao i njihovim boravištima: srcu i mozgu. To su esencija i supstanca, oblik i materija: otac joj je sunce, majka joj je mesec, stoji u hermetičkoj Smaragdnoj ploči. Po Šabestariju sunce odgovara Proroku, a mesec valiju (imamu), jer drugopomenuti dobija svetlo od prvog.
Dvojstvo aktivno-pasivno, muško-žensko – koje je takođe i dvojstvo vatra-voda – nije apsolutno pravilo. U Japanu i kod južnovijetnamskih brđana sunce je ženskog roda, mesec muškog (i u nemačkom takođe). To je zato što ženski vid smatraju za aktivni, jer je plodan: kod Radea boginja sunce oplođuje, nosi i daje život. Dok su oči prvih junaka (Vaišvanare, Šive, Pankua, Laokiuna) sunce i mesec (desno oko je sunce, levo je mesec), u slučaju Izanagija, zbog istog razloga; je obrnuto. To dovođenje u vezu očiju sa suncem i mesecom podseća na nešto slično: levo oko odgovara budućnosti, desno prošlosti, tako i sunce odgovara razumevanju, a mesec pamćenju.
To sunčevo i mesečevo oko odgovaraju lateralnim nadijima Joge: ida je mesečev, a pingala sunčev. Osim toga, putovanje oslobođenog bića, počevši od kraja centralnog nadija, kreće se bilo u smeru sunčeve kugle (to je put bogova, devajana), bilo u smeru mesečeve kugle (to je put predaka, pitrijana): u prvom slučaju reč je o izlasku iz kosmosa, u drugom o cikičnom obnavljanju. Tantrički ida i pingala, kao mesec i sunce, odgovaraju Šaktiju i Šivi, ali Šivina mesečeva priroda ponekad obrće perspektivu. Joga je sjedinjenje sunca i meseca (ha i tha, odakle i Hatajoga) koji su prikazivani kao dahovi prana i apana, ili kao dah i seme, koji su opet vatra i voda. To isto dvojstvo izražava se u alhemijsko tantričkom simbolizmu kod Kineza trigramima Li i Kan koji po Ji Đinu odgovaraju suncu i mesecu.
I dvojstvo Višnu i Šiva, i težnji satva i tamas, su dvojstva sunca i meseca. Odjeke toga srećemo u sunčevim i mesečevim dinastijama u Indiji, Kambodži, kod Šampa. Sjedinjenje sunca i meseca Harigara, pola Višnu, pola Šiva, je omiljeni simbol predagkorske umetnosti. Dvojstvo sunca i meseca i kineska reč svetlo (ming) čiji je znak sinteza znakova koji označavaju sunce i mesec.

Rečnik simbola
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Dušan Mijajlović Adski - Moć blage reči
Odgovora
0
Pregleda
107
Nina
Nina
Nina
Da li postoji knjiga koju dugo obećavate sebi da ćete je pročitati, a ipak to ne učinite?
Odgovora
12
Pregleda
255
faraonn
faraonn
Džudi S
Da li su važnije korice i dizajn ili je važniji sadržaj knjige?
2
Odgovora
48
Pregleda
518
qryak
qryak

Back
Top