Lepa tema - odlomci iz vaših omiljenih knjiga

PAULO KOELJO

VERONIKA JE ODLUČILA DA UMRE


Sve je u njenom životu bilo isto, a kad mladost jednom prođe, nastupa dekadencija, starost koja ostavlja neizbrisive tragove, dolaze bolesti, a prijatelji odlaze. Na kraju krajeva, nastavljanjem življenja ništa se ne dobija: naprotiv, otvaraju se samo nove mogućnosti za patnju.

Kako opravdati – u jednom svetu gde svi nastoje da prežive, po svaku cenu – osobe koje same odluče da umru? Niko o tome ne može da sudi. Svako, sam, najbolje zna dokle seže njegova patnja, i da li mu je život lišen svakog smisla.

Kao što to obično biva u svakoj porodici, i on je bio sklon da svu krivicu svali na nekoga izvan nje, odlučno tvrdeći da roditelji nisu znali šta čine kad su donosili tako drastičnu

odluku.

Svako ljudsko biće je jedino, jedinstveno, sa osobenim svojstvima, nagonima, uživanjima, težnjama ka pustolovinama. Ali društvo svima nameće jedan zajednički obrazac ponašanja – a ljudi se najčešće čak i ne zapitaju zašto. Jednostavno ga prihvataju, kao što su i daktilografi prihvatili raspored QWERTZ kao najbolji mogući. Jeste li ikad u životu sreli nekoga ko se zapitao zašto kazaljke na satu
idu u jednom smeru, a ne u suprotnom?
 
I konacno, malo smeha :D

Pop Ćira i Pop Spira (S. Sremac) - odlomak

- Frajla Julo - osmeli se opet Saca, i zagazi opet u prozu - a jeste li se umorili? Hoćete li da vam pomognem?
- Ta okan'te se vi mene! Šta ste me zaokupili tu! - obrecnu se Jula na nj.
- Pa zar ja divanim što zlo?! Velim da vam malo pomognem. Ako ja ko prvi komšija neću, a da ko će? "Drvo se na drvo naslanja", kažu paori, "a komšinica na komšiju!"
- Probajte samo ako 'oćete da pustim našeg šarova s lanca! Nećete se skrasiti ni u toj vašoj bašti.
- I-ju, frajla-Juco, nisam znao da ste tako svirepi! He-he, al' nećete, nećete, znam ja to dobro! Znam ja, frajla-Juco, vaše dobro srce! E, baš ću da probam! - reče Saca pa se uhvati za ogradu, kao da hoće da preskoči.
- I-ju, Ma... - trže se Jula i htede da vikne mamu. - Probajte samo, sad ću da viknem tatu! Vi'š ti to njega! Odma' šibajte iz bašče.

- Ta šta vi tu mene furt plašite s vašim tatom, ovaj, gospodin-parohom, i šarovom u mojoj rođenoj bašči!?
- E, a otkud to vaša bašča? - veli mu zbunjena Jula.
- E, pa to je bašča moje tetke, a ja sam tetkin ko što ste vi tatina.
- Nisam ja tatina.
- Ondak ste mamina.
- Nisam ni mamina.
- Pa da čiji ste?
- Nisam ničija! - reče Jula kao ljutito.
- Bas ničija! I-ju! Frajla-Julijana, pa 'ajde budite ondak moja.
- I-juf!!! Ala ste brezobrazni! - viknu zaprepašćena Jula. - Sram vas bilo!!
 
Stvar je u tome da se on sada nalazi, blago receno, u vrlo cudnom, i vise nego cudnom polozaju. On je takodje tu, gospodo , to jest , nije bas na balu, ali skoro kao da je na balu; s njime je gospodo onako; onojeste da je svoj covek, ali se ovog trenutka bas ne nalazi na pravom putu; stoji vam on sada - prosto je cudno i reci - stoji vam on sada u tremu sto izlazi na zadnje stepeniste stana Olsufija Ivanovica. Ali ne mari sto on tamo stoji; stoji tek onako, stoji on gospodo, u coshetu, utisnuo se u jedno mestance koje bas nije najtoplije, ali zato podosta mracno. Skrio se donekle iza ogromnog ormara i starih paravan, medju svakojakim dronjcima, prnjama i starudijom, privremeno se krije i zasada tamo prati razvoj dogadjanja kao posmatrac sa strane. On gospodo, sada samo posmatra; pa on, gospodo, takodje moze da udje...sto da ne udje? Treba samo da korakne, pa ce vec uci, itekako ce lako uci! Bas je sada - posto je doduse vec otstojao vise od dva sata na zimi izmedju ormana i paravana, medju svakojakim dronjcima , prnjama i starudijom- citirao, da se opravda, jednu recenicu blazenopocivseg francuskog ministra Vilela da " sve dolazi na red ako je covek dosta promucuran da saceka". Gospodin Goljatkin je nekada procitao ovu izreku u nekoj knjizi, koja bas nema s tim neke veze, ali se nje sada sasvim umesno prisetio. Prvo, izreka je sasvim dobro odgovarala njegovom sadashnjem polozaju, a drugo sta sve ne pada na pamet coveku koji na zimi u mracnome tremu vec skoro tri sata ocekuje srecan ishod iz situacije u koju je zapao? Posto je , kao sto rekoh, veoma umesno citirao izreku bivseg francuskog ministra Vilela, gospodin Goljatkin se odmah, iz nepoznatih razloga, setio i bivseg turskog vezira Mircimirisa i divne markgrofice Lujze, ciji je istorijat takodje nekada procitao u knjizi. Zatim mu je palo na pamet da su jezuiti prihvatili cak kao svoje pravilo glediste da su sva sredstva dopustena samo da se postigne cilj. Posto mu je taj istoriski fakat ulio malo nade, gospodin Goljatkin rece samom sebi: Ma sta ti jezuiti? Svi su ti jezuiti odreda bili najvece budale, moze on sve njih da presisa, i neka se samo za trenutak isprazni bife, pa ce on zainat svim jezuitima, prvo proci iz bifea u sobu gde se sluzi caj, zatim u onu sobu gde se sada kartaju, o onda pravo u salu gde sada igraju polku...Proci ce , sigurno ce proci, uprkos svemu ce proci, jednostavno ce se povuci i niko nece ni primetiti. a onda i sam zna sta treba da radi. Eto gospodo u takvome polozaju zaticemo mi sada junaka nase potpuno istinite pripovedke, iako je uostalom, tesko protumaciti sta se sve zbivalo u njegovoj glavi toga casa. Stvar je u tome sto je on uspeo da se uvuce i na stepeniste i u trem - a sto se i ne bi uvukao , svi se uvlace! - ali dalje nije smeo da prodre, ocigledno nije smeo to da ucini ...ne zato sto, nesto, ne bi smeo, vec tek onako, prosto zato sto nije hteo, zato sto je vise zeleo da ispadne neupadljivo. I eto, gospodo, on vam sada iscekuje trenutak za to neupadljivo, a iscekuje ga tacno dva i po sata. A sto da ne isceka? Pa i sam Vilel je iscekivao. " Mozes misliti - Vilel! - pomisli gospodin Goljatkin. - Sta tu ima Vilel? Kakav Vilel? Nego , kako bi bilo da ja sd ...ovaj....prosto da prodrem?,, Jooj statisto onaj nikakvi ! - rece gospodin Goljatkin, pa ustinu ukocenom rukom ukoceni obraz - klipancicu onaj nikakvi, goljo ona nikakva --otud ti i prezime!" Medjutim to tetosenje svojoj sopstvenoj personi bilo je u datom trenutku bez nekog odredjenog cilja, tek onako , uzgred. .................


ako neko hoce da se priseti ...pisacu jos ...meni se ovaj deo najvise dopada ( nije ceo )
 
Poslednja izmena:
Ali eto; on kao daa se promaknu i zakoraci napred. Uhvacena je prilika, bife se ispraznio - nema u njemu nikoga. Sve to vide gospodin Goljatkin kroz prozorce. Dva koraka - i vec se nasao kod vrata, i vec je hteo da ih otvori. " Uci li ne uci ? Hajde , uci ili ne uci? Uci cu ...a sto ne bih usao? Smelome su svi putevi otvoreni! " - I posto se tako okurazi, nas se junak sasvim iznenada povuce za paravan. " Ne, - pomisli - sta ce biti ako ipak neko udje? Naravno evo ih ! A sto sam vraga oklevao kad nije bilo sveta ? Prodro bih kao nista!... Ma kako da se prodre kad covek ima takvu narav ! Da podle li tendencije! Prepao se kao zecic. Da se prepadnem - za to sam, u tome je stvar! I da zabrljam - za to sam uvek : ne vredi ni raspravljati o tome. Epa zato i stoj tu kao neka bandera - i tacka! Da sam kod kuce, mogao bih da popijem sholju caja ....Ala bi fino bilo popiti sholju caja! Ako kasnije dodjem Petruska ce, naravno da gundja. Kako bi bilo da odem kuci? Neka djavo nosi sve ovo! Idem i gotovo!" I posto je tako nasao izlaz iz situacije ....................


pardon: Dvojnik - Dostojevski
 
Poslednja izmena:
Balasevic...

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...
 
Balasevic...

Kišica je zavela strogi policijski čas u Njegoševoj.
Gurkajući se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kuće.
Zvanično bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus bila preglasna.
Na samoj ivici vibracije, učinilo mi se.
Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje uključena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi "u leru" čitavu noć.
Pučina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta. Odoka sam izračunao najdužu dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao.
Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona.
Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio tučak velikog mesinganog avana. Pola jedan, jedan ili pola dva. Svašta je to moglo da znači.
Ali svejedno.
Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak. Dobra mera vremena između nas.
Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno.
To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra.
Njen kofer, na kraju krajeva. Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim. Do pepela se i stiže jedino preko vatre.
Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena.
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće. i onda će znati.
Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije.
Uzdahnuće, verovatno. Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi. Biće sama, nadam se.
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina. Tišina. Da.
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Štedeći se. Učeći se kako ću najbolje voleti nju. Kada je konačno nađem.
 
Odrasli su me savetovali da se ostavim crtanja zmijskog cara spolja i iznutra i da se pozabazim geografijom, istorijom, racunom i gramatikom. I tako sam u sestoj godini napustio sjajnu slikarsku buducnost. Bio sam obeshrabren neuspehom svoga crteza broj 1 i svog crteza broj 2. Odrasle osobe nikada nista ne shvataju same, a decu zamara da ima stalno daju objasnjenja.
Morao sam, dakle, da izaberem neki drugi poziv i naucio sam da upravljam avionom. Leteo sam svuda pomalo. A geografija mi je, to je tacno, mnogo koristila. Umeo sam na prvi pogled da ratlikujem Kinu od Arizone. A to je vrlo korisno ako covek zaluta nocu.
Tako sam, tokom zivota, cesto dolazio u dodir sa mnostvom otbiljnih ljudi. Dugo sam ziveo medu odraslima. Video sam ih sasvim izbliza. To nije mnogo popravilo moje misljenje o njima.
Kada bih sreo nekoga od njih ko bi mi izgledao malo bistriji, iskusavao sam ga svojim crtezom broj 1, koji sam stalno cuvao. Zeleo sam da saznam da li on zaista shvata. Ali on bi mi uvek odgovarao: "To je sesir". Tada mu ne bih pricao ni o zmijskom caru, ni o prasumi, ni o zvezdama. Spustio bih se do njega. Govoriobih mu o bridzu, o golfu, o politici i o masnama. I odrasla osoba bi bila veoma zadovoljna sto se upoznala sa tako razboritim covekom.


Mali princ - Egziperi
 
"Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih.
Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama.

Bukovski " Zabeleske jednog pokvarenjaka"
 
Poslednja izmena:
E a sad....

Tomas Man, Carobni breg

"Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja."
 
"Gledao sam kroz prozor dok je voz jurio prema Buenos Airesu. Prošli smo pored jednog ranča; neka žena je ispod nastrešnice gledala voz. Pala mi je na pamet glupa pomisao: "Ovu ženu vidim prvi i poslednji put. Nikada je više u svom životu neću videti." Misli su mi plovile kao pluta u nekoj nepoznatoj reci. Šta me se ticala ta žena?Ali nisam mogao da se otrgnem od misli da je u jednom trenutku ona postojala za mene i da nikada više neće postojati. To je sa moga gledišta bilo kao da je već umrla: malo zakašnjenje voza, jedan telefonski poziv iz ranča, i ta žena nikada ne bi ni postojala u mom životu."

~ Ernesto Sabato "Tunel"
 
Horhe Luis Borhes - "Pretnja" („Mile, a...ovi drugovi, Borkes i Markes, za sta su osumnjiceni?“ :lol: )

To je ljubav. Pokušacu da se sakrijem ili pobegnem.Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošcu, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usudjujem da prodjem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.
 
Poslednja izmena:
Ljubav je uvek nova. Nije vazno da li volimo jednom, dvaput, deset puta u zivotu jer se stalno suocavamo sa situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas moze odvesti u pakao ili u raj, ali uvek nas nekud odvede. Treba je prihvatiti, jer je ona osnovna hrana naseg postojanja.Ako je uskratimo sebi, umrecemo od gladi gledajuci zudno u drvo zivota, a necemo imati smelosti da pruzimo ruku i uberemo plodove. Treba traziti ljubav, ma gde ona bila, cak i onda kada to podrazumeva sate, dane, nedelje razocarenja i tuge.

Jer onog casa kada krenemo u potragu za ljubavlju, i ljubav takodje polazi nama u susret!

I spasava nas.:)


Na obali reke Pjedre, sedela sam i plakala - Koeljo
 
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

V.Popa
 
Albatros – Šarl Bodler

Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice
na putu nemarne, tihe pratilice
ladje što nad ljutim vrtlozima plove.

Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti , zbunjeni
belim i ogromnim krilima, skunjeni
mašu ko veslima na obadve strane.

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan
krilati se putnik bori s okovima
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan
on se s burom druži, munjom poji oči
ali na tlu sputan i zemlji nevičan
divovska mu krila smetaju da kroči
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Soradze
Nova Mis sveta Kristina Piškova iz Češke
3 4 5
Odgovora
118
Pregleda
2.213
AntunTun
AntunTun
Nina
"Samo ih izluftirajte"
2
Odgovora
44
Pregleda
788
DarkMoon
DarkMoon
Nina
Šta ste sve pronašli ili izgubili?
2
Odgovora
36
Pregleda
760
limunada
limunada

Back
Top