Znate li zasto se kaze...?

[Lada]

Izvući deblji kraj – zašto se kaže​

To je jedan od frazema, ako nije i jedini, koji može imati dva značenja. Uz to još i – suprotna!? U rečnicima srpskog jezika, naime, zabeleženo je da izvući deblji kraj znači: 1) „pri deobi dobiti bolji, vredniji deo” i 2) „vrlo loše proći” ili „nastradati”, „nadrljati”. Prvo značenje, kao što i sam izraz pokazuje, vezano je za deobu nečega, pa je onda sasvim logično da je u toj situaciji bolje dobiti deblji nego tanji kraj, tj. više nego manje. Tu je, dakle, sve jasno. Postavlja se pitanje odakle onda ono drugo, suprotno značenje.
To značenje frazema izvući deblji kraj može se protumačiti jedino ako se uzme u obzir još jedan frazem, takođe čest u srpskom jeziku. To je svima dobro poznata izreka: batina ima dva kraja. Ona nas upozorava da se borba batinama ili palicama može u bukvalnom, ali i u prenesenom smislu, završiti dvojako: ili povoljno, ili nepovoljno, tj. dobro ili loše. Pošto se batina obično drži za tanji kraj, onaj koga tuku i koji, dakle, prolazi loše, stvarno izvlači deblji kraj. Otuda onda i takvo značenje pomenutog izraza.
Zanimljivo je da se u istom značenju („proći loše” i sl.) upotrebljava, i to pretežno u hrvatskoj govornoj praksi, i izraz izvući tanji kraj. To je, verovatno, nastalo prema onom prvom značenju. Ako neko pri deobi izvuče deblji kraj, znači da dobija i veći, a time i bolji deo. On, dakle, prolazi bolje. A onaj ko izvuče tanji kraj, logično, prolazi lošije. Prema tome, prvo, pozitivno značenje izraza izvući (izvlačiti) deblji kraj nastalo je u situaciji neke deobe, a drugo, negativno („loše proći” i sl.) prema izrazu batina ima dva kraja.
Treba reći da postoji još jedan sličan izraz. To je izvući kraći kraj, koji uvek znači: „proći loše” i sl. On je, kako su jezikoslovci već razjasnili, nastao iz običaja da se neugodni poslovi ili zaduženja dodeljuju izvlačenjem štapića ili šibica, od kojih je jedna kraća od ostalih. Onaj ko izvuče kraću šibicu ili štapić, gubitnik je i mora se pomiriti sa izvršenjem neugodnog posla ili zadatka. Otuda je i negativno značenje izraza izvući kraći kraj sasvim logično.
Kako se god okrene, nije dobro izvući ni deblji kraj (batine), ni tanji (tačnije: kraći) kraj pri izvlačenju šibica. Jedino je pri kakvoj deobi dobro izvući deblji, tj. veći, bolji kraj. A kad izraz izvući deblji kraj ima jedno, kad drugo značenje, obično se da zaključiti na osnovu samog konteksta.

 

[Lada]

Ići od Pontija do Pilata – zašto se kaže​

Pontije Pilat, čovek čije je ime ovekovečeno u frazemu o kojem je ovde reč, bio je rimski prokurator (upravitelj) Judeje, od 26. do 36. godine, u vreme kad je Isus Hristos propovedao novu veru. Osnivač hrišćanske religije izazvao je, svojim idejama i delovanjem, gnev judejskih moćnika, „književnika i fariseja”, zbog čega je uhvaćen i izveden pred Pontija Pilata da mu ovaj sudi. U Novom zavetu, u Jevanđelju po Luki, piše:
„I ustavši njih, sve mnoštvo, odvedoše ga k Pilatu.
I počeše ga tužiti govoreći: ovoga nađosmo da otpađuje narod naš, i zabranjuje davati ćesaru danak, i govori da je on Hristos car.”
Pilat, međutim, nije prihvatio optužbu, rekavši „glavarima svešteničkijem i narodu: ja ne nalazim nikakve krivice na ovom čovjeku.” I pored toga, tužioci i gomila uporno su navaljivali da ga osudi. Pilat je potom pokušao da se nekako „izvuče”, proglasivši se „nenadležnim”. Pošto je u istrazi čuo da je Isus Galilejac, uputio ga je nadležnom galilejskom vladaru Irodu Antipi, koji je upravo u to vreme boravio u Jerusalimu. Irod takođe nije našao da je Isus kriv, te „osramotivši ga sa svojijem vojnicima, i narugavši mu se, obuče mu bijelu haljinu, i posla ga natrag Pilatu.”
Pilat više nije imao kud. Glavari i gomila uporno su zahtevali da raspne Isusa. Jevanđelist Luka ovako opisuje završetak dramatičnog suđenja Isusu Hristu:
„A Pilat opet reče da bi on htio pustiti Isusa.
A oni vikahu govoreći: raspni ga, raspni.
A on im treći put reče: kakvo je dakle On zlo učinio? ja ništa na njemu ne nađoh što bi zasluživalo smrt; dakle, da ga izbijem pa da ga pustim.
A oni jednako navaljivahu s velikom vikom, i iskahu da se On razapne; i nadvlada vika njihova i glavara svešteničkijeh.
I Pilat presudi da bude kao što oni ištu.”
Upravo iz te biblijske priče ponikao je izraz ići od Pontija do Pilata, koji se danas upotrebljava u značenju: „tražiti, lutati za nekim ciljem, ići od nemila do nedraga, obijati pragove”; „obraćati se mnogima, uz razne peripetije, bezuspešno tražiti pomoć, obaveštenje”.
U stručnim časopisima, i inače, često se postavlja pitanje zašto se kaže ići od Pontija do Pilata, kad se zna da je to ime i prezime jedne te iste ličnosti. Kako se uopšte može ići od jednog čoveka opet do njega samog, a ne do drugoga? Zar ne bi bilo logičnije da taj izraz, s obzirom na kontekst u kojem je nastao, glasi ići od Pontija do Iroda, ili od Pontija do Antipe (kako stoji u jednom romanu Stevana Jakovljevića)?
Filolog Ivan Klajn u jednoj prilici izneo je pretpostavku da „nekadašnji učenici veronauke sigurno nisu baš pažljivo slušali ovu priču, pa se umesto od Pontija do Iroda ustalio izraz od Pontija do Pilata, ne samo kod nas nego i u italijanskom, nemačkom i drugim jezicima.”
Profesorka Dragana Mršević-Radović, u časopisu Naš jezik, daje mnogo iscrpnije objašnjenje:
„U vreme nastanka izraza u svesti govornika bilo je prisutno i saznanje o jedinstvu ličnosti na osnovu biblijskog teksta, ali i svest o još jednom ’implicitnom’ učesniku u događaju. Jasno je da je to Irod, tj. da je Hrist pošao od Pontija do Iroda, i da ga je Irod ’poslao natrag’ Pilatu, kako stoji u Jevanđelju. Na ovaj način, jasno je predstavljeno Hristovo kretanje ’ukrug’ i zatvaranjem kruga motivisano je značenje ’bezuspešno’ (tražiti pomoć, razumevanje i sl.). Samo zahvaljujući mogućnosti ovakve dvostruke semantičke interpretacije, ova struktura je mogla postati frazeološka i održati se takva u jeziku.”
Da bi tumačenje bilo još uverljivije, autorka na kraju ističe:
„Mislim da više nije smelost pretpostaviti da je postojao i neki popularno pisani tekst u kojem se sadržao opis ove epizode iz Hristova života, i u kojem je bio upotrebljen ovakav izraz s konkretnim opisom Hristovog puta od Pontija (Pilata preko Iroda) do (Pontija) Pilata, i da se on ’nametnuo’ i u srpskohrvatskom i u slovenačkom jeziku.”

 

[Lada]

Gordijev čvor – zašto se kaže​

U čuveni Gordijev čvor utkane su dve prastare legende sa više proročanstava.
Prva legenda priča o siromašnom frigijskom seljaku po imenu Gordije. On je godinama u znoju lica svoga obrađivao posnu zemlju da bi nekako preživeo i ishranio mnogobrojnu nejač. Јednog dana oko Gordija se počelo dešavati nešto čudno, što on sam nije mogao objasniti. Dok je, pogrbljen, išao za plugom orući njivu, oko njega je stalno obletalo veliko jato ptica prateći ga iz stope u stopu. Da bi saznao šta znači to nebesko znamenje, Gordije se zaputi u obližnji grad mesnom proroku. Na samom ulasku u mesto sretne jednu mladu devojku iz proročke porodice i ona mu protumači da je jato ptica koje ga prati predskazanje da će postati kralj. Čuvši to, siroti Gordije se s nevericom vrati kući.
Posle izvesnog vremena u Frigiji su nastala teška vremena. Izbio je bratoubilački rat, koji je pretio samouništenjem frigijskog naroda. Da bi se sprečio takav ishod, jedno proročište savetovalo je Frigijcima da uspostave kraljevinu i da za kralja proglase čoveka koga prvog sretnu da na kolima ide prema Zevsovom hramu. Frigijci, u svojoj nevolji, poslušaju proročište i izađu pred Zevsov hram očekujući prvog došljaka na kolima. Desilo se, kako je i predskazano, da je to upravo bio Gordije, koga odmah sa slavljem dočekaše i ustoličiše za kralja Frigije.
Gordije je postao dobar vladar: smirio je zemlju, umnožio njeno bogatstvo, osnovao frigijsku dinastiju i podigao veliki i raskošan grad Gordion. A njegova kola, sa rudom na kojoj je jaram bio tako čvrsto privezan da taj čvor niko nije mogao razvezati, stajala su na počasnom mestu u Apolonovom hramu. Po tom nerazmrsivom čvoru, koji je zavezao Gordije, nastao je i ustaljeni izraz Gordijev čvor, sa značenjem: „nešto veoma zamršeno; nesavladiva teškoća, nerešiv problem; težak, nerešiv zadatak” i sl.
Druga legenda, ili, moglo bi se reći, nastavak one prve, govori o Gordijevom čvoru i Aleksandru Velikom Makedonskom (356–323. pre n. e.), najvećem vojskovođi starog veka i jednom od najslavnijih ratnika svih vremena.
Sin Filipa II i Aristotelov učenik, kralj Aleksandar Veliki pokorio je i objedinio celu Grčku, a zatim krenuo u dalja osvajanja. Pre njegovog dolaska u Frigiju bilo je prorečeno da će onaj ko razmrsi Gordijev čvor zavladati celom Azijom. I ta je čast i slava pripala upravo njemu, Aleksandru Velikom. Stigavši u Gordion, Aleksandar je razgledao Apolonov hram. Kad je video nerazmrsivi uzao na posvećenim Gordijevim kolima, latio se mača i jednim udarcem presekao čuveni Gordijev čvor. Tako je, po legendi, otvorio sebi put u široka prostranstva Azije. Prvo je pokorio Malu Aziju, a zatim je osvajao, jednu za drugom, do tada moćne države: Siriju, Egipat i Persiju, stigavši čak do daleke reke Ind. Umro je u Vavilonu. Iza njega je, pored velike ratničke slave, ostao i izraz preseći Gordijev čvor, što znači: „jednim potezom rešiti zapleten, težak problem”, „silom ili na najneposredniji način rešiti neko teško pitanje” i sl.
Takvi potezi, međutim, nisu uvek i najbolji. Zato pisac August Šenoa u jednom svom delu savetuje: „… taj gordijski čvor ne valja rasjeći, već fino i vješto razuzlati.”
Šenoa je, verovatno, bio u pravu. Jer, razuzlati (razmrsiti) kakav Gordijev čvor, tj. rešiti neki veliki i težak društveni problem bez pribegavanja nasilju, veća je mudrost i junaštvo od posezanja za mačem i silom.

 

[Lada]

Kao Švaba tralala – zašto se kaže​

Kada neko govori dugo i isprazno, ponavljajući stalno jedno te isto, obično se kaže: Ovaj sve jedno, kao Švaba tralala. Uz glavni deo izraza kao Švaba tralala, pored sve jedno, kaže se i sve isto ili uvek isto: Ovaj sve isto (uvek isto), kao Švaba tralala. Ovde može stajati i neki glagol koji svojim značenjem upućuje na dugo trajanje (ponavljati, otegnuti, nastaviti): Ponavlja kao Švaba tralala. Otegao kao Švaba tralala. Nastavio (da priča) kao Švaba tralala. Sve te i druge varijante mogu se čuti u našem svakodnevnom razgovornom jeziku, a taj inače široko rasprostranjen, opštepoznat i često upotrebljavan frazem u srpskom jeziku dugo se koristi, gotovo već dve stotine godina. Još ga je Vuk Stefanović Karadžić (1787–1864) čuo u narodu i uneo u svoju zbirku Srpske narodne poslovice i druge različne kao one u običaj uzete riječi (1849). Karadžić je uz sam frazem dao i objašnjenje njegovog nastanka. On kaže:
„Oles ajns, kao Švabi tralala. Pripovijeda se kako su đavo i Švabo pogodili da jedan drugoga nosi, dokle onaj koji se nosi ne ispjeva jednu pjesmu. Tako najprije uzjaše đavo na Švaba i započevši najdužu pjesmu koju je znao, stane pjevati, a kad je svrši, onda Švabo uzjaše na đavola, ali mjesto kake prave pjesme zaintači pjevati tralala, i tako Švabo prevario đavola, te ga je morao nositi čitav dan, a pjesmi ni kraja ni konca.”
Uz tu priču iz koje je mogao proizaći frazem, ili je, možda, sam frazem bio osnova za priču, potrebno je dati nekoliko objašnjenja. Oles ajns na početku verovatno je iskrivljeno nemačko „sve jedno”, kako se i kod nas često, možda i najčešće, čuje: On sve jedno, kao Švaba tralala. Švaba je kod nas, kao što se zna, pogrdan naziv za Nemce i Austrijance. U svesti (i istorijskom iskustvu) našeg naroda Švabe su, pored Turaka, bile vekovni neprijatelj, pa je čudno što se baš Švabi pripisuje tolika domišljatost. To može biti i dokaz da je priča inspirisana frazemom, koji je postojao i ranije kao reakcija našeg naroda na refrene u nemačkim pesmama, koje nije razumeo i koje je pamtio samo po stalnom ponavljanju.
Iako frazem kao Švaba tralala nije zabeležen u velikom, šestotomnom Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske (1967–1976), njegovi sastavljači registrovali su samu reč tralala, ili tra-la-la uz objašnjenje: „uzvik (uzet iz nemačkog jezika) koji se pripeva u pesmi (obično posle svake strofe)”. Od toga su izvedeni onomatopejski glagoli tralakati i tralalakati pevati, u značenju ponavljati u pevanju tralala, i (u istom značenju) tralalikati sa glagolskom imenicom tralalikanje, kao i tralakanje, što je takođe zabeleženo u Rečniku Matice srpske.

 

[Lada]

Kolo sreće – zašto se kaže​

U poznatom spevu Osman dubrovačkog pesnika Ivana Gundulića pominje se, pored ostalog, i kolo sreće. Gundulić kaže (Pevanje prvo):
„Kolo od sreće uokoli
vrteći se ne pristaje:
tko bi gori, eto je doli,
a tko doli, gori ustaje.”
U tim stihovima, i stihovima koji slede, pesnik ukazuje na prolaznost svega postojećeg, pa i svake sile i zla, odnosno na stalne promene u svetu. Zato nastavlja:
„Sad vrh sablje kruna visi,
sad vrh krune sablja pada,
sad na carstvo rob se uzvisi,
a tko car bi, rob je sada.”
Time je Gundulić, podstaknut porazom Turaka u bici kod Hotina (1621), već u prvoj polovini XVII veka, dakle dvesta godina ranije, nagovestio propast moćne Turske carevine i turskog gospodstva na našim prostorima. O dubljem istorijskom smislu i umetničkim vrednostima njegovog speva moglo bi se pisati i govoriti nadugo i naširoko. Ali to je posao za istoričare književnosti. Nas ovde zanima samo izraz kolo sreće, koji se javlja u navedenim stihovima.
Treba odmah reći da taj izraz nije plod Gundulićevog pesničkog nadahnuća, nego ustaljenog shvatanja života koje je vladalo u njegovo vreme, i koji vek pre. U skladu s tim shvatanjem, ideja prolaznosti i stalnih promena u svetu predstavljena je u vidu takozvanog točka sudbine. Na tom točku (ili kolu) vide se ljudi privezani za paoke kako se uzdižu ili padaju, zavisno od toga gde se nalaze. Okretanjem točka ili „kola sudbine” u srednjem veku se tumačila i propast drevnih civilizacija (asirske, feničanske, egipatske i dr.), smena različitih oblika vladavine, pa i lične sudbine običnih ljudi. Smatralo se, naime, da se u istoriji sve vrti ukrug: mir rađa bogatstvo, bogatstvo rađa lenjost, lenjost izaziva svadljivost, svadljivost dovodi do rata, koji se završava mirom da bi opet nastalo bogatstvo koje rađa lenjost… I tako se u određenim ciklusima sve stalno ponavlja.
Po tom shvatanju, i čovekova sudbina zavisi od kola sreće, tačnije: od mesta na kojem se nalazi, tj. da li je privezan za deo točka koji se uzdiže, ili za onaj koji pada.
Takve srednjovekovne predstave ljudske sudbine i sudbine naroda i civilizacija, nastale negde sredinom drugog milenijuma, dakle oko 1500. godine, imaju, u stvari, svoj koren u grčkoj i rimskoj mitologiji. One su vezane za kult boginje Fortune, isprva italskog božanstva blaženstva, plodnosti i žena, koja je kasnije u starom Rimu poštovana kao božanstvo sreće i sudbine. Stoga je Fortuna poistovećivana sa grčkom boginjom sreće Tihom.
Fortuna je obično predstavljana sa oznakama promenljivosti sudbine: pre svega krugom, točkom ili kolom koje se okreće. Iz takve predstave se kasnije, u srednjem veku, razvio već pomenuti točak sudbine ili kolo sreće, koje i danas živi, ređe kao slika, a više kao ustaljeni izraz u jeziku. Taj izraz navodi se i u Rečniku Matice srpske, sa objašnjenjem da označava „nestalnost sreće u životu”.

 

[Lada]

Isti aršin – zašto se kaže​

Reč aršin uglavnom se upotrebljava u izrazu isti aršin, kao i u značenjski suprotnoj vezi različit aršin. U srpskoj govornoj praksi još se susreću izrazi jedan aršin, jednak aršin, nejednak aršin i sl. Ključna reč u svim tim izrazima, među kojima je isti aršin najčešći, svakako je aršin, pa se postavlja pitanje šta ona znači, te kako je i odakle ušla u srpski jezik. Na osnovu datih primera lako se može zaključiti da se tu radi o nekoj meri ili merilu, što aršin, u stvari, i jeste. To je veoma stara mera, koja se, osim u ustaljenim izrazima, kakav je i isti aršin, odavno već ne upotrebljava. Stoga je o njoj potrebno kazati koju reč.
Prema enciklopedijskim priručnicima i rečnicima srpskog jezika, aršin je bila mera koja se nekad upotrebljavala u istočnim zemljama (najviše u Turskoj i Persiji), pa onda i u Rusiji i u Srbiji. Sama ta reč potiče inače iz turskog jezika (arsin) i znači „lakat”. To je razdaljina od vrhova ručnih prsta do ramena. Ta mera bila je kod nas poznata i pod domaćim nazivom lakat. Nije bila svugde ujednačena i kretala se uglavnom između 65 i 75 centimetara, negde čak i više, kako u kojoj zemlji ili području upotrebe. Tako je, na primer, u Turskoj bila 68,5 cm (danas 1 m), a u Rusiji 71,1 cm. Tu je 1500 aršina činilo jednu vrstu (1066,5 m). U Persiji je aršin premašivao jedan metar (bio je tačno 1,12 m). I kod nas su postojali aršini različite veličine: terzijski (krojački) – 65 cm, čaršijski (trgovački) – 68 cm i dunđerski (građevinski) – 75,8 cm.
Zahvaljujući činjenici što aršin, kako se može videti, nije bio ujednačena mera (kao, recimo, metar i sl.), u srpskom je jeziku i mogao nastati izraz isti, jednak ili različit, nejednak aršin. Otuda se onda i upozorenje onima koji su skloni da prema istim postupcima ili pojavama zauzimaju različite stavove i izriču različite sudove upućuje kao slikovita poruka da treba da mere istim ili jednakim aršinom. Upotreba različitih aršina u društvu, a posebno u politici, uvek je moralno sumnjiv čin. Zbog toga se može reći da je aršin (u vezi isti ili jednak, jedan aršin) postao ne samo mera za dužinu, što je oduvek i bio, nego i mera pravičnosti i poštenja.


P>S ovde je to nepoznanica

 

[Lada]

Buridanov magarac – zašto se kaže​

Buridanov magarac jedan je od najstarijih frazema u srpskom jeziku. Nastao je u Francuskoj, u XIV veku. U svojoj izvornoj, latinskoj verziji glasio je: asinus Buridani (čita se: „azinus buridani”). To je, u stvari, bio deo šireg izraza: asinus Buridani inter duo prata („Buridanov magarac između dve livade”).
O kakvom je magarcu reč, i o kakvim livadama, razjasniće priča o Buridanu, za čije je ime vezan taj frazem.
Žan Buridan je bio sholastički filozof, profesor i rektor Univerziteta u Parizu. Živeo je negde između 1300. i 1358. – ne zna mu se tačno ni godina rođenja ni godina smrti. Ono, međutim, što se sa sigurnošću zna, jeste da je bio filozof nominalist, da se bavio kretanjem bačenih tela i nebeskom mehanikom, zatim kritikom tradicionalnih argumenata protiv kretanja Zemlje oko svoje ose te brojnim drugim filozofskim pitanjima, posebno onim koja su zastupljena u Aristotelovim delima. Pored ostalog, proučavao je problem slobodne volje i zastupao mišljenje da je taj problem logički nerešiv, dokazujući to, navodno, na primeru neodlučnog magarca koji stoji na podjednakoj udaljenosti od dve poptuno jednake hrpe sena, ali umire od gladi, jer se ne može odlučiti kojoj pre da pristupi. (Otuda, onda, i ono „magarac između dve livade”.)
U Buridanovim delima tog detalja nema. Verovatno su mu ga pripisali drugi, kao, uostalom, i to da je napisao Pons asinorum („Most magaraca”), priručnik iz silogistike (nauke o zaključivanju), pomoću kojeg je i umno ograničen čovek mogao naučiti logička pravila.
Nije ipak isključeno da je Buridan u svojim predavanjima pominjao primer sa magarcem, ili nešto slično tome. On je bio odličan poznavalac (i kritičar) Aristotelovog dela, a taj znameniti grčki filozof (384–322. pre n. e.), u raspravi O nebu, pisao je o neodlučnom čoveku koji stoji na istoj udaljenosti od jela i pića, trpi glad i žeđ, a ne miče se. I poznati italijanski pesnik Dante Aligijeri (1265–1321) u Božanstvenoj komediji govori, na svoj pesnički način, o čovekovoj neodlučnosti kad se nađe između dva podjednako snažna motiva. (Slučajno ili ne, opet je u prvom planu poređenje sa jelom.) U pevanju Raj, pesma četvrta (u prepevu Dragana Mraovića), stoje ovi stihovi:
„Slobodan čovek bi pre umro od gladi
Između dva jednako udaljena i ukusna jela
Nego što bi pokušao da se njima osladi;
Isto tako bi između dva vuka divlja i izgladnela
Jagnje stajalo sleđeno od straha koji ga je svladao,
A tako bi se i neka psina između dve košute ponela,
Pa zato niti korim sebe što sam ćutao,
Niti hvalim, jer su me sumnje ophrvale
I prirodno je bilo kako sam se ponašao.”
Kod Dantea je, kako se može videti, čovekova neodlučnost u datoj situaciji upoređena, pored ostalog, sa jagnjetom i psom koji stoje između dve jednake opasnosti, odnosno dva jednaka motiva, dok je Buridanu pripisano poređenje sa neodlučnim magarcem. I upravo je to postalo ustaljeni izraz tako da i danas Buridanov magarac označava čoveka koji je „u položaju kad ga vuku želje na dve strane”, a on se ne može odlučiti na koju bi pre krenuo, pa zbog toga ispašta.

 

[Lada]

Jabuka razdora – zašto se kaže​

Izraz jabuka razdora, koji potiče iz grčke mitologije, upotrebljava se u značenju: „uzrok, razlog ili povod svađe”, „predmet spora ili neslaganja” i sl. Otkad je sveta i veka, među ljudima i narodima bilo je ljubavi, ali i mržnje i razdora. U davna vremena, kad se verovalo da prirodom i ljudskim sudbinama (srećom ili nesrećom u životu) upravljaju razne božanske sile, postojali su, kod mnogih starih naroda, bogovi svetla, munja i gromova, vetrova, zore, lepote, ljubavi, pa i – mržnje i razdora. U grčkoj mitologiji, boginja razdora (nesloge) bila je Erida, kći Noći i majka mnogih zala: Tegobe, Zaborava, Gladi, Bola, Svađe, Tuče, Bitke, Ubistva, Krvoprolića, Laži, Bezakonja, Zaslepljenosti i Krivokletstva. Ta zla boginja, sestra i verna pratilja boga rata Aresa, jednim svojim postupkom, o kojem će ovde biti reči, uzrokovala je posredno i veliki Trojanski rat. Taj rat vodili su Grci i Trojanci – i jedni i drugi uz pomoć sukobljenih bogova, koji su prvi sve i počeli.
Desilo se to na proslavi povodom braka između morske boginje Tetide i tesalskog kralja Peleja, roditelja najvećeg helenskog junaka Ahila. Proslavi na Pelionu prisustvovali su, kao što je i red, svi olimpski bogovi, među njima i Hera, sestra i zakonita supruga vrhovnog boga Zevsa, zatim Atena, boginja mudrosti, i Afrodita, boginja lepote i čulne ljubavi. Svadbenu buktinju zapalila je Hera, a zatim je nastalo veselje. Slavilo se uz božanska jela i pića i uz pesmu muza. I sve bi proteklo u najboljem redu da zla Erida, koja nije bila pozvana, nije smislila pakleni plan: bacila je među zvanice zlatnu jabuku sa natpisom „Najlepšoj”. I upravo ta jabuka postaće predmet velikog spora. Koja je među prisutnim gošćama najlepša? Njih tri – Hera, Atena i Afrodita – svaka za sebe, smatrale su se najlepšom. Svaka je od njih bila uverena da je lepša od ostalih i da joj zato pripada jabuka. Nastao je spor i neko je morao presuditi. Pošto nijedan od bogova nije hteo da bude sudija, Zevs je naredio da se sukobljene boginje odvedu na planinu Idu, smrtniku Parisu – da on odluči koja je najlepša.
Paris je, inače, bio sin trojanskog kralja Prijama. Zbog proročanstva da će izazvati propast Troje, otac je naredio da ga odmah po rođenju ubiju, ali je on ipak ostao živ, odrastavši u planini sa zverima i pastirima. Paris je sa strahom dočekao bogove koji su došli sa zahtevom da donese odluku u njihovom velikom sporu. Da bi dobile jabuku, zainteresovane boginje su mu obećavale različite nagrade, ističući pri tom svoje vrline i mogućnosti. Hera mu je nudila gospodstvo nad celom Azijom i ostalim svetom, što će mu pribaviti uz Zevsovu pomoć, Atena velike ratne pobede i trofeje, a Afrodita – ljubav najlepše smrtnice, Zevsove kćerke Helene, supruge spartanskog kralja Menelaja.
Paris se nije mnogo kolebao. Između veličine i slave, na jednoj, i ljubavi, na drugoj strani, opredelio se za ljubav, tj. za lepu Helenu. Stoga je proglasio Afroditu najlepšom i predao joj zlatnu jabuku, izazvavši time srdžbu ostalih dveju boginja – Here i Atene. Afrodita je ispunila dato obećanje: Paris i Helena su se sreli i planula je velika ljubav. Potom je trojanski princ, uz Helenin pristanak, izvršio otmicu i odveo je sa sobom. Zbog toga je buknuo Trojanski rat, u koji će se uključiti svi sukobljeni bogovi.
Prauzrok tog velikog sukoba bila je, kako se moglo videti, Eridina zlatna jabuka ili jabuka razdora. I od tada, pa do dana današnjeg, izraz jabuka razdora, kako je već rečeno, upotrebljava se u značenju: „uzrok, razlog ili povod svađe”, „predmet spora ili neslaganja” i sl.

 

[Lada]

Kom opanci, kom obojci – zašto se kaže​

Da bi se razumeo taj frazem, potrebno je, pre svega, znati šta su to opanci, a šta obojci. Za opanke uglavnom svi znaju: to je ona laka gumena seljačka obuća što se kaišima ili oputom uz noge priteže, pa se zato i kaže, kad se na put kreće, da treba „pritegnuti opanke”. Posebno su poznati srbijanski opanci, takozvani šiljkani. Za obojke, međutim, retko ko zna, posebno mlađi svet, jer obojci se kod nas odavno već ne nose. To su bili uvijači za noge što su se nosili umesto čarapa: obični komadi tkanine u koje su se uvijala stopala da ih opanci ne bi nažuljali. Obojcima su nazivani i ulošci od sukna koji su se podlagali u opanke, a kasnije i u cipele. Kad se to zna, postavlja se pitanje šta znači i kako je nastao frazem kom opanci, kom obojci.
Što se samog značenja tiče, ono je, barem onima koji upotrebljavaju taj izraz, sasvim jasno. Izraz kom opanci, kom obojci, ili obrnuto, kom obojci, kom opanci, znači „ko šta dobije, izvuče, kako ko prođe (u nekom sukobu), pa kako bude, kako ispadne”. Jasno je, dakle, da se izrazom kom opanci, kom obojci iskazuje mogući ishod nekog sukoba u koji se svesno ulazi, sa mogućnošću da se prođe dobro (tj. da se dobiju opanci, ili da se ostane u opancima), ali i uz rizik da se izgubi (tj. da kome ostanu samo obojci, ili, još verovatnije, da ko ostane samo u obojcima, pošto ga ubiju i izuju). Ovo poslednje mogao bi biti i izvorni smisao izraza o kojem je ovde reč.
Vuk Karadžić u Srpskim narodnim poslovicama daje ovakvo objašnjenje: „Kom obojci kom opanci. Kad se kazuje da će se ko s kim pobiti ili svaditi, pa ko bude jači, ili ko šta dokopa. Valja da su se negda dvojica otimali oko obuće, pa jedan ugrabio obojke a drugi opanke.”
I to objašnjenje deluje uverljivo. Jer, u svakom slučaju, bolje je u kakvoj otimačini dobiti opanke (koji su vredniji) nego obojke, kao što je bolje u borbi na život i smrt (jer frazem o kojem je ovde reč upravo podrazumeva takvu, oštru borbu) ostati u opancima, dakle živ, nego bez opanaka – mrtav i izuven, tj. samo u obojcima.

 

[Lada]

Krokodilske suze – zašto se kaže​

To je frazem koji znači lažno sažaljenje, lažno saosećanje, krajnje licemerje. Za čoveka koji se pretvara da je ojađen i ožalošćen zbog nečije nesreće, a u stvari se potajno tome raduje, koji javno oplakuje žrtvu vlastitog nasilja ili spletke, kaže se da lije (ili roni) krokodilske suze. Postoje mnogobrojne životne situacije na koje se odnosi taj izraz, jer ljudi često, umesto stvarnog sažaljenja i pomoći onima koji su u nevolji, bezdušno i pretvorno liju krokodilske suze. Potrebno je kazati nekoliko reči o tome kako je nastao taj neobični izraz.
Krokodil je strašna zver, krvoločna i bezdušna, pa je čudno da može uopšte da plače, a kamoli da nekoga žali, makar i uz pretvaranje. Zato je, na prvi pogled, teško shvatiti kako su, onda, lažne suze povezane upravo sa krokodilom. Međutim, razloga za to ima. Krokodil zaista ponekad plače, ali ne od tuge i žalosti, već zato što su mu suzne i pljuvačne žlezde u tesnoj vezi, pa kad proždire plen, refleksno suzi, pušta krupne suze. Narodi koji žive u krajevima gde ima krokodila zapazili su tu pojavu, pa su počeli verovati da krokodili oplakuju svoje žrtve. Otuda, onda, i izraz krokodilske suze, sa značenjem: „lažne suze”, „lažno sažaljenje”.
Pored krokodilskih suza postoji i izraz krokodilski smeh, sa značenjem: „lažan, neiskren smeh”. U Rečniku Matice srpske zabeležen je ovaj primer: „Čim ostadosmo sami, ona prsnu u svoj krokodilski smeh…” Lako je objasniti kako je nastao taj izraz. Pošto su krokodilske suze – „lažne suze”, pridev krokodilski dobio je značenje – „lažan”, pa je tako, onda, i lažni smeh postao – krokodilski smeh.

 

[Lada]

Lakonski odgovor – zašto se kaže​

Frazem lakonski odgovor upotrebljava se u značenju „izrazito sažet, kratak, jezgrovit odgovor”. Taj frazem nije proistekao iz mita i legende, ali je narod od kojeg se on baštini nosio legendarno ime i ušao u legendu, pre svega po svojoj hrabrosti, ali i drugim vrlinama duha, među kojima je i sposobnost kratkog i jasnog izražavanja.
Lakonci ili Lakedemonjani bili su stanovnici Lakonije ili Lakedemona u staroj Grčkoj. Drugo, poznatije ime te pokrajine i države je Sparta. Lakonci su, dakle, isto što i Spartanci. Od imena Spartanci dobijen je izraz spartanski odgoj, a od Lakonci – lakonski odgovor, o kojem je ovde upravo reč.
Lakonija se nalazila na jugu Peloponeza. Ime joj je, po legendi, dao Zevsov sin Lakedemon, koji je, opet, grad Spartu nazvao po imenu svoje supruge. Oba su ta imena, dakle, legendarnog porekla i međusobno se često izjednačuju, jer se Sparta, kao grad-država, protezala i na šire područje.
Spartanci (ili Lakonci) bili su ratnički narod. Pobedom (u Peloponeskom ratu 431–404. pre n. e.) nad Atinom, najrazvijenijom helenskom državom i najvećom pomorskom silom u to vreme, Sparta preuzima prvenstvo u Grčkoj. Ali, u takmičenju sa Tebom (od koje 371. pre n. e. gubi bitku kod Leuktre), ta moćna država postepeno slabi, da bi sredinom II veka pre n. e., kad su Rimljani pokorili Grčku, postala nevažan grad u pokrajini Aheja.
U stalnoj borbi sa neprijateljima Lakonci su jačali ne samo svoja tela nego i duh. Negovali su i cenili sažeto, precizno i jasno izražavanje, pa su ostali zapamćeni po kratkim, dobro smišljenim i duhovitim odgovorima svojim protivnicima. Tako je nastao izraz lakonski odgovor.
Najpoznatiji, ujedno i najkraći, lakonski odgovor odnosi se na jednu pretnju Filipa II Makedonskog. Kad je taj veliki vojskovođa poslao spartanskim vođama preteću poruku: „Ako uđem u Lakoniju, sravniću je sa zemljom”, oni su mu odgovorili jednom jedinom rečju: „Ako.” U drugoj prilici, primivši poruku da Persijanci dolaze u tolikom broju da će svojim strelama zamračiti sunce, Lakonci su mirno odgovorili: „Barem ćemo se boriti po hladovini.” I na upozorenje da je neprijatelja mnogo i da će im se teško odupreti imali su oni spreman odgovor: „Utoliko će naša slava biti veća.”
Jezgrovitost i izražajnost nije bila karakteristična samo za lakonske odgovore, nego i za njihov stil izražavanja uopšte. Poznata je lakonska poruka Gorgoe, žene spartanskog kralja Leonide, junaka sa Termopila. Kad je ispraćala sina u rat, pružajući mu štit, kratko je rekla: „S njim ili na njemu”, što je značilo: „Ili mi se vrati živ sa štitom, kao pobednik, ili mrtav na štitu.” (Spartanci su, naime, imali običaj da poginule ratnike donose kući na štitovima.)
Najčuvenija lakonska poruka u istoriji sigurno je Cezarov izveštaj Senatu nakon pobede nad pontskim kraljem Farnakom II u bici kod Zele 47. pre n. e. Sastojala se samo od tri reči: Veni, vidi, vici! (u prevodu: „Dođoh, videh, pobedih!”).
Tako se, eto, pored lakonski odgovor može kazati i lakonska poruka, lakonski stil, lakonski govor, lakonizam itd. Pridev lakonski, naime, odnosi se na sve slučajeve kad je reč o sažetom, odsečnom, jasnom i iskričavom izražavanju.

 

[Lada]

Lov na veštice – zašto se kaže​

Prema Rečniku Matice srpske, izraz lov na veštice znači: „progon i hapšenje političkih, ideoloških i sl. protivnika”.
Današnja deca, pogotovo ona u gradu, malo šta znaju o vešticama, a još manje o njihovim surovim progonima u prošlosti, na osnovu čega su nam u jeziku ostali izrazi lov na veštice, goniti (ili terati) veštice i sl.
Evo kako Vuk Karadžić u svom Srpskom rječniku (1818) objašnjava šta je to veštica:
„Vještica se zove žena, koja (po pripovijetkama narodnim) ima u sebi nekakav đavolski du, koji u snu iz nje iziđe i stvori se u lepira, u kokoš ili u ćurku, pa leti po kućama i jede ljude, a osobito malu đecu: kad nađe čoveka đe spava, a ona ga udari nekakvom šipkom preko lijeve sise te mu se otvore prsi dok ona izvadi srce i izjede, pa se onda prsi opet srastu… Vještice ne jedu bijeloga luka, i zato se mlogi o bijelim i o božitnjim pokladama namažu bijelim lukom po prsima, po tabanima i ispod pazua: zašto kažu da one na poklade najviše jedu ljude…
Kad u kakvom selu pomre mlogo đece ili ljudi, i kad svi poviču na koju ženu da je vještica i da i je ona pojela: onda je vežu i bace u vodu da vide može li potonuti (zašto kažu da vještica ne može potonuti); ako žena potone, a oni je izvuku na polje i puste, ako li ne mogbude potonuti, a oni je ubiju, zašto je vještica.”
Kažnjavanje „veštica” nije bio samo običaj u našem narodu. Katolička crkva je u srednjem veku organizovala na području cele Evrope prave pogrome ljudi, a naročito žena, koji su se bavili čarobnjačkim činima (magijom). Takvi su proglašavani vešticama i spaljivani. Pre toga bili su podvrgavani strahovitoj torturi da bi priznali kako imaju tajne veze sa đavolom.
Progoni veštica trajali su u Evropi, pa i kod nas (naročito u Hrvatskoj) čitavih petsto godina: od XIII do XVIII veka. Otkako je 1264. godine papa Aleksandar I u nadležnost inkvizicije (specijalnog sudskog postupka čiji je cilj bio da otkriva, optužuje i osuđuje otpadnike od vere – jeretike) uključio i čarobnjačke čini, „ukoliko one zaudaraju na herezu”, do kraja XVIII veka zbog tog zločina osuđeno je i spaljeno više stotina hiljada muškaraca i žena. Posebno su stradale žene, koje su pod silnim mukama morale priznavati da su sklopile savez sa đavolom, spavale sa njim i činile ljudima zlo.
Vladimir Bajer (Bayer), u knjizi Ugovor s đavlom (procesi protiv čarobnjaka u Evropi a napose u Hrvatskoj), govori opširno o istorijatu progona veštica, iznoseći pri tom potresne dokumente o sudbini onih koji su optuženi za demonske radnje. Dovoljna je bila i najmanja sumnja, ili lažna dojava, pa da nesrećnu žrtvu bace na teške muke. Nije je moglo spasti ni ranije neporočno ponašanje, niti držanje prilikom isleđivanja.
Nemački jezuitski sveštenik Fridrih Špe, jedan od trezvenijih i poštenijih ljudi onoga vremena, u svom spisu 1631. godine opisuje postupak ispitivanja veštica ovako:
„… da ne bi izgledalo da je proces započet samo na temelju glasine bez daljnjih osnova sumnje, evo odmah i osnova sumnje pri ruci, jer osumnjičenoj ženi sve upisuju u zlo. Ta njezino vladanje je bilo ili loše i poročno ili dobro i neporočno. Ako je bilo loše, kažu da je to jak osnov sumnje, jer se iz jedne nevaljalštine može mirno zaključiti druga. Ako je, međutim, njeno vladanje bilo dobro, ni to nije slab osnov sumnje: na taj se, naime, način, kažu, veštice običavaju prikrivati želeći da se prikažu naročito kreposnima.
Sudac, dakle, izdaje naređenje da osumnjičenu bace u tamnicu i, gle, evo opet novog osnova sumnje, jer joj se sve umije upisati u zlo. Ona, naime, tada ili pokazuje strah ili ga ne pokazuje. Ako pokazuje strah (jer je čula kakva se strahovita mučenja u pravilu primenjuju u postupku zbog čarobnjaštva), tada je to odmah osnov sumnje, jer kažu da ima lošu savest. Ako ne pokazuje strah (jer se, naime, uzda u svoju nevinost), tada je i to odmah osnov sumnje. To je, naime, kažu, uopće naročita osobina veštica da se pokazuju potpuno nevinima i da ne klonu duhom.”
Zbog takvih postupaka, progon veštica ili lov na veštice stekao je izuzetno negativnu moralnu oznaku, postao je sinonim za besomučnu hajku na nevine ljude, koja se organizuje u ime verske ili kakve druge ideološke čistote. U tom smislu „ganjanje veštica” nije prestalo krajem XVIII veka. Istorija svedoči o masovnom lovu na veštice u vreme fašizma, nacizma, staljinizma, ili makartizma (u Sjedinjenim Američkim Državama). Stoga je dobro znati kako je nastao i šta znači taj izraz, kako bi se pojava koju on označava mogla na vreme uočiti i, eventualno, sprečiti.

 

[Lada]

Medveđa usluga – zašto se kaže​

Kada neko, u najboljoj nameri, svojom uslugom nanese nekome štetu, a ponekad i veliko zlo, kaže se obično da mu je učinio medveđu uslugu. Medveđa usluga je, dakle, nevešta, nespretna, trapava usluga; ona, uprkos dobrim namerama, ne donosi ništa dobro. Odgovor na pitanje zašto se takva usluga vezuje baš za medveda, a ne za neku drugu zver, može se lako nazreti. Medved je krupan, nezgrapan i trapav stvor i od njega se može svašta očekivati, pa i nespretna usluga. Ima, međutim, na svetu još nezgrapnih, trapavih i nespretnih životinja, čak i trapavijih od medveda, kao što je, na primer, slon, a ipak se ne kaže slonovska usluga ili sl. Govori se samo, kad je neko grub, kad nema smisla za fine stvari, pa ruši sve oko sebe, da se ponaša kao slon u staklarskoj radnji. Slon, dakle, i pored svoje nezgrapnosti, nema veze sa nespretnom uslugom. Takva se usluga vezuje samo za medveda. Razlog može biti i to što taj truntavi stanovnik šuma slovi kao priglupa dobričina, mada u stvarnosti nije baš tako. No, bilo kako bilo, kada se spoje njegova dobrota i glupost, na jednoj, i trapavost na drugoj strani, ispadne medveđa usluga.
Priča o medveđoj usluzi postoji, verovatno, od davnina, jer je ta zver bila poznata našim precima, starim Slovenima. Ali prvi je tu priču zabeležio i u svojim basnama u stihove pretočio čuveni ruski basnopisac Ivan Andrejevič Krilov (1768–1844). Među njegovim delima ima jedna basna pod naslovom Pustinjak i medved. Napisana je 1808. godine, a kasnije je prevedena i na srpski jezik. U toj se basni govori o jednom čoveku koji je živeo sam, bez igde ikoga – „daleko od grada, u šipražju gustom”, kako piše u jednom našem prevodu (Gustava Krkleca i Dobriše Cesarića). Nije mu bilo lako, jer „život je težak, kad u kraju pustom i samoći gluhoj nigdje nemaš nikog.” Jednoga dana usamljeni čovek sretne medveda i sprijatelji se s njim. Živeli su oni tako zajedno, družili se i postali nerazdvojni: „Pustinjak je s Medom, Medo s Pustinjakom, na koraku svakom.” Prolazilo je vreme, došlo i žarko leto, nastale velike vrućine, te Pustinjak, umoran od duga hoda, poželi da se malo odmori u hladu. „Legni malo, brate, ja ću pazit na te” – reče mu Medved i Pustinjak se pruži u hladovini i čvrsto zaspa. Ali, ne lezi vraže! Jedna dosadna muva poče obletati oko njegove glave i remetiti mu san. Medo nikako nije mogao da je otera šapom: sad sleti na nos, sad na obraz, sad opet na čelo. Njega to razljuti, pa uzme jedan veliki kamen i, upravo kad je dosadna zunzara pala na Pustinjakovo čelo, svom snagom udari po njoj. Tako, u želji da odbrani prijatelja, da mu pomogne, ubije i njega i muvu.
Kako svaka basna ima svoju pouku (ono „što je pisac hteo da kaže”), tako je ima i ta Krilovljeva. Izrazio ju je sam pisac sledećim stihovima:
„Usluge su mile, pa makar bile male,
Al’ vrijednost njinu ne zna cijenit svako.
No ništa nema gore od uslužne budale,
I biti drug budali – to zbilja nije lako.”
Iz Krilovljeve basne izraz medveđa usluga prenesen je u običan govor pa se danas često upotrebljava i u srpskom jeziku.

 

[Lada]

Mlatiti praznu slamu – zašto se kaže​

Izraz prazna slama, koji je inače pleonastičan (jer slama je već sama po sebi prazna), označava u srpskom jeziku nešto bezvredno, otrcano, nešto što se odbacuje. Jasno je i zašto je to tako. Nakon vršidbe žita, kad se izdvoji korisno hlebno zrno (pšenice ili raži i sl.), ostaju samo prazni klasovi i sasušene žute stabljike, koje takoreći ne služe ničemu, osim kao prostirka za stoku. Nekada je, doduše, slama služila i za pokrivanje kuća, ali su ta vremena davno prošla. Otuda prazna slama i znači nešto bezvredno ili glupo, otrcano i sl. Ne kaže se slučajno za neznalicu ili glupaka da ima slamu u glavi. I to je, naravno, jasno i logično. Ali nije baš najjasnije zašto se kaže mlatiti praznu slamu. O kakvom je „mlaćenju” tu reč?
Odgovor na to pitanje krije se u davno minulim vremenima, kad se žito nije vrhlo kao danas: pomoću posebnih mašina – vršalica, ili, u novije vreme, kombajna, koji i žanju i vrhu i veju žito, a uz to i slažu i povezuju praznu slamu. U stara vremena žito se vrhlo na dva načina – pomoću konja i mlaćenjem. Vršidba pomoću konja izgledala je ovako: Posle žetve snopovi bi se svozili na gumno (mesto gde se vrše) i polagali oko jednog stuba ili stožera. Zatim bi za stožer vezali jednog ili dva konja i terali ih ukrug po žitu tako da bi svojim kopitama krunili klasje i odvajali zrno od stabljika. Potom su podizali slamu, a žito bi prevejavali na vetru da se oslobodi čahurica i osja. Tako se dobijalo čisto zrno. Oni koji nisu imali konja, svojim su rukama mlatili požnjeveno žito i tako odvajali zrnevlje od klasja. To su obično činili služeći se jednostavnom spravom, koja se zvala mlatilo, mlatka, mlatac ili mlatač.
Tako se, eto, nekad mlatilo žito. Taj posao imao je svoj puni smisao i svrhu, jer se na taj način dobijalo čisto zrno. Ali mlatiti po praznom, već ovršenom snoplju, od kojeg je ostala samo slama bez zrnevlja, nema stvarno nikakvog smisla. To je uzaludan posao, posao bez svrhe. Po tome je onda i nastao ustaljeni izraz mlatiti praznu slamu, koji znači: „baviti se nečim beskorisnim”, „uzalud se truditi”, „raditi jalov posao”, a onda i „govoriti uprazno, bez smisla i svrhe”, „trućati koješta”.

 

[Lada]

Naći se u nebranom grožđu – zašto se kaže​

Izraz naći se u nebranom grožđu znači isto što i „naći se u neprilici” ili „u nezgodnoj, neprijatnoj, odnosno teškoj situaciji”. Primera za to ima dosta i u književnosti i u običnom, svakodnevnom govoru. Tako u jednoj narodnoj priči stoji: „Na ove riječi careve kćeri nađe se strijelac u nebranom grožđu… steglo mu se grlo pa ni beknuti.” U delu jednog starijeg srpskog pisca, Milorada Šapčanina, mogu se naći slični primeri, kao u ovoj rečenici: „I sam se Nićifor nađe u nebranom grožđu… toliko /se/ beše zbunio da ne znađaše šta da započne.” Taj izraz često se sreće i na stranicama dnevnih i drugih listova i časopisa, što nije ni čudno, jer se ljudi često nalaze u nezgodnim situacijama, a novine o tome pišu.
Izraz naći se u nebranom grožđu proizašao je iz stvarne, životne situacije. Naime, nekada su čuvari vinograda, pudari, čuvali nebrano grožđe od lopova. Oni koji bi pokušali da uđu u vinograd i ukradu koji grozd, našli bi se u nezgodnoj situaciji. Na njih bi navalili čuvari vinograda i izudarali ih štapovima. Tako je onda i nastao izraz naći se u nebranom grožđu, što će reći u neprilici, u neugodnoj situaciji kad te razgoropađeni pudari uhvate u još nebranom grožđu.
U početku je, dakle, taj izraz imao sasvim konkretno značenje. Kasnije je počeo da označava svaku neugodnu situaciju ili nepriliku u kojoj se čovek iz raznih razloga može naći. U tom, prenesenom značenju on se danas upotrebljava u srpskom jeziku.
Kako se može videti, frazem naći se u nebranom grožđu značenjski je sličan frazemu obrati (zelen) bostan, samo što nije nastao na isti način, u istoj životnoj situaciji, niti u istom kraju, jer je očigledno da je mogao nastati u nekom vinogradarskom kraju, kao što je i izraz obrati (zelen) bostan nastao na području gde ima dosta bostana. No, bez obzira na to, oba su se ta frazema proširila po celom našem govornom području i često se upotrebljavaju – i u svakodnevnoj govornoj praksi i u literaturi.
Bilo bi zanimljivo još reći da izraz naći se u nebranom grožđu među svim slovenskim i neslovenskim jezicima, osim srpskog, imaju još samo makedonski i bugarski. Znači li to da su jedino Srbi, Makedonci i Bugari bili skloni upadanju u tuđe vinograde? Ili su, možda, njihovi pudari bili revnosniji u kažnjavanju kradljivaca grožđa? Bilo kako bilo, tek taj je slikoviti izraz stvoren i često se upotrebljava u srpskom jeziku

 

[Lada]

Frazem na istoj deredži sličan je frazemu isti aršin, u kojem je jedna reč (aršin) donekle nepoznata. U izrazu o kojem je ovde reč takođe je jedna reč nepoznata. To je deredža. Šta, dakle, znači kad se kaže: „Oni su po pameti i bogatstvu na istoj deredži.” Ili u ovom primeru: „Ostali oni ovde, ili odselili u drugi grad, biće opet na istoj deredži ako ne nađu bolji posao.”

Smisao navedenih rečenica može se lako razabrati i bez tumačenja reči deredža. Jer, jasno je da se tu, u stvari, radi o „istoj meri” ili „istoj situaciji”, dakle o nekoj jednakosti. U prvoj rečenici pomenuta dvojica (ili dvoje) jednake su pameti i bogatstva (podrazumeva se da su ograničeni i siromašni). U drugoj rečenici opet se kazuje da će tamo neki – ostali u istom mestu, ili odselili u drugi grad – biti u istoj ili jednakoj situaciji ako ne nađu bolji posao.

Osnovni smisao frazema je, dakle, jasan, iako je sama reč deredža nepoznata. Ta reč potiče inače iz turskog jezika (derece) i znači: „stepen, stupanj, grad”; „položaj, stanje” („stepen temperature” ili „stepen u službi, u društvu; stepen uopšte, položaj” i sl.). Kao balkanski turcizam arapskog porekla (däräğä), ta reč je poznata ne samo kod nas (pretežno na Kosmetu, u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini) nego i u još nekim balkanskim jezicima, na primer u bugarskom, gde se izgovara deredže (isto, dakle, kao i u srpskom, samo sa e na kraju, prema turskom izvorniku).

U staro vreme u nekim se našim krajevima temperatura stvarno merila u deredžama, pa se govorilo o termometru sa 100 deredža (tj. stepeni), ili o velikoj zimi od −28 ili −30 deredža itd. U Crnoj Gori se govorilo deredžom, u značenju: „umereno”, „s merom”, „postepeno”. Rečnik Matice srpske navodi ovaj primer: „Mnogo piješ rakije, đavo ti je popio, rekao si da ćeš deredžom piti” (tj. „umereno”).

Naravno, danas se tako više nigde ne govori, pogotovo ne u gradovima, pa se reč deredža u samostalnoj upotrebi potpuno izgubila iz srpskog jezika. Zadržala se samo u frazemu na istoj deredži. A ni on se ne upotrebljava na celom srpskom govornom području. Jer, postoje druge, savremene naše zamene za taj frazem. Rekli mi na istoj deredži ili u istoj situaciji, u istom položaju, to je sve značenjski jednako.

Ipak, i takvi ustaljeni izrazi imaju u srpskom jeziku svoje mesto. Oni su slikovitiji i izražajniji od običnih skupova reči sa istim značenjem, a, osim toga, nose i posebnu konotaciju (značenjski prizvuk), u ovom slučaju negativnu.

 

[Lada]

Nadžak-baba – zašto se kaže​

Taj frazem upotrebljava se u značenju: „zla, džandrljiva, svadljiva osoba (obično ženska); uopšte zla, rđava ženska osoba”. Ima puno primera za to i u književnosti i u običnom, svakodnevnom govoru. Svadljivu i džandrljivu osobu nazivaju u našem narodu još i nadžak-čeljade. Umesto nadžak-baba i nadžak-čeljade, u istom značenju („zla, džandrljiva osoba, osoba nezgodne naravi”) upotrebljava se ponekad i samo nadžak, kao u primerima iz narodnih govora: „Što se oženi onakim nadžakom, kumim te bogom?”, ili: „Kakav je on nadžak, sačuvaj bože!”
Postavlja se pitanje zašto se za jezičavu, zlu ženu, ili uopšte svađalicu, kaže da je nadžak-baba, nadžak-čeljade ili prosto – nadžak. Onima koji znaju šta je to nadžak, odgovor se nameće sam po sebi. Danas je, međutim, ta reč toliko retka da je i u selu, a kamoli u gradu (pogotovo među mladima) teško naći nekoga ko bi umeo tačno objasniti šta ona znači. Jer, nadžak je staro, već odavno zaboravljeno oružje i oruđe, kojim se u naše vreme niko, valjda, više ne služi. To je bio deo starinske bojeve opreme: „starinsko hladno oružje na dugačkoj dršci, vrsta buzdovana koji s jedne strane ima sečivo u obliku sekire, a s druge dugačke uši ili malj, čekić”, a zatim i „alatka takvog oblika”. Nadžakom se, dakle, nekad tuklo u bitkama, ali se njime i grubo tesalo, cepalo, a za nuždu i kopalo: „Sabljama joj sanduk satesaše, nadžacima raku iskopaše” – stoji u jednoj narodnoj pesmi.
Spajanjem reči nadžak (u naznačenom smislu) i baba (u pogrdnom značenju) nastao je u našem narodu izraz nadžak-baba da bi se njime, što slikovitije, označila žena naopake naravi, oštrokonđa koja svojim zlim jezikom seče i udara kao nadžakom. Izraz je kasnije, u proširenom značenju („džandrljiva osoba uopšte”), prenesen i u književni jezik, iako je turcizam nadžak, koji stoji u njegovoj osnovi, odavno izašao iz upotrebe, pa je već gotovo sasvim i zaboravljen.

 

[Lada]

Nizak udarac – zašto se kaže​

Ustaljeni izrazi u jeziku najčešće imaju svoje korene u narodnim običajima i verovanjima, u religiji i mitologiji, ili istorijskim događajima. Veoma ih je malo koji potiču iz sveta sporta. Jedan od njih je nizak udarac. Taj izraz vezan je za najpopularniju borilačku veštinu – boks. Pravilima te sportske discipline, naime, zabranjeni su „niski udarci”, tj. gađanje protivnika pesnicama niže od grudnog koša. Posebno su zabranjeni udarci u pleksus, gde se nalazi važan živčani splet, čija povreda može izazvati tragične posledice. Jači udarac u taj deo tela (udarac u pleksus) uzrokuje nesvesticu, a neretko i srčani zastoj, usled čega može nastupiti čak i smrt. Zbog toga je to veoma nemoralan čin, kojem pribegavaju samo oni koji nemaju ni snage ni talenta da se bore korektno i fer.
Izraz nizak udarac (češće u množini: niski udarci) prenesen je iz sporta i u druge oblasti, pa se danas upotrebljava u svim prilikama kada se želi reći kako se neki učesnik u nadmetanju ma koje vrste (bilo da je reč o polemikama, borbi za radno mesto, položaj ili sl.) služi nedozvoljenim i nepoštenim sredstvima. Takvi obično, umesto da se služe argumentima, nastoje da moralno unize svoga protivnika, da ga unište iznošenjem prljavih detalja i podmetanjima najniže vrste. Efekat je obično obrnut: moralna ljaga pada upravo na one koji se služe nečasnim sredstvima, koji posežu za niskim udarcima.
U smutnim vremenima, u kojima dolazi do srozavanja mnogih vrednosti, pa i ljudskog morala, niski udarci su česta pojava. Tako je i J. Matešić, u svom Frazeološkom rječniku, uz odrednicu nizak udarac (propraćenu objašnjenjem da je to „nepošten/prljav napad na čiji ugled, na čiju čast”) dao ovaj karakterističan primer: „Malo je tu, uistinu, fer nadmetanja, na čistini, pred nepristrasnim promatračima, s čistim argumentima i bez niskih udaraca.” A pisac aforizama Srećko Lazari iskazao je, duhovito i jetko, još jednu veliku istinu: „U visokom društvu ima najviše niskih udaraca.”

 

[Lada]

Izraz prati ruke upotrebljava se u značenju skidati sa sebe odgovornost. Vezan je za ime Isusovog sudije Pontija Pilata, koji je bio rimski prokurator (upravitelj) Judeje u vreme kad je Isus Hristos propovedao novu veru. U Bibliji (Novi zavet, Jevanđelje po Mateju) detaljno se opisuju događaji koji su prethodili izricanju presude Isusu, a potom i samo izricanje presude.

Bilo je to u vreme velikog jevrejskog praznika Pashe – „A o svakom prazniku Pashe bijaše običaj u sudije da pusti narodu po jednoga sužnja koga oni hoće”. Uz zatvorenog Isusa, tu je bio i zloglasni razbojnik Varava (ili, po zapadnom izgovoru, Baraba). Pilat je mogao pustiti jednoga ili drugog. No, iako je bio uveren da su Isusa „iz zavisti predali”, on nije mogao postupiti po svojoj savesti. „A glavari sveštenički i starješine nagovoriše narod da ištu Varavu, a Isusa da pogube.” Jevanđelist Matej svedoči dalje ovako:

„A sudija odgovarajući reče im: koga hoćete od ove dvojice da vam pustim? A oni rekoše: Varavu.
Reče im Pilat: a šta ću činiti s Isusom prozvanijem Hristom? Rekoše mu svi: da se razapne.
A kad vidje Pilat da ništa ne pomaže nego još veća buna biva, uze vodu te umi ruke pred narodom govoreći: ja nijesam kriv u krvi ovoga pravednika; vi ćete vidjeti.
I odgovarajući sav narod reče: krv njegova na nas i na djecu našu.
Tada pusti im Varavu, a Isusa šibavši predade da se razapne.”

I drugi jevanđelisti (Marko, Jovan i Luka) opisuju suđenje Isusu Hristu, ali ne spominju detalj sa pranjem ruku. Matejev prikaz, međutim, zasniva se na tada već ustaljenom ritualu pranja ruku u znak skidanja krivice za neko (ne)delo. Taj je ritual stariji i od Hristova vremena i spominje se u Starom zavetu (Peta knjiga Mojsijeva, poznata i kao Ponovljeni zakoni, glava XXI). Tu je određen postupak za slučaj kad se na nečijoj zemlji nađe ubijen čovek, pa se, pored ostalog, nalaže da se izmeri udaljenost od mesta zločina do okolnih gradova. Tako će se ustanoviti koji je grad najbliže ubijenom. Potom starešine toga grada treba da u nekoj pustoj dolini, gde se ne kopa i ne seje, zakolju junicu „koja nije vukla u jarmu”. U Bibliji dalje piše:

„Potom neka pristupe sveštenici, sinovi Levijevi; jer njih izabra Gospod Bog tvoj da mu služe i da blagosiljaju u ime Gospodnje, i na njihovijem riječima da ostaje svaka raspra i svaka šteta;
I sve starješine onoga grada koji bude najbliži ubijenom neka operu ruke svoje nad zaklanom junicom u onoj dolini,
I tvrdeći neka reku: ruke naše nijesu prolile ove krvi niti su oči naše vidjele.”

Veselin Čajkanović, u knjizi Mit i religija u Srba, ritualno pranje ruku vezuje za verovanje da se tim činom odstranjuje „mrlja koja je došla od dodira s dušama lutalicama” (ili „zlim dušama”). „Najbolji dokaz” – kaže on – „da je pranju ruku cilj da se odstrane duše koje su eventualno za ruke prionule imamo u propisu da se ruke moraju prati pri povratku s pogreba. Ko, dakle, prihvata jelo neumivenim rukama, može se ogrešiti utoliko što će za sebe vezati, ili u sebe uneti, kakvu nečistu dušu.”

Upravo iz takvog rituala (prvo paganskog, pa onda jevrejskog i na kraju hrišćanskog) razvio se izraz prati (ili umivati) ruke, sa već pomenutim značenjem: „skidati sa sebe odgovornost”, ili „otklanjati opasnost od posledica kakvog zločina i sl.”.

 

[Lada]

S koca i konopca – zašto se kaže​

U jednoj narodnoj pesmi, koju je zabeležio Vuk Stefanović Karadžić, stoje, pored ostalih, i ovi stihovi:
„Pokupili zlice i zlikovce,
Buljumbaše s koca i konopca,
Te ih rani sirotinja raja.”
I u jednom delu publiciste Rodoljuba Čolakovića nalazi se ovakav primer: „U ustanak se ubaciše nekakvi probisvjeti bez roda i imena, čifuti, balije, šokci, odbjegli robijaši, ljudi s koca i konopca.”
Tako i u pravnim spisima Valtazara Bogišića nalazimo: „Skupljalo se među njih ljudi sa svake strane… što no riječ s koca i konopca.”
Ti primeri, i drugi navedeni u Rečniku SANU, kao i oni zabeleženi u svakodnevnom govoru, svedoče da je frazem s koca i (s) konopca kod nas veoma čest i da se upotrebljava u raznim funkcionalnim stilovima. Njegovo značenje iscrpno je objašnjeno u Rečniku SANU, pod rečju kolac:
„s koca i (s) konopca (sakupiti, prikupiti i sl.) kad hoće da se kaže da je nešto (obično kakav krug, grupa ljudi) sastavljeno, prikupljeno sa svih strana, bez izbora i kriterijuma, od svakakve, najgore vrste.”
Primeri koji su navedeni potvrđuju takvo tumačenje. Ostaje, međutim, da se pobliže objasni kako je nastao sam taj izraz. Ko su te zlice i zlikovci sabrani s koca i konopca?
To su oni koji su zbog raznih zlodela osuđeni na smrt nabijanjem na kolac, što je kod nas bio običaj sve do sredine XIX veka, posebno za vreme turske vladavine, ili na smrt vešanjem (pomoću konopca). Za njih se, jer su pobegli sa vešala ili izbegli nabijanje na kolac, kaže da su s koca i (s) konopca. Otuda je u tom izrazu naglasak na okupljanju zlih i pokvarenih ljudi, onih, dakle, koji se ne libe nikakvih zločina.
U vezi s nabijanjem na kolac (koje je najslikovitije opisao Ivo Andrić u romanu Na Drini ćuprija) i vešanjem pomoću konopca, kao najtežim kaznama za zločinstva, postoje kod nas i drugi slikoviti izrazi, kao što su: omastiti kolac („biti nabijen na kolac”), omastiti konopac („biti obešen”), sukati (nekome) konopac („pripremati nekome smrt”), goniti kocem i konopcem („nemilosrdno kažnjavati”) itd.

 

[Lada]

Neverni Toma – zašto se kaže​

Na svetu ima dosta nevernih Toma, tj. onih koji nisu skloni da poveruju tuđim rečima dok se i sami ne uvere u njihovu istinitost; koji, dakle, sumnjaju u sve što nije dostupno njihovom vlastitom iskustvu. Ima i onih koji su preterano sumnjičavi, koji ne veruju ni u šta i teško prihvataju čak i sasvim uverljive dokaze za neku tvrdnju. Takvi se rođeni sumnjičavci takođe nazivaju nevernim Tomama. Prema tome, izraz neverni Toma u srpskom jeziku označava dvoje:
1. čoveka koji veruje samo svojim čulima, tj. onome što sam može videti, čuti ili opipati, koji, dakle, sve proverava i ništa ne prihvata unapred, bez valjanih dokaza;
2. čoveka koji je nepopravljivi sumnjičavac, koji ne veruje ni u šta.
U onom prvom smislu neverne Tome su filozofi, pa i svi istinski istraživači. Pošto je „sumnja vrlina razuma”, svako kome je stalo do istine, mora da sumnja da bi uopšte mogao misliti i dublje pronicati u tajne sveta u kojem živimo. U drugom smislu izraz neverni Toma ukazuje na negativnu osobinu onih koji su preterano sumnjičavi. Takav njihov odnos prema svetu dovodi do negiranja svega postojećeg, pa i mogućnosti bilo kakve spoznaje i napretka. Primera koji potvrđuju prvo ili drugo značenje izraza neverni Toma ima dosta u dnevnoj štampi, literaturi ili u svakodnevnom govoru, tako da ih nije potrebno ni navoditi. Biće, u svakom slučaju, zanimljivije kazati koju reč o tome kako je uopšte nastao taj izraz i ko je bio Toma čije je ime postalo simbol ljudske sumnjičavosti.
Prvi i pravi neverni Toma bio je Toma apostol, jedan od dvanaestorice Hristovih učenika i verovesnika hrišćanstva. Atribut neverni stekao je zbog toga što jedini među apostolima nije odmah poverovao u Hristovo uskrsnuće. U Novom zavetu (Jevanđelje po Jovanu, glava XX) govori se o tome kako je Isus Hristos treći dan po raspeću, dakle u nedelju, ustao iz groba (uskrsnuo). Prvo se javio Mariji Magdaleni s porukom da ode braći njegovoj (apostolima) i kaže im da se vraća „Ocu svojemu”, tj. Bogu. Uveče se pojavio i pred učenicima, dok su sedeli u zatvorenoj prostoriji, i rekao im: „Mir vam.” Potom im je pokazao ruke i rebra svoja, zbog čega su se učenici obradovali videvši Gospoda. U Jevanđelju dalje piše:
„A Toma koji se zove Blizanac, jedan od dvanaestorice, ne bješe ondje s njima kad dođe Isus.
A drugi mu učenici govorahu: vidjesmo Gospoda. A on im reče: dok ne vidim na rukama njegovijem rana od klina, i ne metnem prsta svojega u rane od klina, i ne metnem ruke svoje u rebra njegova, neću vjerovati.
I poslije osam dana opet bijahu učenici njegovi unutra, i Toma s njima. Dođe Isus kad bijahu vrata zatvorena, i stade među njima i reče: mir vam.
Potom reče Tomi: pruži prst svoj amo i viđi ruke moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi nevjeran nego vjeran.
I odgovori Toma i reče mu: Gospod moj i Bog moj.
Isus mu reče: pošto me vidje vjerovao si; blago onima koji ne vidješe i vjerovaše.”

Iz tog biblijskog kazivanja potekao je izraz neverni Toma. Zadržao se u jeziku vekovima i danas se, kako je već rečeno, upotrebljava u značenju: „onaj koji u sve sumnja, koji je ispunjen nevericom, koji ništa ne veruje, skeptik”.

 

[Lada]

Pasja vrućina – zašto se kaže​

Velika žega, obično krajem jula ili početkom avgusta, kad sunce nemilosrdno peče, kad se i sama priroda ukoči, pritisnuta jarom, bez i najmanjeg daška osvežavajućeg vetra, takva žega naziva se kod nas, pa i u jezicima nekih drugih naroda – pasja vrućina. Jedan od svakako najboljih opisa pasje vrućine ili pasjih dana dao je Janko Veselinović u svojoj priči Grad:
„Vrućina i omorina… Nigde cvrkuta, nigde vetrića! Pogdekoji seljak prođe ulicom, prekinuo sapinjač, raspučio prsa, zaturio kapu na zatiljak, pa korača teško, jedva boga naziva. Goveda se zaobadala, pa jure ulicom kao besomučna; konji stali kraj plota, u pašnjaku, znoj ih oblio, a oni okrenuli glave jedan drugom, pa mašu i repom se brane od silne muve; psi polegali pod streje, zatvorili oči, isplazili jezike, i leno regnu tek onda kad im muva na njušku padne… I živina poskapa. Guščići polegali po bari, kokoši se sklonile u hladove, opustile krila, pa zinule od teška zora; a ćurke zabole kljunove u zemlju, pa se ne miču… I drveta opustila lišće, i kukuruz se presukao, i vlat pšenice stoji uspravno kao sveća, ni da se njihne… Da bog sačuva!… Sve igra pred očima; i onaj vazduh pobledeo i otežao, pa te guši kao pepeo; kroza nj te sunce žeže kao žeravica, a bledim se nebom valja poneki žbunić: beo, siv, mrk, golubije boje…”
Obično se misli da je takva, pasja vrućina nazvana tako po psima. Veruje se, naime, da oni teško podnose žegu, zato što se ne znoje. I u Veselinovićevom opisu vidimo ih kako su, bežeći od silne jare, „polegli pod streje, zatvorili oči, isplazili jezike” pa lenjo dašću. Pa ipak, izraz pasja vrućina nema nikakve veze sa psima. On je nastao davno, u jednoj dalekoj zemlji i civilizaciji – u drevnom Egiptu.
Objašnjenje o tome može se naći na raznim mestima, ali je najzanimljivije ono koje daje američki naučnik Robert K. G. Templ u delu Tajna zvezde Sirijus (1976). Po Templovom tumačenju, izraz pasja vrućina vezan je za pojavu Sirijusa, najsjajnije zvezde na nebu i jedne od nama najbližih zvezda (udaljena je od Zemlje 8,7 svetlosnih godina). Sirijus se nalazi u sazvežđu Velikog psa i veoma se dobro vidi sa južne Zemljine polulopte, pa i iz zemalja oko ekvatora i nešto severnije. Za Sirijus su znali i stari Grci. Opis te „Pasje zvezde” sačuvan je u zapisima pesnika Arata iz Solija, koji sazvežđe Velikog psa opisuje ovako: „Vrh njegove (Pasje) strašne gubice obeležen je zvezdom čiji je sjaj najprodorniji i čiji plamen prži, a ljudi je zovu Sirijus.” Na egipatskom nebu ta se zvezda pojavljuje svake godine u julu, a nestaje iza horizonta tek u aprilu ili maju sledeće godine. Pojavom Sirijusa u tim krajevima nastaju žestoke žege, a pošto se ta zvezda, kako je već rečeno, nalazi u sazvežđu Velikog psa, takve su žege nazivane – pasja vrućina ili pasji dani. Od starih Egipćana taj su izraz prvo preuzeli Rimljani (u latinskom prevodu: caniculares; čita se: „kanikulares”), a od njih drugi evropski narodi, pa tako i mi.
U nekim našim krajevima (u Vojvodini, na primer) pasje vrućine nazivaju se – kanikule, što mu dođe na isto, jer taj izraz potiče, kao i rimsko caniculares, od latinske reči canis (čita se: „kanis”), koja znači – „pas”. Kad neko, dakle, kaže da su nastale kanikule, to je isto kao da je rekao pasje vrućine.

 

[Lada]

Nojeva barka – zašto se kaže​

U Prvoj knjizi Mojsijevoj (Stari zavet, u prevodu Đure Daničića), u šestoj glavi, stoji sledeće:
„I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle,
Pokaja se Gospod što je stvorio čovjeka na zemlji, i bi mu žao u srcu.
I reče Gospod: hoću da istrijebim sa zemlje ljude, koje sam stvorio, od čovjeka do stoke i do sitne životinje i do ptica nebeskih; jer se kajem što sam ih stvorio.
Ali Noje nađe milost pred Gospodom.”
Tako počinje biblijska priča o velikom potopu, iz koje je potekao i ustaljeni izraz Nojeva barka.
Nojeva barka (ili, kako se još naziva, Nojev kovčeg) nije bila neka mala barka ili čamac u današnjem smislu, nego veliki brod – „u dužinu trista lakata, u širinu pedeset lakata, i u visinu trideset lakata”. (Lakat je stara mera za dužinu, između 65 cm i 75 cm.) Takav brod izgradio je, po božjoj volji i uputstvima, pravedni Noje – da bi spasao sebe i svoju porodicu, kao i primerke svih životinjskih i biljnih vrsta. Jer, Bog se ipak smilovao i nije hteo da, zbog ljudskih grehova, uništi život na zemlji. Zato je pravednom i neporočnom Noju, koji je „s Bogom hodio”, poverio svoju nameru:
„Jer evo pustiću potop na zemlju, da istrijebim svako tijelo, u kojem ima živa duša pod nebom; što je god na zemlji sve će izginuti.
Ali ću s tobom učiniti zavjet svoj: i ući ćeš u kovčeg ti i sinovi tvoji i žena tvoja i žene sinova tvojih s tobom.
I od svega živa, od svakoga tijela, uzećeš u kovčeg po dvoje, da sačuvaš u životu sa sobom, a muško i žensko naka bude.
Od ptica po vrstama njihovijem, od stoke po vrstama njezinijem, i od svega što se miče na zemlji po vrstama njegovijem, od svega po dvoje neka uđe s tobom, da ih sačuvaš u životu.”

U Bibliji se dalje govori o tome kako je, po božjem nalogu, četrdeset dana i četrdeset noći padala kiša i nastao potop koji je prekrio celu zemlju i pomorio sve živo na njoj. Ostala je da pluta samo Nojeva barka… Kad su se vode povukle i ukazalo kopno, iz „arke spasa” izašli su Noje, Nojeva žena, sinovi Sim, Ham i Jafet sa svojim ženama i svi sačuvani primerci životinjskih vrsta i bilja. Tako je, po Bibliji, počeo novi život na zemlji.

Iz Biblije, iz legende o velikom potopu, izraz Nojeva barka (ili Nojev kovčeg) prenesen je u običan govor, pa se i danas upotrebljava u značenju: „mnoštvo (različitih) ljudi na malom prostoru”, ili, još češće – „sredstvo spasenja”.

Zanimljivo je da se u naše vreme ponovo razmišlja o Nojevoj barci, tj. o izgradnji kosmičkog broda, pomoću kojeg bi se – ovaj put po čovekovoj, a ne božjoj volji – život sa Zemlje preneo na neku drugu planetu izvan Sunčevog sistema. Takav eksperiment, pod nazivom „Biosfera 2”, izveden je u pustinji Arizone (u Sjedinjenim Američkim Državama). Nije slučajno što se taj poduhvat u novinama označava kao „Nojeva barka za svemir” i „Nojeva barka za budućnost”.

 

[Lada]

Plakati kao godina – zašto se kaže​

U srpskom jeziku ima više ustaljenih izraza koji označavaju kako neko plače. Kaže se: plače izaglasa (kad glasno i jako plače), ili plače kao kiša (kad roni silne suze), ili plače kao da mu kožu deru (kad plačući vrišti, dreči), ili plače kao malo dete (kad odrastao čovek plače bez ozbiljnog razloga). Sve te izraze lako je razumeti i objasniti, jer oni sami sobom jasno kazuju o kakvom je plakanju reč. Ali nije tako lako objasniti zašto se kaže plakati kao godina (najčešće sa dodatkom: ljuta, crna godina i sl.).
Odgovor na to pitanje krije se u maglinama daleke prošlosti, u davnim vremenima, kada je reč godina imala i neka značenja koja danas uglavnom nema, bar ne u književnom jeziku. Kada se danas kod nas kaže godina, pod tim se podrazumeva „vreme za koje Zemlja jedanput obiđe oko Sunca” (to je astronomska godina), ili „vreme od dvanaest meseci, od 1. januara do 31. decembra” (kalendarska godina), ili „vreme od četiri godišnja doba: proleće, leto, jesen i zima” (poljoprivredna godina), ili „ono što zemlja daje, rađa preko godine, letina” (kaže se: Rodila godina!) itd.
Rečnik Matice srpske, međutim, pod rednim brojem sedam, navodi još jedno značenje, obeleženo kao „pokrajinsko”. To je: „oluja, nevreme, kiša”. Daje i karakterističan primer: „Kad padne godina (oluja) ili blagdan, bavim se zanatom.” Tu je, eto, sačuvano ono prastaro značenje reči godina.
Ako, dakle, godina može značiti, kao što je nekad uglavnom i značila, „kiša”, logično je što se, sa osloncem na to značenje, može kazati plače kao godina. To je isto kao kada se kaže plače kao kiša, tj. lije suze kao da pada kiša, roni suze kao kišne kapi i sl. Što se uz to dodaju i atributi ljuta ili crna, pa se govori plače kao (ljuta, crna) godina, takođe je razumljivo. Reč je o pojačavanju izraza koji je vezan za tugu i plakanje. A možda je i u vezi sa nerodnim, gladnim godinama, zbog kojih su mnogi siromašni ljudi proplakali.

 

[Lada]

Pala sekira u med – zašto se kaže​

Kad se nekome desi nešto lepo, kad mu se iznenada osmehne velika sreća, ili kad postigne uspeh u životu, u nekom poduhvatu i sl., obično se kaže da mu je pala sekira u med. Što se meda tiče, on je ovde sasvim logičan, jer, u prenesenom smislu, označava slast i zadovoljstvo, a time i sreću. Ali kako objasniti sekiru? Zašto se smatra velikom i iznenadnom srećom kad ona padne u med?
Tragajući za odgovorom na to pitanje, jezikoslovci su došli do zanimljivih i uverljivih objašnjenja porekla i značenja izraza pala sekira u med. Mada taj izraz mnogi upotrebljavaju, i uglavnom znaju šta znači, nije naodmet navesti nekoliko karakterističnih primera. J. Matešić, u svom Frazeološkom rječniku, uz odrednicu pala (upala) komu sjekira u med daje objašnjenje: „doći iznenada do velike dobiti, do položaja, do uspjeha; imati veliku sreću” i ta značenja ilustruje primerima iz dela Ive Andrića, Stevana Jakovljevića i drugih srpskih pisaca:
„Čestitam, kaže, kolega… vama je pala sekira u med.” (I. Andrić)
„Sad mi je pala sekira u med. Jednom da razmrsimo i taj kajmakčalanski čvor.” (S. Jakovljević)
„… jer, eto, i njemu, posle toliko službovanja, pala sjekira u med…” (D. Radić)

Stjepan Babić, pišući u časopisu Jezik o izrazu pala sjekira u med, navodi brojne primere iz dela hrvatskih pisaca, što pokazuje da je taj izraz poznat i da se često upotrebljava na celom srpskohrvatskom jezičkom području. On daje i odgovor na pitanje zašto se smatra velikom i iznenadnom srećom kad sekira padne u med. No davno pre njega pravi odgovor, mada sa dozom nagađanja, dao je Vuk Karadžić. U zbirci Srpske narodne poslovice on beleži:

„Pala (mu) sjekira u med. Srećan je. Ja ne znam kako je postala ova poslovica; da li nije, kad se isijecaju čele iz drvjeta, pa kad je duplja puna meda, te sjekira, kako se udari njom u drvo, propadne u med?”

Uz Vukovo tumačenje Babić dodaje da je, verovatnije, izraz nastao na taj način što su ljudi slučajno, sekući ili cepajući drva, iznenada nailazili na med, koji su tu nakupile odbegle ili divlje pčele.

„To sam i sam jednom u djetinjstvu doživio” – kaže taj autor. „Dovezao stric iz šume drva pa ih cijepao i naišao na med. Bila je velika radost za sve. Taj mi je doživljaj kasnije pomogao da shvatim ovu frazu sa sjekirom. Takvih je konkretnih doživljaja nekad, kad su ljudi ložili drvima što su ih sami sjekli i cijepali, zacijelo bilo više, pa se od konkretnoga prešlo k prenesenom značenju, što je u jeziku sasvim normalna pojava.”

Posle svega ovoga jasno je kako je nastao izraz pala sekira u med. To, međutim, nije šire poznato pa se mnogima činilo da je posredi nelogičnost i zato su umesto sekira počeli uzimati reč kašika (ili žlica). Tako je nastao izraz pala (mu) kašika (ili žlica) u med. Ta zamena, s obzirom na osnovno značenje frazema o kojem je reč („doći iznenada do velike sreće”), teško se može prihvatiti, jer, kad kašika padne u med, tu nema nikakvog iznenađenja. Ipak se izraz pala kašika u med susreće ponegde u životu i literaturi, iako jezičari daju prednost onom prvom (pala sekira u med), jer se njegovo poreklo i značenje daju lakše objasniti, a uz to je i izražajniji od ovog drugog.