Lepa tema - odlomci iz vaših omiljenih knjiga

[AntunTun]

"nista nema da te brine, od ovoga pacov gine" stric je zakrpio svoj slamneni sesir sa kartonom od kutije otrova za pacove.

 

[Antigon@]

A године 1866. Достојевски је предвидео корона вирус.

"Раскољников је прележао у болници цео крај поста и Васкрс. Кад је већ оздравио, сећао се својих снова док је лежао у ватри и бунилу. За време болести причињавало му се као да је цео свет осуђен да буде жртва некаквој страшној, нечувеној и невиђеној куги која иде из дубине Азије на Европу. Сви су морали пропасти осим малог броја изабраних. Појавиле су се некакве нове трихине, бића једва видљива под микроскопом, која су продирала у људска тела..."

 

[Antigon@]

Па је онда предвидео да ћемо бити слуђени информацијама....

"... Али та бића су била духови обдарени умом и вољом. Људи који су их у себе примили, постајали би одмах бесни и луди. Али никад, никад људи нису сматрали себе за тако паметне и поуздане у истини, као што сматраху себе ти заражени. Никад није свет своје пресуде, своје научне закључке, своја морална убеђења и веровања сматрао за поузданија и непоколебљивија. Читава села, читаве вароши и народи су се заражавали и залуђивали. Сви беху неспокојни и не разумеваху један другог, сваки мишљаше да само у њему једином борави истина, и мучио се је, гледајући друге, ударао је себе у груди, плакао и кршио руке. Нису знали кога и како да суде, нити су се могли сложити: шта сматрају за зло, а шта за добро. Нису знали кога да окриве, кога ли да сматрају за правог..."

 

[Antigon@]

У наставку Раскољниковог сна следи опис сцена као у филмовима о зомби сподобама...

" ...Људи су убијали један другог у некаквој бесмисленој срџби. Скупљали су се једни на друге читавим армијама, али те армије, већ на путу за бојно поље, наједаред су почињале саме себе растрзати, редови су се растројавали, војници јуришали један на другог, клали се и убијали, уједали и јели један другога. По варошима се по ваздан звонило на узбуну, позивали су све, али ко зове и зашто зове – то нико није знао, а сви су били узнемирени. Поостављали су најобичније занате, јер је сваки предлагао своје мисли, своје поправке, и нису могли да се сложе на једном; заостала је земљорадња. Овде-онде људи су се скупљали у гомиле, сложили би се заједнички на некакав рад, клели би се да се неће растајати, – али би одмах почињали нешто сасвим друкчије од онога што су још малочас сами намеравали; почињали би се међусобно окривљавати, тукли су се и секли. Почели су пожари, настала глад. Све и сва је пропадало. Болештина је расла и ширила се даље и даље...”

 

[Nina]

Tvoj sam

Ako zelis ljubavnika,
Ucinicu sve da me pitas da to budem Ja.
I ako zelis neku drugu vrstu ljubavi
Nosicu masku za tebe

Ako ti treba partner
Uhvati moju ruku
Ili,ako zelis da me udaris u gnevu
Evo me

Tvoj sam…

I ako ti se prispava na trenutak
Na putu
Ja cu da te vodim
I ako zelis da radis sama,na ulici
Ja cu da se sklonim

Ako zelis oca za svoje dete
Ili bi samo da se sa mnom setas
Po pesku

Tvoj sam….

Leonard Koen

 

[Nina]

Kada zaboraviš nedelju – Gvendolin Bruks

A kad zaboraviš šarene pokrivače sredom i subotom
A naročito kad zaboraviš nedelju;
Kad zaboraviš naše trenutke nedeljom u krevetu,
Ili mene kako sedim na radijatoru ulične sobe u tromo popodne,

I gledam niz dugu ulicu koja nikuda ne vodi;
Zagrljenu priprostim starim kućnim ogrtačem nenadanja;
I ništa ne moram da radim, i srećna sam ...
I kad ponedeljak ne bi nikad trebao doći!

Kad to zaboraviš kažem ...
I kako si psovao ako bi neko uporno zvonio na vratima,
I kako bi meni zastalo srce ako bi zvonio telefon,
I kako smo konačno odlazili na nedeljni ručak;

U stvari, kroz uličnu sobu do stola zamrljanog tintom
u jugozapadnom uglu, na nedeljni ručak.
A to je uvek bilo pile s testeninom, ili pile s rižom, i salata,
pa razeni hleb i čaj, i kolačići s čokoladnim mrvicama.

Kažem, kad to zaboraviš ...
Kad zaboraviš moj tihi predosećaj
Da će rat završiti pre nego dodje red na tebe;
I kako smo se konačno svlačili,
Gasili svetlo, uranjali u krevet,

Ležali načas opušteni u nedeljno svežoj posteljini
I nežno se slivali jedno u drugo ...
Kada, kažem zaboraviš sve to,
Tada možeš reći, tada ću možda poverovati
Da si me dobro zaboravio.