- Poruka
- 36.712
https://www.politika.rs/sr/clanak/6...kritika-i-pre-otvaranja-gore-nego-u-zatvorima
6. novembra, uz mnogo aplauza i u toploj atmosferi, italijanska premijerka Giorgia Meloni i njen albanski kolega Edi Rama potpisali su sporazum: Izbeglice koje italijanska obalska straža pokupi u međunarodnim vodama i nemaju mnogo izgleda da dobiju azil biće dovedene da Albanija u budućnosti postane. Italija tamo gradi prihvatni centar sa prostorom za oko 3.000 ljudi koji će iz Albanije ići u italijanski azilantski postupak i koji će biti deportovani odmah nakon odbijanja. Meloni je tokom predizborne kampanje obećao da će smanjiti broj dolazaka i brže vratiti odbijene tražioce azila. Do sada nije uspela. Sporazum sa Albanijom ima za cilj da to promeni – ali mnoga pitanja ostaju bez odgovora.
Mnogo neodgovorenih pitanja Na primer, koliko cela stvar košta Italiju: italijanski mediji govore o 650 miliona evra u narednih pet godina, opozicija priča o do milijardu evra. Nema zvaničnog broja. Planirani postupak je takođe teško razumljiv: obalska straža treba da nastavi da dovodi u Italiju ljude sa dobrim izgledima za ostanak ili one koji su bolesni. Ali kako bi obalska straža trebalo da utvrdi zdravstveni status ili identitet na otvorenom moru? Izbeglice po pravilu nemaju nikakve papire sa sobom, a čak su i zdravi ljudi iscrpljeni posle dana u čamcima na moru. Takođe je upitno da li se u objektu na albanskom tlu poštuju svi standardi koji se tiču ljudskih prava. Agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) kritikuje činjenicu da se protokol sporazuma Meloni-Rama ne bavi ustavnim standardima. Već postoji velika zabrinutost oko italijanskih objekata za deportaciju. Takozvani CPR, skraćenica za „Centri di Permanenza per il Rimpatrio“, na nemačkom: centri za boravak za repatrijaciju, su crna kutija
Gotovo da nema zakonskih standarda za CPR operacije Tereza Florio volontira za izbeglice u kampu za deportaciju u Milanu. Ona nam pokazuje video snimke za koje se kaže da dolaze iz tamošnjeg deportacionog objekta. Možete videti ekscese nasilja, stanovnike koji se umiruju psihotropnim lekovima i pokušaje samoubistva. Svako ko je uhvaćen u Italiji bez važećih dokumenata može biti zadržan u takvom CPR-u do 18 meseci. Samopovređivanje je uobičajeno. Jer oni su jedini način da pobegnemo od uslova, objašnjava Florio. CPR formalno nisu zatvori i upravo je to problem, kaže aktivistkinja: u zatvorima važe određeni pravni i medicinski standardi. CPR, s druge strane, su privatne institucije vođene u ime države sa znatno nižim standardima i samo sporadičnim kontrolama. Kontakt između kandidata za deportaciju i advokata obično je moguć samo putem telefona ili video veze i vremenski je ograničen. Posete spolja su skoro nemoguće: Florio kaže da se osnovna prava stalno krše u objektima za deportaciju. Ona strahuje da će uslovi u objektu u Albaniji biti još dramatičniji, jer će biti još manje kontrole civilnog društva. Čak i novinarima je teško da razumeju kakvi uslovi danas postoje u logorima za deportaciju u Italiji. ARD-ovi upiti ostali su bez odgovora, intervjui su otkazani, a dozvole za snimanje kategorički odbijene. Odgovornosti su nejasne, uključujući i u vezi sa planiranim kampom u Albaniji. A u samoj Albaniji jedva da su poznati detalji o planovima - niti je kakva će korist zemlja imati od sporazuma.
6. novembra, uz mnogo aplauza i u toploj atmosferi, italijanska premijerka Giorgia Meloni i njen albanski kolega Edi Rama potpisali su sporazum: Izbeglice koje italijanska obalska straža pokupi u međunarodnim vodama i nemaju mnogo izgleda da dobiju azil biće dovedene da Albanija u budućnosti postane. Italija tamo gradi prihvatni centar sa prostorom za oko 3.000 ljudi koji će iz Albanije ići u italijanski azilantski postupak i koji će biti deportovani odmah nakon odbijanja. Meloni je tokom predizborne kampanje obećao da će smanjiti broj dolazaka i brže vratiti odbijene tražioce azila. Do sada nije uspela. Sporazum sa Albanijom ima za cilj da to promeni – ali mnoga pitanja ostaju bez odgovora.
Mnogo neodgovorenih pitanja Na primer, koliko cela stvar košta Italiju: italijanski mediji govore o 650 miliona evra u narednih pet godina, opozicija priča o do milijardu evra. Nema zvaničnog broja. Planirani postupak je takođe teško razumljiv: obalska straža treba da nastavi da dovodi u Italiju ljude sa dobrim izgledima za ostanak ili one koji su bolesni. Ali kako bi obalska straža trebalo da utvrdi zdravstveni status ili identitet na otvorenom moru? Izbeglice po pravilu nemaju nikakve papire sa sobom, a čak su i zdravi ljudi iscrpljeni posle dana u čamcima na moru. Takođe je upitno da li se u objektu na albanskom tlu poštuju svi standardi koji se tiču ljudskih prava. Agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) kritikuje činjenicu da se protokol sporazuma Meloni-Rama ne bavi ustavnim standardima. Već postoji velika zabrinutost oko italijanskih objekata za deportaciju. Takozvani CPR, skraćenica za „Centri di Permanenza per il Rimpatrio“, na nemačkom: centri za boravak za repatrijaciju, su crna kutija
Gotovo da nema zakonskih standarda za CPR operacije Tereza Florio volontira za izbeglice u kampu za deportaciju u Milanu. Ona nam pokazuje video snimke za koje se kaže da dolaze iz tamošnjeg deportacionog objekta. Možete videti ekscese nasilja, stanovnike koji se umiruju psihotropnim lekovima i pokušaje samoubistva. Svako ko je uhvaćen u Italiji bez važećih dokumenata može biti zadržan u takvom CPR-u do 18 meseci. Samopovređivanje je uobičajeno. Jer oni su jedini način da pobegnemo od uslova, objašnjava Florio. CPR formalno nisu zatvori i upravo je to problem, kaže aktivistkinja: u zatvorima važe određeni pravni i medicinski standardi. CPR, s druge strane, su privatne institucije vođene u ime države sa znatno nižim standardima i samo sporadičnim kontrolama. Kontakt između kandidata za deportaciju i advokata obično je moguć samo putem telefona ili video veze i vremenski je ograničen. Posete spolja su skoro nemoguće: Florio kaže da se osnovna prava stalno krše u objektima za deportaciju. Ona strahuje da će uslovi u objektu u Albaniji biti još dramatičniji, jer će biti još manje kontrole civilnog društva. Čak i novinarima je teško da razumeju kakvi uslovi danas postoje u logorima za deportaciju u Italiji. ARD-ovi upiti ostali su bez odgovora, intervjui su otkazani, a dozvole za snimanje kategorički odbijene. Odgovornosti su nejasne, uključujući i u vezi sa planiranim kampom u Albaniji. A u samoj Albaniji jedva da su poznati detalji o planovima - niti je kakva će korist zemlja imati od sporazuma.
Poslednja izmena od moderatora:
