Да би се дошло до свог личног мишљења, треба прво штошта прочитати, штошта научити... па тек онда из тога може произаћи лично мишљење. Кад се све то прескочи и кад се не зна ништа, а има се „лично мишљење” о томе о чему се не зна ништа, ту ни Бог не помаже.
Подржавам и подстичем колико могу (и то дјелима, а не само шупљом причом) да се ћирилица врати из запећка у који је гурнута на мјесто које јој припада, залажем се да се обавезност службене употребе писма поштује (подржавам и драконске казне), одавно тупим да се у АПР-у свако предузеће мора уписати ћирилицом, да се пише нпр. неки салон љепоте – Бјути ворлд, па ако је то власнику дебилно и „сељачки”, нек мијења име, а не писмо. Дозволио бих упис и као Beauty World (уз обавезно додано Бјути ворлд, да се зна), али уз дуплиране пореске ставке. Оћеш „свјетско” име шупе у којој имаш два половна соларијума – може – али онда плати и „свјетски” порез. Подстицао бих смањеним порезима штампу ћириличних издања (а и телевизија и других електронских медија), једино што не бих је да се латиница српског језика потпуно укине.
Е, управо то „једино” ме у очима оних који „мисле”, а притом ништа не знају, одмах сврстава у „латиничаре”. А суштина је тако једноставна... Наиме, све да се, под пријетњом јавних погубљења на трговима, у Србији укине свако латинично словце, српски језик ће се и даље писати двама писмима, писаће се, дакле, и латиницом. И шта сад? Треба да се борим да моји потомци не буду у стањи прочитати оно што је писано њиховим матерњим српским језиком? Дивота.
Дакле, сваки писмени Србин треба да зна и латиницу како би своју писменост могао потврдити способношћу да прочита сваки текст писан српским језиком, ма ко га и ма гдје објављивао. „Србенде” које нису у стању прочитати сваки текст писан српским језиком (дакле полуписмени) могу и даље да „мисле” умјесто да се барем описмене, ионако се, по правилу, најгласније бусају у груди управо – полуписмени.
