Zoran Živković: Da je Đinđić živ Kosovo bi bilo podeljeno

Straks92

Stara legenda
Moderator
Poruka
78.198

Zoran Živković: Da je Đinđić živ Kosovo bi bilo podeljeno​

N1danas 11:06
zoran živkovic
foto FoNet Marko Dragoslavić

Bivši premijer Zoran Živković kaže da Srbija, 21. godinu posle ubistva nekadašnjeg premijera Zorana Đinđića, liči na Srbiju 1990-ih prošlog veka, kada su na vlasti bili Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin, Slobodan Milošević, „sada je više para, ali i više kriminala, laži“.

Dodaje da Đinđić nije ubijen, Srbija bi odavno bila u EU, rešila bi pitanje Kosova. Ističe i da sada opozicija ima ogromnu šansu da promeni vlast.
Na pitanje da li bi to rešenje podrazumevalo da Kosovo ostane unutar Srbije, Živković ocenjuje da to nije realno, već bi to bila podela.
„Masa stvari je urađena za te dve godine koliko je Zoran vodio vladu i za godinu dana koliko sam je ja vodio“, rekao je Živković, nabrajajući koliko je za tri godine porasla prosečna plata, koliko je puteva obnovljeno, koliko je iznosila potrošačka korpa.

„Bez Đinđića, Srbija je ostala bez najvećeg reformatora u modernoj istoriji. Nikad nije imao želju da bude lider, car, već da za svoju zemlju i građane učini sve što može“, dodaje Živković.
Međutim, kaže da su demokratske snage koje su posle Đinđićeve smrti vodile Srbiju polako odustajale od reformi, „pa zato nikada nije donet zakon o lustraciji, da je on primenjen, ovi što danas vode Srbiju ne bi mogli da se kandiduju na izborima, ne što ih ne volimo, već jer su zaslužili da budu tako kažnjeni“.
Smatra i da ono što nije urađeno posle 2000. nije anuliralo ono što je urađeno, ali je to trebalo nastaviti.
Komentarišući današnju političku situaciju, izbornu krađu i raseljavanje birača, Živković kaže da „takve bolesne, primitivne, kriminalne radnje normalnom čoveku ne mogu ni u šali da padnu na pamet“. Dodaje da je izborna krađa – dokaz kriminalnog režima ali i slabosti opozicije.

Zoran Živković: Da je Đinđić živ Kosovo bi bilo podeljeno 1
foto EPA/SRDJAN SUKI EPA/SRĐAN SUKI

Smatra da je za opoziciju ključno da ima bar 20.000 kontrolora, podsećajući da je 1996. tadašnja opozicija imala kontrolore na svakom biračkom mestu, što na izborima 17. decembar nije bio slučaj.
Upitan koliko su važni izborni uslovi, on kaže da će izbori biti raspisani, „postoji saznanje opozicije šta su sve muvali (vlast) i zato mora da postoji strategija ako budu pokušali ponovo“.
„Moraju da budu održani izbori, ali da se opozicija tako organizuje, da ponude takve kandidate i program koji će biti takva inspiracija za ljude da izađu na izbore“, kaže Živković i dodaje da „bojkot neće rešiti ništa“, što spominje opozicija u slučaju da vlast ne primeni preporuke ODIHR i zahteve ProGlasa za poboljšanje izbornih uslova.

Ukazuje i da je njegova preporuka opoziciji da ne idu na ličnost, već na ekipu, posebno na lokalnim izborima.
Podsećajući da je pad Miloševića počeo sa lokala, kaže „naravno da Vučić hoće da zadrži svoju vlast, on bi da bude zapamćen kao spoj Svetog Save, Tita i ne znam koga još“.
„Treba stvoriti uslove da on ode na izborima, i to može da se stvori sad. Opozicija ima ogromnu šansu da promeni vlast“, ističe.
Na pitanje da ovde vlada uverenje da dokle god je izbora, pobeđivaće Vučić, on je rekao da „apsolutno, svako može da bude pobeđen, i Hitler i Milošević, samo treba da se opozicija organizuje na pravi način, neka pogleda uspešnu opoziciju iz 1996“.

https://www.danas.rs/vesti/politika/djindjic-kosovo/

Ne znam odakle ova teorija Zokiju Bundi. Vučić i Tači su planirali tokom 2018/19 podelu pa su Tačija strpali u Hag. Onda su doveli Hotija i Kurtija nakon čega su usledili Vašingtonski i Ohridski sporazumi gde nema ništa preterano u korist Srbije.
 
Poslednja izmena:
U čast godišnjice gospodinove smrti, popišaću se na sve mitove i citiraću tekst sa mog omiljenog bloga.

Oriđiđi
1710250124212.png

ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

Све је педантно цензурисано, па не знамо ко је Зорану тата. Штури и никад довољно сигурни подаци Википедије казују да је Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952 — Београд, 12. март 2003) био српски политичар и државник, филозоф и доктор филозофије, један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и председник Владе Републике Србије (2001—2003). Kао мали, живео је са самохраном мајком Милом, која је радила као кућна помоћница на имању богатунске породице Изетбеговић. Иако рођени у истој кући, судбина их је послала на различите стране. Изетбеговићи су стигли из Београда у Босну, док је Ђинђић отишао из Босне у Београд. Алија се касније у Сарајеву борио за Босну, а Ђинђић у Београду против Србије.

Ђинђиђ је папазјанија Лава Троцког, Стева Крајачића и Романа Абрамовица.

И поред похвала које је добијао од најпознатијих медија попут Си-Ен-Ен-а, новинар британског Гардијана, Нил Кларк, описао га је као „квислинга из Београда“ који је радио у корист Запада и држава које су учествовале у бомбардовању Југославије 1999.

Истина је да је Зоран Ђинђић одрастао као распуштена бараба. Крхке грађе и слабог нерва, али склон криминалу и завери. Почео као ситни крадљивац у самоуслугама. Волео да убије, умро као кукавица која се предала. Ни Србин, ни не-Србин. Језуита и вулгарни макијавелиста.
Ако занемаримо омладински ситни криминал, Ђинђић је почео да се истиче као бунтовни студент филозофије коме Титов комунизам није био довољно комунистички, и кога некако увек измакне казна. Први вербални сукоб имао је на првом предавању на Филозофском факултету када је изјавио да Карл Маркс не само да није највећи филозоф већ да уопште није филозоф. Имиџ су му биле рубашка и чизме. Као такав, отишао је у Немачку и постао близак са присташама ултралеве терористичке организације Бадер-Мајнхоф и Јошком Фишером.

И ништа. Паралелно постаје шпекулант и ситни капиталиста.

Зоран Ђинђић је докторирао филозофију на католичком (језуитском) Универзитету у немачком граду Костанцу. Он је писао о језуитима и Лојоли. Волео је језуите и писао о њима. Његова супруга Ружица је у интервјуу загребачком листу „Глобус“ сведочила да је Зоран имао више католички менталитет и да она сваког 24. децембра са Бранком Прпом, удовицом Славка Ћурувије, дочекује католички Божић, а ту су још Борка Павићевић, Горица Мојовић и Надежда Гаће. „Женско смо друштво које у Београду прославља католички Божић, после поноћи обавезно гледамо на Хрватској телевизији божићну мису.“ – посведочила је Ружица Ђинђић.
Крајем осамдесетих се враћа у земљу и глатко добија место на универзитету у Новом Саду и у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду.

Онда улази у политичку каљугу. Први велики успех био је рушење „политичког оца“ Драгољуба Мићуновића који је касније знао да прокоментарише да је „са Ђинђићем ушао новац у Демократску странку“.

Нема много чврстих доказа о Ђинђићевим диловима са подземљем и политичким уротама и подвалама, али му трагови смрде нечовештвом. Свака стопа му је смрдљива и крвава. Пењао се политичким лествицама рушећи политичке лидере опозиције, док је са Милошевићем био више у пословним односима.

Стодневни протести коалиције „Заједно“ по цичи зими због крађе локалних избора 1996. године остали су, између осталог, упамћени по тајном састанку тадашњег председника Србије Слободана Милошевића и једног од три лидера коалиције Зорана Ђинђића. Неколико месеци касније дошло је и до сукоба Ђинђића са лидером СПО Вуком Драшковићем, који је и обелоданио да се тај сусрет догодио. Драшковић је изјавио тада: Зоран ми је рекао ‘састао сам се са Милошевићем, па шта’.

Истовремено, постоје докази да су подземне криминалне групе, контролисане од стране Зорана Ђинђића и повезане са америчком обавештајном службом, извеле серије успелих атентата кључних људи који су подржавали Милошевићев режим, укључујући министра одбране Павла Булатовића и Жику Петровића, шефа југословенског авиопревоза.

Зоран Ђинђић јесте „охрабривао“ НАТО да истраје у бомбардовању Србије, највише да би Милошевић био оборен с власти. Космет га се није нарочито тицао. И то не једном и не двосмислено. Једна изјава се може фалсификовати, константна прича у истом контексту не.
Када су С. Милошевић и његова Социјалистичка партија коначно пали, Сједињене Државе су добиле “реформистичку” владу у Београду какву су желеле. Нови председник Војислав Коштуница је примио букете, али полуге моћи је држао човек Стејт Дипартмента Зоран Ђинђић – и он сигурно своје вашингтонске спонзоре није изневерио!

Док је народ славио обарање тиранина Милошевића, Ђинђић се возао по граду са Милорадом Улемеком-Луковићем-Легијом, командантом јединица специјалне одбране ресора државне безбедности МУП Србије, који је управо са својим љутим специјалцима променио страну. Опуштени, после десетогодишњег ропства под Милошевићевом страховладом, грађани нису уочили да се пред њиховим очима почела стварати још моћнија банда од оне коју је предводио брачни пар Милошевић.

Када је у јануару 2001. године постао премијер Србије, Зоран Ђинђић је већ најтешње био повезан и са "сурчинским мафијашким кланом". На то је указао и бивши припадник СДБ Момир Гавриловић, али је убрзо после посете кабинету тада савезног председника /Војислав Коштуница/ био ликвидиран.

Ђинђић, новопечени антикомуниста који није скренуо са Титовог пута, је у политику увео смутљиве клинце опасних намера, несвршене студенте који су постали његови саветници, доминистри, директори јавних и друштвених предузећа. Немања Колесар, са 26 година, био је шеф кабинета премијера Ђинђића.
Који су то позитивни резултати политике Зорана Ђинђића? У високо школство у Србији увео је болоњски процес, који се данас у ЕУ напушта као потпуно погрешан концепт.

Противуставно је избацио ДСС из Скупштине (преко чијих леђа се дочепао власти), као и потпуна заштита Чумета – несумњиво једног од тројице највећих криминалаца после Аркана – као „заштићеног сведока“. За памћење је кампања ‘Србија на добром путу’ током које је исмевао грађане Бора и Мајданпека, рекао да узму лепо и посеку шуме око града и да крену да саде кикирики!? Испраћен је јајима оданде. Први приоритет му је био програм „економске реформе“- у ствари спровођења „новог економског светског поретка“ распродајом „будзашто“ државних ресурса Југославије западним корпорацијама. За две године хиљаде друштвених предузећа распродате у бесцење, углавном корпорацијама из Западних земаља.Он је ударио камен темељац за гробницу Србије. Али нису били у питању само национални ресурси за које је Ђинђић добио наређења да их распрода. Дошло је време да се и Милошевић лично уклони, за награду од 100 милиона долара, без обзира што је уклањање Милошевића представљало легално киднаповање и директно кршење важећих југословенских закона,чиме је постао саучесник у његовом убиству. Датум испоруке -28.јун 2001, Видовдан - сигурно није случајан. Толико српске историје је и Ђинђић знао. Тим очигледним изругивањем најсветијег српског празника вероватно се желео употпунити пораз Српства што је Ђинђић и потврдио изјавом да се “европска Србија“ опредељује за “царство земаљско“ тј. за “европски стандард“ макар се морао платити душом и образом. Упркос западним хвалоспевима Ђинђић ће остати запамћен по томе да се обогатио продајући своју земљу онима који су тако немилосрдно водили рат против ње, свега неколико година раније. Има истине у причама, које нико не демантује, да је иза покојног Ђинђића остало енормно лично богатство, па је с тога записник са оставинске расправе након његове смрти државна тајна.

1710249984213.png

Свака издаја тражи нову издају. Уплетен у издаје више није имао излаза. Последњи очајнички покушај да нешто промени је његово позно скретање ка патриотизму. Али, било је већ касно и Зоран Ђинђић се предао. Више се није ни бранио од атентата. Убили су га у сачекуши његови другови.

Иза њега је остао мит о несхваћеном „визионару и реформатору“, пребогата удовица, гомила гелиптера које је увео у политику и које више нико не пита за први милион „јер су испрљали руке чистећи Србију“ и опустошена земља скрханог народа.

Ваљда зато што је најгори, нема карикатура на рачун његовог карактера.

Остаје да се подсетимо шта нам је оставио у заоставштину своје власти.

Његов ковчег су из Храма светог Саве изнели најближи сарадници, све људи од угледа и достојанства (а да ли су међу њима били и организатори атентата и људи из „политичке позадине“, можемо само да слутимо): Зоран Живковић, Чедомир Јовановић, Борис Тадић, Владимир-Беба Поповић, власник Крмиво-продукта Драгољуб Марковић и власник МК Комерца Миодраг Костић. Недостајао је само Зорану најмилији – Станко Суботић Цане.


1710250195631.png
1710250217756.png


res_5765_1.jpg
 
Najjači mit o Đinđiću je da bi zaustavio rat u Ukrajini.
Kada sam ovo pročitao, shvatio sam da redakcija Danasa nije strana agentura, već najgluplja najnaivnija imbecilština.

https://nova.rs/vesti/politika/alte...indjic-je-ziv-godina-je-2023-i-desava-se-ovo/
Prenosim vam tekst pun sitničave i patetične pakosti.

Alternativna istorija: Zoran Đinđić je živ, godina je 2023. i dešava se ovo​


1710251026560.png


Obučen u besprekorno skrojeno sivo odelo sa crvenom kravatom, potpuno sed Zoran Đinđić stao je pred hrpu mikrofona načičkanih na nevelikom podijumu u holu SIV-a. Tu su mikrofoni CNN-a, BBC-a, RT-a, CCTV-a i praktično svih svetskih i evropskih medijskih kuća koje drže do sebe. S Đinđićeve leve strane je Džo Bajden, predsednik SAD, a sa leve Vladimir Putin, ruski lider.


Volf Blicer prekinuo je emisiju Situation Room CNN-a baš u trenutku kada je počeo da govori gost u studiju Barak Obama, kako bi se kamere uključile uživo u SIV. Jer, tamo je glavni pregovarač Evropske unije Zoran Đinđić upravo saopštavao rezultate višenedeljnih mukotrpnih pregovora između Rusije i Amerike kako bi se konačno završio bezumni rat u Ukrajini.

„Činjenica da je upravo Đinđić čovek koji je doveo do ovog preokreta nikog ne bi trebalo da iznenadi“, rekao je Obama Bliceru nekoliko minuta pre nego što će biti prekinut. „Naime, upravo je Đinđić čovek koji je čistom snagom intelekta, neverovatne energije i jedinstvene harizme, kakve nisam video ni u jednom čoveku, uspeo pre desetak godina da praktično svojeručno reši balkansku krizu. Čovek koji je razmrsio kosovski čvor, pomirio Srbe i Hrvate, oprao obraz Srba pred Bošnjacima, uveo nekad odmetnutu Srbiju u EU, mogao je i da zaustavi ludilo u Ukrajini. Sedeli smo u dvorištu moje vile u Martas Vinjardu kada mi je širom otvorenih očiju, ludo optimističan kakav samo on može da bude, rekao mrtav-hladan: Barače, rešiću ovo sranje u Ukrajini! Mišel me je samo pogledala u stilu: Ovaj je lud!“

1663251474-h_99463714-756x1024.jpg


„Malo biste mogli da pripazite na jezik, predsedniče, ipak smo sada uživo u programu“, rekao je Blicer. „Uostalom, idemo slikom sada u Beograd, gde nam se iz impresivnog hola srpske državne palate javlja Kristijan Amanpur. Kristijan, iza tebe vidim neko komešanje, da li su lideri stigli? Šta imaš da nam preneseš?“

„Volf, imam da prenesem ovo: Mi smo upravo svedoci istorije! Nakon nedelja i nedelja iscrpljujućih pregovora koje je vodio pregovarač EU Zoran Đinđić, možemo sa sigurnošću da kažemo da je postignut dogovor o miru u Ukrajini. Dogovor će potpisati Džo Bajden, koji je u razgovorima zastupao interese Ukrajine i predsednika Zelenskog, i ruski predsednik Vladimir Putin. Ali, Volf, ono što mogu sa sigurnošću da kažem je da je ključna osoba ovog dogovora bez ikakve dileme upravo Zoran Đinđić, politički veteran s Balkana kojem je Brisel dao velika ovlašćenja u razgovorima. Sada vidimo da je poverenje bilo opravdano. Nakon užasa Buče, Marijupolja, Bahmuta i nebrojenih drugih zverstava koja smo gledali u proteklih godinu dana u Ukrajini, mir je konačno pred nama. Ukrajinski narod, ali i ceo svet, duguju veliku zahvalnost Srbinu Đinđiću, jer, budi iskren Volf, ko bi drugi to mogao da uradi? Došao je trenutak da svet nazdravi novom miru u Evropi, baš ovde u Srbiji, najperspektivnijoj članici EU. Nazdraviću i ja, jer služe nam ovde sjajno vino iz Velike Hoče, koje na Kosovu prave srpski vinski majstori, a kojim smo pre 10 godina zalili i potpisivanje kosovskog dogovora. Živeli!“, rekla je Kristijan Amanpur.

1644696210-h_56973477-1024x683.jpg


Volf se promeškoljio u stolici i kroz kiseo smešak odgovorio: „Siguran sam da si bila među prvima koji su proverili kvalitet tog vina, Kristijan. A sada, pogledajmo čin potpisivanja!“

Za sto u tom trenutku sedaju lideri SAD, Rusije i Zoran Đinđić, dok im asistenti prinose fascikle sa tekstom sporazuma. Bez mnogo osmeha, ali ipak vidno zadovoljni, lideri su stavili potpise, pružili jedan drugom fascikle, a zatim ustali i rukovali se. Dok su kamere zujale, a blicevi sevali, sva trojica muškaraca su se rukovali i prvi put nasmešili fotoreporterima. Rat je gotov, mir je pred Evropom i svetom.


„Svi se sećamo gde smo bili kada se dešava istorija, a ovo je definitivno jedan od takvih trenutaka. Barače, zar nije neobično što se sve ovo dešava baš u Srbiji? Ova zemlja je koliko donedavno bila parija među državama, smatrali su je leglom mržnje, nacionalizma i izvoznikom kriza širom Balkana, pa i Evrope. Šta se to promenilo i ko je za to zaslužan?“, rekao je Blicer okrenuvši se ka bivšem predsedniku SAD dok su se na video-bimu iza njih trojica potpisnika polako udaljavala od stola.

„Slažem se da je Srbija na prvi pogled neobičan izbor. Zar neki francuski chateau ne bi bio bolje rešenje? Siguran sam da bi se to više dopalo i Kristijan, hehe. Ali, kada bolje pogledate, Srbija je savršeno logično rešenje. Rat u čijem je osnovu međuetnička mržnja među dojučerašnjim bratskim narodima? Ekspanzionistička politika jedne zemlje nad drugom, pod optužbom da restauriraju nacizam? Etničke manjine koje se ponašaju kao saučesnici novih zavojevača? Ratni zločini, smaknuća zarobljenika i masovne grobnice praktično na svim stranama? Ludačka propaganda na svim kanalima? Pa, sve to što gledamo u Ukrajini već se desilo na Balkanu pre 20 i više godina! A onda se pojavio taj čudesni tip čije ime je skoro nemoguće izgovoriti – Zoran Đinđić. Svu tu mržnju, smrt, rane, beznađe, on je gotovo lakonski ostavio iza sebe i svih nas i krenuo napred. Pružio je ruku onima kojima su drugi srpski političari pretili da će ih seći. Znaš šta, Volf, da on to nije uspeo, možda bismo opet morali da ih oslobađamo kao što smo oslobodili Siriju, Irak i Avganistan, hehe. Ali, iz mnogih sati koje smo proveli razgovarajući o politici, filozofiji i životu generalno, zaključio sam da je preko puta mene čovek s kojim mi često nije bilo lako da se merim. A kad je onaj narandžasti klovn seo u Belu kuću, znao sam da će ga Zi (tako ga zovem, znaš…) pojesti za doručak i da je Srbija spremna da sa Amerikom konačno izgradi odnose kakve nije imala decenijama. A odatle do situacije u kojoj baš on ulazi u ukrajinski ring i rešava stvar, veoma je mala razdaljina. Baš sam pričao Džou dok smo igrali golf u Skrentonu kako bismo mogli pozvati Zija da dođe s nama, ali ne znam da li golfuje…“, rekao je Obama, ali ga je Blicer opet prekinuo.

„Hvala, predsedniče, na iscrpnoj analizi, ali moram opet da vas prekinem, iako obožavam da slušam o vašim golferskim anegdotama sa Bajdenom. A prekidam vas, jer idemo opet lajv u Beograd, gde je, ako se ne varam, došlo do nekakvog incidenta. Kristijan, da li nas čuješ, šta se dešava?“

„Volf, taman sam se spremala da krenem u neki od finih beogradskih restorana na Dunavu, kada smo nedaleko od palate u kojoj je potpisan sporazum videli neko komešanje. Naime, kako je i ranije najavljeno, grupa radikalnih srpskih političara najavila je protest protiv potpisivanja sporazuma, koji nazivaju antisrpskim, antiruskim i antipravoslavnim, dok bivšeg premijera i pregovarača EU Đinđića nazivaju izdajnikom. Policija nije dozvolila da protest bude održan ispred palate, nego jednu ulicu dalje, pa smo mi evo upravo na licu mesta. Grupica demonstranata, kao što vidite, nalazi se ispred jedne stambene zgrade i nema ih baš mnogo. Pokušaću da priđem njihovom vođi, koji izgleda pokušava da prelepi tablu s nazivom bulevara u kojem se nalazimo. Volf, ostani sa nama, neka slike govore umesto reči“, rekla je Kristijan Amanpur.

Kamera CNN-a u tom trenutku prikazuju visoku i pomalo nezgrapnu figuru marginalnog srpskog radikalnog nacionaliste koji je nakon pada Miloševića s vlasti pao u potpuni zaborav, osim na krajnjim rubovima desničarskog interneta.


„Gospodine, možete li da nam se predstavite i da kažete šta radite i zašto ste ovde“, prinela je reporterka CNN-a mikrofon čoveku koji je prelepljivao tablu.

„Ja se zovem Aleksandar i ovde sam da bih iskazao protest zbog izdajničke politike Zorana Đinđića koji mrzi sve što je srpsko i rusko i kojeg će istorija zapamtiti kao…“, rekao je on, ali ga je Kristijan Amanpur na kratko prekinula.

„A šta to tačno lepite? Šta je na papiru kojim prelepljujete tablu?“

Aleksandar se u tom trenutku udaljava od table, na kojoj je sada stajao nalepljen papir:

„Bulevar Vladimira Putina i slavne Armije Z“
 
Prenosim vam tekst pun sitničave i patetične pakosti.

Alternativna istorija: Zoran Đinđić je živ, godina je 2023. i dešava se ovo​


Pogledajte prilog 1513347

Obučen u besprekorno skrojeno sivo odelo sa crvenom kravatom, potpuno sed Zoran Đinđić stao je pred hrpu mikrofona načičkanih na nevelikom podijumu u holu SIV-a. Tu su mikrofoni CNN-a, BBC-a, RT-a, CCTV-a i praktično svih svetskih i evropskih medijskih kuća koje drže do sebe. S Đinđićeve leve strane je Džo Bajden, predsednik SAD, a sa leve Vladimir Putin, ruski lider.


Volf Blicer prekinuo je emisiju Situation Room CNN-a baš u trenutku kada je počeo da govori gost u studiju Barak Obama, kako bi se kamere uključile uživo u SIV. Jer, tamo je glavni pregovarač Evropske unije Zoran Đinđić upravo saopštavao rezultate višenedeljnih mukotrpnih pregovora između Rusije i Amerike kako bi se konačno završio bezumni rat u Ukrajini.

„Činjenica da je upravo Đinđić čovek koji je doveo do ovog preokreta nikog ne bi trebalo da iznenadi“, rekao je Obama Bliceru nekoliko minuta pre nego što će biti prekinut. „Naime, upravo je Đinđić čovek koji je čistom snagom intelekta, neverovatne energije i jedinstvene harizme, kakve nisam video ni u jednom čoveku, uspeo pre desetak godina da praktično svojeručno reši balkansku krizu. Čovek koji je razmrsio kosovski čvor, pomirio Srbe i Hrvate, oprao obraz Srba pred Bošnjacima, uveo nekad odmetnutu Srbiju u EU, mogao je i da zaustavi ludilo u Ukrajini. Sedeli smo u dvorištu moje vile u Martas Vinjardu kada mi je širom otvorenih očiju, ludo optimističan kakav samo on može da bude, rekao mrtav-hladan: Barače, rešiću ovo sranje u Ukrajini! Mišel me je samo pogledala u stilu: Ovaj je lud!“

1663251474-h_99463714-756x1024.jpg


„Malo biste mogli da pripazite na jezik, predsedniče, ipak smo sada uživo u programu“, rekao je Blicer. „Uostalom, idemo slikom sada u Beograd, gde nam se iz impresivnog hola srpske državne palate javlja Kristijan Amanpur. Kristijan, iza tebe vidim neko komešanje, da li su lideri stigli? Šta imaš da nam preneseš?“

„Volf, imam da prenesem ovo: Mi smo upravo svedoci istorije! Nakon nedelja i nedelja iscrpljujućih pregovora koje je vodio pregovarač EU Zoran Đinđić, možemo sa sigurnošću da kažemo da je postignut dogovor o miru u Ukrajini. Dogovor će potpisati Džo Bajden, koji je u razgovorima zastupao interese Ukrajine i predsednika Zelenskog, i ruski predsednik Vladimir Putin. Ali, Volf, ono što mogu sa sigurnošću da kažem je da je ključna osoba ovog dogovora bez ikakve dileme upravo Zoran Đinđić, politički veteran s Balkana kojem je Brisel dao velika ovlašćenja u razgovorima. Sada vidimo da je poverenje bilo opravdano. Nakon užasa Buče, Marijupolja, Bahmuta i nebrojenih drugih zverstava koja smo gledali u proteklih godinu dana u Ukrajini, mir je konačno pred nama. Ukrajinski narod, ali i ceo svet, duguju veliku zahvalnost Srbinu Đinđiću, jer, budi iskren Volf, ko bi drugi to mogao da uradi? Došao je trenutak da svet nazdravi novom miru u Evropi, baš ovde u Srbiji, najperspektivnijoj članici EU. Nazdraviću i ja, jer služe nam ovde sjajno vino iz Velike Hoče, koje na Kosovu prave srpski vinski majstori, a kojim smo pre 10 godina zalili i potpisivanje kosovskog dogovora. Živeli!“, rekla je Kristijan Amanpur.

1644696210-h_56973477-1024x683.jpg


Volf se promeškoljio u stolici i kroz kiseo smešak odgovorio: „Siguran sam da si bila među prvima koji su proverili kvalitet tog vina, Kristijan. A sada, pogledajmo čin potpisivanja!“

Za sto u tom trenutku sedaju lideri SAD, Rusije i Zoran Đinđić, dok im asistenti prinose fascikle sa tekstom sporazuma. Bez mnogo osmeha, ali ipak vidno zadovoljni, lideri su stavili potpise, pružili jedan drugom fascikle, a zatim ustali i rukovali se. Dok su kamere zujale, a blicevi sevali, sva trojica muškaraca su se rukovali i prvi put nasmešili fotoreporterima. Rat je gotov, mir je pred Evropom i svetom.


„Svi se sećamo gde smo bili kada se dešava istorija, a ovo je definitivno jedan od takvih trenutaka. Barače, zar nije neobično što se sve ovo dešava baš u Srbiji? Ova zemlja je koliko donedavno bila parija među državama, smatrali su je leglom mržnje, nacionalizma i izvoznikom kriza širom Balkana, pa i Evrope. Šta se to promenilo i ko je za to zaslužan?“, rekao je Blicer okrenuvši se ka bivšem predsedniku SAD dok su se na video-bimu iza njih trojica potpisnika polako udaljavala od stola.

„Slažem se da je Srbija na prvi pogled neobičan izbor. Zar neki francuski chateau ne bi bio bolje rešenje? Siguran sam da bi se to više dopalo i Kristijan, hehe. Ali, kada bolje pogledate, Srbija je savršeno logično rešenje. Rat u čijem je osnovu međuetnička mržnja među dojučerašnjim bratskim narodima? Ekspanzionistička politika jedne zemlje nad drugom, pod optužbom da restauriraju nacizam? Etničke manjine koje se ponašaju kao saučesnici novih zavojevača? Ratni zločini, smaknuća zarobljenika i masovne grobnice praktično na svim stranama? Ludačka propaganda na svim kanalima? Pa, sve to što gledamo u Ukrajini već se desilo na Balkanu pre 20 i više godina! A onda se pojavio taj čudesni tip čije ime je skoro nemoguće izgovoriti – Zoran Đinđić. Svu tu mržnju, smrt, rane, beznađe, on je gotovo lakonski ostavio iza sebe i svih nas i krenuo napred. Pružio je ruku onima kojima su drugi srpski političari pretili da će ih seći. Znaš šta, Volf, da on to nije uspeo, možda bismo opet morali da ih oslobađamo kao što smo oslobodili Siriju, Irak i Avganistan, hehe. Ali, iz mnogih sati koje smo proveli razgovarajući o politici, filozofiji i životu generalno, zaključio sam da je preko puta mene čovek s kojim mi često nije bilo lako da se merim. A kad je onaj narandžasti klovn seo u Belu kuću, znao sam da će ga Zi (tako ga zovem, znaš…) pojesti za doručak i da je Srbija spremna da sa Amerikom konačno izgradi odnose kakve nije imala decenijama. A odatle do situacije u kojoj baš on ulazi u ukrajinski ring i rešava stvar, veoma je mala razdaljina. Baš sam pričao Džou dok smo igrali golf u Skrentonu kako bismo mogli pozvati Zija da dođe s nama, ali ne znam da li golfuje…“, rekao je Obama, ali ga je Blicer opet prekinuo.

„Hvala, predsedniče, na iscrpnoj analizi, ali moram opet da vas prekinem, iako obožavam da slušam o vašim golferskim anegdotama sa Bajdenom. A prekidam vas, jer idemo opet lajv u Beograd, gde je, ako se ne varam, došlo do nekakvog incidenta. Kristijan, da li nas čuješ, šta se dešava?“

„Volf, taman sam se spremala da krenem u neki od finih beogradskih restorana na Dunavu, kada smo nedaleko od palate u kojoj je potpisan sporazum videli neko komešanje. Naime, kako je i ranije najavljeno, grupa radikalnih srpskih političara najavila je protest protiv potpisivanja sporazuma, koji nazivaju antisrpskim, antiruskim i antipravoslavnim, dok bivšeg premijera i pregovarača EU Đinđića nazivaju izdajnikom. Policija nije dozvolila da protest bude održan ispred palate, nego jednu ulicu dalje, pa smo mi evo upravo na licu mesta. Grupica demonstranata, kao što vidite, nalazi se ispred jedne stambene zgrade i nema ih baš mnogo. Pokušaću da priđem njihovom vođi, koji izgleda pokušava da prelepi tablu s nazivom bulevara u kojem se nalazimo. Volf, ostani sa nama, neka slike govore umesto reči“, rekla je Kristijan Amanpur.

Kamera CNN-a u tom trenutku prikazuju visoku i pomalo nezgrapnu figuru marginalnog srpskog radikalnog nacionaliste koji je nakon pada Miloševića s vlasti pao u potpuni zaborav, osim na krajnjim rubovima desničarskog interneta.


„Gospodine, možete li da nam se predstavite i da kažete šta radite i zašto ste ovde“, prinela je reporterka CNN-a mikrofon čoveku koji je prelepljivao tablu.

„Ja se zovem Aleksandar i ovde sam da bih iskazao protest zbog izdajničke politike Zorana Đinđića koji mrzi sve što je srpsko i rusko i kojeg će istorija zapamtiti kao…“, rekao je on, ali ga je Kristijan Amanpur na kratko prekinula.

„A šta to tačno lepite? Šta je na papiru kojim prelepljujete tablu?“

Aleksandar se u tom trenutku udaljava od table, na kojoj je sada stajao nalepljen papir:

„Bulevar Vladimira Putina i slavne Armije Z“
Interesuje me zašto bi mali nacionalista Aleksandar (Kao Vučića nisu znali?) slavio Putina koji bi potpisao ovaj dogovor koji je u suštini kapitulacija, čim ima protesta na ulicama. Da nije, onda ne bi bilo protesta.

Pisci si amateri koji ne znaju osnove.
 
Djindjic i kompanija je narodu Srbije obecao mnogo bolji zivot ako se skine Milosevic.
Ja i ostali naivni smo povjerovali u to.
5 godina poslije 5.oktobra sam jedva nasao posao u pekari.
Nisam bio prijavljen,nisam imao radno vrijeme,imao sam 2 dana u mjesecu slobodno,plata mi je bila 150e.Izdrzao sam 3 mjeseca.
Djindjic i kompanija su nas tada poveli u buducnost.
Gazda mu je platio metkom ili2 ili 3.
 
Djindjic i kompanija je narodu Srbije obecao mnogo bolji zivot ako se skine Milosevic.
Ja i ostali naivni smo povjerovali u to.
5 godina poslije 5.oktobra sam jedva nasao posao u pekari.
Nisam bio prijavljen,nisam imao radno vrijeme,imao sam 2 dana u mjesecu slobodno,plata mi je bila 150e.Izdrzao sam 3 mjeseca.
Djindjic i kompanija su nas tada poveli u buducnost.
Gazda mu je platio metkom ili2 ili 3.
Danas imas nekoliko puta bolji standard nego pre 5-og oktobra.

Ako ti mislis da posle komunizma moze odmah da budes Njujork, onda si...Pa glup.

Komunizam u mesavini sa nacionalizmom donosi jad, bedu, raspad i pustinju makar vek.

Znaci, moras da cekas ceo vek.
 
Danas imas nekoliko puta bolji standard nego pre 5-og oktobra.

Ako ti mislis da posle komunizma moze odmah da budes Njujork, onda si...Pa glup.

Komunizam u mesavini sa nacionalizmom donosi jad, bedu, raspad i pustinju makar vek.

Znaci, moras da cekas ceo vek.
Ah vidi cuda nije moglo odmah.
Nije se ni osjetilo da je zavrsena privatizacija.Djindjicevi kompanjoni su odmah osjetili buducnost ,a ti narode cekaj 1 vijek.
Da li je Djindjic zasluzan sto sam prosli mjesec imao primanje 1000e?
Jest al u k.
 
Ah vidi cuda nije moglo odmah.
Nije se ni osjetilo da je zavrsena privatizacija.Djindjicevi kompanjoni su odmah osjetili buducnost ,a ti narode cekaj 1 vijek.
Da li je Djindjic zasluzan sto sam prosli mjesec imao primanje 1000e?
Jest al u k.
Da ti je ostao Sloba, sada bi imao platu od 1312319391292193 dinara, tj. 10 evra.

Naravno da mora de se ceka ceo vek posle te bede od ideje i drustva.
 

Zoran Živković: Da je Đinđić živ Kosovo bi bilo podeljeno​

N1danas 11:06
zoran živkovic
foto FoNet Marko Dragoslavić

Bivši premijer Zoran Živković kaže da Srbija, 21. godinu posle ubistva nekadašnjeg premijera Zorana Đinđića, liči na Srbiju 1990-ih prošlog veka, kada su na vlasti bili Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin, Slobodan Milošević, „sada je više para, ali i više kriminala, laži“.

Dodaje da Đinđić nije ubijen, Srbija bi odavno bila u EU, rešila bi pitanje Kosova. Ističe i da sada opozicija ima ogromnu šansu da promeni vlast.
Na pitanje da li bi to rešenje podrazumevalo da Kosovo ostane unutar Srbije, Živković ocenjuje da to nije realno, već bi to bila podela.
„Masa stvari je urađena za te dve godine koliko je Zoran vodio vladu i za godinu dana koliko sam je ja vodio“, rekao je Živković, nabrajajući koliko je za tri godine porasla prosečna plata, koliko je puteva obnovljeno, koliko je iznosila potrošačka korpa.

„Bez Đinđića, Srbija je ostala bez najvećeg reformatora u modernoj istoriji. Nikad nije imao želju da bude lider, car, već da za svoju zemlju i građane učini sve što može“, dodaje Živković.
Međutim, kaže da su demokratske snage koje su posle Đinđićeve smrti vodile Srbiju polako odustajale od reformi, „pa zato nikada nije donet zakon o lustraciji, da je on primenjen, ovi što danas vode Srbiju ne bi mogli da se kandiduju na izborima, ne što ih ne volimo, već jer su zaslužili da budu tako kažnjeni“.
Smatra i da ono što nije urađeno posle 2000. nije anuliralo ono što je urađeno, ali je to trebalo nastaviti.
Komentarišući današnju političku situaciju, izbornu krađu i raseljavanje birača, Živković kaže da „takve bolesne, primitivne, kriminalne radnje normalnom čoveku ne mogu ni u šali da padnu na pamet“. Dodaje da je izborna krađa – dokaz kriminalnog režima ali i slabosti opozicije.

Zoran Živković: Da je Đinđić živ Kosovo bi bilo podeljeno 1
foto EPA/SRDJAN SUKI EPA/SRĐAN SUKI

Smatra da je za opoziciju ključno da ima bar 20.000 kontrolora, podsećajući da je 1996. tadašnja opozicija imala kontrolore na svakom biračkom mestu, što na izborima 17. decembar nije bio slučaj.
Upitan koliko su važni izborni uslovi, on kaže da će izbori biti raspisani, „postoji saznanje opozicije šta su sve muvali (vlast) i zato mora da postoji strategija ako budu pokušali ponovo“.
„Moraju da budu održani izbori, ali da se opozicija tako organizuje, da ponude takve kandidate i program koji će biti takva inspiracija za ljude da izađu na izbore“, kaže Živković i dodaje da „bojkot neće rešiti ništa“, što spominje opozicija u slučaju da vlast ne primeni preporuke ODIHR i zahteve ProGlasa za poboljšanje izbornih uslova.

Ukazuje i da je njegova preporuka opoziciji da ne idu na ličnost, već na ekipu, posebno na lokalnim izborima.
Podsećajući da je pad Miloševića počeo sa lokala, kaže „naravno da Vučić hoće da zadrži svoju vlast, on bi da bude zapamćen kao spoj Svetog Save, Tita i ne znam koga još“.
„Treba stvoriti uslove da on ode na izborima, i to može da se stvori sad. Opozicija ima ogromnu šansu da promeni vlast“, ističe.
Na pitanje da ovde vlada uverenje da dokle god je izbora, pobeđivaće Vučić, on je rekao da „apsolutno, svako može da bude pobeđen, i Hitler i Milošević, samo treba da se opozicija organizuje na pravi način, neka pogleda uspešnu opoziciju iz 1996“.

https://www.danas.rs/vesti/politika/djindjic-kosovo/

Ne znam odakle ova teorija Zokiju Bundi. Vučić i Tači su planirali tokom 2018/19 podelu pa su Tačija strpali u Hag. Onda su doveli Hotija i Kurtija nakon čega su usledili Vašingtonski i Ohridski sporazumi gde nema ništa preterano u korist Srbije.

A sa hrvatskom bi se graničili na Drini

Dao bi celu BiH za pola našeg KiM
 
Zivkovic mnogo lupa, Djindjic ne bi nista delio sa siftarskim terorstima to ga je i kostalo zivota.

Na žalost što vreme promiče sve više verujem da je bio ober izdajnik ali ne sa namerom
Samo je usled indoktrinacije radio kako se očekivalo

Sve više verujem da je uz njegove zagrljaje sa Karadžićem stavljena omča RSrpskoj

Igrač koji nas je skupo koštao
 

Back
Top