Lepa tema - odlomci iz vaših omiljenih knjiga

Nasa pamcenja su kao zamrzivac.Znas kako izgleda hrana koja je dugo zaledjena?Na pocetku je tvrda bez ukusa i mirisa...Cim je stavis na vatru pocinje da dobija boju i ispunjava kuhinju svojim mirisom.
Tako i tuzne uspomene,dremaju godinama,decenijama,citav jedan zivot u nekoj od bezbrojnih supljina nase memorije.Onda se jednog dana vrate na povrsinu i bol koji ih je pratio ponovo se javlja..."

S Tamaro- Idi kuda te srce vodi ......
 
Svasta je umeo, a narocito lepo da govori: samo jedno nije nikad naucio: sta se moze kazati, kada i na kom mestu, a sta ne. To je oduzimalo mnogo od vrednosti tome bistrom, recitom i dobrom coveku.
....

Cuvajte se prvih vecernjih casova kad se smenjuju dan i noc, sjaj sunca i blesak naseg ljudskog osvetljenja. To su trenuci kad se cine pogresni koraci, kad nicu izdajnicki osmesi i padaju pogubne reci. Zatvorite se kao cvet koji sklapa latice, trazite spasenje u snu i cutanju, i cekajte da ponovo svane dan.

Znakovi pored puta, Ivo Andric
 
Igra ociju – Elias Canetti

Odgadjani susreti odigrali su neobicno vaznu ulogu u mom zivotu, pa bila rec o mestima ili ljudima, o slikama ili knjigama. Ima gradova za kojima toliko ceznem kao da mi je sudjeno da u njima zapocnem nov zivot. Sluzim se svakojakim lukavstvima da ne otputujem u njih, a svaka nova prilika koju propustim da ih posetim, toliko povecava njihovu vaznost za mene da bi se moglo pomisliti da zivim jos samo radi njih, i da bih vec odavno propao da me oni jos ne cekaju.

Ima ljudi o kojima tako rado i zeljno slusam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam vise nego sto oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima bas kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.

Isto tako, ima ljudi koje godinama susrecem na istom mestu, o kojima razmisljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obracam, prolazim cutke mimo njih kao sto oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo drzeci usta cvrsto zatvorena. Zamisljam kako bi tekao nas prvi razgovor i uzbudjujem se pri pomisli koliko bih neocekivanih stvari tada doznao.

I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju.Ja starim i malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da cu im to ikada kazati, premda vecito zamisljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao ziveti bez tih temeljitih priprema za buduce dogadjaje i, kad dobro promislim, cini mi se da su mi te pripreme isto toliko vazne koliko i ona iznenadjenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.

 
Gresio sam mnogo, i sad mi je zao

i sto nisam vise, i sto nisam ludje

jer, samo ce gresi, kada budem pao

biti samo moji - sve je drugo tudje.

Gresio sam mnogo, ucio da stradam

leteo sam iznad vase mere stroge

gresio sam, jesam, i jos cu, bar se nadam

svojim divnim grehom da usrecim mnoge.

Gresio sam, priznajem, nisam bio cvece

gresio i za vas, koji niste smeli,

pa sad deo moga greha niko nece

a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

by Dusko Trufunovic
 
"Prkoseci zakonu gravitacije, u njenom oku je blistala malena suza, a onda se ipak otkinula i nestala putujuci kraj nosica.
Znam, more je potopilo Atlantidu, i, krckajuci stene kao lešnike, išaralo lokalnu planetu. Brzaci lome turbine, a mutne velike reke nakrive šešir, pa potope Kinu i Indiju kao veliki veš. I nikom ništa...Ali, suza je kraljica. Suza je najmocnija vodena sila."
 
Samo za meeeeeene :D



Ivo Andrić

GOSPODJICA

To su kratke i lude svadje u školskom dvorištu i čudne prve ljudske uvredljive reči koje se ne zaboravljaju nikad više, jer sve koje docnije dolaze pozledjuju samo tu staru ranu.

I jer treba da znaš da su ljudi i dobri i savjesni prema onima koji od njih ne zavise i ništa ne traže, ali čim se vežeš i dodješ u zavisan položaj, sve prestaje, bog i duša, rod i prijateljstvo, obraz i obzir.

Ko sebe poštuje i svoje čuva, toga svi čuvaju i poštuju; na drugo se ne možeš osloniti. Zato, svoje gledaj, tako da, po mogućnosti, ništa što je tvoje nikad, ni za jedan minut ne dodje u zavisnost od dobre volje drugih ljudi.

Jer, ko se sam odvoji od društva, društvo ga isključi bez žaljenja i bez mnogo nutkanja, i još se pobrine da mu zauvek onemogući povratak, sve da se i predomisli.

Treba da naidju dani kao što su ovi pa da se pravo vidi šta sve živi u ovoj varoši koja je prosuta kao šaka zrnja delom po strmim padinama okolnih brda, delom u ravnici oko reke. Treba da se desi ovako nešto kao ovo što se juče desilo, ili možda i neki manje krupan dogadjaj, pa da razgoliti sve što se krije u ovim ljudima koji inače rabotaju ili dangube, rasipaju ili sirotuju po strmim i krivudavim mahalama koje liče na vododerine. Kao svaka orijentalska varoš, Sarajevo ima svoju fakir-fukaru, što u ovom slučaju znači svoju rulju koja živi desetinama godina povučena, raštrkana i prividno pripitomljena, ali koja se u ovakvim prilikama, po zakonima neke neznane društvene hemije, odjednom sjedini i bukne kao pritajen vulkan, rigajući oganj i blato najnižih strasti i nezdravih prohteva. Tu masu lumpenproletarijata i sitnog, gladnog gradjanstva sačinjavaju ljudi različni po svojim verovanjima, navikama i načinu odevanja, ali jednaki po unutarnjoj urodjenoj i podmukloj surovosti i divljini i niskosti svojih nagona. Pripadnici triju glavnih vera, oni se mrze medjusobno, od rodjenja pa do smrti, bezumno i duboko, prenoseći tu mržnju i na zagrobni svet koji zamišljaju kao svoju slavu i pobedu a poraz i sramotu komšije inoverca. Radjaju se, rastu i umiru u toj mržnji, toj stvarno fizičkoj odvratnosti prema susedu druge vere, često im i ceo vek proće a da im se ne pruži prilika da tu mržnju ispolje u svoj njenoj sili i strahoti; ali kad god se povodom nekog krupnog dogaćaja pokoleba ustaljeni red stvari i razum i zakon budu suspendovani za nekoliko sati ili nekoliko dana, onda se ta rulja, odnosno jedan njen deo, našavši najposle valjan povod, izliva na ovu varoš, poznatu inače zbog svoje ugladjene ljubaznosti u društvenom životu i slatke reči u govoru. Tada sve one dugo zadržavane mržnje i pritajene želje za rušenjem i nasiljem, koje su dotle vladale osećanjima i mislima, izbiju na površinu i, kao plamen koji je dugo tražio i najposle dobio hrane, zagospodare ulicama, i pljuju, ujedaju, lome, sve dok ih neka sila, jača od njih, ne suzbije ili dok ne sagore i malakšu same od svoga besa. Zatim se povlače, kao šakali podvijena repa, u duše, kuće i ulice, gde opet ožive godinama pritajene, izbijajući samo u zlim pogledima, ružnim uzrečicama i opscenim pokretima.
Taj sarajevski bes mrzosti, koji stolećima neguju razne verske ustanove, kome pogoduju klimatske i društvene prilike a podržava ga razvoj istorije, izbio je i sada i sručio se na ulice modernog dela grada koje su gradjene sa drugim pretpostavkama, za drugačiji red i način ophoćenja.

U životu svakog čoveka ima mutnih mesta o kojima njegovo sećanje ponajviše ćuti ili samo stegnuto govori.

.
 
Poslednja izmena:
Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije a strast doživljava snove. Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročiti miris koji si nekada voleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.Slika Dorijana Greja (Oskar Vajld)
 
a sad ste dosle meni - zene ruku i stopala mekih kao u kraljica, sa vise lonaca za kuvanje nego sto vam je potrebno, tako bezbedne u trudnoci i tako slobodnih jezika. dosle ste gladne izgubljenih prica.zudite za recima koje bi ispunile ogromnu tisinu koja me je progutala, i moje majke, i moje bake pre njih.

volela bih da imam vise da vam kazem o mojim bakama. strasno je koliko je toga zaboravljeno. zbog toga je, pretpostavljam, secanje sveta stvar.

toliko sam zahvalna sto ste dosle. izlicu sve iz sebe, tako da od ovog stola odete zadovoljne i ocvrsle. blagoslovene da su vase oci. blagoslovena da su vasa deca. blagosloveno da je tlo ispod vas. moje srce je kutlaca prepuna slatke vode.

selah.

:)
 
.....kazem ti : neznam zashto to shto mislim i to shto kazem nije uvek isto...moje misli neizgovorene su savsvim drugojacije kad vide svetlost dana...Da li im zrno svetlosti daje drugu dimenziju..ili prosto one samo zvuce razlicito kad se izgovore...Voleo bi da cujem sebe onako kako me drugi cuju...da razgovaram sam sa sobom... mislim da bih se tada bolje razumeo...Poceo sam naglas da razmishljam , nekako mi se cini da se bolje razumem...prvo izgovorim ono shto hocu nekome da kazem ..i onda vidim da to i nije bash ono shto sam hteo...i nekako mi je lakshe da nadjem bolje reci..
.........Isto mi se deshava i dok pokushavam sliku iz sivih lavirinata da prenesem na belo platno...
Cak i kad to bude odraz onog imaginarnog ..nikad nije isto..forma ponekad i da ali sadrzaj...ne ...Nekako mu treba vreme da se navikne na novu sredinu...da vremenom bude blize prvoj projekciji...ali onda dobija novu dimenziju i opet ne bude to shto je bio...
.....Pocinjem da mislim da se i izgovorene reci vremenom menjaju...Da se slike same od sebe menjaju...Moram da mislim kako ce to shto sam izgovorio zvucati kroz neko vreme da li ce dobiti drugu dimenziju..a hoce sasvim je izvesno...Sad vishe nisam siguran...jesam li ovo hteo da kazem...
Nekako mi ne lici na papiru no ono dok je bilo tek Misao...
 
Petao se oglasi grlenim kvocanjem koje je doprlo do trema kao prigušeni ljudski govor. - Ponekad mi se čini da će ta živina progovoriti - reče žena. Pukovnik ga nanovo pogleda.
- Taj petao vrijedi suvog zlata - reče. Stade računati srčući kašu. — Hranit će nas tri godine.
- Obmana se ne jede - reče žena.
- Ne jede se, ali je hranjiva - odgovori pukovnik.

Pukovniku nema ko da pise ...Markes
 
Poslednja izmena:
OKANI SE - Franc Kafka
Bilo je sasvim rano jutro, ulice čiste i puste, išao sam na stanicu. Kad sam uporedio sat na jednom tornju sa svojim časovnikom, video sam da je mnogo kasnije nego što sam mislio, morao sam veoma pohitati, strah zbog toga otkrića pokolebao me je kojim pravcem da krenem, još nisam sasvim dobro poznavao ovaj grad, no srećom, u blizini je bio neki stražar i ja mu pritrčah i zadihano ga upitah kojim putem treba da idem. On se osmehnu i reče: ''Od mene bi da saznaš put?'' ''Da'', odgovorih, ''pošto ga sam ne mogu pronaći''. ''Okani se toga, okani se'', reče on i okrete se snažnim zamahom, kao ljudi koji žele da ostanu sami sa svojim smehom.
 
Otilija Šefer ušunjala se kroz malu gvozdenu kapiju kroz koju se iz donjeg dela vrta izlazi ka obali. Pokušava da je zatvori, ali negde zapinje, i ona se udubljuje u to toliko da prestaje da bude oprezna...

DOKTOR ŠEFER: Moraš je malo povući gore...

Stajao je na stazi, kao da je znao gde će se ona pojaviti, kao žandar koji čeka lopova pod merdevinama naslonjenim na otvoreni prozor stražnje mansarde. Otilija se uplaši, ali već sledećeg trenutka zauzima arogantnu pozu, kojom se uvek izvlačila kad bi bila uhvaćena u nečemu...

TILA ŠEFER: Ti ćeš na kraju početi i da me proganjaš!?

DOKTOR ŠEFER: Ja ne, Otilija... Ali se nadam da će taj đavo koji te proganja već
jednom posustati... I da ćeš naći svoje mesto... Jer ono odavno nije ni uz mene, ni u ovom domu...

Ona ga gleda podozrivo, nije navikla da joj odgovori tako brzo i određeno, taktika
kontranapada zbog nečeg je zatajila?

Ali ono od čega je najviše zazirala bila je tamna uniforma višeg poručnika na njemu?

TILA ŠEFER: Zašto si to obukao? Gde ideš?

DOKTOR ŠEFER: O, na maskenbal, mila... Njegovo Veličanstvo Franc-Jozef
organizuje veliki maskenbal... I lično mi je poslao pozivnicu...

Otilija spušta gard, ipak je ona samo žena, a muškarci su i izmislili ratove da bi se pred Ženama pravili važni, i plašili ih njima...

DOKTOR ŠEFER: Proglašena je opšta mobilizacija, nisi čula?

Ona uplašeno pritisnu ruku na grudi. Znači istina je?

TILA ŠEFER: O, nisam... Bila sam...

Zbog oboje, Dr. Šefer ne dopusti da ta njena pauza potraje predugo...

DOKTOR ŠEFER: Nije važno... Bila si na verovatno jedinom mestu gde mobilizacija
nije proglašena...

Učini joj se da se opet ukazuje prilika za odbranu napadom...

TILA SEFER: Ne razgovaraj tako sa mnom, Arone... Ozbiljno ti kažem... Ostaviću te...

On se tužno osmehnu...

DOKTOR ŠEFER: Davno si ti mene ostavila, moja draga... Još onda kad si mi prvi put zapretila da ćeš me ostaviti...

Njene oči dobiše onaj titraj srndaća zbog kog ih je zavoleo, uznemirila se, i drugi adut joj je izbijen? Pokušaće da jednostavno ignoriše situaciju, i razgovor svede na svakodnevan? I to je ponekad palilo?

TILA ŠEFER: Ali... Tvoje godine... Ne moraš da se odazoveš... Baš prvi...

Onaj tužni osmeh vrati se kao talas...

DOKTOR ŠEFER: Naravno da moram... Ceo ovaj rat je i započet zbog mene... Da se
časno izvučem iz svega...

Ona pokuša da pronikne u senku pod širitom njegove kape, te reči su dopirale iz nekog mraka, kao iz hladne cevi prislonjene na slepoočnicu...

TILA ŠEFER: Šta to govoriš, Ari?

Nevoljno se trgao na njeno tepanje. To što je rekao nije rekao da bi izazvao sažaljenje...

DOKTOR ŠEFER: Čekao sam te samo da se oprostimo, Tila... Sve drugo...Papiri,
dokumenti, sve je već sređeno... Osim nas...

Bila je suviše gorda da mu padne u zagrljaj, tim pre što ju je iznenada neodoljivo podsetio na markantnog udovca u kog se pre četiri godine zaljubila, a taj čovek je bio suviše gord da bije u zagrljaj prihvatio...

TILA ŠEFER: Pa sve i da je kraj... Nije kraj sveta... Još ćeš ti naći naći nekog...

On se osmehnu ponovo, i dalje u onom tužnom tonalitetu, ali u nešto nežnijem akordu...

DOKTOR ŠEFER: Mislim da neću... Ni tražiti... Kako sam tebe voleo... Ne voli se
jednom u životu... Tako se voli jednom u hiljadu života... Bio bih malo sebičan da očekujem da mi se to desi još jednom u preostalih desetak, petnaest godina ovog...

Malo je žena koje ne bi zaplakale na to što su čule, ali baš o tome je Doktor i govorio: Malo je žena kao Tila Šefer...

TILA ŠEFER: Kao da ti nikad nisi poželeo nikog drugog?

DOKTOR ŠEFER: Naravno da jesam... Svaki normalan čovek poželi tuđu ženu... Ali se, između ostalog, naziva normalnim čovekom i zato što s tom željom ume da izađe na kraj...

Za razliku od normalnog... Šnaucera, na primer?

Pogledala ga je povređeno, znala je da kao žena uhvaćena na kapljici bašte zaslužuje da bude nazvana raznim imenima, ali ju je ipak zabolelo...

TILA ŠEFER (skrhano): Nazivaš li ti to mene... Kučkom?

Nije želeo da je uvredi, bar ne na taj način, i pokajao se što je tu poslednju dominu reči okrenuo naopako...

DOKTOR ŠEFER: Ne još... Tako bih te možda nazvao da se nije umešala i ljubav... Kad se u želju uplete i ljubav... Onda ništa od ovog što sam rekao o psima i ljudima više ne važi... Izvini...

Mrzela ga je zbog te nadmoćne dobrote, znajući da ona ne bi bila takva. Zašto joj
jednostavno nije lupio par pravih šamara umesto svega ovoga?

TILA ŠEFER: Ti si kriv! Da, ti! Dao si mi suviše slobode...

Doktor je pogleda, recimo, čudno, ali čim u periodnom sistemu reči bude izmišljena i reč za koju je ostavljeno prazno mesto između prekora i sažaljenja, i taj će njegov pogled biti potpuno objašnjen...

DOKTOR ŠEFER: Otilija, ti si mene potpuno zaboravila? Ko sam ja da dajem slobodu? Ja ti slobodu naprosto nisam uzeo... To je ipak nešto sasvim drugo...

Suzica je balansirala u samoj ivici njenog oka, i brzo je šmrknula, pokušavajući da je održi u ravnoteži...

DOKTOR ŠEFER: A tvoje shvatanje slobode je... Shatanje tvoje slobode... I baš te briga što ta sloboda porobljava sve slobode oko sebe... No... Izgleda da to tako i treba...

Priželjkivala je već dugo da se raziđu, da se reši njegovog cinizma, indolencije,
nezainteresovanosti, ali na najteži mogući način otkrila je da je ona uzrok tog cinizma, da je indolencija u stvari zabašurena pomirenost, a da se iza nemarnog grma nezainteresovanosti kriju zvončići najistančanijih osećanja, kao stručci đurđica u skrovitoj seni jasmina...

TILA ŠEFER: Pa... Zašto mi to dopuštaš?

Doktor podiže ranac sa klupe i okači ga o rame...

DOKTOR ŠEFER: Priča počinje da se vrti u krug, Otilija... Čini se da je trenutak za
velike završne reči...

Provukao je i drugu ruku kroz remen ranca, izgledao joj je odjednom kao vitez spram malog paža iz dućana sa kojim se do maločas mazila...

DOKTOR ŠEFER: Već dugo nije reč o tome šta ti ja dopuštam... Sad je već uveliko reč o tome šta ti sebi dopuštaš, moja mila...

I pored svega što je izgovorio nije u tim rečima osećala neprijateljstvo, i to ju je najviše poražavalo. Videla je da odlazi, da joj izmiče, sujeta je na juriš zauzela položaje sa kojih se ljubav povukla, i zaustila je da kaže bilo šta što će ga zadržati, ali Dr. Sefer Mlađi je bez sumnje o njoj razmišljao mnogo više nego ona o njemu, jer je tačno znao kad treba da je ućutka...

DOKTOR ŠEFER: Nemoj, Tila... Štagod da sad kažeš slagaćeš... A moraš se početi navikavati na to da više nemaš nekog ko će se uvek praviti da ti veruje...

Prošao je mirno kapijicu, zašto je i pomislila da on ne pozna sve te prečice?

Zatvorio je vrata lako, znajući trik, i pogledao je još jednom kao da joj pokazuje kako to treba da se zatvore vrata za sobom, čula je samo njegov prvi korak, i to jedva, a onda su trava i rosa učinili svoje, što joj je tih dana bilo savršeno poznato...

Primetila je da ne oseća ništa, u jednom delu njenih grudi još je gorela strasna vatra nove ljubavi, u drugom delu počelo se razbuktavati iz starog žara, vihor očaja povezao je ta dva plamena u pomahnitali kovitlac i jednostavno više nije uspevala da ih razazna...

Pokušala je da vikne njegovo ime, ali je kao ukleta gubila dah, želela je da pođe za njim, ali ni to nije umela, pa je i klonula, upravo tako...

Da...

Upravo kao kip nesretne princeze sirene iz bajke, pognut pred nadolazećim valovima noći, i začaran, kao i sve drugo uostalom, na pustoj obali nekad raskošnog Čivutskog Vrta...

Kao rani mraz - Djordje Balasevic
 
Miku Antica obozavam, a ova mi je omiljena:

NEPOVRATNA PESMA

Nikad nemoj da se vracas
kad vec jednom u svet kreces.
Nemoj da mi nesto petljas, nemoj da mi hoces- necas.

I ja bezim bez povratka.
Nikad necu unatrag.

Sta ti znaci staro sunce,
stare staze,
stari prag?

To je ono za cim moze da se pati.
To je ono cemu mozes srce dati.
Al ako se ikad vratis
moras znati;
tu ces stati.
I ostati.

Ocima se u svet trci,
glavom rije mlako vece.
Od reke se dete uci
ka morima da potece.
Od zvezde se dete uci
da zapara nebo sjajem
a od druma da se muci
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao munja
opasno je kao metak
kad u tebi becno klija
i carlija tvoj pocetak.

Ti za koran nisi stvoren.
Ceo ti je svet otvoren.

Ako ti se nekud zuri,
stisni srce i zazmuri,
al kad krenes, nemoj stati,
mahni rukom
i odjuri.

Ko zna kud ces
Ko zna zasto
Ko zna sta te tamo ceka?
Sve su zelje uvek belje
kad namignu iz daleka.

Opsano je kao munja
opasno je kao metak
kad u tebi vecno kunja
i muci te tvoj pocetak.

Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.

zato leti
Sanjaj
Trci!
Stvaraj zoru kad je vece.
Nek od tebe zivot uci
da se peni i da tece.

Budi takvo neko cudo
sto ne ume nista malo
Pa kad krenes
kreni ludo
ustreptalo
radoznalo.

Ko zna sta te tamo ceka
u maglama izdaleka.

Al ako se i pozzlatis
il sve tesko, gorko platis
uvek idi samo napred.

Nikad nemoj da se vratis.

/ M. Antic/
 
Nosac

Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju
dugacko, siroko i visoko.

Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj,
kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u
kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred
sat i procitaju vecnost.

To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se
komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom.

Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto
sam sada, jos uvek nisam ja.To je tek priprema za mene

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

II

Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao
za mnom kapiju beskonacnog.

Dresairan da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve.
I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove.
I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane.

Jedino si sam kad ostaris.

Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasno
tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah.
I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili.

Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas,
pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."

Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana,dogodilo
se nesto sto mi je dalo znak da podjem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama...

III

Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka.Tu nista ne
vraca dozive. Popiju ih daljine.

Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati.
Sve se priginje zemlji.
Sve je nadohvat ruke.

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme
duzinama senki. Mlecni put je do kolena, kao prosuta
slama. Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbunju.
Samo se uputis ravno,pa vrezama od zlata i posle desetak
koraka vec hodas po nebesima.

Zar sve to ne lici na slobodu?

XIV

Objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto od one carolije
od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika
cudesna znacenja svega sto izgleda isto.

Reci su iskracale. Iznosene. I krpljene. Mereno od pre
vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao
cudo svih vidjenja.

Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao,jer osecao sam
nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.

I hodao sam na rukama.

I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima
svetlosti i bespucima vasione.

Eto, to je moj zivot i moja biografija.

To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle.

Mika Antic
 
"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

(D.Maksimovic)
 
”Vama je često bio dosadan sopstveni život, stremili ste za tim da odete odavde, je li tako? Vi žudite da napustite ovo vreme, ovaj svet i ovu stvarnost i da uđete u jednu drugu stvarnost koja bi vam više odgovarala, u svet u kome ne postoji vreme. Učinite to, dragi prijatelju, ja vas na to pozivam. Vama je poznato gde se on krije, poznato vam je da je svet koji tražite – svet vaše sopstvene duše. Samo u vama samom živi ona druga stvarnost za kojom žudite.”

(Hese, Stepski vuk)
 
Pa i tom nesrecnom psetu kao da bese jedno osamdeset godina. Da, to je neizostavno moralo biti. Pre svega, ono je naizgled bilo toliko matoro koliko psi nemogu biti, a drugo, zasto je meni cim sam ga video, odmah doslo napamet da to pseto nemoze biti onakvo kakvi su drugi psi; da je ono - pseto neobicno; da u njemu mora da ima nesto fantasticno, omadjijano; da je to, mozda kakav Mefisto u psecom oblicju i da mu je sudba nekakvim tajnovitim , neznanim lancima sjedinjena sa sudbom njegovog gospodara . Kad biste ga pogledali vi biste odmah pomislili da je jamacno kakvih dvadeset godina proslo otkako je poslednji put jelo . Mrsavo kako kakav kostur, ili ( kud cete tacnijeg uporedjenja) kao njegov gospodar. Nikad u zivotu nisam video tako nakaznog psa...............

Dostojevski
 
A ako nesto kazete sa dovoljno zara, i ako bogovi nemaju pametnija posla, vaseljena ponekad ume da se sklupca oko vasih reci. Reci su odvajkada imale snagu da promene svet. Pazite sta zelite. Nikada ne znate ko vas moze cuti. Ili sta, kad smo vec kod toga. Jer nesto mozda lunja kroz univerzume i nekoliko reci koje pogresna osoba izgovori u pravom trenutku moze zazvucati veoma primamljivo...

Teri Pracet, Dusevna muzika
 
Otkrio bi pokrivac sa nje kako bi je posmatrao dok spava. U sobi nije bilo nicega osim njezine nepokrivene puti. Nije je mogao uporediti ni sa cim.
Kleknuti pokraj nje i prstima joj ocrtavati usne, slediti svaki njen oblik, znacilo je ponistiti zalaske sunca koje nije mogao dotaknuti.

Leonard Cohen: Omiljena igra
 
...

Faust

Sta hoces ti da das, u bogi djavole?
Je li duh u njegovoj visokoj teznji
Ikad shvatio neko ravan tebi?
Nego, imas li jela koje ne zasicava?
Imas li zutoga zlata koje ti neprestano,
Kao ziva, protice kroz prste?
Imas li neku igru u kojoj se nikada ne dobija?
Devojku koja se na mojim grudima
Pogledom vec spaja sa susedima?
Imas li lepu bozansku radost pocastiti
Koja iscezava kao meteor?
Pokazi mi plod koji trune pre nego sto ga otkinemo,
I drvece koje se svakog dana odeva zelenilom.
...

:)

Nedostojan ja sam, nedostojan svake ljubavi
Od nje izgaram, ali za nju ne znam,
Ja sam bljesak, munja, vatra iz oblaka
Ja sam vetar, oluja, melodija….

Ja samo uzimam ljubav
I upijam njenu slast
Suze me vecno prate
Jer veran nisam nikom, nit ikom pripadam.

Odan samo svojoj zvezdi
Koja me na unistenje priziva
Koja moj uzitak u mucenje pretvara
A koju moje srce ipak voli I slavi

Carobnjak I zavodnik to je moja sudbina!
Sejem gorka zadovoljstva sto traju tek tren,
Gospod moj I vodja je smrt.

Herman Hesse


U magli sve chudno se chini!
Samotan svaki zbun i kam,
dub ne vidi dub u blizini,
svaki je sam.

Drugova beshe tma i tushta
dok svetao zivot mi bio;
sad, kad se magla spushta,
svaki se skrio.

Niko mudar ne biva
dok tminu ne pozna shto njega
neumitno skriva
i odvaja od svega.

Magla sve menja toliko!
Zivot je samotan plam.
Nikog ne poznaje niko,
svako je sam.

Herman Hesse



UVELI LIST

Svaki cvet bi da je plod,
svako jutro veče da je,
samo jedno večno traje:
kroz menjanje stalni hod.

I najlepšeg leta sjaj
želi svetlost,želi jesen.
Strpljivo se, liste, daj
vetru neka te ponese.

Ne brani se,milo igraj,.
budi tih pri tom.
Nek te vetar što te kida
nosi u tvoj dom.

Herman Hesse

:bye:
 
Poslednja izmena:
TATJANINO PISMO EVGENIJU ONJEGINU



Pisem vam – sta bih znala bolje?
I sta vam vise mogu reci?
Sad zavisi od vase volje
Prezrenje vase da l’ cu steci.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se necete odreci.
Da cutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da cete opet k nama doci
I da cu ma i retko moci
U selu da vas vidim nasem,
Da se veselim glasu vasem.
Da vam sto kazem, pa da zatim
O istom mislim i da pamtim
Dane i noci duge sama
Dok ne dodjete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
Teska vam je seoska cama,
A mi… mi nicim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Sto dodjoste u nase selo?
U stepi, gde moj zivot traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja sta je.
Smirivsi burne osecaje,
Mozda bih jednom (ko ce znati?)
Po srcu nasla druga varna
I bila bih mu zena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!... Al’ ne, ja nikom ne bih
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj zivot sav je jemstvo bio
Da cu te sresti izmedj’ ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zastitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
I nevidjen si bio mio.
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U dusi davno glas odzvanjo…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer cim si uso, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe cesto slusah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blazih molitvama
Buru i jad u srcu cednom.
Zar ti i onog trena,
O prividjenje moje drago.
Promako kroz noc kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I sapnuo mi reci nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Cuvar duse mlade
Il’ kobni duh sto kusa mene?
Utisaj sumnje sto me guse.
Mozda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duse,
A sasvim drugo sudjeno je…
Nek bude tako! Sto da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zastitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Ceka me; nade glas u meni
Bar pogledom ozivi jednim,
Ili iz teskog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!


Zavrsih! Da procitam, strepim…
Od stida nemam vise daha…
Al’ vasa cast mi jemci lepim
I predajem se njoj bez straha…


Aleksandar Sergejevic Puskin
 
"Ovaj naš građanski svet, i inače nasledno opterećen turskim navikama nerada i slovenskom potrebom za ekcesom, primio je sada još i austrijske formalističke pojmove o društvu i društvenim obavezama, po kojima se lični ugled i klasno dostojanstvo čoveka zasnivaju na određenoj veličini neproduktivnih, besmislenih troškova, često na jednom praznom i smešnom luksuzu bez duha i ukusa.

Teško je zamisliti varoš sa manje novca i slabijim izvorima zarade a sa većom žeđi za novcem, sa manje volje za radom i veštine da se privredi, a sa više želja i prohteva. Mešavina istočnjačkih običaja i srednjoevropske civilizacije stvara ovde jedan naročit oblik društvenog života u kome se domaći svet takmiči sa došljacima u stvaranju novih potreba i prilika za trošenje. Nekadašnji običji uzdržljivosti kod siromašnih i štednje kod imućnih klasa sad su potpuno izbledeli. Ukoliko ima još ljudi sa starim čaršijskim navikama skromnosti i strogim načelima male zarade ali velike štednje, oni stoje po strani od svakog društvenog života kao smešni ostaci davno prošlih vremena."


Ivo Andrić, Gospođica, 1945.
Kliknite za proširenje...

:neutral:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Soradze
Nova Mis sveta Kristina Piškova iz Češke
3 4 5
Odgovora
118
Pregleda
2.262
AntunTun
AntunTun
Nina
"Samo ih izluftirajte"
2
Odgovora
44
Pregleda
817
DarkMoon
DarkMoon
Nina
Šta ste sve pronašli ili izgubili?
2
Odgovora
36
Pregleda
789
limunada
limunada

Back
Top