Igra - sastavi priču

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Samo nas dvoje
Voda
Notes
Zeleno



У пола речи на неку небитну тему, само си лежерно прошетао мислима ко свој на своме.
Онај ти, зимзелени...
Увек дођеш зелено, никад тамно црвено, никад најављено, једноставно улетиш не бирајући ни време ни место а понајмање тему разговора...
И само нестанеш или се ускопистиш, ко сад, цепаш странице нотеса које су остале празне твојим одласком оног михољског лета,
оне преступне године у пола речи на опет небитну тему...

У пар прескока срца испричам ти сву пошаст што ме је разарала од последњег твог бивствовања по нервним завршетцима,
у овим опшивцима осмеха који као личе на сећу, у кобајаги додирима набреклих удова, карикираних страсти, жеље... хтења...

А све је мимикрија, огледало истог... знаш, теби бар не треба да се самообјашњавам...
смејем се, ма пусти, морам мало, заборавио си како је дивно бити у ном мом међупростору-међувремена, а већ чујем;
Ајде молим те објасни ми шта је то међу-простор, која кап воде би је могла сабрати ил разделити, чуј међувреме!

Загледана у црну мрљу на зиду распредам оне клот и фркет петље погрешно исплетених љубави које јесу то - љубави!
Били смо само нас двоје...

Не волим своје прсте, со их је изгризла, зуби.
Не волим ни да их гледам.
Убијање времена док оно не убије мене, сачекати ноћ па поновити круг.
Сећање на имитацјиу живота.
Шминкање и купање, истрпећу свој одраз толико, таман толико да поново заличим на Жену,
расте ми коса, пуштам је да бих је поново одсекла.
Аутобуси у пролазу, желим да сам један од путника који иду ко зна где, од опет, ко зна одакле.
Волим да гледам мирне фигуре кроз замагљене прозоре, уредно заваљене у своје мисли,
паралелни свемири, чији смо ми једини јунаци и жртве... хммм

У неком тренутку почели смо да причамо у сред секса... да примећујемо да у фрижидеру фали хране..
да остављамо упаљен мобилни и ноћу.. престао си да слушаш шта пишем...
престала сам да те гледам док спаваш...
престали смо да сатима ћутимо насмејани....
у неком тренутку смо се уозбиљили и све зајебали!

У пола речи на неку небитну тему, само си лежерно прошетао мислима ко свој на своме.
Онај ти, зимзелени...

Сновиђење
Раскрсница
Поглед
Круг
Вино
 
Snovidzenje
Raskrsnica
Pogled
Krug
Vino

Podignem lice i uperim pogled prema nebu, rekla
bih da je osecaj kise na mom licu nalik prstima andzela koji sviraju.
Kad gradom prelije se, i uske ulice, i veliki trgovi, oboje se, iz vrca nedostiznog...svaka kap vina struji mi kroz telo poput krvotoka.
Jos jedno snovidzenje...Bez obzira koliko to pokusavala poreci, bez obzira koliko se snazno borila protiv toga, zaljubila sam se. Moja ljubav bila je zapisana u zvijezdama jos mnogo prije ono nase jutro. Kao da me je zivot oblikovao za njega. Zaljubila sam se kroz nase itre prepirke i svadze. Zaljubila sam se kroz svoju tvrdoglavost i njegovu drskost.
Osecam kako se moji ionako mali svet jos vise smanjuje. Kao da je neko oljustio jedan sloj. Sloj koji je bio od najfinijeg kasmira, koji me je obavijao toplotom i sigurnoscu. Vrte se moje misli, kao kamen na tihi ringispil...i on stize obojan u krugu, to tuzno lice sjajne senke.
Opet raskrsce, opet on, nikad ne umemo zauvek da zavrsimo, uvek se nekako pronadzemo, uvek oprostimo. Svjetiljke pocnu sijati, i plocnici se zastide, to je jace od ponosa...to je Ljubav.

Ametist
Sunce
Sitna
Glas
Zauvek
 
Ametist
Sunce
Sitna
Glas
Zauvek

Sunce je uveliko zaronilo u more pretvarajuci dan u boju ametista pred jos jednu besanu noc.Sitna suva zrna peska škriputala su pod njenim nogama dok je vec treci put prelazila plazu uzduz i popreko, razmisljajuci o trenutku kada ju je pre nepunih pet dana pozvao i rekao da odlazi.

Skamenjena slusala je ton njegovog glasa koji je odavao resenost .Htela je da ga pita, da li se seca kada joj je rekao da je voli, a ona ga pitala,jel zauvek.Da, odgovorio je , zauvek, ali nije uspela. Iz grla joj se oteo samo uzdah.Spustila je slusalicu ne zeleci da je cuje kako place .

Povratak
Stara kuca
Korov
Tišina
Secanja
 
Povratak
Stara kuca
Korov
Tišina
Secanja

Zar je moguće? Na ovakav način da završim? Kakva glupa smrt. Zapravo nema pametnih ni glupih smrti. Jedino mi je žao što ništa nisam stigao da završim. Da mi je bar neko rekao da ću da umrem skoro.. Eh, koliko bih stvari uradio i ne bi se kajao. Ne ovako.. ne na pola. Evo ga sad. Večiti mrak... Smrt.... Kraj.
Ali.. čekaj.. ovo nije kraj? Ja i dalje postojim? Hmmm daaa.. samo.. samo što je svuda oko mene mrak. Da.. mrak je svuda i nema ničeg. Možda je kraj zamišljen da se živi samo od sećanja? Ko zna? A možda.. možda će jednostavno moj grob prekriti korov i niko me se više neće sećati i tad ću tek prestati da postojim. Živeo sam dok sam bio u sećanju drugima. Sada osim mojih misli ne postoji ništa. Odzvanja ova prokleta tišina. Ali.. hej! Evo ga nešto tamo? Neko maleno svetlo? Idem da vidim šta je to.. Hmm nejasno je.. približiću se još malo. Vidi.. pa to je moja stara kuća. Evo me opet tu gde sam se i rodio. Kakva ironija.. da završim upravo tamo gde sam i počeo. Ući ću u kuću. Otvaram vrata. Halo? Haloooooooo ima li koga? .... ..... .... Izgleda da nema nikog. Penjem se uz stepenice idem do moje dečije sobe. Ovo su moje stepenice.. Ovde sam vozio autiće. Ovde sam pao i slomio prst. Koliko uspomena.. Evo je! Moja soba! Strah me je da otvorim vrata. Zašto nema nikog? Kakva je ovo smrt? Ipak.. nemam drugi izbor. Lagano otvaram vrata.. Sve je tu.. kao nekad.. kao da vreme ne postoji.. moj krevet, moj radni sto. Prilazim stolu. Na njemu je neka poruka? Uzimam je i okrećem. Na njoj piše.

Srećan povratak!

Struja
Flomaster
Sudbina
Dijamant
DNK.
 
Struja
Flomaster
Sudbina
Dijamant
DNK.

Naši životi kretali su se potpuno drugačijim kolosjecima mada smo potrošili njihov veliki dio boreći se za istu stvar. To nije bila obična politička borba, to je bila naša sudbina. Radujem se kad pomislim da jednakom strašću pripadamo istoj ideji..predosjećam da je to duboki zapis našeg DNK. I zato naš susret vidim kao susret umornih ratnika na kraju dobijenog rata. Biti operativac na ovoj vrsti fronta ima posebnu draž jer mi od ovog dobijenog rata nećemo imati ništa osim unutrašnjeg osjećaja da je ono što mi smatramo pravdom zadovoljeno.

Dok sjedimo u malom kafiću preko puta benzinske pumpe slušam te kako mi saopštavaš poslednje bitne zaključke sa sastanka naše partije. U potpunosti se slažem sa onim kako vidiš čitavu situaciju..ali kao da ne mogu da te pratim..Zapravo ne mogu, jer se paralelno sa onim što jeste naš razgovor odvija i jedan drugi dijalog. Dijalog naših očiju. U ovom drugom dijalogu koji nije politički ti me pitaš da li sam u potpunosti vidjela šta se desilo juče...da li sam ukapirala.

Naša istorija nije baš tako duga. Mi nismo ni prijatelji, ni ljubavnici, mi smo ljudi koji su se slučajno sreli i shvatili da pripadaju istoj strani. Tako su počeli naši neobavezni susreti uglavnom u partijskoj podružnici..i malom kafiću „Dijamant“.Dajem sebi za pravo da zaključim da je naš susret čista sudbina..i time pravdam to što ipak osjećam nekakavo dopadanje..i to da si nekako „moj“. To je smješno ....Iz iskustva pretpostavljam da se nešto slično dešava i u tebi..Neodređeno predosjećam ... Sve to ne umijem da objasnim kao ni činjenicu da sam juče ulazeći u naš kafić - mali kafić preko puta banzinske pumpe doživjela neku vrstu šoka vidjevši te u strastvenom zagrljaju sa ženom sa kojom si me upoznao predstavljajući je kao prijateljicu. Odglumila sam da vas nisam vidjela. Možda taj šok potiče i od tog što je tokom proteklog rata njena porodica bila glavni finansijer onih protiv kojih smo se borili....onih koji su progonili naš narod i ostavljali čitave porodice bez krova nad glavom. Ona zaista pripada drugoj strani. Da li se to dešava ljubav..toliko jaka da prevazilazi takve stvari???

Ljubav je iznad svega a zagrljaj je jedino utočište prave istine. Volim što si tamo..i priznajem da sam ljubomorna.

I tako jutros sjedimo jedno preko puta drugog..pričamo o našoj ideološkoj borbi..ali nevidljivi dijalog upravlja atmosferom našeg razgovora. Bez riječi. Pitaš me da li sam vas jasno vidjela. Da li sam ukapirala...Da li? Da, jesam. I još uvijek kao neka struja ta scena prožima moje biće, blago se tresem.

Ustajem. Kažem ti da žurim da moram obaviti to i to, i da nemam vremena. Kupim ubrzano svoje stvari sa stola, ključeve i fluoroscentni flomaster koji sam namjeravala da ti poklonim..Po prvi put razmišljam o tome da više ne dolazim u ovaj kafić. Odjednom mi se ni pogled na četinarsku šumu, na koju gledaju njegova stakla, više ne dopada.

Okrećem se i gledam te i znam da moram da odem jer nisi „moj“. Taj nevidljivi dijalog izbrisao je „nas“.

„Sve ideologije umreće..i sve će umreti. Jedino će živeti Ljubav.“ To mi je jednom prilikom šapnuo na uho profesor Vučković i ovlaš me prijateljski poljubio.

Kuglice
Jelka
Prvi snijeg
Lavlje srce
Drug
 
Kuglice
Jelka
Prvi snijeg
Lavlje srce
Drug

Pruzio je ruku i prihvatio njenu vitku svojom krupnom sakom.
-Zdravo, ja...-Utihne jer nije bio u stanju govoriti dok je ona oprezno podesavala stisak prstima. Pritisak te male ruke pune povjerenja dojmio ga je vise od najlascivnijih pokreta njegove zadnje ljubavnice. Polako je istrgla ruku od njegove tuzno se osmehnuvsi.
Svi su se posluzili kafom i kolacice u obliku kuglice, posipani secerom u prahu. Samo on nije mogao odlijepiti pogled od nje.
Sjedila je kraj zamagljenog prozora, gledajuci kako prvi snjeg plete svoju belu cipku vrz dolinom. Jelka je bila s njene druge strane..Bozicna svetla igrali su se i presijavali na njenoj kosi.
Zelio joj je istrgnuti budalasti oreol od ukrasne novogodišnje girlande iz kose i uviti si je oko prstiju.
Carolija Bozica katkad djeluje posve neocekivano pa moze i cinika pretvoriti u romantika te razbuktati strast cak i u najplahijim srcima... Sada je to znao..ali rekao joj je da voli drugu, da joj zeli biti drug...Kasno je sad...Cak i da ima lavlje srce...


Suze
Jezero
San
Neobuzdano
Magla
 
Suze
Jezero
San
Neobuzdano
Magla

Bila sam zaposlena oko sređivanja ormara kada je telefon uporno zvonio već po treći put. Nije mi bilo do javljanja, htjela sam što prije da završim preslaganje stvari kako bih u planirano vrijeme otišla u šetnju do jezera, prije nego ga u potpunosti pritisne magla. Ipak odlučih da bar pogledam ko zove. Na ekranu je pisalo Vitez rumenih obraza. Otkud on? Nismo se čuli već nešto više od godinu dana. Otkada se odselio vani skoro da smo izgubili kontakt.

Vitez rumenih obraza bio je dio plesne trupe čiji sam i ja bila član godinama. Tamo smo se upoznali. Bili smo prijatelji od prvog trenutka našeg poznanstva. Nakon mog povratka iz Plavograda bila sam usamljena. On je došao kao dar sa neba premda smo tamo svi bili kao porodica. Obično smo probe završavali uz muziku u kafani...ponekad i pijani ali uvijek nasmijani do suza. Vitez rumenih obraza bio mi je najbliži od svih..voljeli smo iste stvari i vrlo dobro se razumjeli oko svega. Uveo me je u svijet astrologije i to je vremenom postala naša zajednička pasija. Znali smo da provodimo sate pričajući o planetarnim konstelacijama, fiksnima zvijezdama i čemu sve ne.. Nekad sam mu prebacivala da je u stvari prozorljiv a da je astrologija samo neki kanal kroz koji formuše te svoje slike. Nakon nekog problema sa kičmom morala sam napustiti trupu... Sa Vitezom rumenih obraza sam nepromjenjeno nastavila da se družim sve do njegovog preseljenja i onda je nekako spontano kontakt počeo da se gubi.

Odlučih da odgovorim na poziv, naravno. S druge strane sam čula..Pa đe si ti 100 godina bezobraznice!! Šta ima? Čovječe pa skroz si me zaboravila. Čuo sam da si se preselila itd. Itd. Danas je na nebu konjunkcija Saturna i Jupitera znao sam da moram da se čujem s tobom..taj trenutak moramo zajedno proslaviti. Istina nismo blizu..napravi neku fotku kako nazdravljaš i pošalji mi a ja ću tebi moju i eto. Zovem te sa krova najvisočijeg solitera ovdje..sa 52 sprata..simbolika Urana..a i najjeftinije je za stanovanje jbg..tako je ovih dana. Pričaj mi kud si šta si..jesli li i dalje sa Konstantinom u onim vašim idi mi dođi mi pričama. Kakav ti je novi stan..jesi ispratila simboliku planeta kod izbora mjesta? .... Neobuzdano je ređao pitanja.

Već sam se smijala..Nisam ispratila simboliku planeta..haha..nije bilo uslova za to. Stan mi se nalazi preko puta Plavog gradskog akvarijuma..haha..reci mi šta to znači..

Znači da treba da se pakuješ..ali ozbiljno..to ti uopšte ne odgovara. Prva prilika i bježi odatle...ako ostaneš tu...vidim ti usamljenost.

Razgovor je trajao skoro 5 sati..i bilo je kao nekad..kao da je tu. Naše prijateljstvo djelovalo je nepromjenjeno.

Te večeri..nisam dugo mogla zaspati..svakakve misli dolazile su pred san..Ja nemam kud odavde..ja nemam priliku za to..Vjerovala sam mu da treba da odem. Osjećala sam se usamljeno već neko vrijeme. Nedostajala mi je nečija pažnja, zagrljaj, poruka da znam da neko misli na mene..

Sanjala sam da pakujem kofere. Vani je sunčano. Ja žurim. Uzbuđena sam što napuštam stan u blizini Plavog akvarijuma..tu nema nekog ko je moj...i nemam šta tu da tražim.

Vitez rumenih obraza je moj anđeo čuvar.

Tajna vrata
Drugi čin
Poklon
Kutijica za nakit
 
Tajna vrata
Drugi čin
Poklon
Kutijica za nakit

Elizabet je čučala u ormanu sakrivena iza mamine odeće držeći kutijicu za nakit koju je dobila na poklon od tate smejuljeći se jer je znala da nema šanse da je pronađu u ovoj današnjoj igri žmurki. Dok je prebirala prstima po lačićima i medaljonima naslonila se na vrata starog ormana iz kojeg se odjednom začuo neki neobični zvuk. Izgledalo je da se neki stari mehanizam pokrenuo i ona se uplašeno uhvati za jednu od haljina dok se pod ormana ispod nje lagano okretao i konačno stao. Kada je skinula haljinu koju je i dalje grčevito držala sa svoje glave izgledao je kao da se podigla zavesa drugog čina ove neobične igre i ona se nađe ispred nekog mračnog hodnika koji se kraj nije mogao nazirati. Ona lagano ustade i poče da se kreće bojažljivo prema kraju hodnika. Posle par koraka kad joj se oči privikoše na mrak ugleda nejasne obrise svetla i ona ubrza svoj korak želeći što pre da nestane iz ovog neprijatnog mesta. Ubrzo ona doše do nekih poluotškrinutih vrata i kad se uhvati za bravu začu jasan glas koji je uplaši.

- Nene!

Ona brzo pusti kvaku i pogleda oko sebe. Nje se desilo ništa i nikog nije bilo u blizini. Pomislivši da je ovo umislila ona se ponovo uhvati za bravu kad se opet začu:

- Ne..ne!

- Ko je to? Ko to govori? - upita Elizabet.

- To sam ja.. Tajna vrata. - odgovori glas.

Tad Elizabet shvati da glas stvarno dolazi iz vrata. Zbunjena ona upita..

- Ti si tajna vrata? Od kad vrata govore? I kakva je to tajna? I šta ne.. ne.?

- Da sam tajna vrata zato što sam vrata i zato što je moje postojanje tajna i zato što je iza mojih vrata krije još veća tajna. Ne ne.. znači ne možeš proći kroz tajna vrata pre nego i sama ne kažeš neku tajnu koju niko drugi ne zna. - rekoše vrata.

- Šta ima iza tebe? - upita Elisabet kao da joj ništa i dalje nije bilo jasno.

- Rekoh ti da je to tajna. - prošaputaše tajna vrata.

Elizabet razmisli malo pa shvativši gde se nalazi.. i da želi što pre da izađe iz ovog odvratnog hodnika, reče:

- Ok priznaću ti jednu tajnu al da me posle nje odmah pustiš. Jel važi?

- To je uslov - rekoše vrata a potom dodaše - važi.

- Ok, evo priznaću ti nešto.. i nikom do sad to nisam rekla.. tako da je to tajna. Ja do sad nikad nisam prošla kroz tajna vrata! - šapnu Elizabet i ključaonicu vrata.

Vrata zaškripaše zubima pa rekoše:

- Ah ne važi se prevarila si me!

- Naravno da nisam - reče Elizabet - dogovor je bio tajna i tajnu sam ti priznala.. Puštaj me sad napolje! - Elizabet se uhvati za kvaku i vrata se širom otvoriše.

Elizabet ugleda ispred sebe jednu totalno praznu prostoriju koja je bila sva u belom na čijem je središtu stajao fino upakovani poklon sa mašnicom. Ona priđe poklonu i odveza mašnicu a potom poče da ga raspakuje..

Kada je otvorila kutiju unutra je stajao papirić ne kojem je bilo ispisano pet pojmova:

Magija
Opasnost
Čarobnjakova ćerka
Magijska moć
Ljubav
 
Magija
Opasnost
Čarobnjakova ćerka
Magijska moć
Ljubav

Усне јој се развукоше у слабашан осмех, а очи засјаше као ѕвезде које су те ночи красиле небо, као нишке бисера, савршено допуњавајучи луцидни месец... Сечања на тај дан увек су је разнежњивале и будиле у њој она иста радост детета... И сада, док је потпрена на стари храст, под собом осечала хладну, влажну земљу, и док је хладноча продирала јој до кости, док је опасност завијала свуда око ње, ништа јој то није сметало да се са осмехом врати на тај дан...
Кутија која је онда нашла, постала је сав њен свет, одрастала је уз њу и била сречна, али нешто је недостајало, никад није могла осетити онај мир у души, увек је тражила даље...Магија која су јој научили тих пет речи увек че дисати из сваку њену пору, не остављајучи места за ичега другог....осим за њега, сад кад га пронашла, ништа више није исто. После ове ночи биче само њих двоје, ништа друго више нече постојати, потиснуче у себи своје магијске мочи, престаче бити чаробњакова кчер, одречиче се од свега, само да би могла ново јутро дочекати у његовом загрљају.
Нико није одобравао ту љубав, чак је ни отац није могао схватити. Али она се није могла замислити крај ни једног другог...њен усамљен, нежан, од свима отуџен, човек из шуме, како су га звали, нико га није схвачао, као ни њу, али они су се допуњавали, разумели, волели....
Могла је осетити његов мирис кроз влажан зрак...још само мало, и свет че нестати, постојаче само њих двоје...


Спутавање
Стене
Птица
Коса
Загрљај
 
Sputavanje
Stene
Ptica
Kosa
Zagrljaj



Auto se zaustavio pred zgradom. Otvoriše se vrata, zvuci muzike se prosuše iz auta i ispuniše svaki kutak ulice. Čuo se refren „I Love You Baby“. Hormoni su vladali njihovim telima. Kikotanje nije prestajalo. Moćna mašina je povremeno ispuštala zvuke koje su pokrivali muziku. Sofija se odmicala od auta, vraćala nazad i opet odlazila. Ljubavi nikad dosta.

Zalupiše se vrata, škripa točkova, sirena i rastanak se završio. Stajala je nasred ulice. Tišina, samoća, pogled u daljinu. Krv je vrela u njoj. Strese se. Sofiju, lako obučenu, vlažnu i znojavu prođoše žmarci. Potrča prema ulazu. Lift je bio u prizemlju. Uđe i pritisnu šesticu. Smeškala se ispred ogledala u liftu, dodirivala, nameštala garderobu i frizuru. „Lepa si“, ču glas, osvrnu se i vide zgodnu damu. „Jao, izvinite, nisam vas primetila“, u trenu se seti svoje igre pred ogledalom, nasmeja se, na obrazima se pojaviše crveni pramenovi sramežljivosti. „Nije strašno, to se i meni dešava, uzbudi se čovek, zaboravi na svet, svi mi to radimo. Od skoro smo komšije, ja sam Luna, i ja sam na šestom, stan na kraju hodnika, zapadna strana zgrade, ne volim jutarnje sunce.“ Velike crne zenice ispunile su celo oko i davale lepotu njenim suznim očima. Sofija je osećala da se dešava nešto novo, nepoznato.

Luna je u poluležećem položaju ispijala šampanjac. Soba nameštena u gotskom stilu stvarala je dodatno uzbuđenje. Volela je Gotik, tako se i šminkala. Čuo se Diary of Dreams - Oblivion. Sa svakim gutljajem bila je opuštenija, a Sofija zanosnija. Luna nije mnogo pričala, kao što to obično rade domaćice. Pratila je muziku i skoro joj se glas slivao sa originalom iz „uređaja“. Bez sputavanja uživale su u sada, opuštene, ne skrivajući naklonost jedna prema drugoj. Sofija, ne gospodareći svojom voljom, nađe se u Luninom zagrljaju. Samo se krajičak svesti zapitao: šta se ovo dešava? Luna je levitirala iznad nje, njena duga kosa je padala po Sofijinim grudima na kojima su strčale bradavice željne vlažnih usana i dodira. Lagano se spustila preko Sofije, dodirnuše se tela prekrivena lavandinim uljem; lebdele su na sredini sobe, a onda se spustiše na debeli tepih, topao, siguran kao gnezdo.

Osećam je svuda, osećam se kao da sam telo njenog tela, kao da je ona moja utroba, osećam je u svakom nervu. Njena glava među mojim nogama, njeni kukovi iznad moje glave, uzdizanje, levitacija, rotacija; dodirnula sam plafon tabanima, na plafonu ugledala dve velike stene, okrenute nadole, prema meni, kao dva roga, koja čeznu da me probodu, do mesa i kosti, osećala pticu koja će iz mene izleteti. Neka ovo traje večno.

Buđenje ovog jutra nije joj teško palo. Bila je vesela, odmorna i ispavana, kao da je spavala večitim snom. Verovatno se ovako osećala uspavana lepotica nakon prinčevog poljupca i buđenja. Sećala se prošle noći i mislila da je san.

A gde je granica između sna i jave? Postoji li linija koja će razdvojiti našu stvarnost od sna? Da li mi budni mislimo da smo nešto sanjali ili sanjamo da smo budni?

Sa mesečinom ili bez nje, ja sam uvek tu. Ja sam gospodarica noći. Zovem se Luna. Živim u dubokom bezdanu iznad kog je duboka tama. Svetlosti nema. Vladam živima i mrtvima, svime što gmiže, živi i postoji na zemlji. Vaša sudbina je u mojim rukama, hteli vi to ili ne. Pomeram okeane, gospodarica sam voda i suvog. Vi, ljudi, samo ste lutke na mojim koncima. U danima vaše smrtnosti i truljenja, u vašoj prolaznosti, u neznanju i lutanju, samo vas ja mogu izvući iz užasa koji vas prati, odvesti vas u neki bolji svet, u carstvo tame i besmrtnosti. Ni vilinski konjic ne zna da živi samo jedan dan.



Kamen
Glava
Led
Krdo
Voda
 
Poslednja izmena:
Kamen
Glava
Led
Krdo
Voda

Srijeda
Sudeći po poslednjoj vremenskoj prognozi očekuje nas nov ledeni talas, već od sjutra. Bila sam lijena da odem do podruma i provjerim vodu u bačvi sa kupusom. Vjerovatno se već stvorio led na površini i po velikom kamenu na vrhu drvene daske. Dopalo mi se kako je prošle godine caklio led u bačvi kupusa pod svjetlom sijalice od 70w. Lijepo je izgledalo ali kupus je zaledio i bio je štetovan. Napravila sam jednu dobru fotku. Čuvam je još. Sada ionako nemam vremena da se bavim kupusom, proći će kao prošlogodišnji. Moja preokupacija, ovih dana, su putevi..granični prelazi..i izlazi. IZLAZ. Da, svakako..izlaz. Mogućnost da bez obilaska laboratorija i prikupljanja raznih potvrda otputujem tamo gdje želim..to me zanima. Puna mi je glava informacija o tome šta je sve potrebno da bih odavde otišla samo za vikend.

Četvrtak
09:00
Pakujem stvari polako i brižljivo ih slažem. Napravljen je detaljan plan. Do granice će me voziti taksi a tamo me čeka On. I posle je sve lako. Ne osjećam nikakvo uzbuđenje mada ćemo se sresti prvi put nakon skoro godinu i po dana. Svima oko sebe serviram jednu lažnu scenografiju o tome da imam puno posla za vikend i da se neću javljati na pozive. Ne želim da iko zna za naš vikend.
17:00
Kad god mi treba mir pustim National Geografic. Krdo žirafa koje trče kroz prašinu..Elegantne su i lijepe. Kakav je žirafa simbol uopšte. Tražim u Rečniku simbola. Sada je sve važno.

Petak
08:00
Sve je već spakovano. Prvi put nakon duže vremena isfenirala sam kosu. Krećem večeras. Kroz glavu mi prolaze scene našeg poslednjeg vođenja ljubavi. Ne sjećam se kako sam se osjećala..a znala sam da je poslednji put.
14:00
Objašnjavam prijateljici da planiram da gledam film i da mi je potreban odmor. Neću se javljati na pozive.
15:00
Taksi je pred mojom zgradom. Ubacujem kofer, ranac, torbu. U trenutku uživam u toj sceni koja stvara utisak da ću dugo biti odsutna odavde..negdje sa njim.
21:00
Prelazim granični prelaz. I odmah ga vidim. Čeka me kod svojih kola. Sve je zaleđeno. Smije se. Imam tremu. Ljubi me u obraz i uzima kofer i ranac. Isprva u kolima ćutimo. Spušta ruku na moju butinu i kaže "Tako znači"

22:30
Užurbano unosimo kofere u naš iznajmljeni stan. Raspoređujemo stvari po prostoru i već nakon desetak minuta izgleda da tu oduvijek živimo. I tako počinje naš Mali Život. Život koji traje tačno 48 sati.

Vikend
U našem "Malom Životu" sve je kao i nekad. Naša tijela se lako isprepliću svako malo i bez puno riječi. Svakako bez puno riječi. Prepuštam se i ne razmišljam. Katkad da bih upotpunila taj utisak istinitosti pomislim "na proljeće bismo trebali okrečiti stan". Ta misao još više me uvjerava da je ovo naš život zauvijek, da smo tu od ko zna kad..i tako će i dalje biti. Prija mi što se brine da li mi je dovoljno toplo.

Nedelja
15h
Pakujemo se. Osjećam se kao izbjeglica. Kao da postoji vani neki zlikovac koji urušava naš Mali Život..i mi ga moramo napustiti. On me vozi do granice gdje me čeka taksi.

21h
Raspakujem stvari. Stigla sam kući. I sve djeluje kao da se Mali život nije ni dogodio. Zove me prijateljica i ja joj pričam kako nikud nisam izlazila za vikend. I stvarno imam takav utisak.

Ponedeljak
02:00
Budim se i tražim te..tražim tvoje ruke..Uzimam sat i vidim da je 02:05. Ujutru se moram spustiti do podruma da provjerim kupus.

Šok
Naivnost
Ljubomora
Mali Život
Vodi me odavde
 
Poslednja izmena:
Dugo su lutale po planinama i gorama. Najzad su naišle na takvu kakvu varošicu na obali mora. Nakon par dana pustolovina, samo im je trebala dobra klopa, neko piće i da se odmore.
Do večeri, a onda sve iz početka. U varošici nedaleko od gradske pijace vašar. Malo mesto i mali život u njemu. Svojom pojavom, momentalno privukuše pažnju lokalnih seljana. Onako slobodno obučene, majice na bretelice, vruće pantalonice, ruksaci na leđima…Leti ko još nosi grudnjake….
Sve je to izazivalo šok kod starijih seljana. One mlađane su bile ljubomorne na njihovu slobodu.
Ajde malo da se promuvamo po vašaru možda ima šta za klopu – reče jedna. Dođoše do neke male kućice nakićene nekim domaćim radinostima.
Seljak neki radi tamo, nekako je imao čudnu facu ali nisu toliko buljile u njega čisto pristojnosti radi.
Kakav je ovo vašar?
Vašar svega i svačega. Praktično kao pijaca ali sa malo soficticiranijom ponudom – odgovoro on.
Jel, e pa mi smo gladne šta imaš da ponudiš?
Nudim Vam najfiniju jeguljinu kobasicu – ogovori.
Prsnule su u smeh – Mora da nas zajebavaš. Pogledaj kako su mlitave. Ko još to kupuje.
Smejuću se odoše dalje da nađu šta im duša ište.
Stigoše do kućice koja je ličila na neku malu biblioteku.
Kakve su ovo knjige upitaše?
Samo Sioran. – odgovori im on i sve vreme šacujući ih.
Dođite da vas upoznam sa njim i da doživimo lepe trenutke.
Budalo, uzmi Siorana i doživljavaj se sa njim – rekoše i pobegoše cerekajući se.
Ali.. … to uvek i radim .. tužnu promrlja on ….
Videše neku kućicu sa hranom.
Šta nudiš ?– upitaše.
Nudim vam najukusniji ćevap.
Ćevap – i počeše da se kikoću one. Pa to nije ni zalogaj.
Samo su nastavile da se cerekaju dok su išle ka sledećoj kućici.
Dođite vamo devojke, imam ponudu za vas.
Dođoše one do njega kad ono sladoledžija.
Da Vas ponudim sladoledom.
Sladoled, pa nama treba neka normalana hrana.
Ma dođite - povika on – i uze jedan sladoled i poče da ga liže.
Vidite me, ovako treba.
Nisu mogle da izdrže, cerekale su se toliko da ih je boleo stomak.
Lutajući tako osetiše miris pečenja. Radoznalo su krenule tragom i najednom spaziše bleštavo belu lađu usidrenu u zalivu. Radoznale, gladne, žedne i umorne od puta i seljaka odlučiše da istraže šta je to. Prišavši videše da je ulaz u nju slobodan.
Nisu ni stigle da kažu dobar dan a već su dobile po jednu tek pečenu pravu domaću kobasicu. Umirale su od gladi, Grizle su kao pirane. Sve im se mast slivala niz obraze.
Došle su malo sebi i rekoše – Dobro veče kapetane.
Dobro veče moje dame – odgovori on i nasu im najfiniji Vinjak.
Vodi nas odavde povikaše, pravac pučina…..da se kupamo daleko od pogleda radoznalih seljaka…
Niste ni vi naivne – odogovori kapetan – i lađa je polako krenula ka pučini…..

Krov,
Putanja,
Globus,
Veverica,
Brazil.
 
DOC HOLLIDAY:
Dugo su lutale po planinama i gorama. Najzad su naišle na takvu kakvu varošicu na obali mora. Nakon par dana pustolovina, samo im je trebala dobra klopa, neko piće i da se odmore.
Do večeri, a onda sve iz početka. U varošici nedaleko od gradske pijace vašar. Malo mesto i mali život u njemu. Svojom pojavom, momentalno privukuše pažnju lokalnih seljana. Onako slobodno obučene, majice na bretelice, vruće pantalonice, ruksaci na leđima…Leti ko još nosi grudnjake….
Sve je to izazivalo šok kod starijih seljana. One mlađane su bile ljubomorne na njihovu slobodu.
Ajde malo da se promuvamo po vašaru možda ima šta za klopu – reče jedna. Dođoše do neke male kućice nakićene nekim domaćim radinostima.
Seljak neki radi tamo, nekako je imao čudnu facu ali nisu toliko buljile u njega čisto pristojnosti radi.
Kakav je ovo vašar?
Vašar svega i svačega. Praktično kao pijaca ali sa malo soficticiranijom ponudom – odgovoro on.
Jel, e pa mi smo gladne šta imaš da ponudiš?
Nudim Vam najfiniju jeguljinu kobasicu – ogovori.
Prsnule su u smeh – Mora da nas zajebavaš. Pogledaj kako su mlitave. Ko još to kupuje.
Smejuću se odoše dalje da nađu šta im duša ište.
Stigoše do kućice koja je ličila na neku malu biblioteku.
Kakve su ovo knjige upitaše?
Samo Sioran. – odgovori im on i sve vreme šacujući ih.
Dođite da vas upoznam sa njim i da doživimo lepe trenutke.
Budalo, uzmi Siorana i doživljavaj se sa njim – rekoše i pobegoše cerekajući se.
Ali.. … to uvek i radim .. tužnu promrlja on ….
Videše neku kućicu sa hranom.
Šta nudiš ?– upitaše.
Nudim vam najukusniji ćevap.
Ćevap – i počeše da se kikoću one. Pa to nije ni zalogaj.
Samo su nastavile da se cerekaju dok su išle ka sledećoj kućici.
Dođite vamo devojke, imam ponudu za vas.
Dođoše one do njega kad ono sladoledžija.
Da Vas ponudim sladoledom.
Sladoled, pa nama treba neka normalana hrana.
Ma dođite - povika on – i uze jedan sladoled i poče da ga liže.
Vidite me, ovako treba.
Nisu mogle da izdrže, cerekale su se toliko da ih je boleo stomak.
Lutajući tako osetiše miris pečenja. Radoznalo su krenule tragom i najednom spaziše bleštavo belu lađu usidrenu u zalivu. Radoznale, gladne, žedne i umorne od puta i seljaka odlučiše da istraže šta je to. Prišavši videše da je ulaz u nju slobodan.
Nisu ni stigle da kažu dobar dan a već su dobile po jednu tek pečenu pravu domaću kobasicu. Umirale su od gladi, Grizle su kao pirane. Sve im se mast slivala niz obraze.
Došle su malo sebi i rekoše – Dobro veče kapetane.
Dobro veče moje dame – odgovori on i nasu im najfiniji Vinjak.
Vodi nas odavde povikaše, pravac pučina…..da se kupamo daleko od pogleda radoznalih seljaka…
Niste ni vi naivne – odogovori kapetan – i lađa je polako krenula ka pučini…..

Krov,
Putanja,
Globus,
Veverica,
Brazil.
Kliknite za proširenje...
:super::rotf: Da nije ova varoš Kod knjiškog moljca?
 
Krov,
Putanja,
Globus,
Veverica,
Brazil.

"Brazil, Španija, Kolumbija, Kuba i Amerika, smaba, rumba, čača ča" ta ra rara rara ra..
Đuskala sam po stanu, dok sam se spremala da izađem vani. Ovo je bio moj prvi dan eksperimenta..tačnije implementacije znanja naučenog na webinaru "Spiritualni životinjski vodiči". Danas ulazim u identitet veverice. Bila sam oduševljena kada je naš učitelj predložio da se intuitivno povežemo sa vevericom i nedelju dana živimo njenu prirodu. Ključne reči bile su lakoća, radost, avantura. Činjenica je da sam se manje-više često ponašala kao veverica, skakutavo, uglavnom nikad nisam imala neku zacrtanu putanju..dozvoljavala sam da se stvari jednostavno dese..da sve bude promjenljivo i otvoreno..doduše tu mogućnost svoje prirode otkrila sam dosta kasno..
Iskakutala sam iz stana žureći, veselo, s crvenim karminom u džepu u namjeri da se našminkam u liftu..I naravno već u liftu moja priroda vesele veverice bila je u iskušenju da se transformiše u prirodu vrlo ljute veverice..ili čega već.. Naime, baš ispred lifta sretoh nervoznog komšiju koji započe priču o tome kako je globus ovih dana prenatrpan svim i svačim..kako živimo u smeću i kako je ljudski rod baš srodan tom okruženju. Nastavljao je priču o tome da pod ovim nebeskim krovom nešto debelo ne štima...itd itd. Slušala sam ga i osećala kako se moja veveričja priroda iz minuta u minut menja u nešto čudnovato i nervozno dok je lift postajao sve manji i manji.. Toliko se sužavao da sam u jednom trenutku imala utisak da se naše misli prepliću i sjedinjuju.. Slike svieta koji tone u nepovrat ogrezao u materiju kolale su mojim umom.

Vrata lifta otvoriše se..prošla je večnost.

Identitet veverice..nije bio to što želim. Hoću Lava.

Slikovito
Oprezno
Blok čas
Demokratija
 
Демократија? Да, две будале прегласају једног паметног. Нисам ти ја за то. Има бољих модела. Чек да пробам сликовито да ти објасним. Апропо ове две будале из друге реченице. Увек их је било више. И ако им дозволиш да те зајашу, оде све у три лепе. Окупе се они тако у неки свој кружок, и нити им шта можеш, нити им шта смеш. Штити их, пази, демократија. А ти, каобајаги, паметан и моралан, водиш рачуна о тековинама друштва. А они јашу ли, јашу. И онда, кад сто први пут направе будалу и од себе, а што је још горе и од тебе, почињеш полако да се мешкољиш. Испочетка опрезно, трудиш се да будеш коректан, да речју допреш до будале, али... Зид. И шта онда? Револуција. И опет падају главе. Недужне, наравно. И ето још једне тековине... А не схваташ да си опет на почетку. Јер, круг ти је такав. Како год да вртиш, или си на крају или почетку. Тако да, поштуј демократију, али не дозволи будали да се размаше. Ни свестан ниси колико их има. А сличан се сличном радује. Ето, то би ти био један блок час о демократији. А ти види шта ћеш...

Беше
Танко
Тројка
Суза
Старина
 
Beše
Tanko
Trojka
Suza
Starina

Beše jednom....
Sve priče počinju isto, i uglavnom sve imaju srečan kraj.
Ne i njihova- pomisli u sebi... Sedela je na udobnom starinskom naslonjaču, zagledana u kišu kroz poluprljava stakla prozora. Volela je te hladne noči i zvuk kiše. U takve noči misli nam lako odlutaju.
Nekoč su ih nazivali Zlatna trojka. Bio je to davno, no sad, dok su napolje kapi proizvodile rapsodiju utešnih zvukova, činilo joj se kao da je bilo jučer. Tanke niti zvezdane svetlostli ispreplele su njihove sudbine i to niko nikad ne može promeniti....kao ni to da više ništa nije isto...kao ni to da njihove oči više nikad neče videti jutro okupano kišom kao ova nočas..
Zaželela je malo svežeg zraka, ustala je i brzo otvorila prozor..dovoljno brzo, tek da stigne da zaustavi suzu...

Nepravda
Čaša
Biser
Vasiona
Bes
 
U prostranstvu njenih misli, prostranstvu kao vasiona, nepravda je lebdela poput oblaka i lagano i sigurno punila njenu čašu spokoja .Osećala se ustalasanom , nespokojnom i pomalo besnom , dok je u tu čašu gledala .Pitala se -dokle?Pitala se -Čemu?
I koliko dugo još može da taj biser razočarenja zadrži u svojoj školjci , jer on je hteo napolje , želeo je da prevrne tu čašu , koja je stajala nepomično na stolu , imao je želju da dodirne tu celu vasionu i onda se sunovrati dole , okupan i umazan besom i gnušanjem , gnušanjem neumornim ...
Otpila je gutljaj iz čaše spokoja ...osetila privremeni mir...ali to nije bio mir , bila je to prevara i iluzija.
Bes je i dalje bio tu .Gledao ju je netremice sa svoda vasione njenih misli i čekao njenu slabost , nemoć , očaj ...da krene i da je satre i razlomi na komadiće ....

Mermer
Kapija
Škripa
Mahovina
Leš
 
Iza neprijateljskih redova.....



SSSR davna 1943. Februar baš kao sad. Samo hladniji od smrti.
Vermaht je počeo da trpi prve veće gubitke ali je još uvek bio neobuzdana zver.
Male diverzantske čete ubacivane su iza njihovih redova.
Miniranje skladišta municije, eliminacija visokorangiranih oficira...
Spektar delovanja im je bio širok.
Grupa je imala zadatak da eliminiše jednog od brigadnih generala.
Obaveštajni podaci su ukazivali na gradić 40 km duboko u zauzetoj teritoriji.
Imali su čitavu noć da stignu do tamo, odmore se u kući jednog od seljaka,
odstrele generala i vrate se.
Retko kada je bilo sve kao što je zacrtano. Ukoliko se zadatak ne obavi u roku od par dana, vraćaju se.
Što više borave veća je šansa da ih otkriju. Rizikuju jataka, mrežu pomagača....
Tračak nade se ukazao kada su saznali za pijanku na imanju nedaleko od gradića.
Odlučili su da odu, vide, ako mete bude izvrše zadatak.. Bio on tamo ili ne, vraćaju se posle toga.
Podelili su se u dve grupe po dvoje, sve po pravilima.
Lokalni jatak im reče da sačekju malo da zabava odmakne, alkohol uradi svoje, malo se opuste...
Najbliže što su mogli prići da ih ne opaze, da ih kerovi ne nanjuše, bilo je oko 300 metara.
U noći nikako prihvatljiva distanca ali nadali su se da će meta u jednom trenutku biti pod svetlom.
Zabava u kojoj se vidi sav sjaj i beda rata. Dok 40tak kilometara dalje vojnici vermahta gore, smrzavaju se,
mole za milost... Vila od mermera, kristalna stakla, pije se, jede se, slavi se, žena na izvolite....
Sve ove ***** bih streljala redom - reče ona.
I ja bi ih redom - odgovorio joj je.
Svi ste isti - smejući se odgovori.
Imaš li još tog kuvanog kvasa - upitao ju je - ubija me ovaj minus....
Bili su oko 2 sata u snegu. Pored sve tople opreme polako su počeli da se mrznu.
Odlučili su da se vrate, ugreju se i posle se ponovo vrate još jednom da pokušaju.
Takav je bio dogovor unutar grupe ali drugarice i druga nije bilo na dogovorenom mestu. Možda su u drugoj kući.
Malo da se ugreju i idu da provere.
Nije ih bilo...Svejedno nije bilo nikakve pucnjave te su donekle bili spokojni da su tu negde.
Da ih nisu ubili. Dešavalo se da neko odstupi usled raznoraznih okolnosti.
Promenili su plan, bila je jedna napuštena oronula kuća na nekih 350 metara od vile.
Malo ukoso ali ipak se koliko toliko moglo videti. Veliki je rizik ići dva puta na isto mesto.
Bili su neko vreme tamo kada se čula škripa kapije. Automati su bili na gotovs. Dva vermahtova vojnika su nekim čudom došli za tragom,
koji su ostavili u snegu. Ipak se latiše pištolja. Pucanj iz pištolja možda i neće uznemiriti pijano društvo na zabavi.
Možda pomisle da je neka lokana egzekucija u pitanju. Dešavalo se. Zašto bi to remetilo njihovu pijanku.
I bila je egzekucija. Nisu se ni potrudili da sklone njihove leševe, svakako će ih jednog dana kada se sneg otopi mahovina prekriti.
Vratili su se na položaj...


Čamac
Sova
Zenit
Jena
Čarapa
 
Čamac
Sova
Zenit
Jena
Čarapa


Mokrih čarapa sedeo sam u čamcu. Rana je jesen pa mi to ne smeta, toplo je, prijatno.
Čamac je klizio niz reku, Mesec se žuteo na obzorju stvarajući oko sebe providni zlatni oreol.
Plavo nebo puno zvezda pretilo je da svaku dušu, kao magnet, privuče i usisa. Ovakav momenat
natera čoveka da odloži vesla, da se udobno smesti i zagleda u taj predivni prizor - čaroliju.

Tiho, bešumno, plovi čamac. Rečni tok daje mu snagu da se nikad ne zaustavi, plovi prema
Crnom moru. Zaboravio sam na moj cilj, na razlog dolaska na reku i zagledao se u nebo.
Opčinjen prizorom legoh na dno čamca i osetih da se zaustavio, a cela vasiona počela da se
okreće oko mene. Vidim obalu koja putuje, pun mesec i zvezde kako se kreću, negde odlaze,
čisto plavo nebo kao okean, a dok telo prožima milina shvatam svoju beznačajnost, svoju malu
ulogu u vasioni; shvatih da sam zrnce zvezdane prašine koje luta svemirom nošeno raznim
magnetnim strujama i olujama. Skidam naočare iz Jene. Oštrina vida se gubi, sve je zamagljeno,
sve dobija veću lepotu, boje se mešaju kao u kaleidoskopu. Ne vidim dalje od zenita koji se lagano
iznova i iznova pomera, donoseći nove slike. Osećam mokre čarape i to me podseća na trapavost
i nesmotrenost ulaska u čamac, remeti harmoniju u meni. Pridižem se, svlačim čarape, slažem
jednu uz drugu pored patika, opet zalegnem na dno čamca i prepuštam se čaroliji, opet sam centar
vasione. Tako je lepo biti nepokretna tačka oko koje se ceo svemir vrti. Zatvaram oči, prija mi tišina,
fali mi neko pored mene, neko ko zna da ćuti, fali mi njena toplina, zvuk njenog tihog disanja.

Sova se oglasila, čuo se njen huk, prenula me iz odsutnosti. Pridigao sam se, pogledao oko sebe i
video da se bliži ušće. Daleko me odvela statičnost. Trebaće mi snage da se vratim na mesto odakle sam krenuo.



roletne
policija
krevet
strast
voda
 
Nisu pošteno ni stigli kući a već su bili na krevetu.
Vremena nije bilo za skidanje. Pocepao je sve sa nje.
Njihova tela su bila pripijena, ni kap vode nije mogla između njih.
U zanosu strasti ju je okrenuo, uhvatio levom rukom za kosu a desnom lupao po guzi.
Njeni glasni uzdasi su dugo uznemiravali komšije. Pozvali su policiju.
Patrola je bila zatečena kada je kroz prozor videla žestoku akciju.
Zaboravili su da navuku roletne i ulepšali su patroli dan.....


Štrudla
Mak
Biciklo
Kukuruz
Kada
Prag...
 
DOC HOLLIDAY:
Nisu pošteno ni stigli kući a već su bili na krevetu.
Vremena nije bilo za skidanje. Pocepao je sve sa nje.
Njihova tela su bila pripijena, ni kap vode nije mogla između njih.
U zanosu strasti ju je okrenuo, uhvatio levom rukom za kosu a desnom lupao po guzi.
Njeni glasni uzdasi su dugo uznemiravali komšije. Pozvali su policiju.
Patrola je bila zatečena kada je kroz prozor videla žestoku akciju.
Zaboravili su da navuku roletne i ulepšali su patroli dan.....


Štrudla
Mak
Biciklo
Kukuruz
Kada
Prag...
Kliknite za proširenje...
dobro je da nisu navukli roletne, inace bi zavrsili kao Sebastijan u policijskoj stanici sa gacama boje meda :lol:
 
Štrudla
Mak
Biciklo
Kukuruz
Kada
Prag...

BLESAVA PRIČA

Vozeći se na biciklu kroz visoki kukuruz izleteh na nepoznatu stazu pravu kao strela koja je vodila ka negde. Njen kraj dosad niko nije video, bar se tako pripoveda. Poreklo joj niko nije znao, kažu da je od davnina, a oni skloni teorijama zavera kažu da na nju sleću i sa nje uzleću NLO-i. Odgajivač kukuruza, za kojeg i dan danas sumnjam da je odgajivač (tako se predstavio) reče mi da sve priče uzimam sa rezervom.
Bio sam žedan. Lagano sam okretao pedale da ne bih potrošio zalihe vode iz tela. Nada me nije napuštala, a znamo da oni koji se nadaju uvek najebu.
U tom besmislenom kotrljanju po besmislenoj stazi nazreh u daljini nešto kao objekat, straćaru ili nešto slično. Primicao sam se sporo, daljina se u kukuruzu kao i na vodi teško procenjuje. Videh i tri palme, videh i devojku nalepšu na svetu, bar mi je tako rekla za sebe. Poverovah joj, uporediti je nisam imao sa nekom drugom, činjenice su bile na njenoj strani. Stajala je na pragu kolibe kada sam stigao. Dala mi je i vode, i slatke usne. Rekoh joj: "Nisi samo najlepša, i usne su ti najslađe". "Ne lažeš, to cenim, malo pre sam jela štrudlu sa makom", reče ona. Nije slagala, mislio sam da je to njen prirodni miris.
Ni dan danas ne znam da li sam to sanjao ili mi se dogodilo, a zakleo bih se u ovo drugo.
Ta se priča i dan danas pripoveda u svim ravnicama diljem sveta, i deci i odraslima.
Naravoučenije: izbegavajte krugove u kukuruzu i lovce u pšenici!

terasa
gondola
jeti
hotel
staza
 
Poslednja izmena:
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top